Od ulice ka naviše : Osnivanje nove politike u Španiji

Španija je zemlja u kojoj je pojačana svest o ekološkim pitanjima i njena omladina se masovno pokrenula da spasi planetu. Međutim, Zelene političke stranke uživaju malo izborne podrške. Esteban Ernandez razmatrao je kontradiktornosti u Španiji sa Zelenim političarom i aktivistom Florentom Marselesijem i sociološkinjom Univerziteta u Saragosi Kristinom Monge. S obzirom da je politički prostor za ekologiju predmet preispitivanja, da li će mogućnost izgradnje zelene hegemonije zavisiti od sposobnosti političke ekologije da pogura stvarnu transformaciju i ponudi ubedljiv narativ koji nadilazi klasne linije.

Esteban Ernandez: Prema ispitivanjima Centra za sociološka istraživanja (Centre for Sociological Research), koja su se bavila time oko kojih pitanja su ljudi Španije najzabrinutiji, životna sredina im nije glavna briga. Popela se na listi, sa 0.7 do 3.2 procenta za godinu dana, ali je i dalje daleko od stvarnog prioriteta. Zašto je tako? 

Florent Marselesi: Na početku smo novog istorijskog ciklusa. Ne smemo samo da posmatramo razvoj anketnih cifara od meseca do meseca, već i dugoročno, od španske tranzicije ka demokratiji 1970-ih, koja je u poređenju sa Francuskom ili Nemačkom ostavila ekologiju u sekundarnom položaju, jer diktatorski režim nije dozvoljavao Zelene (ili bilo koje nezavisne) stranke. Teškoće su se nastavile usponom uličnih pokreta protiv politike štednje (pokret 15-M i pokret Ogorčenih (engl. Indignados)) 2011. godine u svetlu ekonomske krize, gde životna sredina takođe nije smatrana prioritetom.

Međutim, sad proživljavamo period duboke evolucije, rađanja zelene hegemonije. Pokret 15-M pokrenut je 2011. godine, ali je to nešto što se dugo očekivalo, a isto važi i za ekologiju koja kroz nove pokrete poput pokreta Mladi za klimu (špan. Juventud por el clima) postavlja kulturne temelje zelenoj hegemoniji. Evropa takođe ima veliki uticaj, a širenje određenog načina mišljenja u Evropskoj uniji stiglo je i do Španije. Ono što će se tek dogoditi jeste transformacija ove kulturne hegemonije u političku.

Kristina Monge: 15-M ne utiče toliko na „šta” koliko na „kako”. Masovno i kategorički označava početak novog modela mobilizacije koji prvo odbacuje, a onda nadilazi klasične strukture organizacije kao što su sindikati ili političke stranke. 15-M prevazilazi tradicionalne strukture i stvara talas diskursom koji je možda dezorganizovan, ali i dalje veoma moćan. Pokret Mladi za klimu poprima ove karakteristike, kao i 8M (Međunarodni dan žena), masovnim mobilizacijama. Spontani su, nema političkog pozicioniranja, ali je moguće da pokret preraste u metanarativ.

Florent Marselesi: Zbog toga kažem da se nalazimo u trenutku izgradnje hegemonije, da postoji struja mišljenja koja možda nema jasan teorijski kodeks, ali će do njega doći. Ovaj trenutak, kao stvarna tačka promene, potpuno je nepredvidiv. Čak i ako je ekologija potisnuta na makro nivo, posebno otkako je katalonska kandidatura za nezavisnot 2012. godine poprimila toliku težinu u španskoj zajednici, ona (ekologija) je poslednjih godina veoma prisutna u municipalizmu. Gradovi poput Barselone ili Madrida su bili pioniri na evropskom nivou kada je reč o ekologiji, Pitanje koje dolazi sa „klimom 15-M” je kako ujediniti mikro i makro nivoe. To je izazov za nadolazeće godine.

Problem sa kojim se suočavamo nije poricanje, već klimatsko licemerje – upotreba klimatskih promena tako da se ništa ne promeni.

Zeleni glasovi u Španiji su podeljeni između umereno levičarske Španske socijalističke radničke stranke (Partido Socialista Obrero Español – PSOE), levičarskih populista „Mi možemo” (Podemos), zelene levice „Više zemlje” (Más País) i stranke za prava životinja (Partido Animalista Contra el Maltrato Animal – PACMA). U kojoj meri levičarske i umereno levičarske stranke komplikuju postojanje Zelene stranke u Španiji?

Kristina Monge: Nisam sigurna da će pod trenutnim uslovima u Španiji ikad postojati jaka Zelena stranka poput onih u Nemačkoj ili Francuskoj, ali politički prostor svakako postoji. Problem je već prepoznat, među konzervativcima takođe, i bitka će se voditi oko toga šta uraditi povodom njega. Svi znaju da će do zelene tranzicije doći, ali postoje različiti diskursi u vezi sa tim kako se njome baviti. Neki su više neoliberalni, drugi više socijaldemokratski ili komunistički. Doći do ideološke bitke, politički prostor koji je jasno zelen biće važan za usmeravanje rasprave u jednom ili drugom smeru.

Florent Marselesi: Mi Zeleni smo instrument, pa je ideološka apsorpcija naših ideja od svih stranaka dobrodošla ako ćemo tako postići promenu. Medjutim, pred nama je i dalje dug put – to smo videli na COP25 (Koferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, 2019). Problem sa kojim se suočavamo nije poricanje, već klimatsko licemerje – upotreba klimatskih promena tako da se ništa ne promeni. Potrebni su nam jasni glasovi koji nas podsećaju da promena mora da bude duboka, ne površna. Drugo – moramo da prihvatimo da ekonomski sistem zasnovan na rastu ne može da funkcioniše i treba o pravdi da razmišljamo iz perspektive posle rasta, van dominantnih ekonomskih modela.

U Španiji je vlada stvorila potpredsedništvo za ekološku tranziciju, ali nam istovremeno govori da treba da nastavimo da rastemo. Zato nam je potrebna Zelena stranka, čak iako nije poput onih u drugim evropskim zemljama, s obzirom na istoriju i situaciju u Španiji. Dovoljno jaka Zelena stranka pogurala bi druge da je slede, a ne da se odaju klimatskom licemerju i potegla bi pitanja koja vode do srži problema.

Čini se da se razgovor o zelenoj tranziciji uvek vraća na to ko će platiti ceh. U Španiji čak ni rešenja poput Zelenog novog dogovora (Green New Deal) nisu uspela da uokvire zaštitu životne sredine kao soluciju.

Kristina Monge: Mi smo u skroz početnoj fazi. Predloge poput Zelenog novog dogovora istinski razumeju samo oni koji se posvete ovoj oblasti. Da bi se postiglo šire prihvatanje, važno je ove ideje potkrepiti primerima. Ovo možemo da vidimo u rudarskim zajednicama kao što su Teruel (Teruel), Leon (León) i Asturija (Asturias), koje su zavisile od uglja i koje treba da naprave drugačiji ekonomski model. Na ovakvim mestima će se videti šta zapravo predstavlja Zeleni novi dogovor i šta znači pravedna tranzicija. Za prelazak sa uglja na obnovljive izvore biće potrebna ulaganja, biće radnika kojima je neophodna prekvalifikacija. Kad se ovo desi i postane jasno da će se na kraju (puta) stvoriti radna mesta, strah će da nestane. Zeleni pakt se ne odnosi na obnovljive izvore, koji su već ovde, već na nešto drugačije.

Politička ekologija u Španiji mora da okupi dva različita biračka tela ako želi da bude hegemonijska.

Florent Marselesi: U kolektivnoj svesti, ekologija se doživljava kao neprijatelj zapošljavanja. Moramo ovo da preokrenemo tako da na ekologiju počne da se gleda kao na prijatelja zapošljavanja i prijatelja budućnosti. Ona je odgovor na nezaposlenost i na penzioni problem i doneće sigurnost i stabilnost. Mora da bude viđena kao nešto poželjno.

Kristina Monge: Da dodam da moramo da budemo veoma oprezni kad kažemo da bi ekologija trebalo da bude privlačna, da mora da bude „seksi” i „kul”, jer bi to moglo da postane nešto što je povezano sa kvalitetom, zdravljem, biciklima i odećom od reciklirane plastike namenjenim tržištu srednje i više klase. To može da bude primamljivo, ali nema sposobnost za transformaciju i stvara socijalnu nejednakost.

Florent Marselesi: Saglasna sam. Politička ekologija u Španiji mora da okupi dva različita biračka tela ako želi da bude hegemonijska: klasičnu bazu glasača Zelenih, obrazovane, urbane klase sa srednjim do visokim nivoom prihoda (do kojih je očito doprla poruka političke ekologije) i popularne klase koje imaju drugačije potrebe. Konačno, treba da bude inkluzivna i insitira na tome da će borba biti poštena ili je neće ni biti. Ako Zeleni u Nemačkoj mogu da stvore hegemoniju i savladaju socijaldemokrate, to će biti zato što su postali stranka koja je popularna i van srednje klase.

Ova nijansa je važna, ne zato što se zaštita životne sredine može smatrati modernom među urbanim srednjim i višim klasama, već zato što španska desnica naglašava ovaj aspekt kao način za sticanje sledbenika.

Kristina Monge: Ovo su teška vremena za zelenu politiku. U postizbornim anketama koje su usledile za izborima u Madridu 2019. godine, videli smo da je za bivšu gradonačelnicu Manuelu Karmenu (Manuela Carmena) zona sa niskim emisijama u centru Madrida bila odlučujući faktor za gubitak glasova u naseljima na periferiji, u kojima je ranije uživala jaku podršku. Diskurs centra Madrida postao je sličan onome Žutih prsluka (Fran. Gilets jaunes); dok su bogati mogli da voze svoje električne automobile po centru, onima na periferiji je nedostajao odgovarajući javni prevoz i bili su prisiljeni da koriste starije automobile. Ove rasprave naglašavaju kako će, ukoliko se ekološka tranzicija ne obavi na pravičan način, njena privlačnost biti ograničena na srednje i više klase Madrida, Barselone, Valensije i Sevilje. Na kraju krajeva, upravo ovo se desilo stranci „Više zemlje” (Más País) koja je pretrpela ove kontradikcije.

Florent Marselesi: Poricanje krajnje desničarske stranke Voks (Vox) nije glavni problem. Drugi desničarski pokreti, kao oni u Francuskoj, uključili su zaštitu životne sredine u svoju platformu. Ali u Španiji, kao što vidimo u Madridu, desnica gubi bitku jer će svakako morati da primeni Madrid central. Desnica je izgubila bitku za javno mnjenje kad je u pitanju zaštita životne sredine. 

Kristina Monge: Što se tiče desnice – da, ali kad je u pitanju krajnja desnica, nisam saglasna s Vama. Dokle god tranzicija nije pravedna, krajnja desnica će imati teren za mobilizaciju. Kad god je pitanje poreza na benzin i dizel bilo potegnuto, oni su odgovarali pitanjem zašto bi oni koji imaju najmanje trebalo da plaćaju. Ovim oberizmom (špan. oberismo) mogu da postave teren, jer im omogućava da dopru do sektora stanovništva suprotstavljajući se politikama koje se bave klimatskom krizom.

Teritorijalna dinamika je važna. U Evropi su Zelene stranke usprešnije na severu nego na jugu, a nešto slično se desilo i u Španiji. Štaviše, u Španiji postoji i element teritorijalnog identiteta jer je nacionalizam, sa katalonskim procesom, zaštitu životne sredine zadržao nisko na političkom dnevnom redu.

Kristina Monge: Obrazac u Španiji sličan je onom u celoj Evropi. Baskija na severu prednjači planom tranzicije koji je dobio milione u investicijama, kako iz javnih, tako i iz privatnih fondova. Ovo je povezano sa njihovim ekonomskim razvojem, ali i sa njihovom političkom, socijalnom i poslovnom kulturom. Na jugu postoji osećaj manje zavisnosti od životne sredine nego na severu. U regijama poput Baskije, postindustrijska tranzicija je još uvek sveža u umovima ljudi. Pošto je ona prošla dobro, oni zelenu tranziciju vide kao priliku, a ne kao pretnju. U Kastilji i Andaluziji su se stvari odigrale drugačije, zbog čega je veoma važno u ovim regijama naglasiti ideju pravedne tranzicije.

Španija je bila pionir u svojoj sposobnosti za mobilizaciju i institucionalnu prisutnost u pitanjima poput feminizma, u kom su Španija i Švedska lideri. 

Florent Marselesi: Katalonski proces je imao negativan uticaj i na društvenu i na ekološku agendu. Politička ekologija bi trebalo da bude hrabra i stavi ideje međusobne zavisnosti u prvi plan. Ali mimo ovog pitanja, postoje dva faktora koja će da budu važna u razvijanju snažne Zelene stranke. Vlada je potvrdila da će biti ekološke tranzicije i ima potpredsedništvo za ovu oblast, kao i potpredsedništvo za ciljeve održivog razvoja do 2030. godine. Ako se u tom pogledu ispune zahtevi građana, biće teško razviti jaku stranku. Ukoliko, s druge strane, ljudi budu razočarani, prostor će se opet otvoriti. To se već dogodilo Španskoj socijalističkoj radničkoj stranci (PSOE) kad nije uspela da ispuni svoja obećanja, što je dovelo do osnivanja Zelene stranke (EQUO) 2011. godine. Drugi faktor je ono što se dešava na društvenom nivou. Ako pokreti mladih nastave da se razvijaju i da se politički identitet stvara van onoga što vlada radi, učvrstićemo kulturnu hegemoniju.

Šta Evropa može da nauči iz španskog iskustva? Postoji li nešto što bi se moglo pokazati korisnim? Možda 15-M?

Kristina Monge: Iako nisu isti, 15-M je deo istog ciklusa kao Arapsko proleće, Okupirajte Vol strit (Occupy Wall Street) i Noć na nogama (Nuit debout) u Francuskoj. Oni su podigli novi talas društvene mobilizacije koji je sa sobom doneo Gretu Tunberg (Greta Thunberg) i stvorio pokret koji je danas na vrhuncu. Ovo je nešto što nije ograničeno na Španiju i bilo je veoma uticajno.

Španija pruža razne pozitivne primere koji pokazuju važnost pravedne tranzicije. Ne samo u Baskiji, već i u drugim regijama. Štaviše, moramo da navedemo iskustva poput onih u Madridu sa subvencionisanim naknadnim opremanjem stanova za izdavanje radi energetske efikasnosti.

Florent Marselesi: Španija je bila pionir u svojoj sposobnosti za mobilizaciju i institucionalnu prisutnost u pitanjima poput feminizma u kom su Španija i Švedska lideri. Jedina država na svetu koja je održala masovni feministički štrajk za Međunarodni dan žena 2019. godine bila je Španija. Ako povežemo ovo sa ekologijom – a to može da se uradi jer ekofeministička struja dobija na snazi – to će onda imati uticaj u Evropi koja se u ovom pogledu ugleda na Španiju. S obzirom na to da su regioni i gradovi veoma važni u borbi protiv klimatskih promena, drugo bitno pitanje je municipalizam. Mnogi gradovi imaju isto toliku važnost kao i države, ako ne i veću, i u budućnosti će igrati izuzetno bitnu ulogu.

Ovaj intervju je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živ svet: Zelena politika u Evropi i šire (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond). 

Okrenuti našoj budućnosti

Godine 2020-e su započele slikama planete u plamenu, od Amazona do Australije. Nikad do sad nije bilo emitovano toliko ugljen-dioksida, eksploatisano toliko mnogo prirodnih resursa, ugroženo toliki broj vrsta. Povlačenje Sjedinjenih Američkih Država pod Trampovim predsedništvom označava novi klimatski režim. Danas ekologija u svojoj osnovi oblikuje konture političkih podela. Klimatski imperativ zahteva alternativni sistem potrošnje i proizvodnje, kao i novi način upravljanja ljudskim društvima i njihovim ekosistemima.

Od svog nastanka ranih 1980-ih, kroz njihovo jačanje krajem 1990-ih, samo su Zelene stranke uvele u javnu sferu podsticaj za takvu reformu – „politiku civilizacije“ u najjačem smislu tog pojma. Gledano iz 2020, rane indikacije koje su podstakle njihovo utemeljenje – od izveštaja „Ograničenje rasta” do naftne krize 1970-ih i prvih pukotina u zapadnjačkom modelu opsednutom proizvodnjom – postale su pozivi upomoć. Upitno je može li zapadnjački modernizam da razume, a kamoli da razreši vezu između tri veka linearnog materijalnog napretka i nepopravljive štete na zemaljskim sistemima. Model je u zamci sopstvenih nepromenljivih rascepa: priroda spram kulture; pojedinac spram kolektiva; ekološko spram društvenog i nacionalno spram planetarnog.

