Trenutni manjak energije u Evropskoj uniji najverovatnije nije privremen, a najsiromašnijima u Evropi to najteže pada. Koliko god to pokušavale, vlade država članica neće moći da reše ovaj problem oslanjajući se na nova fosilna goriva, nuklearnu energiju i ponovo aktivirajući termoelektrane koje sagorevaju ugalj. Moraće da pronađu načine da evropska društva troše manje energije. Sven Ore razmatra koncept „energetske trezvenosti“ i istražuje kontrolisano racionisanje, te progresivnu naplatu za upotrebu energije, kao načine upravljanja smanjenjem upotrebe energije, koji su i dalje socijalno pravedni. 

Kako je prekinuto dostavljanje ruskog gasa Evropi i preti nadolazeća energetska kriza, racionisanje energije se vraća iako se to radi krišom. Kako bi se izbegao sukob sa ideološkim temeljima našeg društva, koje je naviklo na obilje, verovatnije je da ćemo čuti izraze poput „smanjenje potrošnje“, „upravljanje potražnjom“, „dovoljnost“, pa čak i „energetska trezvenost“. 

Ali, šta zapravo znači energetska trezvenost? I, čak i ako ostane donekle tabu tema, da li principi ograničenog racionisanja mogu da ponude alternativu trenutno rastućem energetskom siromaštvu, koje se javlja usred ekoloških kriza? 

Termin „trezvenost” ima posebno značenje za ekologe. Za filozofa Ivana Iliča, radikalnog mislioca, čiji su tekstovi inspirisali novonastali pokret političke ekologije, trezvenost prenosi antiproduktivističko shvatanje društva, koje se zasniva na etici „zajedništva” (conviviality), koja podstiče ljude da održavaju nezavisne i kreativne odnose jedni s drugima, kao i sa svojom okolinom. Kako je napisao u knjizi „Alatke za zajedništvo“ (Tools for Conviviality) 1973. godine:„Ljudi će ponovo da otkriju radosti trezvenosti i koliko može da bude oslobađajuća štednja, isključivo ako ponovo nauče da zavise jedni od drugih, a ne od energetskih sluga”. 

Kada se primeni na energiju, trezvenost prikazuje dugoročnu političku viziju društva koje je osnaženo da izađe iz ciklusa ponavljanih kriza tako što će postati manje zavisno od energije. To ne znači jednostavno reći da „mi” treba da trošimo manje, kao da društvene nejednakosti ne postoje. Naprotiv, ona nas izaziva da postignemo strukturne promene u korišćenju energije, koje su istovremeno demokratske i društveno pravedne. 

Trezvenost ili dovoljnost? 

 Na prvi pogled, korišćenje termina trezvenost može se pomešati sa borbom protiv alkoholizma. To je lično iskusio francuski zeleni mislilac Lik Semal, jedan od autora značajne knjige „Sobriété énergétique”, tokom svojih prvih sastanaka sa lokalnim organizacijama. Ali, kada se nesporazum otkloni, metafora ostaje. Kao i sa alkoholom, kao civilizacija imamo žeđ za energijom. I jedno i drugo treba da se proizvode na pravi način, da se pažljivo biraju i konzumiraju u umerenim količinama, a, kao i alkohol, zloupotreba energije može biti razorna za fizičko okruženje i društvene strukture. 

U engleskom govornom području, termin „energetska dovoljnost” se češće koristi od „trezvenosti”. Za potrebe ovog teksta, oba termina će se smatrati jednakim. Oba pojma prikazuju potrebu da se kaže „dosta je” i da se stvori alternativa nezasitoj potrošnji i rasipanju energije u našim društvima. 

Proizvodnja i potrošnja energije u Francuskoj, što uključuje i utelovljenu energiju uvoza, neprekidno raste od 1945. godine. Različite politike za upravljanje energijom su isprobavane od 90-ih godina 20. veka, pa čak i ranije, ako se uzmu u obzir kampanje protiv rasipanja iz 70-ih godina, ali te politike su se ili fokusirale isključivo na energetsku efikasnost ili su bile samo performativne politike. 

Ista je priča i za energetske politike Evropske unije. Istraživačica Marija Edvardson, 2012. godine, nije uspela da pronađe nijedan tekst Evropske komisije koji se direktno bavi konceptima energetske trezvenosti ili dovolјnosti². Deluje kao da se malo toga promenilo od tada. Čak i kada se ti pojmovi jave, njihova upotreba odražava zabunu sa idejom energetske efikasnosti. 

Dominantni diskurs o štednji energije je i dalje duboko ukorenjen u paradigmi rasta, gde su tehničke inovacije dominantne. To najjasnije izražava uticajan rad američkog društvenog teoretičara Džeremija Rifkina o „trećoj industrijskoj revoluciji”. Prema njegovim predviđanjima, tehnologija interneta i obnovljivi izvori energije omogućiće stotinama miliona ljudi da proizvode sopstvenu zelenu energiju. Ove decentralizovane infrastrukture zameniće naše zastarele sisteme, koji se zasnivaju na nuklearnoj energiji, gasu i uglju. Ovaj novi svet međusobno povezanih tehnologija stvoriće milione poslova i „bezbroj novih dobara i usluga”, čime će se prouzrokovati ekonomski rast. 