Pa, šta treba da se uradi? Izgrađene u opoziciji neoliberalnom rastavljanju društva, Zelene stranke sada moraju da se okrenu kako bi postale centralni igrači, sposobni da upravljaju i preuzimaju inicijativu.

Ipak, novi list je okrenut i istorijski momenat je pred nama. Pojava naučnog racionalizma i prosvetiteljstva donela je vekove industrije i čelika. Socijalistička, konzervativna i liberalna mišljenja su gledišta tog modernog projekta koji često dele bezuslovnu veru u tehnologiju i pružaju čoveku istu apsolutnu centralnost. Politička ekologija, s druge strane, izgrađena je na granicama tog projekta . Bez napuštanja humanističkih vrednosti, ona potpuno i održivo uzima planetu u obzir. Tradiciju odlikuje nedostatak propisa, a raznolikost političke ekologije je ujedno njena snaga i slabost. Neograničena, napreduje naglo poput reke, razvijajući se i crpeći informacije iz različitih realnosti na terenu, dok mnoge pritoke hrane njenu važnost i osetljivost. Zajednička nit im je briga za živi svet. U ovom izdanju, Zeleni evropski časopis (Green European Journal) istražuje ovu snagu i jedinstvenost udubljujući se u višestruke svetove političke ekologije koji su u razvoju.

Danas se Zelene stranke susreću sa drugim strujama na sopstvenom terenu. Ekološka uzbuna je prepoznata širom političkog spektra čije mnoge nijanse zelene postavljaju nove probleme i mogućnosti. Dve tendencije se pojavljuju kao izazovi za progresivne Zelene stranke. S jedne strane, razblažena briga o zaštiti životne sredine (engl. environmentalism) pod maskom zelenog rasta koja održava društveno nepravedni status kvo. Sa druge strane, populistički i autoritarni talas koji se hrani nejednakošću i nepravdom, čime preti da napravi veliki skok unazad ka potvrđivanju prošlih uverenja.

Pa, šta treba da se uradi? Izgrađene u opoziciji neoliberalnom rastavljanju društva, Zelene stranke sada moraju da se okrenu kako bi postale centralni igrači, sposobni da upravljaju i preuzimaju inicijativu. Prvi zadatak biće napuštanje zone komfora opozicije i politike izbornih niša bez ugrožavanja njihovih vrednosti. Drugi će biti sezanje dalje od srednje klase i slanje poruke celom društvu. Jasan put da se to uradi jeste rešavanje problema geografskih nejednakosti i zalečenje bolnih podela između urbanih i ruralnih područja koje hrane nezadovoljstvo koje krajnja desnica eksploatiše. Treći zadatak će biti izgradnja snažnog i inkluzivnog narativa koji može da se uzdigne iznad prethodnih političkih prepirki. Ovaj poduhvat prevazilazi preispitivanje praksi posleratnog industrijskog društva: Radi se o redefinisanju uslova za napredak, prelasku od koncepta zasnovanog na kapitalističkoj i patrijarhalnoj dominaciji – ukoliko je socijalna država nakratko umanji – do vizije nematerijalne slobode, društvene pravde i obilja.

Temelji treba da budu položeni van izbornog ciklusa. Osnovno pitanje koje postavljaju zeleni intelektualci i aktivisti, od Gorca (Gorz) do Starhoka (Starhawk), od Džonasa (Jonas) do Klajna (Klein), zahteva odgovor. Koji svet želimo? Prioriteti će se menjati u odnosu na to gde se nalazimo, ali ciljevi su isti: uhvatiti se u koštac sa destruktivnim ekonomskim modelom koji proizvodi društvenu i ekološku nejednakost; učiniti prirodu apsolutnom vrednošću, pre nego spoljnim ograničenjem; oživeti demokratiju kao zajednički projekat; preispitati tržište i državu; ponovno povezati javne institucije sa društvom i konstruktivno pristupiti tehnologiji. Stići do toga znači strateško razmišljanje o Zelenom narativu i vođstvu, kao i razumevanje toga kako različiti pokreti (čak i oni najbuntovniji) doprinose pomeranju Overtonovog prozora onoga što je politički moguće umesto da rasipaju snage.

Vreme ističe, ali politička ekologija ima odgovore. Drugačiji svet, dobar život za sve.

Prepoznavanje odgovarajućeg nivoa, i akcije i mišljenja, od suštinskog značaja je za političku ekologiju. Uprkos njenim trenutnim ograničenjima, Evropa ostaje najprikladnije merilo. Principi koji su inspirisali evropsku integraciju su fundamentalni za zeleno razmišljanje: pomirenje, saradnja, deljenje i gledanje dalje od kratkoročnih interesa. Uprkos tome, odbrana ovog okvira ne podrazumeva odbranu njegovih institucija i njihove političke agende. Dok evropske institucije i njihove pristalice mašu Evropskim zelenim dogovorom (European Green Deal) kao rešenjem za klimatsku krizu, jedino Zeleni predlažu nešto što zaista prevazilazi ovaj zakasneli pokušaj „zelenog pranja“ (engl. greenwashing). Međutim, pozivanje na ekološku tranziciju neće odvesti nikud ukoliko ne bude uvezano sa pravim industrijskim i geoekonomskim odgovorom. U vreme temeljnih globalnih promena – viđenih u putanjama Sjedinjenih Američkih Država i Kine – i političkih saveza zasnovanih na fosilnom gorivu i emisijama – kao u Australiji i Brazilu – Zeleni se gotovo podrazumevaju kao alternativa.

Naposletku, da bi 2020-e bile decenija tranzicije, Zeleni moraju da biju unutrašnju bitku protiv zadovoljstva institucionalnim uspehom i iskušenja da pomešaju kulturnu hegemoniju sa izbornim dobitima. U suprotnom, „zeleni talas“ 2019. će biti ograničen na nekoliko zemalja u kojima Zelena stranka funkcioniše. Ljudi u Južnoj i Istočnoj Evropi su ekološki svesni. Ali glasovi ekologije se izražavaju na svoj način i u skladu sa sopstvenom stvarnošću, bilo kroz libertarijanizam piratskih stranaka, kroz urbanističke pokrete mediteranskih gradova ili kroz zadruge na nivou zajednice. Zeleni imaju toliko toga da nauče iz mnogih svetova političke ekologije.

Izazovi su ogromni, kao i odgovornost. Klimatski imperativ i stvarnost koju on diktira zahtevaju političku DNK koja se u osnovi razlikuje od one koju imaju tradicionalne stranke. DNK ukorenjenu u 21. veku. Vreme ističe, ali politička ekologija ima odgovore. Drugačiji svet, dobar život za sve.

Ovaj članak je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živ svet: Zelena politika u Evropi i šire“ (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond). 

Breaking Hard Earth: Društvena istorija zelene politike u Poljskoj

Tokom 40 godina zelene politike u Poljskoj viđeni su pokušaji primene različitih strategija sa različitim stepenom uspeha. Postignut je spor i stabilan napredak, ali ponovna nailaženja na ćorsokake i poraze na tom putu, iziskivali su usputne promene u smeru. Poljski Zeleni su prvi put ušli u parlament kao deo šire koalicije u oktobru 2019. godine, posle izbora na kojima je ekologija bila glavna tema. Kako životna sredina sve više biva polje nadmetanja između poljske desničarske vlade i njenih protivnika, Adam Ostolski se osvrće na razvoj političke ekologije u Poljskoj da bi procenio rizike i prilike koje bi ovo novo predstavljanje moglo da donese.

U Centralnoj i Istočnoj Evropi Poljska se izdvaja po tome što ima Zelenu stranku koja nikad nije došla do parlamenta kao nezavisna sila. Istovremeno, zelena politika je već dugo deo poljske politike i uprkos usponima i padovima, izvesno je da ima budućnost. Razumevanje ćorsokaka na koje je zeleni politički aktivizam nailazio tokom više od tri decenije presudno je za oblikovanje te budućnosti.

Izgubljeni u tranziciji

Osamdesetih godina se u Centralnoj i Istočnoj Evropi dizao zeleni talas. Kao što je prikazano u „Karnevalu revolucije” Padrika Kenija (Padraic Kenney), u Poljskoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj i drugde u regionu su zeleni pokreti tokom decenije postajali sve privlačniji mladim aktivistima. Ovi protestni pokreti mobilizovali su široku podršku, uživali su podršku javnosti i bili važan akter uoči pregovaračke tranzicije 1989. godine. I vlada i opozicija su smatrali zelena pitanja dovoljno ozbiljnim da osiguraju sebi mesto za okruglim stolom u pregovaračkoj tranziciji, a zeleni aktivisti i stručnjaci su bili neizostavni u ovim razgovorima. Ipak, ovi pokreti su u narednih nekoliko godina posle 1989. izgubili na važnosti, ako ne i pali u zaborav.

Prvi udarac ekološkim pokretima rodio se iz njihovog sopstvenog uspeha. Brza deindustrijalizacija ranih devedesetih stvorila je masovnu nezaposlenost i poremetila društvene odnose, istovremeno poboljšavajući kvalitet vazduha i nivo zagađenja u nekim od najteže pogođenih regiona. Ekološka kriza je najednom postala manje opipljiva u svakodnevnom životu i stoga se počela doživljavati manje hitnom. Kako su sada, sa nezaposlenošću, nova norma i društveni problemi postali važni za pojedince, ljudi su imali druge prioritete. Istraživanje društvenih stavova u ovom periodu pronalazi pomak sa postmaterijalističkih vrednosti koje su prevladavale osamdesetih na materijalističke interese.

Ideje koje su ekolozi izneli za održivu poljoprivredu malih razmera i ulaganja u železnicu viđene su kao šamar težnji Poljske da konačno bude istinski evropska zemlja.

Medijska klima, takođe, bila je daleko od prijateljske. Grupna delegitimizacija društvenog protesta bila je ugrađena u političku kulturu poljske tranzicione demokratije. Akteri koji su odigrali ulogu u rušenju autoritarnog državnog socijalizma, među kojima su najznačajniji radnici i ekolozi, prvo su predstavljeni kao problematični, a potom su i demonizovani od strane liberalnih medija kao pretnja poljskoj novonastaloj demokratiji. „Poraz solidarnosti” (The Defeat of Solidarity) Dejvida Osta (David Ost) dokumentuje tretman kakav je radnički pokret doživeo u ovim godinama, sudbinu koja je snašla i zelene pokrete.

Mejnstrim novinarstvo je otvoreno bilo neprijateljski nastrojeno prema ekološkim pitanjima. Tranzicija se odnosila na modernizaciju, a tadašnji diskurs modernizacije i evropeizacije nije ostavljao prostora za ekologiju. Povratna staklena ambalaža, povezana sa komunističkim vremenima, zamenjena je tetrapakom uvezenim sa Zapada (koji ih je rado prodavao). Dominirajući konsenzus je bio da je Poljskoj potrebno više puteva i auto-puteva i da moderne farme velikih razmera treba da zamene „nazadnu” seljačku poljoprivredu. Ideje koje su ekolozi izneli za održivu poljoprivredu malih razmera i ulaganja u železnicu viđene su kao šamar težnji Poljske da konačno bude istinski evropska zemlja.

Nasleđe nepoverenja

U tim uslovima je frakcija zelenih aktivista usmerila pažnju ka Ekološkom forumu u okviru stranke „Unija slobode” (Unia Wolności). Sredinom devedesetih, članovi ove grupe uspešno su sproveli kampanju opozicije za uključivanje klauzule o „održivom razvoju” u novi poljski Ustav. Usvojen 1997. godine, poljski Ustav je jedan od prvih u svetu koji je to učinio. Posle podrške liberalima na izborima 1997. godine, ekolozi su nagrađeni mestom zamenika ministra za zaštitu životne sredine u koalicionoj vladi Jeržija Buzeka (Jerzy Buzek).

Međutim, Buzekova vlada je nastavila sa megaprojektima kao što su regulisanje toka reke Visle i izgradnja auto-puta kroz nacionalni park na planini Sveta Ana. Nacionalni park je ekološkom pokretu postao simboličan uzrok, a protesti su nasilno suzbijeni. Demonstranti su se penjali na drveće ne bi li zaustavili izgradnju, dok su ih buldožeri pritiskali, lomeći im udove i rebra.

Neoliberalni environmentalizam (environmentalism) se pokazao kao lažni prijatelj zelenom cilju.

Nezadovoljna raspadanjem postsocijalističke države blagostanja i pravljenjem rupa u zakonu o radu, Buzekova vlada je napravila najobimnija presecanja železničke mreže u poljskoj istoriji. Trećina veza je prekinuta. Mali gradovi i sela su bili najteže pogođeni i ljudi su bili prisiljeni da se za potrebe prevoza oslanjaju na privatne automobile. Kako se poljsko tržište otvorilo ka Evropi, stari automobili (obično niskog ekološkog standarda) uvezeni su jeftino iz Nemačke kako bi se zadovoljila rastuća potražnja.

Možda najznačajnije dostignuće Buzekove vlade bilo je zatvaranje nekolicine rudnika u Šleskoj – proces koji su neki pozdravili kao rani slučaj „pravedne tranzicije”. O zatvaranjima se pregovaralo sa sindikatima, tako da su protekla relativno mirno. Rudari, koji su odlazili sa svojih poslova, dobili su pristojnu paušalnu naknadu. Međutim, nisu uloženi značajni napori da se stvore nova radna mesta ili kreira industrijska politika koja bi obezbedila alternativni put za region. Ovo je bilo doba u kom je najbolja industrijska politika da nema industrijske poitike. Kako je novac koji je isplaćivan bivšim rudarima presušio, razočaranje ovim dogovorom je raslo i u nasleđe ostavilo nepoverenje. Za Zelene je njihovo jedino vreme u vladi bilo dugotrajna vežba iz političke nevažnosti. Unija slobode napustila je vladu 2000. godine i izgubila svoja mesta na izborima 2001. Neoliberalni environmentalizam se pokazao kao lažni prijatelj zelenom cilju.

Pionirske vrste

Prilika za ponovni pokušaj u stranačkoj politici ukazala se dovoljno brzo. 2003. godine, aktivisti različitih društvenih pokreta su se okupili i 2004. godine osnovali novu stranku – Zeleni (Zieloni). Iako su ekolozi bili među osnivačima, srce nove stranke bilo je negde drugde. Aktivisti iz redova feminističkih, LGBT i antiratnih pokreta oblikovali su stranku. Sa Poljskom na pragu pridruživanja Evropskoj uniji i nadolazećim evropskim izborima 2014. godine, savetnici iz porodice evropskih Zelenih (European Green family) su olakšali proces. Na početku novog poglavlja u istoriji političke ekologije, Zelena stranka će pokušati da izgradi prepoznatljiv brend i takmiči se na svim izborima.

Najveći uspeh Zelene stranke u periodu između 2003. i 2015. Godine bilo je osvajanje pet gradskih i regionalnih odborničkih mesta na izborima 2010. Rezultat jeste ojačao stranku, ali nije bio praćen daljim izbornim dostignućima. Iako istraživanja javnog mnjenja iz 2000ih pokazuju dosledno opadajuću zainteresovanost za životnu sredinu, to ne može u dovoljnoj meri da objasni loš učinak stranke. Istovremeno, Piratski pokret u Poljskoj je uspeo da ostavi trag na evropsko kreiranje politika, stvarajući političku stranku od više desetina članova. 2005. godine su poljske nevladine organizacije i aktivisti pokreta za otvorenu kulturu bili ključni za rušenje patentne direktive Evropskog parlamenta. 2012. godine su ljudi na ulicama Varšave i širom Poljske pokrenuli panevropski talas protesta koji je doveo do odbacivanja Trgovinskog sporazuma protiv falsifikovanja intelektualne svojine (Anti-Counterfeiting Trade Agreement on intellectual property). Poljski izborni sistem je jedan od najtežih za probijanje u Evropskoj uniji.

Odgovor leži u onome što sociolozi nazivaju Matejevim efektom: „Bogati postaju bogatiji, a siromašni siromašniji”. Mukotrpna kampanja za mukotrpnom kampanjom, nova Zelena stranka je naučila da je sistem nabaždaren protiv pridošlica, posebno onih kojima nedostaje novca. Zakonodavstvo uvedeno devedesetih nastojalo je da stabilizuje demokratiju zabranjivanjem populista i demagoga, a rezultat je sistem koji isključuje građane. Četiri stranke koje su se pokazale sposobnim da ispune taj težak zadatak bile su ili reinkarnacija postojećih političkih projekata ili obimno finansirane ili i jedno i drugo.

Zeleni su prva stranka koja je uvela rodni paritet na svim nivoima rukovodstva, nešto što je otad postalo očekivanje od bilo koje napredne sile.