U ovom kontekstu, štednja energije se posmatra kao mogućnost koja nam je otvorena tehničkim inovacijama, kojima mogu da se smanje troškovi proizvodnje i da se ubrza razvoj novih tehnologija, čime bi se prešlo ka dekarbonizovanoj ekonomiji. Energetska efikasnost dalje pomera granice rasta, što na kraju dovodi do veće svetske potrošnje energije. Upravo ova logika je navela francuskog predsednika Emanuela Makrona da u februaru 2022. godine izjavi da Francuska mora da „raste u trezvenosti” kako bi smanjila potrošnju energije za 40 odsto. On je naveo da se to može postići „bez samoodricanja”, pomoću „inovacija i transformacije naših industrijskih procesa”. 

Za ekologe poput Lika Semala, ovo ne podstiče nastanak društva o kojem su sanjali. Energetska dovoljnost za kakvom teže jeste politička. Ona se tiče pravedne raspodele napora u smanjenju potrošnje energije, a ne razvoja tehnoloških inovacija. Za njih, dovoljnost znači preispitati svetske zahteve energije. Da bismo to postigli, moramo, takođe, da preispitamo i ekonomske temelje naših demokratija. 

„Prirodni ugovor” kao dodatak društvenom ugovoru 

U kapitalističkim demokratijama, pristup energiji izražava se ili kao pravo za najsiromašnije ili kao sloboda koju najbogatiji mogu da priušte. Kao takvi, napori da ove demokratije postanu više zelene, što podrazumeva usvajanje politika koje smanjuju globalnu potrošnju energije, izazivaju osećaj nesigurnosti kod nekih, a kod drugih osećaj da su njihove slobode i način života ugroženi. Energetska trezvenost, stoga, zahteva da se društveni ugovor revidira kako bi ograničenje resursa konačno bilo uzeto u obzir i kako bi se kolektivno definisalo šta zapravo znači da je nečega „dovoljno”. Filozof Mišel Ser ovo naziva „prirodnim ugovorom”. 

Cilj je da se smanje nejednakosti, što je postignuto stvaranjem novih mehanizama solidarnosti, koji se zasnivaju na oskudici resursa, a ne na njihovom izobilju. Ideja dovolјnosti predstavlja izazov koji rasprave o energiji može načiniti opipljivijim i zahteva preispitivanje pojmova jednakosti i pravde kroz prizmu potrošnje energije. 

Svrha takve politike je da se na demokratski način predvidi ono što ekonomista Kristijan Arnsperger i filozof Dominik Borg opisuju kao „prisilni povratak na dovoljnost, koristeći nejednake i nasilne metode, koje uništavaju autentično ljudsko dostojanstvo”. Drugim rečima, rast energetskog siromaštva u trenutnoj krizi. 

Racionisanje i kolektivna dovoljnost 

 Evropska istorija pokazuje mnoge primere politika kontrolisanog racionisanja, bilo tokom ratova ili tokom ekonomskih šokova nastalih zbog nafte. Matilda Zuba³, čije nalaze autor ovde sumira i parafrazira, opisuje politike racionisanja u Francuskoj tokom Prvog i Drugog svetskog rata, kao i u Holandiji tokom naftne krize 1973. godine. Vlade su sasvim sposobne da odlučno i pravedno intervenišu na tržištu kada je to potrebno. Međutim, građani te politike isključivo prihvataju ukoliko mogu da obezbede pravednost za najsiromašnije i sigurnost za najbogatije. 

U Francuskoj se racionisanje i dalje povezuje sa nemačkom okupacijom tokom Drugog svetskog rata, kada je korišćena kao deo sistema uspostavljanja nemaštine. Ali, francusko iskustvo racionisanja⁴ dvadeset pet godina ranije, tokom Prvog svetskog rata, pokazuje kako se ona, takođe, može koristiti za borbu protiv socijalne nepravde i prekomerne potrošnje.⁵ 

Rat je 1915. godine izazvao inflaciju cena prehrambenih proizvoda i uglja. Prvi korak vlade u pokušaju da se to reši uključivao je obavezivanje trgovaca da u izlozima, pored sopstvenih, istaknu i prosečne cene hrane. Međutim, troškovi su nastavili da se povećavaju, a tenzije u stanovništvu su se pojačavale. Kao reakcija na ovo, vlada je 1916. godine odlučila da postavi gornje granice cena, prvo za šećer i ugalj, a zatim postepeno i za druge osnovne namirnice. No, čak ni to nije uspelo da suzbije sve veće nejednakosti. 

Godinu dana kasnije, Parižani su zahtevali od vlade da ode korak dalje i uvede racionisanje uglja. Uprkos početnom otporu većine u skupštini, doneta je odluka da se ograniči količina koju više klase mogu da kupe, čime je obezbeđen pristup svima. Ova politička odluka bila je dobro prihvaćena od strane javnosti koja više nije mogla da priušti resurs koji je postao redak i previše skup. Značajno je napomenuti činjenicu da je vlada tek kao poslednju meru i pod pritiskom javnosti uvela određivanje cena i količina. 

Kako bi se sprovelo racionisanje uglja, bilo je neophodno uraditi značajnu administrativnu reorganizaciju. Ministarstvo naoružanja je određivalo nacionalnu raspodelu uglja putem Nacionalne kancelarije za ugalj, koja je zatim organizovala distribuciju na nivou departmana. Ključni princip ovog pristupa je bio „jedna vatra po domaćinstvu”, što je, naravno, bio metod da uskrati mogućnosti bogatih. Domaćinstva sa više članova mogla su dobiti blago uvećane količine uglja, što je, uglavnom, išlo u korist radničke klase. 

Političke rasprave u parlamentu i senatu o uvođenju racionisanja uglja sukobile su interese uglavnom ruralnih proizvođača i vlasnika sa interesima mahom urbanih potrošača i radnika. Na kraju je ova javna intervencija u tržištu i u privatnoj sferi uspela da ublaži raskole u društvu i da očuva zajedništvo do kraja rata. 

Racionisanje je bilo karakteristično i za naftne krize 70-ih godina prošlog veka. Kada je izbio Jomkipurski rat 1973. godine, OPEK je uveo naftni embargo na zemlje koje su podržavale Izrael, što je uključivalo i Holandiju. Cene nafte su se učetvorostručile kao posledica, a holandske vlasti morale su brzo da reaguju. Od novembra 1973. godine, nedeljom je bila zabranjena vožnja privatnih automobila. U januaru 1974. ova zabrana je zamenjena racionisanjem nafte putem sistema kupona. Cilj ove mere, koju su podržale naftne kompanije i vlada Den Uyla, bio je smanjenje potražnje u skladu sa padom uvoza, odnosno za 30 procenata. Međutim, racionisanje je ukinuto nakon mesec dana kada se uvoz nastavio. Vlada je, ograničavanjem brzine na putevima, potom nastavila svoj program smanjenja potrošnje energije. 

U našem trenutnom kontekstu, pretpostavka da bi racionisanje energije uspešno predvidelo iscrpljivanje nafte, smanjilo emisije gasova sa efektom staklene bašte i ograničilo ljudske aktivnosti, koje uzrokuju gubitak biodiverziteta, potpuno je razumna. Ali, koliko bi bilo izvodljivo da se uvede racionisanje energije izvan ratnog stanja ili aktivne krize? Kontekst iznad predstavljenih istorijskih primera se razlikuje od našeg trenutnog na barem dva načina. Prvo, ekološka kriza nije privremena. Cilj uvođenja politike dovoljnosti bio bi da se uspostavi „nova normalnost“. Drugo, danas je zavisnost od energije veća nego ikada ranije. Posebno, izgleda da je nafta nemoguća za zamenu u transportnom sektoru ukoliko se ne pokrenu duboke promene u infrastrukturi i uslugama mobilnosti. 

Od energetske krize ka „novoj normalnosti“ 

 Kada se vratimo u sadašnjost, poremećaji snabdevanja Evrope ruskim gasom su izazvali značajan porast cena. Ovaj rast cena je najviše pogodio najranjivije slojeve društva i primorao vlade EU da preduzmu niz hitnih mera, kao što su ograničavanje cene energije, smanjenje stope PDV-a, porezi na dodatni profit, vanredni porezi na energetske kompanije, uvođenje i subvencionisanje socijalnih davanja za porodice koje imaju srednje-niži nivo prihoda i energetski dodaci za domaćinstva i preduzeća. 

Zajednička osobina svih ovih mera jeste da se one isključivo fokusiraju na cene dok se količina i upotrebe ne dovode u pitanje. Ne pravi se razlika između zagrevanja vode za tuširanje i za privatni bazen, niti između kilometra koji se pređe na putu do posla i onog koji se pređe iz turističkih razloga. Upravo to je srž problema. Kako da se opravdaju subvencionisanja kilovat-časova koji su iskorišćeni u besmislene ili čak u raskošne svrhe? Kako možemo da pristanemo da kolektivno plaćamo za prakse koje su nespojive sa našim ekološkim obavezama? 

Rešenje za ovaj problem jeste progresivna tarifa na energiju, koja nam omogućava da diferenciramo različite upotrebe. U ovom sistemu, prvi potrošeni kilovat-časovi su jeftini, a zatim cena raste u fazama. Progresivna tarifa tako garantuje zadovoljenje osnovnih potreba, dok veliki potrošači posebno plaćaju. Poznata izreka politikologa i novinara Pola Ariesa objašnjava ovaj pristup – besplatna upotreba i skupa zloupotreba. 

Nije tajna da potrošnja energije, a time i emisije CO2, kao i drugi ekološki uticaji, raste sa prihodima. Stoga, progresivna tarifa je ujedno i socijalna tarifa. Kako bi očuvali i povećali našu kolektivnu moć za dostojan život, ovaj princip se može primeniti i na preduzeća i industrije na osnovu njihovog uticaja na ekologiju, društvo i ekonomiju. 

Prilikom intervjua sa ljudima koji nevoljno podnose energetska ograničenja u svom svakodnevnom životu, Lik Semal je otkrio da objašnjavanje ovog koncepta ponekad dovede do toga da oni preokrenu društvenu stigmu, koja se povezuje sa ovim pitanjem: „Prekomerna potrošnja je privilegija bogatih, dok ograničavanje može biti vrlina najsiromašnijih. Tako se politički rađa ideja ekoloških nejednakosti, koja ide ruku pod ruku s kritikom ekonomskih nejednakosti“. 