Zeleni nisu mogli da se probiju u utvrđen politički sistem. Bili su, međutim, bitni za društvene promene koje se dešavaju u Poljskoj tokom ovih godina. U mnogim aspektima, Zeleni su bili poput pionirske vrste koja naseljava napuštenu teritoriju. Stranka je marljivo radila kako bi poboljšala tlo i izgradila bazu za bogatiji ekosistem, ali je bila prisiljena da ustupi mesto jačim vrstama koje su usledile.

2003. godine, Zeleni su bili prva stranka koja je uvela rodni paritet na svim nivoima rukovodstva, nešto što je otad postalo očekivanje od bilo koje napredne sile. Otprilike 2004/2005. godine, stranka „Pravo i pravda” (Prawo i Sprawiedliwość – PiS) pokrenula je kampanju protiv parada ponosa (poznatih u Poljskoj kao „marševi jednakosti”). Zeleni i antiklerikalna „Racija” su bile jedine političke stranke na ulicama uz LGBT zajednicu, dok ih je krajnja desnica dočekala bacajući kamenje i flaše na njih. Liberali su u to doba, kako u politici tako i u medijima, uglavnom bili homofibični i često su poistovećivali radikalizam neonacista sa onim seksualnih manjina.

Jedini slučaj kad su Zeleni profitirali od svoje posvećenosti LGBT pravima bio je tokom izbora u Varšavi 2010. godine, kad je Kritstijan Legjerski (Krystian Legierski) postao otvoreno prva homoseksualna osoba izabrana za javnu funkciju. U središtu njegove kampanje bila je stambena politika. Advokat i preduzetnik, Legjerski je bio prvi političar u Poljskoj koji se pozabavio kako zahtevima pokreta stanara, uglavnom, radničke klase, tako i težnjama srednje klase i uradio je to sa stručnošću neophodnom da se odagna svaki dašak „populizma”. Od tih izbora, stanovanje je postalo glavna tema političke rasprave na svim političkim nivoima.

Otrpilike u vreme COP19 (Konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama) u Varšavi 2013. godine, Zeleni su bili prvi koji su istražili koncept pravedne tranzicije i ušli u dijalog sa sindikatima – uključujući i sindikate rudara – o klimatskoj politici. U to vreme su NVO koje se bave zaštitom životne sredine, uglavnom, prestale sa demonizacijom rudara, dok je politički establišment doživljavao klimatsku politiku Evropske unije kao opasnost po nacionalni interes Poljske. Zeleni su bili i pioniri municipalizma u Poljskoj. Pre nego što su se urbani pokreti kao takvi pojavili kao politički akteri, Zeleni su se povezivali sa antidrumskim zadrugama i mobilizovali ljude u odbranu zelenih površina. Bivši članovi Zelene stranke odigrali su odlučujuću ulogu u uspostavljanju Kongresa urbanih pokreta (Congress of Urban Movements) 2011. godine.

Ovo poglavlje je završeno 2015. godine duplom pobedom stranke PiP („Pravo i pravda”), na predsedničkim i parlamentarnim izborima. Nije se promenila samo vlada, već i čitava politička pozadina. Kako se PiP promenila i prilagodila, sada su sve stranke morale da učine isto, uključujući i Zelene.

Neistražene vode

Suprotno uobičajenoj zabludi, ono što je odgovorno za dovođenje PiP-a na vlast 2015. godine nije bila izbeglička kriza, već kraj tranzicije. Glasači su počeli da očekuju više od političke klase i PiP je prva to dokučila. Nema više „bolnih reformi” ili „neophodnog žrtvovanja”; ljudi su očekivali poboljšanje uslova života i rada. Oko sebe su videli nove auto-puteve, železničke stanice i stadione – novu infrastrukturu izgrađenu pod nadzorom Donalda Taska (Donald Tusk). Ali su takođe videli zatvaranje škola, privatizaciju bolnica i nije bilo poboljšanja uslova rada. Bilo je vreme da država učini nešto za njih.

Pa šta se promenilo 2015. godine? Prvo – vlada PiP-e bila je prva u novijoj istoriji koja je pokušala da ispuni svoja izborna obećanja, iako je to bilo mešovitim rezultatima. Nekima je ovo bilo sramotno. Deo glasača liberalno-konzervativne opozicione stranke „Građanska platforma” (Platforma Obywatelska – PO), koje su sociolog Pšemilav Sadura (Przemysław Sadura) i pisac Slavomir Šjerakovski (Sławomir Sierakowski) identifikovali kao „cinične” pristalice GP-a („Građanska platforma”), očekivao je da se situacija vrati u normalu nakon što GP bude vraćena na vlast. Treba napomenuti da PiP ne shvata obećanja ozbiljnije zbog neke posebne pouzdanosti; na to je primorava nova društvena realnost Poljske.

Drugo – PiP je uvela politiku reagovanja na krizu negom. Univerzalni porodični dodatak, povećanje minimalca, smanjenje starosne granice za odlazak u penziju, godišnja isplata „trinaeste penzije”, novčana pomoć za troškove školovanja – ma koliko nestalni i manjkavi neki od njih bili – pružaju odgovor na zahtev da država treba da pomogne u smanjenju tereta društvene reprodukcije. Ove mere posebno osnažuju žene iz radničke klase na tržištu rada i daju osećaj dostojanstva mnogim ljudima koji se osećaju (iz)ostavljeno. Nije slučajno što su među nevoljnim pristalicama vlade PiP istaknute žene.

Prva vlada PiP učinila je ekologiju arenom političkog sučeljavanja sa opštim napadom na životnu sredinu.

Treće – PiP je uvela kontraverznu reformu pravosuđa, koja je pokrenula sukob sa opozicijom (i institucijama Evropske unije) oko vladavine prava i značenja demokratije. Ovo je dalje podelilo poljski politički sistem i stvorilo pritisak na ujedinjenu opoziciju koja nezavisnim akterima ograničava osvajanje prostora.

Četvrto i najvažnije, percepcija ekoloških izazova se promenila, kako u pogledu društvenih stavova, tako i u političkom diskursu. Prva vlada PiP učinila je ekologiju arenom političkog sučeljavanja sa opštim napadom na životnu sredinu. Ovaj pritisak pomogao je okretanju GP-a i liberalnih medija ka zelenim pitanjima, barem retorički. Pojava novih klimatskih pokreta pomerila je ekologiju naviše na dnevnom redu. Na izborima 2019. godine se svaka politička stranka, od levice do krajnje desnice, u svom programu pozabavila klimom i ekologijom – nešto što je bez presedana u poljskoj politici. Njihov sadržaj se, naravno, razlikovao u pogledu ambicije, doslednosti i pouzdanosti, ali sama pojava označila je proboj za zelenu politiku.

Ekološke politike dvaju glavnih stranaka su protivrečne. Nedoslednost PiP-a sastoji se u tome što se oni vode parolom „jednom rukom daj, drugom uzmi”. Vladajuća stranka je podržala instalaciju solarnog sistema poslednjih godina, njeni projekti za izgradnju farmi vetra u priobalju Baltika deluju iskreno, a predlozi o ulaganjima u železnicu izgledaju razumno. Ipak, šume se i dalje seku, vlada ostaje posvećena megaprojektima koji su katastrofalni za životnu sredinu i ostaje protiv toga da se obaveže na klimatsku neutralnost do 2050. godine. Nedoslednost GP-a nalazi se u razilaženju reči i dela. Iako se na članove GP-a u evropskom i poljskom parlamentu obično može računati kad su u pitanju nezakonodavni glasovi, imaju tendenciju da razočaraju kad se radi o glasovima od materijalnog značaja. Oni još nisu prošli odlučujući test, pa autentičnost njihovog okretanja životnoj sredini pod uticajem Zelenih ostaje nepoznata.

Što se tiče Zelenih, razočarani levicom, udružili su se sa GP-om na evropskim i parlamentarnim izborima 2019. godine. Nisu dobili nijedno mesto poslanika u evropskom parlamentu, ali su osvojili tri mesta u poljskom parlamentu, koja sad dele sa GP-om. Četiri bivša člana Zelene stranke izabrana su za članove u levičarskoj grupi.6 Iako sarađuju, ovo takođe stvara prostor za zdravu konkurenciju u pogledu unapređenja zelenog cilja. Zvanična linija je da su Zeleni, napokon, bitni u nacionalnoj politici, da su okrenuli svoje koalicione partnere ka zelenim vrednostima i da se spremaju da izađu sa samostalnom listom na buduće parlamentarne izbore. Kritičari kažu da je Zelena stranka obišla pun krug. Nalazi se ponovo u vremenu Ekološkog foruma, sprovodeći greenwashing za svoje koalicione partnere i rizikujući ideološku, ako ne i institucionalnu asimilaciju sa GP-om. Da li je to korak napred ili je politička ekologija u Poljskoj opet u ćorsokaku? Prerano je da se kaže.

Dok politički greenwashing i dalje zabrinjava Zelene stranke širom Evrope, suparničke artikulacije klimatske krize predstavljaju još veći izazov. Protiv krajnje desničarskog poziva na odbranu „granica i klime” i neoliberalnih napora da siromašni plate tranziciju, Zeleni moraju da brane prepoznatljivu zelenu viziju toga šta klima i ekologija znače. Kolaliciona politika postaje hitna i neophodna, ali sve rizičnija. Šta god da je bilo adaptivno ponašanje za zelenu vrstu tokom proteklih nekoliko decenija, možda više neće biti adaptivno. Zeleni će, kao i sve političke porodice, morati da se promene i prilagode. U igri nije samo budućnost Zelene stranke, već i oblik sveta koji dolazi.

Ovaj članak je deo našeg poslednjeg izdanja – „Živ svet: Zelena politika u Evropi i šire” (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond).

Drugačija država je moguća: ozelenjavanje poluga moći

Tokom 2019. godine, Greta Tunberg (Greta Thunberg) i širi klimatski pokret su u više navrata zahtevali od vlade da odgovori na klimatsku krizu. I u više navrata, odgovor moćnika se sastojao u tome da slušaju, ponekad aplaudiraju i ne urade ništa. Moderne države nisu izgrađene da bi zaštitile životnu sredinu, ali danas predstavljaju ključne institucije za izgradnju održive budućnosti. Lusil Šmid prati evoluciju francuske države, tvrdeći da je zadatak političke ekologije njena transformacija. 

Kakva država je potrebna za uspešnu ekološku tranziciju? Potpisivanje Pariskog sporazuma na COP21 (Konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, Pariz, 2015) razotkrilo je jaz u stvarnosti koji oblikuje stavove vlada prema životnoj sredini. Diplomatija nije tamo gde se donose domaće ekonomske i socijalne odluke niti tamo gde političke stranke vode bitke u nacionalnom demokratskom životu. Usvajanje ambicioznog i univerzalnog klimatskog sporazuma ne otvara put ka zelenoj državi – tu tek počinju problemi.

Francuski primer je naročito poučan. Francuska država je jaka, ali njen odgovor na ekološka pitanja na nacionalnom nivou je tradicionalno bio slab. U početku se u Francuskoj država bavila pitanjima suverene moći – odbrana, bezbednost i ekonomija kroz oporezivanje i javne investicije. Njena uloga se postepeno širila da bi uključila smanjenje nejednakosti, preraspodelu bogatstva, kreiranje nacionalnog obrazovnog sistema i izgradnju države blagostanja, kao i vođenje regionalnog razvoja i kulturne politike. Država je učinila sve, osim, naravno, kada je reč o prirodnom svetu. Francuska uživa dugu naturalističku tradiciju još od radova Žorž-Luja Leklera (Georges-Louis Leclerc) iz 18. veka. Žan-Žak Ruso (Jean-Jacques Rousseau) je bio jednako strastven prema botanici kao prema demokratiji, ali briga za prirodu se razvila u relatvnoj izolaciji od izgradnje države, kroz učena društva, istraživanje i građanske inicijative van koridora moći. Ovo razdvajanje je postavilo temelje stvarnoj ambivalenciji između etosa tehnološkog napretka koji su promovisale prestižne inženjerske škole iz kojih je potekla vladajuća klasa i zemlje bogate pejzažima i biodiverzitetom, od unutrašnjosti, preko planina, do prekomorskih teritorija.

Prvi činovnik Ministarstva zaštite životne sredine krstio ga je u „Ministarstvo nemogućeg. 

Ipak, 1971. godine, kao deo projekta „novog društva“ premijera Žaka Šaban-Delmasa (Jacques Chaban-Delmas), Francuska je postala jedna od prvih evropskih zemalja koje su stvorile Ministarstvo zaštite životne sredine. Međutim, kako je to bilo ministarstvo bez resursa, sve je bilo u priči, a ništa u delu. U ovo vreme su počele velike ekološke bitke sa državom – naročito značajni antinuklearni protesti i Borba za Lazark (Lazarc), kampanja koju su vodili poljoprivrednici protiv širenja vojne baze na jugozapadu Francuske. Predsednička kandidatura Renea Dumona (René Dumont) 1974. godine, prva za političku ekologiju, ilustrovala je jaz između produktivističke politike sukcesivnih vlada i zabrinutosti za životnu sredinu. Rast ekološke svesti u društvu manifestovao se lokalnim protivljenjem javnim politikama, ponekad i u vidu kandidata na lokalnim izborima, kao u Alzasu (Alsace). Za francuske Zelene su nacionalna pitanja bila nedostižna, tako da su oni minimalno ulagali u tradicionalno državne stvari. Ipak, na evropskom nivou su se pitanja zaštite životne sredine brzo našla na dnevnom redu pod uticajem Velike Britanije, koja se 1973. godine pridružila Evropskoj ekonomskoj zajednici, i Nemačke, u kojoj je društvo brzo prihvatilo brigu o zaštiti životne sredine. Evropska unija je umnogome inspirisala francuski Zakon o zaštiti životne sredine. Bilo da se radi o genetski modifikovanoj hrani, kvalitetu vazduha ili regulaciji hemikalija – podsticaj je stigao iz Brisela.

Prvi činovnik Ministarstva zaštite životne sredine, Rober Pužad (Robert Poujade), krstio ga je u „Ministarstvo nemogućeg“. Zbog nedostatka resursa, naravno, ali pre svega zbog toga što je životna sredina smatrana sektorskim portfeljom umesto sveobuhvatnim projektom. Kako unaprediti francusku spoljnu trgovinu – izvoz aviona, automobila, lekova i poljoprivredno-prehrambenih dobara – i istovremeno zaštititi životnu sredinu? Neće li ozelenjavanje francuskog poreskog sistema automatski stvoriti nove forme nejednakosti i društvenog nezadovoljstva? Da li je očuvanje prirodnog sveta kompatibilno sa lokalnim i regionalnim razvojem u francuskom stilu?

Konstantna distanca

Na „Grenelle de l’environnement“ (Samit o zaštiti životne sredine) koji je jedinstven prostor za konsultacije, uključivao je zainteresovane strane od izabranih zvaničnika i preduzeća do NVO-a, radnika i lokalnih vlasti, rezultovao je kreiranjem značajnijeg Ministarstva ekologije. Životna sredina i infrastruktura su po prvi put objedinjene, kako bi obuhvatile funkcije kao što su lokalni i regionalni razvoj, transport i energija. Ovo proširenje institucionalnog opsega predstavlja pravu priliku da se životna sredina poveže sa politikama koje tradicionalno uživaju snažnu podršku države. Međutim, ovom velikom ministarstvu nije uvek polazilo za rukom da stvori zajedničku kulturu među svojim različitim odeljenjima. Politika zaštite životne sredine u Francuskoj je nesumnjivo prešla dug put od ranih 2000-ih, ali njena tehnička priroda znači da politika često nije u dodiru sa brigama običnih ljudi; politika zaštite životne sredine ima svoj jezik, vremenski okvir i ekspertizu, dok se pitanja zaštite životne sredine u društvu razvijaju izvan tog prostora javne politike i paralelno sa njim.

Ministarstvo ekologije se još uvek ne posmatra kao da ima moć ili političku snagu.

Pošto se međusektorske veze između ministarstava uglavnom zadržavaju na praznim obećanjima, jačanje Ministarstva ekologije je sprovedeno vertikalno. To nije dovelo do dublje saradnje sa Ministarstvom ekonomije i finansija ili sa Ministarstvom unutrašnjih poslova. Ministarstvo ekologije se još uvek ne posmatra kao da ima moć ili političku snagu. Kada je 30. avgusta 2018. godine u udarnom terminu na radiju podneo ostavku na mesto ministra ekologije, Nikolas Ulo (Nicolas Hulot) – koji do danas ostaje jedna od najpopularnijih javnih ličnosti u Francuskoj – istakao je da je vladin sistem podbacio u slušanju. Zaustavio se pre nego što je počeo da okrivljava premijera ili predsednika pojedinačno.