Još radikalniji način da se energija pravedno raspodeli jeste putem ličnih kvota. Politički analitičar Dejvid Fleming je 1996. godine predložio sistem domaćih trgovinskih kvota (Domestic Tradable Quotas). Prema ovom predlogu, na nacionalnom nivou se određuje karbonski budžet, zatim se on deli na pojedinačna prava na emisije. Svi bi u datom društvu dobili prava na emisije potrebne za kupovinu goriva ili električne energije, što bi se ostvarivalo uz uobičajeno novčano plaćanje. Bilo bi dozvoljeno prodati i kupiti, ali ne bi mogla da se izdaju nova prava na emisije, čime bi se prouzrokovao efekat redistribucije. 

Razvijene su brojne varijante ove ideje, uključujući i ličnu trgovinu ugljenikom, lične dozvole za ugljenik i trgovinu emisijama konačnih korisnika. Predlozi za ovakve šeme su čak i izazvali značajno interesovanje Vlade Velike Britanije početkom ovog veka. Međutim, tokom nemira i finansijske krize 2008. godine, britanska vlada je izjavila da je to „preuranjena ideja“ i odustala od nje. 

Kaskadirajuće smanjenje upotrebe energije 

 Paradoksalno, čini se da što više dato društvo troši energiju, to su ljudi manje svesni njene materijalnosti. Obilje energije pretvara upravljanje energijom u privatno pitanje, dok njena nestašica energiju vraća u političko pitanje. U igri sa nultom sumom, potrošnja jedne osobe može da bude urađena na račun druge. Ova međuzavisnost predstavlja prvu fazu politizacije. 

Ipak, društveni ugovor neće biti dovoljan. Pristup postepenog smanjivanja količina agregata zahteva vrstu „prirodnog ugovora“. Kako priroda, nažalost, ne može da sama sebe zastupa, granice bi morale da se postave umesto da ih nametne neko spolja. Međutim, upravo je svrha političkih institucija da organizuju i odrede raspodelu, kao i da odrede potrebu i da postave prioritete u korišćenju. 

Drastična ograničenja putovanja, uvedena tokom pandemije kovida-19, pokazala su da je moguće da se ove politike brzo sprovedu, ali i da takve mere ističu nejednakosti u društvu koje mogu da spreče ljude da ih prihvate. Dugotrajne i efikasne politike racionisanja je moguće realizovati ako se uzmu u obzir iskustva grupa koje se svakodnevno suočavaju sa oskudicom. Ukoliko se uspostavljanje pravednih i ujedinjenih mehanizama za organizovanje energetskog racionisanja (poput progresivnih energetskih tarifa) završi neuspešno, može da dođe do široko rasprostranjenih društvenih sukoba izazvanih nestašicama. 

U trenutku pisanja ovog teksta, rat u Ukrajini dovodi do velike energetske krize. Dok države usvajaju mere za podršku ljudi sa niskim prihodima, jasno je da se ovde ne radi samo o pitanju cene, već i o korišćenju i snabdevanju, što donosioce politika usmerava ka racionisanju. U Francuskoj, termin „sobriété” više nije ružna reč. Sam predsednik Emanuel Makron obećao je „plan de sobriété énergétique“ kojim će se odvojiti od ruskog gasa u julu 2022. godine. 

Još jednom, politike dovoljnosti se sprovode kao odgovor na krizu. U knjizi Sobriété énergétique autori postavljaju pitanje da li su naše demokratije zaista sposobne da proaktivno izaberu energetsku dovoljnost kao sredstvo kojim će se ostvariti istinski ekološko društvo. Međutim, ne može da se spori da je energija predmet demokratske debate. Zabrinutost za današnju cenu energije ne bi smela da zaseni dve velike krize, koje su pred nama: krhkost načina kojim se snabdevamo energijom i potrebu da se organizuje velika energetska revolucija, koja će nužno podrazumevati dovoljnost. 

Korišćenje energije, kao ograničenog resursa, trebalo bi da doprinese opštem svetskom dobru. Izgradnja sistema raspodele energije, koji će napraviti razliku između načina korišćenja, najbolji je način da se istovremeno odgovori na rast cena energije i njenu prekomernu potrošnju. Kako piše ekološka sociološkinja Matilda Zuba:„Nezamislivo? Neizvodljivo? Ne baš, u stvari smo to već radili ranije”.

Usred evropske trke ka obnovljivim izvorima energije, Evropska unija je sklopila partnerstvo sa Čileom kako bi obezbedila uvoz zelenog vodonika. Brisel i Santjago ističu strateške i ekonomske koristi ovog partnerstva, ali u stvarnosti, negativni efekti projekata u vezi sa vodonikom već su vidljivi u pojedinim delovima Čilea.

Godine kada se zeleni vodonik slavio kao rešenje za dekarbonizaciju su sada iza nas. Tokom 2020. i 2021. godine, nekoliko zemalja – uključujući Čile, iz kojeg i pišem – postavile su sebi cilj da postanu globalni energetski akteri kroz proizvodnju zelenog vodonika. Jedan od glavnih pokretača ovog interesa bila je odluka Evropske komisije da vodonik učini ključnim elementom u ostvarivanju evropskih ciljeva dekarbonizacije. Različite politike EU doprinele su ubrzanju trke za razvoj infrastrukture za proizvodnju i transport vodonika, kako unutar tako i izvan kontinenta. Danas već možemo videti prve rezultate tih napora izvan evropskih granica. 

Promocija vodonika u Čileu osvetljava dinamiku koju Evropa razvija sa potencijalnim proizvođačima željenih 10 miliona tona obnovljivog vodonika, koje planira da uveze do 2030. godine. Prve najave komercijalnog izvoza proizvoda povezanih s vodonikom već predstavljaju rane znake ekološke nepravde i energetske kolonijalizacije. Potraga za pravednom tranzicijom zahteva da bogatije zemlje odustanu od težnje ka neograničenom rastu – čak i kada je taj rast označen kao „zeleni”. 

Čile: prioritet izvoza 

Vodonik je svestran element: koristi se u raznim industrijskim procesima, kao što su proizvodnja eksploziva i đubriva, prerada hrane i obrada metala. Međutim, velika većina današnje proizvodnje vodonika zasniva se na fosilnim gorivima. Zbog toga postoji potreba za prelaskom na „zeleni” ili ugljenično-neutralni vodonik, za koji se očekuje da će igrati vodeću ulogu kao gorivo budućnosti. U obliku samog vodonika, njegovog derivata amonijaka ili ugljenično-neutralnih e-goriva (koja prvo sakupljaju CO₂ iz okruženja, a zatim ga oslobađaju prilikom sagorevanja), vodonik se posmatra kao rešenje za energetske procese, koje je teško elektrifikovati. Da bi bio „zelen”, potrebna su dva ključna elementa: nekonvencionalni, obnovljivi izvori energije, poput vetra i sunca, i voda visokog stepena čistoće. 

Međutim, veliko obećanje vodonika ima visoku cenu za svaku zemlju koja želi da postane izvoznik. Energija neophodna za proizvodnju zelenog vodonika i derivata poput amonijaka direktno je u konkurenciji sa domaćim potrebama za resursima. Posebno zabrinjava to što proizvodnja vodonika povećava potražnju za vodom u Čileu, zemlji koja se već suočava sa ozbiljnom nestašicom ovog resursa. 

Za građane Čilea ovi izazovi su najvidljiviji u rastućoj ceni električne energije. Cene energije nastavljaju da rastu uprkos sve većem udelu obnovljivih izvora poput solarne i vetroenergije u nacionalnoj mreži. Čile je nedavno počeo da povećava račune za struju kako bi otplatio dugove energetskim kompanijama, nastale tokom prethodnih zamrzavanja cena. Iako je zemlja zaista bogata „energijama budućnosti”, taj potencijal nije doveo do obilja jeftine energije za građane. 

Posebno zabrinjava to što proizvodnja vodonika povećava potražnju za vodom u Čileu, zemlji koja se već suočava sa ozbiljnom nestašicom ovog resursa. 

Mnogi Čileanci – naročito na hladnijem jugu zemlje – koriste drvo za ogrev, što šteti javnom zdravlju i šumskim ekosistemima. Ovo je, pre svega, posledica nedostatka pristupačne električne energije, što je dovelo do značajnih nivoa energetskog siromaštva. Zašto se onda „zeleni” vodonik favorizuje kao izvozni proizvod? 

Odgovor leži u korporativnom preuzimanju eneregetskog tržišta. Ekomodernistička fantazija o vodoniku kao jeftinoj i obilnoj energiji – koju ilustruje tvrdnja predsednika Gabrijela Borića: da bi jedan jedini region u Čileu mogao da pokrije 13% svetske potražnje za zelenim vodonikom – zasniva se na „zeleno-kapitalističkim” idejama o „win-win” rešenjima. U teoriji, snadbevanje Evrope bi trebalo da dovede do razvoja „lokalnih centara” i otvaranja novih radnih mesta. Međutim, ponašanje prvih kompanija za zeleni vodonik u zemlji predstavlja sasvim drugačiju priču. 

Tokom 2023. i 2024. godine, Ministarstvo energetike izradilo je radni plan za zeleni vodonik kao dopunu strategiji zelenog vodonika Čilea, objavljenoj 2020. godine, koja je definisala viziju budućnosti ove industrije. Plan priznaje zabrinutost koju su izrazile različite interesne strane zbog prebrzog razvoja sektora zelenog vodonika. Javne primedbe na prvobitnu strategiju istakle su, između ostalog, ozbiljne nedostatke u pristupu postavljanju proizvodnih ciljeva. Glavni problem bio je što rizici i uticaji industrije nisu bili proučeni pre nego što su usvojeni ciljevi eksploatacije, koji daleko prevazilaze nacionalne kapacitete obnovljivih izvora energije. Danas, na primer, Čile raspolaže sa 34 gigavata ukupnog instaliranog kapaciteta, dok je strategija iz 2020. predviđala povećanje kapaciteta povezanog sa proizvodnjom vodonika na 300 gigavata do 2050. godine – skoro devet puta više. 

Zabrinutost građana u vezi sa planom za zeleni vodonik u Čileu ukazuje na koren problema: nedemokratsko poreklo same strategije. Početnu konsultaciju koju je sprovela kompanija McKinsey & Co. radi procene buduće konkurentnosti Čilea u oblasti zelenog vodonika, nisu uopšte uzimane u obzir kao parametri socioekološke dimenzije – poput kapaciteta za skladištenje i usklađenost korišćenja resursa sa drugim potrebama, na teritorijalnom nivou. 