U jesen 2019. godine, požar u fabrici Lubrizol u Ruenu (Rouen) – hemijskom postrojenju koje je prema regulativama Evropske unije o hemijskoj bezbednosti klasifikovano kao veoma opasno – iznova je izložio ovaj nedostatak razumevanja. Dok su se s jedne strane nalazili lokalni stanovnici i izabrani zvaničnici, zabrinuti za uticaj nesreće na kvalitet života, zdravlje i životnu sredinu, posebno dece i starih, s druge strane su bili vladini i visoki državni službenici koji su se prvenstveno bavili javnim redom, naknadama, poslovima i zaštitom poslovnih interesa. Kako su dani odmicali, javnost je bila zatečena saznanjem da su određena pravila u vezi sa opasnim mestima „u tišini“ olabavljena i da je količina uskladištenih opasnih hemikalija na tom mestu mnogo veća nego što je saopšteno. Decenijama posle izgradnje francuskih nuklearnih elektrana, među najvišim državnim službenicima i dalje vlada kultura da se određene teme posmatraju kao previše važne da bi se o njima javno raspravljalo.

Sustizanje društva

Danas, kao i 1970-ih, društvo pokreće ekološku akciju kroz promene u ponašanju, bilo da se radi o transportu, hrani ili našem odnosu sa drugim bićima, od sadnje drveća do odbacivanja okrutnosti prema životinjama. Zelene težnje su najjače lokalno, kada su problemi vidljivi i zahtevaju konkretne odgovore. Tako je u maju 2019. godine, gradonačelnik Longueta (Langouët), Daniel Kuf (Daniel Cueff), donoseći uredbu o zabrani upotrebe pesticida u krugu od 150 metara od domova i tako jasno prekoračivši svoje zakonsko ovlašćenje, uživao talas podrške običnih građana i lokalnih političara širom Francuske. I zakon i nacionalne institucije bili su odvojeni od društva koje je iz prve ruke iskusilo ekološku krizu. Ovaj primer takođe ilustruje kako lokalne vlasti preuzimaju vođeću ulogu u pitanjima životne sredine. Akcija u vezi sa zelenim problemima je sada ključna za legitimitet gradonačelnika i opština kako u ruralnim, tako i u urbanim sredinama.

Sukob društva i države po pitanju životne sredine mora da se završi: trenutak za akciju je stigao. Iz godine u godinu, izveštaji Međuvladinog panela o klimatskim promenama (Intergovernmental Panel on Climate Change) govore nam da vreme ističe. Vlada, posebno u Francuskoj, treba da se bavi oblikovanjem i dostizanjem zajedničkih ciljeva tokom vremena i naoružana je mnogim polugama za postizanje promene. Kako ljudi mogu da veruju da će „klimatska bitka“ biti dobijena ukoliko, na nacionalnom nivou, klimatska akcija predstavlja samo plaćena prazna obećanja? Ekonomski model ne može da se promeni samo individualnim naporima. Podsticaji za kupovinu zelenijih automobila ili izolaciju kuća će imati smisla jedino ako vlade implementiraju ekološku viziju izgrađenu na njihovoj moći da regulišu ekonomiju, sprovode zakon i budu primer. Ekološka transformacija zahteva više ulaganja i veću preraspodelu među regionima i ka onima koji su u najgoroj poziciji – reviziju budžetskih pravila i preraspodelu sredstava.

Politička ekologija u Francuskoj je uvek delovala kao provera moći na lokalu alarmirajući, postavljajući pitanja, zauzimajući prostore i pokrećući inicijative.

Poziva na čvršću, iskreno, više intervencionističku državu. To je jedini zaključak koji može da se izvuče iz uspeha „Slučaja veka“ (Affaire du siècle) od pre nekoliko meseci.

Drugačija država je moguća. Kako bi ova zelena država izgledala? Država koja se udružuje sa onima koji rade za dobro životne sredine. Država koja je beskompromisna prema onima koji krše zakone o životnoj sredini. Država koja je voljna da demokratski raspravlja o problemima o kojima građani nisu imali priliku da kažu svoje. Država koja temeljno menja svoje ekonomske i finansijske prioritete.

Zelena država poziva i na novu sociologiju moći. Politička ekologija u Francuskoj je uvek delovala kao provera moći na lokalu alarmirajući, postavljajući pitanja, zauzimajući prostore i pokrećući inicijative.

Danas mora da radi na nacionalnom nivou kako bi dekonstruisala argumente koji podupiru način na koji država misli i deluje. Ovo zahteva od onih koji se zalažu za životnu sredinu da promene svoju perspektivu. Od pukog suprotstavljanja vlasti ili postojanja uz nju, moraju da prepoznaju sebe kao one koji su u poziciji da je transformišu. To takođe zahteva širenje ekološke svesti dalje od sveta zelenog aktivizma. Ako je verovati istraživanjima javnog mnjenja, ovo je već rastući trend u društvu. Najzad, proces će obuhvatiti temeljnu transformaciju državne moći, sistema donošenja odluka i prioriteta, transformaciju koja je još uvek u povoju.

Ovaj članak je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živ svet: Zelena politika u Evropi i šire“ (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond). 

Korak napred za nemačke Zelene

Na evropskim izborima 2019. godine Zelene stranke su postigle svoje najbolje rezultate ikad. Njihova važnost u načetom Evropskom parlamentu predstavlja priliku za napredak na polju klime, demokratije i vladavine prava i društvene pravde. Zelene stranke često postižu bolje rezultate na evropskim izborima, ali ovog puta uspeh je postignut na drugom polju. Lokalni izbori u Velikoj Britaniji, nacionalni izbori u Portugalu, parlamentarne koalicije u Finskoj, Švedskoj i Luksemburgu – Zeleni napreduju na svim nivoima. Glavno upozorenje je da „zeleni talas” nema većinu u većem delu južne i istočne Evrope. Deo našeg najnovijeg izdanja govori o tome gde je politička ekologija postigla izborne dobiti, objedinjujući analize pet Zelenih stranaka kako bi se procenili njihovi izgledi za nadolazeće godine. Prva je analiza nemačkih Zelenih od strane novinara Petera Unfrida.

Nemački Zeleni su prvenstveno snosili krivicu za Holokaust i Drugi svetski rat, socijalnu liberalizaciju 1968. godine i antinuklearni pokret. Stranku je odlikovala „Zelena kultura” – stav manjine koji je pretpostavljao da je mejnstrim kulturno i moralno inferioran. Biti viđen kao drugačiji bilo je važnije od realne politike. Ovo etiketiranje značilo je da su mnogi važni događaji prošli mimo Zelenih – kao u slučaju ponovnog ujedinjenja Nemačke ili razvoja moćno-političke Evropske unije.

Ovo se bitno promenilo izborom Vinfrida Krečmana (Winfried Kretschmann) za premijera Baden-Virtemberga (Baden-Württemberg) 2011. godine. Činjenica da su Zeleni sada imali svog prvog premijera podstakla je veliki deo stranke da se udalje od svog uobičajenog pogleda na svet iz ugla “eksperata za sve”. 

Evropski izbori u Nemačkoj 
20. maj 2019. 
Izvor: Evropski parlament 
 
Hrišćansko-demokratska unija/Hrišćansko-socijalna unija (Christlich Demokratische Union/Christlich Soziale Union – CDU/CSU) 
Zelena (Grüne) 
Socijaldemokratska partija Nemačke (Sozialdemokratische Partei Deutschlands – SPD) 
Alternativa za Nemačku (Alternative für Deutschland – AfD) 
Leva (Die Linke) 
Stranka slobodnih demokrata (Freie Demokratische Partei – FDP) 
Stranka (Die Partei 
Slobodni glasači (Freie Wähler) 
Stranka za zaštitu životinja (Tierschutzpartei) 
Ekološko-demokratska stranka (Ökologisch-Demokratische Partei – ÖDP) 
Porodična stranka Nemačke (Familien-Partei Deutschlands) 
Volt Evropa (Volt Europa) 
Piratska stranka Nemačke (Piratenpartei Deutschland) 

Ova vidljiva promena je dostigla savezni nivo tek 2018. godine izborom Analene Berbok (Annalena Baerbock) i Roberta Habeka (Robert Habeck) za predsedavajuće u stranci. Svoju prvu letnju turneju širom zemlje nazvali su „Jedinstvo i pravda i sloboda”, što je i naslov državne himne. U prošlosti bi državno-skeptični Zeleni ovo smatrali nečuvenim, ali ih je Habek preobratio u branioce republike, njenih institucija i ustava.

Rajnhard Butikofer (Reinhard Bütikofer), član Evropskog parlamenta i dugogodišnji predsedavajući evropskih Zelenih, deli istoriju stranke na tri faze. Prva faza je predstavljala potpunu opoziciju (protiv). U drugoj fazi stranka je postala donekle konstruktivna, ulazeći u koalicije sa socijaldemokratama, ali je bila posmatrana kao usko fokusirana na životnu sredinu i pol (za i protiv). Sada, treća faza predstavlja pokušaj da postane vodeća sila nove, heterogene većine (za). Političku pozadinu čini neuspeh bivših saveznih „narodnih partija” da pronađu odgovor na klimatsku krizu, uspon „Alternative za Nemačku” (Alternative für Deutschland (AfD)) i sve manja održivost poludesničarske-polulevičarske politike kompromisa kojoj Savezna republika duguje dobrih 70 godina.

Da će Zeleni biti deo sledeće vlade jasno je gotovo svima, od nemačke industrije do Emanuela Makrona (Emmanuel Macron). Pitanje je hoće li igrati glavnu ulogu i šta mogu da postignu u Briselu uz pomoć skandinavskih vlada, vlade Beneluksa i pre svega francuske vlade po pitanju socioekološke transformacije, odbrane liberalne demokratije i po pitanju evropskog prosperiteta i bezbednosti. Njihov uspeh u formiranju većine u Evropskom parlamentu biće presudan. Ako nemački, evropski Zeleni ostanu zaglavljeni u drugoj fazi i kolebanju između progresivne politike i grotesknog „bilo bi lepo da je lepše” oblika opozicije, to bi se moglo pokazati problematičnim. „Zeleni talas” na izborima Evropske unije nije se odnosio na parlamentarnu grupu Evropske unije, odnosio se samo na Barbekovu i Habeka.

Ovaj članak je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živ svet: Zelena politika u Evropi i šire” (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond).

Posle industrijalizma: Oživljavanje prirode u 21. veku

Ekologizam kao škola mišljenja nastaje kao kritika industrijalizma, ideologije koja povezuje liberalizam, konzervativizam i socijalizam. Razvija ove tri dominantne političke tradicije prepoznavanjem prirode kao osnove ljudskog postojanja i razvoja. Zašli smo dve decenije u 21. vek koji je već definisan krizom čoveka u prirodi i ekologizacija ljudskog društva je apsolutni imperativ.

Jedva da je nešto izbeglo titanske sile industrijske modernosti. Preorala je svet i iznova ga stvorila. Oblikovala je način mišljenja koji u svemu vidi dominaciju kinematičkih principa mašina. Čovečanstvo je takođe postalo neka vrsta mašine, sa odnosom između uma i mozga nalik onom između žuči i žučne kese. Ljudski duh je prognan, odvojen od materijalnog sveta koji je bio predmet ljudske kontrole kao podređeni prostor ili onaj koji će tek da bude podređen. Jedna posledica naturalizacije ljudskog postojanja ili možda njegovog proterivanja iz prirode – bilo je zaboravljanje tela.

Suzbijanje ekološkog pitanja

Na velike političke koncepte – liberalizam, konzervativizam, socijalizam – duboko je uticao industrijalizam. U borbi za socijalizam, tržišnu ekonomiju i „Treći put” (Third Way) smatrano je potpuno zdravorazumskim da ta ljudska dominacija nad prirodom može da se proširi beskonačno. Od pojave velike industrije u 19. veku, industrijalizam je bio prava ideologija epohe, povezujući tri glavne političke tradicije i njihove predstavnike više nego što su ikad mislili da je moguće.

Ovaj zajednički temelj izašao je na videlo gde god su izbegavali ekološko pitanje. Na primer, u marksizmu koji je odbacio ekološko mišljenje kao pogrešnu kritiku ukaljanu mističnošću zbog svoje usredsređenosti na efekte koje savremena tehnologija ima na životnu sredinu i oštrog odbijanja nuklearne energije. Svako ko je razmišljao na taj način (ekološki) mogao je da bude jedino romantik i naivni tehnološki pesimista ili, još gore, Ludist (engl. Luddite). Nisu uspeli da shvate da „društveno određivanje forme”, buržoaski sistem imovinskih veza u okviru kog se tehnologija koristi, pravi problem. Ova kritika ekologije je išla toliko daleko da je tvrdila da su socijalističke nuklearne elektrane bezbedne zato što su pokrenute da bi služile dobrobiti ljudi, a ne kapitalističkoj želji za profitom. Nuklearna katastrofa u Černobilu predstavlja spomenik ovakvom načinu razmišljanja. Otkrila je ne samo da su nedostaci stvarno postojećeg socijalizma bili ignorisani, već i opasnosti svojstvene tehnologiji nuklearne energije velikih razmera kao takve.

Industrijalizam ima mnogo lica. Zapadna socijaldemokratija je, takođe, bila prožeta njime.

Industrijalizam ima mnogo lica. Zapadna socijaldemokratija je, takođe, bila prožeta njime. Industrijalizam se borio za nuklearnu energiju, obnovio gradove za automobile, ne za ljude i – do danas – ometa brzofazno ukidanje fosilnih goriva. Zapadni konzervativci i liberali preokrenuli su marksistički argument o društvenom određivanju forme. Prema njihovom viđenju opasnosti nuklearne energije nisu svedene na kapitalistički motiv profita, već na „socijalističku neefikasnost”. Fukušima se pokazala kao Černobil tržišno-liberalnog industrijalizma.

Kritika industrijalizma

Međutim, industrijalizam nije bio ograničen na tako kratkovide forme. Veliki deo agende koju je izneo savremeni ekološki pokret već je bio prethodno uobličen tokom zlatnog doba industrijalizma. Može se naći u nemačkom pokretu Lebensreform (reforma života) s kraja 19. Veka, ili kasnije u sportskim i planinarskim trendovima koji su odvukli ljude iz sivih gradova u ukroćenu divljinu, „Veliko Napolje” (engl. Great Outdoors), ili u pokretu Reformarchitektur (arhitektura reforme) ranih 1900-ih, koji je doneo vazduh i sunčevu svetlost u radničke okruge.

Filozofija je takođe prepoznala stvarnu cenu modernog industrijalizma. Počev od romantizma i njegovog estetskog otkrivanja prirode preko nekoliko varijanti konzervativne kulturne kritike do kritičke teorije i frankfurtske škole, može se pratiti nit koja dovodi u pitanje model napretka i prosvećenja povezanog sa modernošću. Koliko god različiti bili, ono što je ovim pristupima bilo zajedničko bio je pokušaj da se utvrdi drugost u odnosu na instrumentalističko-industrijalističko obrazloženje na neki način koje je bilo zaboravljeno i potisnuto tokom napretka.

Uz svo divljenje modernim proizvodnim snagama, Marks je vrlo dobro znao da čovek jeste deo prirode i da to ostaje.

„Dijalektika prosvetljenja” (Dialectic of Enlightenment) Maksa Horkhajmera (Max Horkheimer) i Teodora Adorna (Theodor Adorno) iz 1944. godine prati kako se prosvetiteljstvo okretalo od svojih izvornih humanističkih ideala da bi došlo do funkcionalnog i instrumentalnog racionalizma, utirući put tehnokratiji, fašizmu i tiraniji. Srodne perspektive šire frankfurtske škole nalaze se u „Jednodimenzionalnom čoveku” (One-Dimensional Man) Herberta Markuzea (Herbert Marcuse) i u delu „Imati ili biti?” (To Have or to Be?) Eriha Froma (Erich Fromm).

Šezdesetih godina, na vrhuncu slavnih zlatnih godina rasta, snažno je oživljena konzervativna kulturna kritika industrijalizma kakvu nalazimo u „Čovek u doba tehnologije” (Man in the Age of Technology) Arnolda Gelena (Arnold Gehlen) iz 1957. godine. Oni koji se radije ne bi povezivali sa kritikom tehničkog mišljenja i ograničenja prosvetiteljstva Martina Hajdegera (Martin Heidegger), možda bi više voleli Karla Marksa (Karl Marx) kao čvršću početnu tačku za ekološko mišljenje. Uz sve divljenje modernim proizvodnim snagama, Marks je vrlo dobro znao da čovek jeste deo prirode i da to ostaje. Zbilja, čovek je onaj poseban deo prirode u kojem ona postaje svesna sebe. Ekološka filozofija bi trebalo da uzme ovu misao, koja se nalazi pre svega u Marksovim ranim spisima, i dalje je razvije. Trebalo bi da se definiše kao filozofija koja se detaljno bavi time kako se priroda, kao čovek, susreće sa sobom u praksi i u teoriji.