Prekršena prava i ugroženi ekosistem 

Dva regiona u Čileu već danas nude korisne pouke o „tranziciji” koju vode korporativni interesi iza zelenog vodonika. Prvi je region Antofagasta, na severu zemlje, gde je snadbevanje zelenim vodonikom i amonijakom, namenjeno lokalnim rudarskim aktivnostima, povezano sa očekivanjima o budućem izvozu. Neki projekti su „integralni”, što znači da objedinjuju solarne elektrane, fabriku vodonika i izvoznu infrastrukturu u jednu singularnu celinu. Drugi se predstavljaju kao „zeleni”, iako su direktno povezani sa nacionalnim eletroenergetskim sistemom, koji se i dalje ne zasniva u potpunosti na obnovljivim izvorima energije. Time ze zamagljuje značenje pojma „zeleni” vodonik, koji zavisi od toga da li je energija korišćena za njegovu proizvodnju obnovljiva – što je, samo po sebi, veoma ograničen kriterijum održivosti. 

Pored činjenica da postrojenja za proizvodnju vodonika zahtevaju veće količine vode (dobijene povećanjem desalinizacije morske vode ili preradom otpadnih voda), sinteza zelenog vodonika dodatno opterećuje solarne i vetroelektrane. Zbog toga su autohtone zajednice u oblasti Puna de Atakama prinuđene da se brane ne samo od „litijumske groznice”, već i od širenja solarnih i vetrofarmi na svoje teritorije. Prošle godine, zajednica Likan Antaj Antakameña iz mesta Peine javno je osudila izgradnju novih energetskih postrojenja na teritoriji koja je deo njihove istorijske baštine. Oni su protestovali jer je ustupak za javno zemljište dodeljen bez prethodnog konsultovanja sa zajednicom. 

Ono na šta ova zajednica ukazuje nije izuzetak. Ni za jedan solarni projekat koji je trenutno u izgradnji ili u radu u regionu Antofagasta nije sprovedena procena uticaja na životnu sredinu (Environmental Impact Assessment), odnosno mehanizam kojim se utvrđuju značajni uticaji projekata na okolinu. Umesto toga, korišćen je blaži postupak, izjave o uticaju na životnu sredinu (Environmental Impact Statement), što znači da zakonom zagarantovana prava i zaštite – kao što je obavezno konsultovanje sa autohtonim zajednicama prema Konvenciji 169 Međunarodne organizacije rada (MOR) – nisu poštovani na način na koji je to propisano. 

U mestu Taltal, na jugu regiona Antofagasta, planirane su brojne vetroelektrane i hibridna postrojenja koja kombinuju vetar i sunčevu energiju. Tamo narod Čango traži načine da odbrani svoje teritorijalno nasleđe, koje je ugroženo i u unutrašnjosti Pampa, i na obali, gde su predloženi veliki projekti zelenog vodonika. Posebno zabrinjava upotreba desalinizovane vode budući da Čile ima slabu regulativu kada je reč o korišćenju morske vode u industrijske svrhe. Ribarima na obali Antofagasta raste frustracija zbog narušavanja morskog ekosistema, dok ne postoje mehanizmi za merenje uticaja brojnih i sve intenzivnijih industrijskih aktivnosti. 

Zbog toga su autohtone zajednice u oblasti Puna de Atakama prinuđene da se brane ne samo od „litijumske groznice”, već i od širenja solarnih i vetrofarmi na svoje teritorije.

Još jedan region, gde su posledice trke za zelenim vodonikom već vidljive, jeste Magaljanes, na krajnjem jugu zemlje, gde se nalazi prvi čileanski pilot-projekat za e-goriva. Kompanija Highly Innovative Fuels (HIF) Global jedina je do sada prijavila uspešan komercijalni izvoz ugljenično neutralnih goriva iz te oblasti. Prva isporuka, ograničena na 24.600 litara sintetičkog benzina, obavljena je u novembru 2023. godine. 

Južni region očekuje i niz „integrisanih” megaprojekata zelenog vodonika, uključujući vetroparkove, luke, gasovode i postrojenja za desalinizaciju vode. Među njima je i nedavno objavljeni integrisani projekat za proizvodnju i izvoz zelenog amonijaka, vredan 11 milijardi dolara. Projekat, koji obuhvata 194 vetroturbine, finansira konzorcijum HNH, sastavljen od kompanija AustriaEnergy, Copenhagen Infrastructure Partners i Ökowind. To je samo jedan od 18 projekata zelenog vodonika planiranih za region Magaljanes. Neki od tih projekata nalaze se zabrinjavajuće blizu područja zaštićenih zbog svoje visoke ekološke važnosti, poput obalnog močvarnog područja Bahía Lomas, koje ima status Ramsar lokaliteta (označava močvarna područja od međunarodnog značaja). 

Energetsko gomilanje 

Eksploatacija vodonika održava mnoge probleme koje postavlja i vađenje litijuma – oba procesa odgovaraju potrebama dekarbonizacije Globalnog severa. Litijum i vodonik zauzeli su centralno mesto u nedavno potpisanom Naprednom okvirnom sporazumu između EU i Čilea, koji ima za cilj da obezbedi „bolji pristup čistim sirovinama i gorivima”. Međutim, dok Nacionalna strategija za litijum, koju je pokrenuo predsednik Borić, uključuje snažnu državnu komponentu – stvaranje Nacionalne kompanije za litijum i razvoj javno-privatnih partnerstava pod nadzorom državnih preduzeća poput Codelco – sektor vodonika se odvija uz mnogo manju ulogu države. 

Glavne aktivnosti vlade do sada su se svodile na promociju komercijalnih sporazuma o saradnji i na formiranje fondova za bogatstvo radi podsticanja privatnih investicija. Iako se državni pristup po pitanju litijuma može opisati kao donekle „progresivniji” (uz netačne tvrdnje o „nacionalizaciji litijuma”, što je demantovalo Ministarstvo rudarstva), strategija objavljena 2023. godine nije uključivala nikakav demokratski proces niti konsultacije sa zajednicama koje žive na teritorijama bogatim litijumom. Te iste godine, više od 100 mreža i zajednica javno je osudilo Nacionalnu strategiju za litijum zbog kršenja prava autohtonih naroda, uključujući ona zagarantovana Konvencijom 169 Međunarodne organizacije rada (MOR). 

Nedvosmislena politička podrška čileanske vlade industriji vodonika prati se obećanjima o značajmim ekonomskim koristima, posebno kada je reč o otvaranju radnih mesta. Na primer, Čileansko udruženje za zeleni vodonik tvrdi da bi broj radnih mesta povezanih sa ovim sektorom mogao dostići 80.000 do 2030. godine. Ipak, organizacije građana, poput Građanskog panela o vodoniku u Magaljanesu, upozoravaju da se takve tvrdnje i korporativna obećanja moraju posmatrati s oprezom. Često, kako ističu, kompanije svoje projekte predstavljaju ranjivim zajednicama, koje već pate of loših javnih usluga, dajući ponude i obećanja koja je teško odbiti. 

Pre godinu dana, isti panel je pozvao na „diskusiju o usklađenosti predloženog društvenog i teritorijalnog razvoja sa instalacijom H₂ industrije”. Članovi mreže istakli su da bi veliki broj planiranih projekata u regionu Magaljanes mogao ugroziti vrste koje su u kritičnom statusu ugroženosti, poput pluvianellus socialis i drugih ptica. 

Kompanije svoje projekte predstavljaju ranjivim zajednicama, koje već pate of loših javnih usluga, dajući ponude i obećanja koja je teško odbiti. 

Primenjivanje određenih alata za praćenje i uključivanje savetodavnih tela u radni plan za zeleni vodonik za 2024. godinu nije uspelo da znatno doprinese rešavanju osnovnih problema ove industrije: plan i dalje podstiče iste proizvodne ciljeve postavljene u opšte kritikovanom programu iz 2020. godine. Dok se razvoj zelenog vodonika promoviše kao hitan i dok se tvrdi da je potrebno iskoristiti savršen dati momenat, socioekološki kolektivi sve više dovode u pitanje „zeleni” karakter ove energije. Pored toga, sukobi će se verovatno i dalje pojačavati, s obzirom na agresivnu razmeru projekata usmerenih na izvoz vodonika i njegovih derivata. 

Alternativni modeli 

Ko ima pravo i na koju količinu energije? Da li je pravedno da jedan kontinent ili grupa zemalja, koncentrisanjem moći i resursa, može da zahteva nesrazmernu količinu ekoloških resursa kako bi održala svoj način života? Baš kao što je Irska postala utočište za data centre – koji troše sve više vode i električne energije – i vodonik rizikuje da reprodukuje iste šablone nejednakosti, preusmeravajući sve više zemljišta, vode i materijala u službi održavanja zastarelog oblika civilizacije. I dok postoje mali projekti proizvodnje vodonika koji se predstavljaju kao korisni za lokalne zajednice, oni ne predstavljaju ništa više od simboličnih inicijativa. 

Dakle, koji su alternativni putevi? Iz perspektive odrasta (degrowth), pre nego što se počne govoriti o ciljevima proizvodnje i dekarbonizacije, potrebno je kritički preispitati sadašnju potrošnju energije i potrebe najbogatijih društava sveta. Teoretičari odrasta tvrde da težnja ka očuvanju „imperijalnog načina života” Evropljana predstavlja neizbežno kolonijalistički politički stav. 

Srećom, već postoje alternativni predlozi koji teže smanjenju upotrebe resursa i energije u budućnosti i postavljaju ključna pitanja o samoj ideji energetske tranzicije. Bilo da je reč o litijumu ili drugim „kritičnim” mineralima, neophodnim za energetski prelaz, još uvek postoji značajan prostor za promišljanje društva koje ne samo da je prevazišlo fosilna goriva, već je i mnogo pravednije i demokratskije.

Ovaj teskt se zasniva na istraživanju i aktivizmu Fondacije Tantí (Fundación Tantí) i Građanskog odbora za zeleni vodonik Magaljanesa (Panel Ciudadano de Hidrógeno Verde de Magallanes).