Lanac mišljenja koji proizlazi iz ovog razumevanja nije jednostavan. Podseća nas da, gledajući na njegov kontekst u prirodi, ljudsko postojanje pripada kontinuumu. Kao neosporno prirodna bića, ljudi su deo uzročnih lanaca i veza u kojima se sve što postoji ogleda u svemu ostalom što postoji. Istovremeno, ekološko mišljenje naglašava razliku koja potiče iz svesne i svrsishodne svesti čoveka o njegovom prirodnom kontekstu. Čovečanstvo je priroda, ali se u prirodi stavlja u ekscentričan položaj. Čovečanstvo ne može da pobegne od prirode, ali nije ni kruto određeno njome.

Ekološka kritika je zabrinuta za slepe tačke ljudskog mešanja u prirodu i posledica koje ono ostavlja, kako na prirodu, tako i na društvo. Prvo – naglašava da priroda nije samo građenje blokova inertne materije, već samorefleksivni kontinuum mreža i složenih lanaca. Drugo – sam čovek je prirodno biće na osnovu toga što je od krvi i mesa. I treće – mešajući se u prirodu, čovek na kraju krajeva „remeti samog sebe”

Rad kao metabolički proces koji uključuje prirodu

Ljudsko postojanje se nedvosmisleno odnosi na prirodu. Nasuprot odnosu između životinja i prirode, ljudi koriste resurse, alate i tehnike koji nisu samo pronađeni, već stvoreni posebno u neku svrhu. Ovi instrumenti ostvaruju ljudske proizvodne ciljeve. Nastaje tehničko-kulturni svet u kom je uspostavljen način življenja i interakcije sa prirodom koje se prenose kroz vreme.

U delu „Biće i vreme” (Being and Time) Hajdeger je pokazao kako se odnos sa prirodom, posredovan alatom, ostvaruje kroz rutiniziran i ukorenjen kontekst značenja. Samo kad nešto nedostaje u procesu rada i više nije pri ruci, ovi konteksti se dovode u pitanje. Da odemo korak dalje, dodatni stepen otuđenja nastaje kad je na raspolaganju sve što je potrebno za uspeh, ali čin bavljenja prirodom i pored toga ne uspeva. U ovom otuđenju, ne samo da organizacioni kontekst značenja postaje problematičan, već i otpori i trenja koji su izbegli prethodno strukturiranje značenja. Ljudsko bavljenje prirodom nailazi na ostatak koji se ne može predvideti ili rastumačiti. Imanuel Kant (Immanuel Kant) je taj ostatak nazvao „stvar po sebi” (engl. “thing-in-itself”) – u velikoj meri skrivena drugost koja mora uvek da bude uzeta u obzir.

Ekološko mišljenje prepoznaje ovu drugost u odnosu sa prirodom. Uzima u obzir nedaće i prepreke, pogotovo one koje se javljaju na naprednom nivou industrijske proizvodnje, ali osnovne kategorije iz kojih se razvija prepoznaju se već u jednostavnom ručnom radu. Elementarno ljudsko bavljenje prirodom – praktična sinteza u ručnom radu koja ujedinjuje svrsishodnu akciju, instrument i predmet rada – stoga je polazna tačka za ekološku refleksiju. Drugost se pojavljuje gde god stvar ne želi da uradi ono što čovek želi da ona uradi: kad se forma slomi pre nego što dobije svoj predviđeni oblik ili kad čekić udari u prst umesto u ekser. Postoji tendencija da čak i tako mali vidovi nedaća budu dočekani apstrakcijom koja ignoriše realnost bavljenja prirodom, da se rad smatra isključivo pitanjem ideja koje neprimetno treba oblikovati u proizvod. Sa druge strane, perspektiva koja rad smatra konkretnim oblikom bavljenja prirodom, ceni to što se mnogo toga desi na putovanju od mogućeg – od unapred zamišljene svrhe do stvarnog, do proizvoda. Iz jednostavnog bavljenja prirodom, ekološka kritika uči da stvari često ispadnu drugačije od onog što se očekivalo.

Ekološko mišljenje prepoznaje ovu drugost u odnosu sa prirodom. Uzima u obzir nedaće i prepreke, pogotovo one koje se javljaju na naprednom nivou industrijske proizvodnje.

Preciznije, ekološka kritika se bavi onim aspektom drugosti koji podseća na to kako je priroda više od materije koja je na raspolaganju čovečanstvu. Priroda obuhvata i ljudskog radnika i društvo kom pripada. Nastala trvenja su bila prisutna već u predmodernim oblicima proizvodnje, poput recimo toksičnih efekata boja koj su vekovima desetkovali zanatlije i kožare i pretvorili čitava naselja predmodernih gradova u ekološki beznadežna područja. Dalekosežniji uticaji, kao karakteristika moderne industrije koja se koristi prirodom, imaju dugo nasleđe, kao na primer – tekuće krčenje šuma koje seže još u antička vremena. Ovakvi primeri više nisu pitanje pojedinačnih stvari i njihovih posebnih poteškoća, već pitanje posledica opšte prekomerne eksploatacije prirode koja uzrokuje kolaps ekoloških sistema i ostavlja predele pustim. Oslanjajući se na krčenje šuma, Žan-Pol Sartr (Jean-Paul Sartre) razvio je važan koncept ekološkog mišljenja – „kontrafinalnost” (engl. “contra-finality”) , ne bi li ukazao na prostorno i vremenski široke posledice ljudskog delovanja.

Mi smo priroda

Ekološko mišljenje nas podseća, pojedinačno i kolektivno, da je priroda u osnovi ljudskog postojanja. Primenjeno politički i praktično, ono postaje odbrana prirode, pri čemu – jasno rečeno – priroda brani samu sebe. Ovo prošireno razumevanje prirode odjekuje u aktivističkom sloganu koji se prvi put čuo u Australiji sedamdesetih godina: „Mi ne branimo prirodu, mi jesmo priroda koja brani sebe”.

Ovo ne treba da se shvati u smislu naturalizovanog angažmana, radije u smislu toga da se samoodbrana prirode odnosi na dvostruki proces kojim se bezlična i nesvesna kontrafinalnost sveti ljudskim podstrekačima ekološke krize, kako bi ih učinila svesnim njihovog mesta u širem kontekstu.

Ljudsko meso i krv čine osnovu ove veze – onaj deo prirode koji je centar ljudskog postojanja. Oni su posrednik, modernim industrijalizmom rastrzan na subjektivnost i objektivnost, baza koja znanje o tome šta čovečanstvo radi čini apsolutnim imperativom.

Postati ekološki svestan

Dugo su stranke starog industrijalizma smatrale ekološko mišljenje postmaterijalističkim, načinom mišljenja za buržoasku decu, problemima prvog sveta. Stvorili su opoziciju sa ekologijom s jedne, a ekonomijom i društvenom pravdom s druge strane. Ekološki zahtevi su, prema ovom gledištu, značili ekonomsku propast i pljačkanje radnika koji su na težak način zaradili svoj novac. Ova industrijalistička Internacionala obuhvatila je sve tabore i blokove, vidljiva decenijama u savezu socijaldemokrata i hrišćanskih demokrata koji je štitio automobilsku industriju od donošenja zakona o zaštiti životne sredine.

Sada je jasno da ekološko mišljenje pozicionira čoveka u modernom svetu daleko preciznije nego što je to stari industrijalizam ikad učinio sa svojom sklonošću da se odvoji od efekata ljudskog delovanja na prirodu. Što se tiče društvenog pitanja – klimatske promene su potvrdile uvid Fridriha Engelsa (Friedrich Engels) iz „Stanja radničke klase u Engleskoj” (The Condition of the Working Class in England) – najsiromašniji među siromašnima su uvek prve žrtve ekoloških kriza.

Tradicionalni industrijalizam je u mnogim razvijenim zemljama već istorija. Ostaci stare industrije su se zatvorili, ostavljajući na svom mestu pojaseve rđe. Globalizacija je veliki deo proizvodnje usmerila ka globalnom Jugu dok se uslužni sektor proširio. Automatizacija i digitalizacija transformišu preostale industrije. Ovaj preokret je pun prilika i opasnosti.

Ekološko mišljenje pozicionira čoveka u modernom svetu daleko preciznije nego što je to stari industrijalizam ikad učinio.

Ekološki zaokret je stoga značajna prilika; njegovo odsustvo je velika pretnja. Zelene stranke predstavljaju tu zabrinutost. U međuvremenu, tradicionalne stranke iz stare trijade konzervativizma, liberalizma i socijalizma prilagođavaju svoje stavove. Ekonomija i ekologija se više ne posmatraju kao da su u opoziciji, već kao kumulativne, iako obično samo na polovičan način koji ekološko dodaje ekonomskom samo tamo gde je moguće. Ipak, tradicionalne stranke su u dobroj poziciji da radikalnije uokvire ekološke težnje.

Konzervativci bi mogli da se prisete zaboravljenog principa „očuvanja tvorevine”. Liberali bi mogli da identifikuju tržišne snage koje bi mogle da vode ekološku tranziciju. Socijalisti bi mogli da kritikuju kulturu akumulacije koja stoji na putu takvoj promeni. Sa svoje strane, Zeleni treba bolje da razumeju državni aparat da bi omogućili njegovu postepenu, a radikalnu transformaciju ka uključivanju prirode. Ekologizacija države je osnovni uslov za uspešnu promenu paradigme.

Ono što je potrebno jeste promena parametara kako bi ekologija postala presudna za ekonomiju i industriju, bojno polje na kom će se voditi bitka oko tehnologije i proizvoda sutrašnjice. Pametni preduzetnici i dalekovidi sindikalci već dugo razumeju ovaj izazov, ali često ostaju manjinski glasovi. Za mnoge naučnike i inženjere je ekološki program dugo bio deo njihovog etosa. Stranke starog industrijalizma moraju prilično da nadoknade.

Populizam i zombi industrijalizam

Sada se pojavila treća pozicija. Ona ne dovodi u pitanje tezu o opoziciji ekologije i ekonomije, već je ojačava i usavršava, spajajući odbacivanje migranata, feministkinje i ekologe u isti nazadnjački koš. Nastoji da se suprotstavi ekološkom programu zombi industrijalizmom. Njeni zagovornici sede u Beloj kući i administracijama drugih zemalja pod desničarskom populističkom vlašću. Mnogo njih širom sveta pripremaju se na smanjenje napretka i važnosti ekologije.

Populisti se ponašaju kao navijači lobija ugljenika, neobuzdano pozivaju na „Buši, dušo, buši!” Bore se za radikalizovani ekstraktivizam i protiv dekarbonizacije. Otvaraju put frekingu (engl. fracking) kako bi iz planete iscedili i poslednju kap. Prateći njihov trag, industrijska poljoprivreda i masovno uzgajanje stoke doprinose klimatskim promenama i najvećem masovnom istrebljenju vrsta još od izumiranja dinosaurusa.

Izgleda da je društveno pitanje još jednom zanemareno. U rudnicima retke zemlje na globalnom Jugu, radnici, koje eksploatišu na staromodan način, vade sirovine za napredne proizvode koje nalazimo u visokotehnološkim zemljama. Na globalnom Severu su se ponovo pojavili etnička diskriminacija i isključenje. „Stranci” su prisiljeni da čuvaju resurse za „naše ljude”. Ne biva brutalizovana samo veza između čoveka i prirode, već i ona među ljudima.

Još jednom: gospodar-rob

Da bi se pažljivo analizirali elementi metoda koje stoje iza preklapanja ove dve brutalizacije, vredi vratiti se dijalektici gospodar-rob Vilhelma Fridriha Hegela (Wilhelm Friedrich Hegel). Ono što može da se izdvoji iz otpora stvari, a što je ono što vodi tome da se ekološko pitanje izgubi iz vida, Hegel pokazuje kao deo društvenog odnosa. To je pozicija gospodara koji, za razliku od njegovog roba, nema mnogo veze sa davanjem svrhe stvarima. Hegelov gospodar nije inovativni preduzetnik, već neko ko potčinjava i porobljava i čoveka i prirodu, baš kao što su to činili vlasnici robova i feudalni gospodari. Arhaično potčinjavanje čoveka i prirode nije iščezlo u modernom dobu. Ono je bilo element razvoja u vidu „primitivne akumulacije”. Kolonijalizam, ropstvo u Sjedinjenim Američkim Državama i savremeni uslovi rada u mnogim regionima globalnog Juga su još neki primeri, kao i militarizacija rada tokom Staljinove akcije industrijalizacije, ili ista ona militarizacija u vreme nacionalsocijalizma koja se, kad nije praktikovala uništavanje života radom, borila protiv prirode na industrijskom „frontu rada”.

Trkom za kratkoročnim profitom, industrijalizam rizikuje kraj sveta kakav poznajemo.

Današnji zombi industrijalizam kombinuje ekološku i društvenu nepromišljenost sa tendencijom stvaranja mitskih neprijatelja i fantazija o nasilju. Ekološki aktivisti više nisu jednostavno naivni postmaterijalisti, već „klimatski nacisti” – kako je to rekao jedan nemački političar krajnje desnice. Oni su monstruozna deca zla koju treba proterati zajedno sa migrantima, izbeglicama i Muslimanima. Brazilski predsednik Žair Bolsonaro (Jair Bolsonaro) koji ugrožava preostale prašume nemilosrdnom „poseci i spali” (engl. slash-and-burn) poljoprivredom, prati istu nit mišljenja tvrdeći da su ekolozi ti koji su zapalili džungle.

Ogrnut i rasplamsan populizmom, industrijalizam se naoružava za poslednju bitku. Radikalnim korakom želi da isključi sve ekološke i društvene troškove proizvodnje. Dok uništava prirodu i dezintegriše društva, industrijalizam izjavljuje: „Après moi, le déluge” („Posle mene, potop”). Cenu će platiti potomstvo. Trkom za kratkoročnim profitom, industrijalizam rizikuje kraj sveta kakav poznajemo. Ovo iziskuje otpor koji može da ujedini društveni, ekonomski i ekološki zdrav razum. Savez za demokratiju i održivost, protiv novih varvara populizma i zombi industrijalizma, velika je misija našeg vremena. Zadatak Zelenih stranaka i pokreta je jasan.

Ovaj članak je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živi svet: Zelena politika u Evropi i šire” (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond). 

Polarizovana Finska

Na izborima za Evropski parlament 2019. godine Zelene stranke su postigle svoje najbolje rezultate ikad. Njihova važnost u podeljenom Evropskom parlamentu predstavlja priliku za napredak na polju klime, demokratije i vladavine prava i društvene pravde. Zelene stranke često postižu bolje rezultate na evropskim izborima, ali ovog puta uspeh se održao i drugde. Lokalni izbori u Velikoj Britaniji, nacionalni izbori u Portugalu, vladine koalicije u Finskoj, Švedskoj i Luksemburgu – Zeleni napreduju na svim nivoima. Glavna briga je i dalje to što je „zeleni talas” odsutan u većem delu južne i istočne Evrope. Deo našeg najnovijeg izdanja govori o tome gde je politička ekologija postigla izborne dobiti objedinjujući analize pet Zelenih stranaka kako bi se videlo kako trenutno stoje i da bi se procenili njihovi izgledi za nadolazeće godine. Simo Raitila se osvrće na to kako stoje finski Zeleni posle ulaska u progresivnu koalicionu vladu 2019. godine.

Izbori za Evropski parlament 2019. godine bili su najbolji rezultat Zelenih dosad. Kao druga najveća stranka, Zeleni su dobili dva mesta u Evropskom parlamentu i treće mesto nakon Bregzita (engl. Brexit). Heiki Isotalo (Heikki Isotalo), portparol finskih Zelenih, na osnovu anketiranja s kraja 2019. godine izračunao je da je podrška starim strankama prvi put pala ispod 50 procenata. Dok se podrška Zelenima decenijama stalno povećavala, desničarska populistička Stranka Finaca (Finns Party) je na parlamentarnim izborima od 2011. godine do sad, a kojih je u tom periodu bilo ukupno tri, osvojila od 17,5 do 19 procenata glasova. Finska politika je veoma polarizovana.

Izgleda da je politička podela prešla sa tradicionalne ekonomske podele levice i desnice na društvena i kulturna pitanja ili identitet. Politikolozi su jednu alternativnu političku osu imenovali „GAL-TAN” (Zeleno (Green), alternativno (Alternative) i libertarijansko (Libertarian) naspram tradicionalističkom (Traditionalist), autoritarnom (Authoritarian) i nacionalističkom (Nationalist)). Zeleni i Stranka Finaca imaju koristi od toga: Zeleni su odlučno za klimatsku akciju, stare stranke su na granici, a populisti su čvrsto protiv. 

Finski evropski izbori, 26. maj 2019. godine  
Finski opšti izbori, 14. april 2019. godine  
 
*odavde ide od gore ka dole onim redom kojim je na sajtu s leva na desno 
Stranka nacionalne koalicije (Kansallinen Kokoomus – KOK) 
Zeleni (Vihreä liitto – VIHR) 
Socijaldemokratska stranka Finske (Sosiaalidemokraatit – SDP) 
Stranka Finaca (Perussuomalaiset – PS) 
Stranka centra (Keskusta – KESK) 
Savez levice (Vasemmistoliitto – VAS) 
Švedska narodna stranka (Svenska folkpartiet i Finland – SFP) 
Hrišćansko-demokratska stranka (Kristillisdemokraatit – KD) 
Pokret sada (Liike Nyt) 

Sa promenom moći sve je teže izgraditi čvrstu koalicionu vladu u finskom parlamentu. Tri stare utvrđene stranke (Socijaldemokratska stranka Finske (Social Democratic Party of Finland), Stranka centra (Centre Party) i Stranka nacionalne koalicije (National Coalition Party)) nisu dovoljne da budu osnova; sad moraju da budu prihvaćene mlađe stranke. Buduće koalicije će morati da se oslone na široko zasnovanu saradnju koja prevazilazi podele levice i desnice ili da uvek uključuju bilo Zelene, bilo Stranku Finaca. Manjinska vlada bi bila drugo rešenje, ali to nije viđeno u finskoj politici više od 40 godina.

Trenutna vlada sačinjena je od Socijaldemokratske stranke Finske (Social Democratic Party of Finland), Stranku Centra (Centre Party), Zelene (Greens), Savez levice (Left Alliance) i Švedsku narodnu stranku (Swedish People’s Party). Da bi se suprotstavila usponu populističke desnice, politika Zelenog novog dogovora (Green New Deal) mora se materijalizovati i mora biti dovoljno velikih razmera da promeni narativ i pruži ljudima nadu i veru u pravednu budućnost. Zeleni posebno moraju da se pokažu sad kad su na položaju.

Jedan od strahova je da će stranke u koaliciji moći da se dogovore samo o razvodnjenim rešenjima. Ako Stranka Finaca postane dovoljno popularna, neki političari Stranke Centra i Stranke nacionalne koalicije su već nagovestili saradnju. Iako su Stranka Finaca i njeni političari postali otvorenije rasistički od njihove loše koalicije sa dve umerenije konzervativne stranke od 2015. do 2017. godine, ovi nagoveštaji su poslati.

Ovaj članak je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živ svet: Zelena politika u Evropi i šire” (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond).

Pravna revolucija za prava prirode

Pravni sistem koji daje prioritet očuvanju živog sveta nad privatnom svojinom bio bi moćno sredstvo ekološke tranzicije. Valeri Kaban, suosnivač francuske neprofitne organizacije „Naša zajednička odgovornost” (Notre Affaire à Tous), zagovara uvođenje prava prirode i zločina ekocida (uništavanje životne sredine) u zakon.

Istaknuta na javnu scenu usled velikih katastrofa, bilo da su one industrijske ili izazvane ekstremnim klimatskim promenama, izgleda da je zaštita životne sredine sada briga svih. Ali šta to tačno znači? Šta zaštita životne sredine zapravo štiti? Resurse? Predele? Ljudske zajednice?

Od pedesetih godina raste kolektivna svest o pretnjama prirodnim resursima i šteti koju životna sredina trpi. Iz ovoga je nastao zakon o zaštiti životne sredine kao sredstvo za odbranu najslabijih u društvu, za zaštitu živog sveta, ali ne onog ljudskog. On predstavlja sredstvo za uspostavljanje zabrana, za postavljanje ograničenja na određene radnje čije bi posledice ljude i planetu učinile potencijalnim žrtvama.

Ali zakon o zaštiti životne sredine nastao je iz postojećeg, potpuno antropocentričnog pravnog okvira: subjekti zakona su ljudi ili nešto njihovo ( na primer: preduzeća ili dobrotvorne organizacije). Dalje, kao proizvodi političkih, društvenih i kulturnih trendova i dinamike moći društva kojim vladaju, zakon i njegove grane se razvijaju – često u suprotnosti jedni s drugima. Kako se ekonomska i finansijska globalizacija ubrzavala tokom poslednjih nekoliko decenija, privredno pravo je sve više smanjivalo svoje odgovornosti prema životnoj sredini. Ovaj nemilosrdan odnos hitno mora da bude rebalansiran tako da tretira ekosisteme kao žrtve i da prizna prava prirode pred napadima koje sistem privatne svojine i privredno pravo nastavljaju da vrše.

Ova potreba za pravima prirode povezana je sa pojmom hitnosti.

Jednostavno, moramo da priznamo prava prirode. To znači menjanje naših vrednosti u korenu, zamenu sistema vrednosti. Priznavanjem planetarnih granica (danas se koristi za procenu toga da li se ispunjavaju ciljevi održivog razvoja) i prava prirode u domaćem i međunarodnom pravu potčinilo bi privredno pravo i industrijske aktivnosti pravno-obavezujućem okviru. Otuda potreba za priznavanjem zločina ekocida za radnje koje nanose najozbiljniju štetu prirodnim dobrima i ekosistemima. Priznavanjem prava prirode i njene uloge u našim ekosistemima možemo da zaštitimo naša osnovna prava na vodu, vazduh, hranu, zdravlje – čak i na stanište zato što danas klimatske promene navode stotine miliona ljudi da napuste svoje domove u talasu prisilnih migracija.

Ova potreba za pravima prirode povezana je sa pojmom hitnosti. Suočen sa politikom gradualizma koja pažljivo postupa sa trenutnim ekonomskim sistemom, gurajući ga ka ekološkoj tranziciji kroz poreske i moralne podsticaje i individualni voluntarizam, zakon može da bude zaista efikasno sredstvo za transformisanje društva.

Zaštita neljudskog

Trenutni zakon o zaštiti životne sredine nije na visini zadatka po pitanju rešavanja klimatske i ekološke krize zbog toga što odražava pogled na svet po kom se prirodom upravlja na osnovu naših potreba. Pravna revolucija koju ja predlažem potpuno preokreće ovakvo viđenje stvari ne govoreći više o životnoj sredini, već o ekosistemu Zemlje. Radi se o ponovnoj integraciji ljudi u prirodu i redefinisanju naših pravila za zajednički život tako da uključuju ono što nije ljudsko, ono što danas ne smatramo pravnim subjektima, već su to objekti koji se mogu prisvojiti i eksploatisati. Konkretno, ovo uključuje postavljanje određenih ograničenja na slobodu poslovanja i, iznad svega, na prava privatne svojine. To znači preispitivanje osnovnih principa na kojima je izgrađeno naše društvo dok se suočavamo sa izazovima održanja života na Zemlji.

S obzirom na hitnost stvari, vreme je za radikalne ideje. Scenariji koji podstiču javnu raspravu danas primoravaju sve političke stranke da zauzmu stav o potencijalnoj reformi zakona koji bi ugrozio čitav finansijski i industrijski sistem. Jedna takva ideja je i „Parlament stvari” koju je predložio Bruno Latur (Bruno Latour), francuski filozof, koji bi mogao da predstavlja obrazovnu fazu u procesu radikalnije pravne transformacije, počev od stvaranja „Komore budućnosti”, kako je predložio Dominik Borg (Domonique Bourg).

Danas su obaveze koje su države preuzele suviše neambiciozne i, još važnije, nisu uvršćene u zakon kao obavezujuće: one su samo obećanja, često prazna.

Ovakve ideje, one koje su nekad delovale nemoguće, utopijske, čak romantične, počinju da prihvataju različiti političari. Ovim jezikom (koji ostaje samo to dok ne bude izglasan i primenjen) koristi se i francuski predsednik Emanuel Makron (Emmanuel Macron) u svom predlogu za međunarodno priznavanje ekocida kao zločina. Naravno, on vrlo dobro zna da u Ujedinjenim nacijama države poput Sjedinjenih Američkih Država i Kine nikad neće dozvoliti potpisivanje međunarodne konvencije o ekocidu. Makron je rad da podrži inovativne ideje dokle god nisu obavezujuće za Francusku ili Evropu. Njegova grupa „Obnoviti Evropu” (Renew Europe) u evropskom parlamentu nedavno je izglasala amandman koji predviđa da evropske preporuke za COP15 (petnaesta sednica Konferencije država potpisnica Konvencije o biološkoj raznovrsnosti, koja će biti održana u Kunmimgu u Kini, oktobar 2021. godine) uključuju priznavanje pravnog statusa prirodnih dobara. Ali ovo poteže pitanje: da se glasalo o evropskoj direktivi o pravima prirode, da li bi tom istom ubedljivošću i doslednošću glasali i za ovu pravnu promenu paradigme?

Danas su obaveze koje su države preuzele suviše neambiciozne i, još važnije, nisu uvršćene u zakon kao obavezujuće: one su samo obećanja, a često i prazna. Kao proizvodi – i prema tome, čuvari – ovog sistema, političari nisu u mogućnosti da izbegnu ove poluge moći i usredsrede se na istinsku dugoročnu zaštitu javnog interesa. Istinsko preispitivanje ekonomskog sistema i dogme rasta znači izazivanje dominantne zastupljenosti sveta i društva – a i revolucionarno je u pogledu toga kako zadovoljavamo svoje potrebe. Zbog toga nam je potreban novi pravni sistem. Ujedinjene nacije su prethodnih deset godina raspravljale o univerzalnoj deklaraciji o pravima prirode, a proteklih pet o obavezujućem ugovoru o transnacionalnim korporacijama, ljudskim pravima i životnoj sredini. Na evropskom nivou bi, u najmanju ruku, trebalo da postoji direktiva da kompanije budu u obavezi da brinu o prirodi sa krivičnim sankcijama. Konkretnije, trebalo bi da dodelimo pravno lice vrstama i ekosistemima i to iskoristimo kao osnov za pravni status prirodnih dobara. Tada bi, stvaranjem Evropskog javnog tužioca za životnu sredinu, ili čak za prava prirode, postojala sredstva da pomerimo naš pravni sistem od onog u kom vlada privatna svojina ka onom u kom očuvanje živog sveta ima prioritet.

Naposletku, koncept ekocida nam dozvoljava da svalimo krivicu na rukovodioce i na najveće zagađivače i da prestanemo sa konstantnim prebacivanjem krivice na građane i da pređemo u akciju. Ovo je presudno, jer bi potpuno okrenulo teret odgovornosti. Tokom poslednjih par godina, rastom cena energije i hrane, podstaknuti su protesti širom sveta: od Ekvadora do Čilea, od Francuske do Irana. S jedne strane postoje „klimatski marševi”, demonstracije (uglavnom mladih) ljudi koji zahtevaju da napokon shvatimo klimu ozbiljno i da započnemo energetsku tranziciju, i silom ako je potrebno, a s druge strane vidimo patnju i očaj onih koji svakodnevno nose teret društvene i ekološke nejednakosti i koji su najteže pogođeni rastom cena nafte. Svedoci smo pojave socijalnih pobuna čiji je jedini cilj izražavanje besa prema ovoj korumpiranoj političkoj klasi – sa njenom tesnom vezom sa finansijama i industrijom – i rešenosti da ne budu zaboravljene žrtve sistema. Ali teško je uočiti alternativni projekat usled besa – osim zahteva za većom demokratijom.

Mobilizacija za pravdu

Zbog toga se „Naša zajednička odgovornost” (Notre Affaire à Tous), neprofitna organizacija osnovana 2015. godine u Francuskoj, trudi da promoviše „susret umova” (engl. meeting of minds) pozivanjem „žutih prsluka” (gilets jaunes) da se pridruže pokretu klimatskog marša. Organizacija takođe sprovodi projekat „Super lokal” (Super Local) koji traži od građana da dokumentuju klimatske promene u svom okruženju, gubitak biodiverziteta i aktivnosti koje im doprinose. Radi se o uključivanju građana koji ukazuju na posledice klimatske krize. Cilj je stvoriti viziju zaštite životne sredine kao zajedničkog društvenog projekta za hvatanje u koštac sa društvenim i ekonomskim problemima.

Ključno za značaj peticije „Slučaj veka” (Affaire du Siècle) bilo je u tome što je podržala akciju koja je opipljiva, odnosno, tužbu. Ovaj projekat je, inspirisan sličnom tužbom koju je u Holandiji pokrenula „Urgenda”, pokrenula „Naša zajednička odgovornost” (Notre Affaire à Tous) s ciljem da, na informativan način, pokaže da država ne poštuje svoje obaveze. Podneli smo formalnu žalbu i nadamo se da će je sud uvažiti. Sve je počelo još 2013. godine pokretanjem Evropske građanske inicijative o ekocidu kao zločinu koju su podržale stranke širom kontinenta. Ovo plodno tlo za aktivizam iznedrilo je organizacije poput „Naša zajednička odgovornost” (Notre Affaire à Tous), „Prava prirode” (Nature Rights) i „Pravo Divljine” (Wild Legal) u Francuskoj i u drugim delovima Evrope.

To je trostruki pristup koji se sastoji od mobilizacije građana, upotrebe pravnog sistema za isticanje institucionalnih nedostataka i iznošenja predloga na institucionalnom nivou.

Rad „Naše zajedničke odgovornosti” (Notre Affaire à Tous) se nastavlja. Stvorili smo evropsku mrežu za prava prirode koja je deo Globalnog saveza za prava prirode (Global Alliance for the Rights of Nature). Izradili smo nacrte zakona o ekocidu prema zločinu u Francuskoj i o pravima prirode u Švedskoj. Bili smo i uključeni u međunarodnu kampanju za priznavanje ekocida od strane Međunarodnog krivičnog suda. Svaki član deluje pojedinačno ili u saradnji uz podršku građana i političkih aktera kako u svojoj zemlji, tako i na međunarodnom nivou predlažući reformu zakona o zaštiti životne sredine i krivičnog zakona. To je trostruki pristup koji se sastoji od mobilizacije građana, upotrebe pravnog sistema za isticanje institucionalnih nedostataka i iznošenja predloga na institucionalnom nivou. Neprestano radimo i na institucionalnom i na nivou građana.

„Naša zajednička odgovornost” (Notre Affaire à Tous) se trudi da nađe inovativne načine za napredak demokratske rasprave i predstavljanje ekosistemske vizije koristeći prilike kako se one ukazuju, osigurava da se o ovoj temi i dalje govori, da bude vidljiva u medijima i da se građani sve više uključuju. Kao što kaže ekološki slogan: „Mi ne branimo prirodu – mi jesmo priroda koja brani sebe putem zakona.”

Ovaj članak je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živ svet: zelena politika u Evropi i šire” (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond).

Zeleni dogovor za geopolitičko doba

U 21. veku geopolitika se vratila sa osvetom. Da bi Evropski zeleni dogovor bio uspešan, „geopolitička Komisija“ Ursule fon der Lejen (Ursula von der Leyen) moraće da bude spremna da preduzme nešto kako bi pokazala da zaista misli ono o čemu govori. Roderik Keferpuc analizira šta će značiti geopolitizacija planova Evropske unije i zašto Zeleni treba ozbiljno da shvate ovaj zadatak u nadolazećim godinama.

Pre više od decenije, svet je skliznuo u najgoru ekonomsku i finansijsku krizu još od Velike depresije. Kao odgovor na to, vlade su sastavile pakete ekonomskih podsticaja vredne više milijardi dolara. Ova kriza je iznedrila koncept Zelenog novog dogovora (Green New Deal). Ideja o korišćenju paketa ekonomskih podsticaja kako bi se istovremeno ojačavala ekonomija i sprečavale klimatske promene, dobijala je na snazi. Nažalost, samo ju je nekolicina nacionalnih vlada sprovela u delo.

Deceniju kasnije opet se ukazala prilika. Svetska ekonomija se ponovo nalazi na ivici ekonomskog pada usred klimatske katastrofe. U ovoj situaciji, Zelenim novim dogovorom bi svi bili na dobitku (engl. win-win).

Nova Evropska komisija, na čelu sa predsednicom Ursulom fon der Lejen, prihvatila je ove realnosti i predstavila svoj „Evropski zeleni dogovor“ (European Green Deal). Ova evropska vodeća politika predstavlja novu strategiju ekonomskog rasta, usmerenu na to da do 2050. godine pretvori EU u prvi klimatsko neutralni kontinent na svetu. Krajnje je vreme da Komisija razvije takav jedan program, nešto slično onome što Zeleni širom Evrope podržavaju već godinama.

Zeleni novi dogovor se uvek odnosio na povezivanje ekonomskih i klimatskih problema i njihovo istovremeno rešavanje. On je omogućio Zelenima da formulišu koherentnu ekonomsku i finanskijsku politiku i izađu iz svog „ekološkog okvira“ (engl. eco-niche) dok su politički odrastali. Posle Velike recesije, Zeleni novi dogovor je postao ključna vest i bio je u skladu sa političkim duhom tog vremena dok su Zeleni postajali sve prepoznatljiviji po svom političkom programu.

Geopolitika se vratila

Bilo bi glupo verovati da koncept razvijen u prvoj deceniji 21. veka može da se prenese u 2020. bez ažuriranja. Svet se promenio. Aktuelni problemi nisu više samo ekonomski, društveni i ekološki. Geopolitika se vratila osvetnički. Rečima istoričara Roberta Kagana (Robert Kagan): „Džungla ponovo raste.“ Usred fundamentalnog geopolitičkog prestrojavanja, međunarodni poredak se slama. Sjedinjene Američke Države i Kina su zarobljene u hegemonističkom sukobu. Bliski Istok je bure baruta. Liberalna demokratija se povlači. Svetska trgovinska organizacija se suočava sa egzistencijalnom krizom. Protekcionizam je u porastu. NATO i transatlantske veze su zategnuti. Svetski poredak ne traje večno.

Čini se da je „mentalitet silosa“ (engl. silo mentality) sveprisutan – geopolitika i Evropski zeleni dogovor se sprovode izolovano. U geopolitičkom svetu, Evropski zeleni dogovor treba da bude geopolitizovan.

U takvim uslovima, geopolitika postaje ključna. Treba je posmatrati transverzalno i integrisati u svaku politiku i političko pitanje. Čini se da je nova Evropska komisija ovo razumela. Ursula fon der Lejen se zavetovala da će ovo biti „geopolitička“ Komisija. Džosep Borel (Josep Borrell), šef spoljne politike Evropske unije je dao otrežnjujuću izjavu da EU mora da „nauči da se služi jezikom moći.“ Međutim, to se još uvek ne dešava. Čini se da je „mentalitet silosa“ (engl. silo mentality) sveprisutan – geopolitika i Evropski zeleni dogovor se sprovode izolovano. U geopolitičkom svetu, Evropski zeleni dogovor treba da bude geopolitizovan.

Sfere bezbednosti i ekonomije su sve povezanije. Više nije u pitanju ekonomija, već geoekonomija. Neoliberalna načela slobodnih tržišta, neometane slobodne trgovine i lese fera (franc. laissez-faire) su završene. Država se vratila, mešajući politiku, bezbednosne interese i ekonomiju. Uloga Huawei-a (engl. Huawei) u 5G, kineska „Inicijativa Jedan pojas – jedan put“ (engl. One Belt One Road Initiative) američke ekstra teritorijalne sankcije protiv gasovoda Severni tok 2 (engl. Nord Stream 2 pipeline) i američke kontrole izvoza visokotehnološke robe u Kinu su sve ekonomska pitanja kroz koja se očito jure geostrateški interesi.

Dogovor koji je usmeren strateški

Geopolitizacija Evropskog zelenog dogovora je zadatak sa kojim se Zeleni moraju uhvatiti u koštac. Zelene stranke koje su tokom godina ojačale svoj ekonomski profil sad moraju da porade na svom geopolitičkom profilu. To podrazumeva razvijanje šireg konceptualnog okvira i strategije – nimalo lak zadatak s obzirom na tradicionalne pacifističke korene Zelenih i skepticizam prema politici moći. Časopis „Ekonomista“ (engl. The Economist) je nedavno zabeležio: dok „je većina Zelenih odavno odbacila svoj instinktivni pacifizam“, njihovi spoljnopolitički impulsi, bilo prema Kini ili Rusiji, „ne nadoknađuju širu strategiju.“

Geopolitička razmatranja moraju da uzmu u obzir tri različite perspektive. Prvo – Evropski zeleni dogovor bi trebalo da razmotri svoj doprinos postojećim evropskim geopolitičkim izazovima. Drugo – trebalo bi da se razmisli o uticajima koje bi evropska energetska tranzicija mogla da ima na ostatak sveta. Treće – moraju se uzeti u obzir potencijalni uticaji unutar Evropske unije i potencijalni „efekat prelivanja“ tih uticaja.

Kao prvo, Evropa je u sve težem položaju. Sjedinjene Američke Države i Kina potkopavaju multilateralni poredak, boreći se oko sfera uticaja. Evropa je u izvesnoj meri uhvaćena u sredini, gde obe strane vrše pritisak na Evropsku uniju i njene članice da odaberu stranu. Ogroman izvoz iz Evrope, iako ekonomski koristan, čini je politički ranjivom. Zavisnost izvoza od oba aktera i potreba za direktnim stranim ulaganjima u Evropu postaju nešto poput Ahilove pete.

Prelazak na potpuno obnovljiv i efikasan energetski sistem bi odvratio evropsku ekonomiju od nafte i prirodnog gasa autokratskih država, smanjujući uticaj Rusije koja izvozi gas.

Sjedinjene Američke Države i Kina efikasno su iskoristile Nemačku u pogledu njenog automobilskog sektora. Dok je Peking upozorio Nemačku da bi mogao uvoziti manje automobila ukoliko Nemačka blokira Huawei-u 5G mrežu, Vašington je zapretio da će uvesti carine na evropske automobile ako Nemačka ne aktivira arbitražni mehanizam iranskog nuklearnog sporazuma (što je ona na kraju i uradila). Pišući u Fajnenšl Tajmsu (engl. Financial Times), Volfgang Munhau (Wolfgang Münchau) je pogodio pravo u srž: „Da Evropa ima svoje moderne Meternihe (Metternich) ili Talerane (Talleyrand), oni bi počeli baveći se prvo tom specifičnom ranjivošću: zaustaviti zavisnost od izvoznih višaka da bi se zaustavilo ucenjivanje.“

Evropski zeleni dogovor bi mogao da se pozabavi tom ranjivošću. Diverzifikacija ekonomije i podsticanje domaće potrošnje bi smanjilo spoljnoekonomsku zavisnost. Evropsku uniju bi takođe u dobru poziciju dovelo to da se okoristi globalnim trendom ka dekarbonizaciji. Trka za „čistom tehnologijom“ (engl. clean tech) je počela. Evropa je u pol poziciji da postavi standarde, finansiranje i regulatorni režim u ovoj novoj strateškoj industriji. U ovom kontekstu, Evropski zeleni dogovor bi mogao da bude stub evropske strategije povezivanja, promovišući održivu infrastrukturu u zemljama koje se graniče sa Evropom i šire. Integrisanje susednih zemalja u energetsku mrežu Evropske unije produbilo bi ekonomske veze i odbilo pritisak Kine da postavi industrijske standarde i izgradi ekonomsku dominaciju viđenu u kineskoj Inicijativi jednog pojasa i jednog puta.

Energija je ključna geopolitička komponenta Evropskog zelenog dogovora. Energetska sigurnost je jedini aspekt Zelenog novog dogovora kom je u prošlosti pružena adekvatna pažnja. Prelazak na potpuno obnovljiv i efikasan energetski sistem odvratio bi evropsku ekonomiju od nafte i prirodnog gasa autokratskih država, smanjujući uticaj Rusije, koja izvozi gas. Odgovaranjem na ciljeve Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, Evropski zeleni dogovor bi osnažio multilateralizam. Kao klimatska politika, takođe će smanjiti verovatnoću suše, poplava i nestašice vode – što sve ima potencijal da pokrene buduće geopolitičke događaje, od konflikta do kretanja izbeglica.

Evropski zeleni dogovor bi čak mogao da se zamisli i kao politika koja bi ojačala evro na međunarodnom nivou. Mark Lenard (Mark Leonard), direktor Evropskog saveta za spoljne odnose, tvrdi da promovisanjem zelenih finansijskih tržišta i izdavanjem zelenih obveznica: „Evropa može da osigura veću ekonomsku nezavisnost od drugih sila i počne da uspostavlja evro kao globalnu valutu“.

Geopolitičke posledice Zelenog evropskog dogovora

Ipak, geopolitičke implikacije politike Evropskog zelenog dogovora se ne mogu prevideti. Šta će se desiti sa Bliskim Istokom i Severnom Afrikom kad njihovi „naftne države“ (engl. Petrostate) više ne budu mogle da se oslone na to da će Evropa da kupi njihovu naftu? Kakvu budućnost oni imaju u postfosilnom svetskom poretku? Političko-ekonomska promena može da se pokaže kao izvor regionalne nestabilnosti, sukoba i posredničkih ratova u neposrednom susedstvu Evrope. Nacionalne naftne i gasne korporacije regiona, odgovorne za više od polovine globalne proizvodnje nafte, imaće ozbiljne probleme kad izvori njihovih sredstva presuše. Međunarodna energetska agencija je otkrila da nacionalne energetske grupe nisu spremne za prelazak na čista goriva: „vlade koje imaju vodeću ulogu u obnovljivim izvorima energije, nisu okrivile nijednu veliku nacionalnu naftnu kompaniji.“ Ipak, prodaja nafte i gasa čini više od 60 procenata fiskalnih prihoda u državama poput Saudijske Arabije, Iraka, Kuvajta i Katara. Novi svetski energetski režim će stvoriti pobednike i gubitnike. Evropski zeleni dogovor treba da osigura ulogu koju će da odigra za gubitnike novog klimatskog poretka.

Jedan od načina da se ovo postigne bi bio da se ovim državama pomogne u uspostavljanju ambiciozne infrastrukture obnovljive energije, povezane sa Evropom (poput projekta DESERTEC) koja bi omogućila Evropskoj uniji da uvozi obnovljivu električnu energiju ili da obezbedi, na primer, da solarna energija u regionu može da se koristi za proizvodnju vodonika, koji bi mogao da se izvozi za avio-putovanja ili teretni prevoz na duge staze. Stari svet energije mora da bude napušten, ali susedi Evrope treba da budu u mogućnosti da pronađu svoje mesto u novom svetu. U idealnom slučaju, podrška regionu bi bila vezana za reforme u oblastima korupcije, transparentnosti, demokratije i ljudskih prava.

Evropska unija mora da bude svesna različitih interesa oko politike Evropskog zelenog dogovora. Predlog mehanizma za prekogranično prilagođavanje ugljenika (porez na ugljen-dioksid) je dizajniran tako da stvori ekološke „ravnopravne uslove igre“ (engl. level playing field). S jedne strane, klimatske carine će omogućiti da se evropske kompanije ne takmiče u nedostacima. S druge strane, mogle bi da pozovu na kontratarife i odvedu do širih trgovinskih ratova koji podrivaju međunarodni trgovinski poredak.

Evropska unija će morati pažljivo da se kreće između sukobljenih ciljeva. Zeleni su često bili glasni u svom suprotstavljanju dogovorima o slobodnoj trgovini. U svetu u kom su multilateralizam i međunarodna trgovina napadnuti, oni moraju da razmotre da li bi neki trgovinski dogovori, iako nesavršeni, mogli da budu neophodni kao sredstvo za ponovno afirmisanje šireg poretka.

Poslednje, ali ne i manje važno, Evropski zeleni dogovor ne bi trebalo da postane tranziciona politika koja stvara pobednike i gubitnike unutar Evropske unije. Mark Lenard je upozorio da bi to za Evropu moglo da znači „sve ili ništa“. Dogovor bi mogao da postane platforma koja ujedinjuje Evropu i jača je u odnosu na Kinu i Sjedinjene Američke Države ili bi mogao da podeli Evropu između Istoka i Zapada. Ukoliko se to desi, treće strane, poput Kine, lagano će podeliti Evropu još više.

Kina je investicionim obećanjima već stekla uporište u Srednjoj i Istočnoj Evropi. Ovom regionu je potrebna adekvatna finansijska podrška u tranziciji ka održivoj ekonomiji. Ovo bi potencijalno moglo da poprimi karakter Maršalovog plana kako bi pomoglo ekonomijama Srednje i Istočne Evrope da postanu podobne za 21. vek. Pružanje direktne dobiti iz Evropskog zelenog dogovora državama članicama čini strane investicione ponude, koje uključuju anti-EU uslove i/ili zahteve, manje ubedljivim. Nemačka štednja u Evropi je već pokazala šta se dešava kad je ekonomija na rezervi, a Evropska unija ne podržava one članice koje imaju ekonomske teškoće. Zahvaljujući nedostatku ulaganja iz Evropske unije, Kina je otkupom strateške imovine kupila uticaj u Grčkoj.

Evropski zeleni dogovor mora da prihvati realnost našeg geopolitičkog doba – ambiciozan zadatak za novu Komisiju. Sve različite službe i odeljenja Evropske unije moraće da razgovaraju jedni s drugima, a ambasade i predstavništva Evropske unije u inostranstvu će morati da prime odgovarajuće obučeno osoblje za usmeravanje geopolitike i energetske tranzicije. Kako raste moć Zelenih stranaka, one bi trebalo da počnu da razmišljaju o geostrategiji. Zeleni bi trebalo da izvrše pritisak na institucije Evropske unije u narednih nekoliko godina, kako bi bili sigurni da je razvijena geopolitička strategija za Evropski zeleni dogovor. Bolje je pripremiti se za geopolitičko vladanje pre nego kasnije.

Ovaj članak je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živ svet: zelena politika u Evropi i šire” (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond).

Šta obućI? Zašto brza moda košta zemlju?

Glamurozni svet mode ima ružne tajne. Tekstilna industrija je jedan od najprljavijih svetskih zagađivača. Velike količine jeftinih odevnih predmeta se bacaju, po velikoj ekološkoj i etičkoj ceni, brzinom koja se udvostručila za samo 15 godina. Proizvodnja po tzv. modelu uzmi-napravi-baci je spremna za promenu iz korena, ali da li smo mi spremni za cirkularnu tekstilnu ekonomiju do 2049?

Ana K. je tipična evropska šesnaestogodišnja korisnica mode. Poput mnogih tinejdžera, ona voli često da obogati svoj orman modernim komadima odeće ili novim nakitom sa stilom. Kako je srednjoškolka sa ograničenim budžetom, ona više voli jeftine brendove, mahom kupuje na januarskim rasprodajama i tako se čašćava impulsivnom kupovinom stvari koje možda neće obući više od jednog puta.

Ana doduše izgleda lepo u njenoj majici sa šljokicama, uskim farmerkama i gladijatorskim sandalama sa potpeticom, ali ”lepo” dolazi sa cenom koju planeta više ne može da priušti.

Hajde da krenemo od njene žedne pamučne majice koja je progutala skoro tri hiljade litara vode pre nego što je uopšte i videla mašinu za pranje veša. Procenjuje se da modna industrija troši oko 79 milijardi kubnih metara vode godišnje usled navodnjavanja useva pamuka i industrijskog procesiranja: to je dovoljno vode za piće za 110 miliona ljudi tokom cele godine.

Anina majica ostavlja i toksični trag. Tek oko 3% svetskog poljoprivrednog zemljišta je zauzeto usevima pamuka, ipak, procenjuje se da se za pamuk globalno troši oko 16% insekticida i 7% herbicida. Organski pamuk – iako mu je potrebno više vode – jeste održiva alternativa, ali trenutno predstavlja manje od 1% godišnjih svetskih useva pamuka.

Sav taj sjaj nije zlato

Metalik print na Aninoj majici zapada za oko iz dva razloga: dodaje sjaj njenom izgledu, ali je i signal prisustva toksičnih ftalata. Indigo boja je takođe koktel otrova. Privlačna slika svetlih boja sa mnogim ukrasima je nastala uz korišćenje metala poput bakra, arsena i olova, zajedno sa opasnim hemikalijama poput nonilfenol-etoksilata.

Tekstilna industrija je među najvećim svetskim zagađivačima sveže vode, pri čemu bojenje i ostali tretmani tekstila čine 20% industrijskog zagađivanja vode. Uprkos inicijativama, poput skorašnje Detox kampanje organizacije Greenpeace koja je vršila pritisak na modne gigante da se obavežu da će ispuštanje štetnih hemikalija smanjiti na nulu, upotreba toksičnih supstanci se nastavlja, usled nedostatka striktnih globalnih regulativa.

Ovo nas dovodi do tzv. Made in Bangladesh oznake na Aninim uskim farmerkama pristupačne cene. Mnoge modne kompanije obavljaju kompletnu proizvodnju u fabrikama u zemljama u razvoju gde se na ekološke regulative ne obraća mnogo pažnje. Opasne hemikalije su najčešće otpuštane neobrađene u osetljive vodene tokove koji zagađuju podzemne vode sa bioakumulativnim i kancerogenim polutantima koji imaju i karakteristike remećenja hormonskog balansa.

Pored toga što se zaštita životne sredine zanemaruje, ove zemlje su na lošem glasu i zbog zloupotrebe radnih prava. Procenjeno je da 40 miliona ljudi šije više od 1,5 milijarde odevnih predmeta u 250 hiljada fabrika i krojačkih radnji svake godine gde nebrojeno mnogo radnika nema osnovna prava, pravedna primanja i etičke radne uslove. Iako su naslovnice bile pune katastrofe koja se dogodila u Daki, u Bangladešu, 2013. godien kada je više od hiljadu radnika poginulo usled kolapsa zgrade Rana Plaza, nebezbedni uslovi rada ostaju u velikoj meri prisutni u industriji. Međutim, iako bi oznaka Made in Europe mogla da sugeriše bolje uslove rada, mnogi radnici u tekstilnoj industriji istočne i jugoistočne Evrope suočavaju se sa sličnim siromaštvom, opasnim uslovima i oblicima eksploatacije poput prinudnog prekovremenog rada.

S obzirom na to da su fabrike najčešće locirane daleko od bogatih potrošačkih tržišta, mnogi odevni predmeti prelaze ogromne razdaljine na brodovima, avionima i kamionima koji troše naftu i izbacuju ugljen-dioksid. Anine uske farmerice su putovale preko pola sveta, od Bangladeša do Finske: to je preko 6000 kilometara, pa ipak, trošak ovog putovanja je zaprepašćujuće mali – oko 20 centi. Mnogi odevni predmeti su dizajnirani u jednoj zemlji, tkani u drugoj, šiveni i dovršeni u trećoj, a tek onda otpremljeni prodavnicama ostavljajući prljav trag emisije za sobom. Na kraju ovog puta, predmet koji je putovao hiljadama kilometara, možda uopšte neće biti prodat i završiće iseckan ili spaljen kao odevni otpad.

Okeani prljavog veša

Anine uske farmerice imaju još problema: napravljene su od poliestera, produkta petroleuma. Sintetički materijali, poput poliestera, zahtevaju češće pranje od prirodnih vlakana – bakterije koje šire mirise najviše vole znojavu odeću od poliestera. Problem nastaje kada je poliester opran u mašinama za veš u domaćinstvima, jer on tada pogoršava jedan drugi ogroman globalni problem: zagađenje okeana plastikom.

Poliester, najlon i akrilne tkanine su sve vidovi plastike. Svaki put kada su oprane, ispuštaju mikroplastiku u okruženje: procenjuje se da jedna mašina veša oslobađa stotine hiljada vlakana. Ova vlakna prolaze kroz kanalizaciju i sisteme prečišćavanja vode i stižu na kraju do okeana gde ih morske životinje unose i tako, lancem ishrane, stižu nazad do nas. Mikroskopske čestice Aninih farmerki baziranih na ulju bi mogle da završe na tvom tanjiru, kao “tajni sastojak” u tvom sledećem obroku sa morskim plodovima.

Na kraju, Anine sandale sa kaiševima pokazuju njene lepe članke, ali ostavljaju ružan otisak. Proizvodnja jedne cipele stvara u proseku 14 kilograma ugljen-dioksida. Sa 15 milijardi cipela proizvedenih svake godine, industrija znatno doprinosi jednom od najvećih izazova sa kojim se čovečanstvo suočava: klimatske promene. Tekstilna proizvodnja oslobađa gasove staklene bašte koji odgovaraju cifri od 1,2 milijarde tona godišnje – više od internacionalnih letova i pomorske špedicije zajedno.

Dalje – lepkovi i sredstva za štavljenje koji se koriste u proizvodnji cipela, sadrže opasne hemikalije poput hlorisanih fenola, tribromfenola i heksavalentnog hroma. Stare cipele se najčešće bacaju, a ne recikliraju, pri čemu obično završe na deponijama gde zagađuju i zemljište i vodu.

Planina odbačenih raste godinu za godinom. Nakon što je Ana oprala njenu jeftinu majicu pet puta, ona je već izgubila svoj oblik i boju. Ana baca svoju izbledelu majicu i ide da traži novu akciju – do 75% modnih predmeta je prodato po sniženim cenama. Danas je jeftinije i jednostavnije kupiti novu stvar nego popraviti staru, jer potrošači imaju sve manje vremena, a sve više novca na raspolaganju od prethodnih generacija.

Sistemska greška: manje je više

Sveukupno, Anin kompletan izgled košta manje od 40 evra, no etička i ekološka cena je neprocenjivo veća. Pitanje se postavlja do koje mere su Ana i milioni potrošača poput nje zaslužili da dele krivicu zbog zagađivanja i rasipanja.

“Najveća prepreka do održive mode je to što trenutno vlada biznis model brze mode. Modne kompanije se bave jedino profitom: fokus je na brzini, proizvodnji velikih količina po maloj ceni i jeftinoj prodaji. Ovo automatski gaji kulturu bacanja.” – govori Kirsi Ninimaki (Kirsi Niinimäki), vanredna profesorka modnog istraživanja i liderka istraživačke grupe Budućnost tekstila (Textiles Futures) na Alto univerzitetu (Aalto University) u Helskinkiju.

Tzv. uzmi-napravi-baci model nas dovodi do ekstremnog rasipništva, zato što više ljudi kupuje više odeće i bacanje je sve brže i brže. ‘‘Tržište je prezasićeno. Procenjuje se da 30% od celokupno proizvedene odeće, ne bude čak ni prodato. Kako bi prodavali više, prodavci moraju da ubede kupce da stvari koje oni već poseduju nisu više u modi’’, objašnjava Ninimaki.

“Vreme je za stratešku, sistemsku promenu. Moramo da usporimo proces i kreativno transformišemo način na koji je odeća proizvedena, prodata i korišćena. Budućnost tekstilne industrije mora biti baziran na principima cirkularne ekonomije’’, nedvosmisleno tvrdi ona.

Cirkularna ekonomija je novi ekonomski model koji predlaže drugačije načine dizajna proizvoda, tako da stvaraju manje otpada, sprečavaju zagađenje i minimalizuju upotrebu energije. Umesto da automatski postanu otpad nakon upotrebe, proizvodima bi se mogla naći nova upotreba, a zatim mogu biti reciklirani kako bi se iz njih izvukla maksimalna vrednost pre nego što bi bezbedno bili vraćeni u biosferu.

Najveći tekstilni brendovi već eksperimentišu sa cirkularnim inovacijama. Adidas transformiše plastiku iz okeana u obuću visokih performansi, dok Speedo pravi opremu za plivanje od ostataka i odrezanih delova. Trenutno je ključni izazov u psihologiji, a ne u proizvodnji – čini se da je lakše pretvoriti plastični otpad u cipelu, nego promeniti stavove potrošača.

Kao specijalista u preusmeravanju dizajna, Ninimaki veruje da bi potrošače trebalo prevaspitati kako bi prigrlili cirkularne alternative tzv. spore mode. ‘‘Većina potrošača ni ne zna šta tačno kupuje, niti na koji način je to proizvedeno. Kada kažem ljudima da su dve trećine onoga što nose nastali od nafte, uvek budu šokirani’’, otkriva ona.

“30% primanja jednog domaćinstva se u 1950-im trošilo na odeću. Danas je to nešto manje od 10%, a ipak posedujemo 20 puta više odeće. Oblačenje danas je jednostavno previše jeftino. Vreme je da iskorenimo mišljenje da moda treba da bude jeftina – možemo da priuštimo da investiramo u bolji kvalitet.”

Interes za tranziciju ka cirkularnom modelu tekstilne proizvodnje raste, pa ipak količina recikliranog tekstila ostaje mala. Ninimaki veruje da bi regulatorni instrumenti, takse i finansijske sankcije bili najbrži put ka promeni.

“Postoje mnogi dobri zakoni unutar Evropske unije, ali čak i najbolje zakonodavstvo je beskorisno ako nije primenjeno ili praćeno u zemljama u kojima se tkanine zapravo proizvode. Potrebni su nam strogi propisi koji bi bili praćeni na globalnom nivou. Društveni i ekološki uticaji moraju biti mereni sistematski.”, tvrdi profesorka.

Evropska unija zabranjuje upotrebu velikog broja hemikalija u tekstilnim proizvodima koji se prodaju u Evropi. Većina ovih restrikcija je izlistana u REACH odredbi Evropske unije6, a aneks XVII ove odredbe je nedavno bio dopunjen zabranom opasnog nivoa supstanci koje su klasifikovane kao kancerogene, mutagene i toksične po reproduktivno zdravlje.

Evropska komisija trenutno radi na obaveznom obeležavanju porekla tekstila. Trenutno je “made in” oznaka na dobrovoljnoj bazi. Postoje i zakoni van EU o upotrebi simbola za instrukcije za pranje i ostalu brigu o odevnim predmetima.

Drugi dobrodošao regulatorni instrument bi bila taksa na ugljen-dioksid kako bi se podržala energetska efikasnost u fabrikama i kako bi se povećala upotreba recikliranog poliestera koji ima mnogo manji karbonski otisak nego nereciklirani. Za sada je, međutim, reciklirani poliester isuviše skup.

“Postoje mnogi izazovi u napredovanju ka cirkularnoj ekonomiji. Ne postoji jedinstvena mera politike koja bi rešila sve”, napominje profesorka Rina Antikainen (Riina Antikainen), direktorka Programa za održivu cirkularnu ekonomiju u Finskom institutu za zaštitu životne sredine (Finnish Environment Institute (SYKE)).

Pored propisa, Antikainen predlaže i monetarne instrumente, poput toga da bi javne investicije trebalo da imaju za cilj modele poslovanja koji teže cirkularnoj ekonomiji. ‘‘Tekstilno pitanje bi trebalo da bude posmatrano sa holističke perspektive uzimajući u obzir dugoročni ekološki i društveni uticaj, treba stvoriti široku mapu puteva za akcije i mere’’.

Moralna vlakna: nešto staro, nešto novo

Ako je budućnost mode cirkularna, gde nam je zapravo cilj? Godina je 2049. – Ana K. ima 46 godina, a njena ćerka Maria, 16. Zbog nereagovanja na globalno zagrevanje, temperatura je porasla za preko 2°C, a sve veće površine poljoprivrednog zemljišta su pogođene žestokim sušama. Većina preostalih obradivih površina se koristi za hranu, a stroge regulative su na snazi kako bi se zaštitio sve manji broj izvora sveže vode od daljeg zagađivanja. Samoubistvo brzom modom je široko prihvaćeno kao neizbežna realnost.

Marijin izgled ne proizvodi otpad. Većina stvari koje nosi su napravljene od obnovljivih sirovih materijala poput drveta, biljaka ili algi. Neke su proizvedene apciklažom sporednim industrijskim tokovima i od hemijski ili mehanički recikliranih materijala. Tradicionalni materijali poput konopljinih vlakana, platna i tkanina od koprive su doživeli veliki povratak čime se podstiče preporod lokalne proizvodnje. Prateći procvat lokalne proizvodnje hrane, lokalne tkanine su veliki trend u 2049. Potrošači insistiraju na tome da znaju poreklo svakog odevnog predmeta koji kupe. Mnogi Marijini prijatelji su na tzv. ne-poliester dijeti.

Ona danas nosi pantalone koje su nastale od koprive gajene na održivim farmama koje bujaju u severnim krajevima ne zahtevajući upotrebu pesticida. Mnoge male farme konoplje u Evropi same vrše berbu, predu, dizajniraju i stvaraju odeću na licu mesta. Ovi mikro proizvođači stvaraju male količine izdržljive i kvalitetne robe u saradnji sa lokalnim dizajnerima.

S obzirom na to da su toksične hemikalije globalno zabranjene zakonom u tekstilnoj proizvodnji, zemljane boje na Marijinom odelu su postignute biljnim bojama i ekstraktima drveta.

Kao ljubitelj retro mode, Maria dobavlja luksuzne komade kroz deljenje od ruke do ruke i plati-kada-koristiš servisima poput Uber-a i Aribnb-a. Ekonomija deljenja obezbeđuje i pogodnost i vrednost za ljubitelje mode, pošto je skupe komade jeftinije iznajmiti, nego kupiti. “Dostupnost bez posedovanja” je životni moto korisnika mode 2049. godine.

Marijin vintidž džemper od kašmira je sa onlajn buvljaka. Životni vek visoko kvalitetnih, prirodnih materijala koji se sami čiste, poput kašmira, može biti značajno produžen, ako se o njima pažljivo brine. Maria plaća mesečnu naknadu kako bi određeni broj odevnih predmeta bio zašiven i kako bi se dugovečnost njenog cenjenog modnog blaga produžila.

Mnoge stvari iz Marijinog ormana su nastale u poljoprivrednim i industrijskim sporednim tokovima, usmeravanjem otpada nazad u cirkularnu ekonomiju kao dragocenog izvora. Kako živi u Finskoj, potrebna joj je izdržljiva, vodootporna odeća. Njen zimski kaput je napravljen od recikliranog najlona, sakupljenog od bačenih ribarskih mreža. Đonovi njenih (neživotinjskih) kožnih čizmi su napravljeni od recikliranih automobilskih guma. Nova guma se u 2049. godini više ne koristi za cipele, a gume više ne završavaju na deponijama.

Njen donji veš je napravljen od novog materijala na bazi drveta, sličnog liocelu, u potpunosti biorazgradiva forma viskoze nastala od rastvorene drvene srži. Liocelna vlakna mogu biti proizvedena u zatvorenom sistemu koji uključuje ostatke recikliranog pamuka, pri čemu nastaje materijal sličan svili, a koji je ekološka alternativa sintetičkim vlaknima.

Cirkularno: nova crna

Budućnost modne industrije je ona u kojoj nema otpada, samo sirovi materijali: otpad jedne industrije je blago druge. Svi materijali se čuvaju u kontinuiranoj cirkulaciji.

Iako Marijin ormar zvuči utopijski, ova vizija nije ni izmišljena ni nerealna. ‘‘Već vidimo uzbudljive inovacije u tehnologiji proizvodnje tekstila. Razvijaju se potpuno novi materijali iz otpada ili sporednih tokova. Neki su nastali upotrebom mikroba ili gljiva ili uz pomoć biotehnologije’’, objašnjava profesorka Pirjo Kariainen (Pirjo Kääriäinen), specijalistkinja za inovaciju vlakana zasnovanoj na dizajnu na Univerzitetu u Altu.

“Postoje mnogi obećavajući modni pronalazači koji rade interesantne stvari sa recikliranim materijalima i enzimskom tehnologijom kako bi minimalizovali upotrebu novih izvora,” dodaje Kariainen. Ona nudi primer – Modern Meadow, startap firma iz Nju Džersija koja je izmislila kožu koja se uzgaja u laboratorijama, animal-free, nazvanu Zoa™, prvi biofabrikovani materijal baziran na kolagenu.

“Još jedan od pionira je Pure Waste, finska kompanija koja je napravila značajne investicije u najmodernije mehaničke sisteme koji bi proizvodili stopostotno reciklirane materijale i prediva,” napominje ona.

Takođe, hvali trud Patagonia-e, američkog brenda za odeću na otvorenom, koji je počeo da pravi reciklirani poliester od plastičnih flaša 1993. godine. Patagonia je skoro predstavila i novi materijal – mešavinu recikliranog pamuka i recikliranog poliestera, a njihov CEO Rik Ridžvej (Rick Ridgeway) je nagovestio da bi u budućnosti pamučne majice mogle da skupljaju ugljen-dioksid iz atmosfere.

“Da bi inovacije u reciklaži mogle da budu iskorišćene efektivno, potrebno nam je mnogo unakrsnih saradnji različitih lanaca. Na primer, pri klanju kokoške za konzumaciju, pera su počupana i bačena. Ova pera bi mogla da budu kreativno iskorišćena u modnoj industriji’’, predlaže Kariainen.

Ona veruje da je u potpunosti cirkularna, održiva modna industrija ostvariv cilj, a ne samo maštarija; ‘‘Možda uopšte ne budemo imali izbora! Kada sirovine postanu deficitarne, biće nam potrebna sva dostupna poljoprivredna zemljišta za proizvodnju hrane. Verujem da je rešenje u ponovnom pokretanju malih lokalnih useva, poput koprive, kombinovane sa inovacijama u reciklaži i biotehnologiji – kombinacija antičke tradicije i nauke 21. veka’’, predviđa ona.

Profesorka Ninimaki se slaže: ‘‘Danas koristimo četiri puta više tkanina nego u 1970-im Pre 50 godina smo se bolje brinuli o našoj odeći – verujem da promena sada može da ide u drugom smeru. Jednostavno je pitanje menjanja vrednosnog sistema.’’

Ninimaki vidi izazove tekstilne industrije ne samo kao pretnju, već i kao moćan podsticaj za inovatore. ‘‘Postoji ogromna neiskorišćena prilika stvaranja vrednosti. Naravno da će moda sutrašnjice biti skuplja, ali jednostavno moramo prihvatiti činjenicu da bi trebalo da plaćamo više za odeću koju posedujemo. Možda onda budemo motivisaniji da bolje brinemo o njoj.’’

Cookies on our website allow us to deliver better content by enhancing our understanding of what pages are visited. Data from cookies is stored anonymously and only shared with analytics partners in an anonymised form.

Find out more about our use of cookies in our privacy policy.