Prevod: Veljko Vulićević

Energija proizvedena iz toplote nastale ispod Zemljine površine smatra se jednom od najperspektivnijih obnovljivih izvora, čiji potencijal ostaje u velikoj meri neiskorišćen. Čak u malom broju slučajeva, iskustva evropskih zajednica sa ovim izvorom energije znatno se razlikuju. Dok mnogi stanovnici Italije geotermalnu energiju povezuju sa zagađenjem i uništavanjem životne sredine, pojedine zajednice u Rumuniji osećaju dobrobiti ovog izvora pri grejanju domaćinstava.

„Sećam se da sam se kao mala igrala na ovom polju i jela kruške sa velikog drveta. Kada pomislim da bi sve ovo moglo da nestane, osećam se očajno”, kaže Džudit, stanovnica Montenera, malog sela u Toskani, poznatog po kvalitetnom vinu i maslinovom ulju. Ovo idilično područje uskoro bi moglo postati dom novog postrojenja za proizvodnju geotermalne energije.

Toskana već ima 34 geotermalne elektrane, što je čini jednim od evropskih pionira u ovoj oblasti. Regionalna uprava nedavno je kompaniji Enel Green Power — ogranku nacionalne energetske kompanije Italije, posvećenom obnovljivim izvorima — produžila koncesije za narednih dvadeset godina, uz planove za izgradnju tri nova geotermalna postrojenja. Elektrana u Monteneru trebalo bi da bude pod upravom firme Gesto Energy, jedne od prvih sa privatnim vlasništvom na italijanskom geotermalnom tržištu. Sa druge strane, lokalno stanovništvo je jako nezadovoljno zbog isključivanja stanovnika iz procesa odlučivanja, a upozoravaju na moguće posledice po životnu sredinu.

„Jedini put kada smo ih videli (predstavnike Gesta, firme za upravljanje elektranom) bio je kada su došli kod mog komšije. Želeli su da kupe njegovu zemlju da bi proširili obim planiranog postrojenja. Skupili smo se kako bismo pokušali da razgovoramo sa njima, ali oni nisu ni izašli iz automobila”, priseća se Džudit, čija se kuća nalazi 150 metara od planiranog postrojenja.

Geotermalni bunar u toskanskim brdima. ©Francesco Pistilli

Džudit kaže da njen komšija, penzioner, želi da proda imanje isključivo nekome ko bi nastavio sa lokalnom poljoprivrednom tradicijom, ali niko ne želi da ga kupi zbog planiranog energetskog postrojenja. Vlada je uvrstila projekat u one od nacionalnog interesa, čime je investitorima omogućeno pravo na eksproprijaciju zemlje žitelja dok su lokalni proizvođači maslinovog ulja i vina podneli žalbe sudu na konto projekta.

Neiskorišćeni potencijal

Geotermalna energija generalno se smatra jednim od najperspektivnijih zelenih izvora energije. Nastaje korišćenjem toplote nastale ispod površine Zemljine kore — toplote koja potiče iz Zemljinog jezgra i raspada radioaktivnih elemenata u stenama. Dobija se bušenjem bunara do podzemnih rezervoara, iz kojih se topla voda ili para izvlače na površinu.

Kod niskih entalpija (ispod 150°C), geotermalna energija se koristi za grejanje i hlađenje domaćinstava. Kod visokih entalpija (150-350°C), koje zahtevaju rudarske projekte, upotrebljava se za proizvodnju električne energije. Različite temperature i dubine zahtevaju različite tehnološke pristupe – od sistema sa suvom parom i isparavanjem (flash steam) do postrojenja sa binarnim ciklusom.

Brojne inicijative Evropske unije, poput REPowerEU plana i Uredbe o taksonomiji EU, označavaju geotermalnu energiju kao ključnu kariku u procesu energetske tranzicije ka čistim izvorima. Pojedine zemlje, među kojima su Italija, ali i zemlje koje nisu članice EU, kao što su Island i Turska, imaju veoma razvijene geotermalne sektore. Italijanski Nacionalni plan za energiju i klimu (Pniec) za cilj je postavio 1 GW instaliranog geotermalnog kapaciteta do 2030. godine. Sa trenutnim kapacitetom od približno 916 megavata, planira se povećanje od približno 84. Pored toga, FER2 dekretom iz 2024. godine, koji ima za cilj podsticanje razvoja obnovljivih izvora energije, planirane su subvencije za razvoj geotermalnog sektora.

Prema istraživanju Zajedničkog istraživačkog centra Evropske komisije iz 2022. godine, ukupni kapacitet EU za proizvodnju geotermalne električne energije iznosio je 877 megavata električne snage u 2021. godini – rast koji je „značajno ispod globalnog trenda”. Ipak, studija navodi da „su prilike za razvoj realnije” u oblasti geotermalnog grejanja, sa Francuskom, Holandijom i Poljskom kao primerima.

Radnik u novoj geotermalnoj stanici u Oradei, Rumunija. ©Francesco Pistilli

Potencijal geotermalne energije u Evropskoj uniji ostaje u velikoj meri neiskorišćen. U 2021. godini, geotermalni izvori činili su samo 2,8% ukupne energije, proizvedene iz obnovljivih izvora u EU. U skladu s tim, Evropski savet je u decembru 2024. zatražio od Komisije da razvije strategiju za dekarbonizaciju sektora grejanja i hlađenja, kao i akcioni plan za razvoj geotermalne energije u Evropi. Tada je mađarski ministar energetike Čaba Lantoš naveo da je „geotermalna energija dugoročni obnovljivi izvor, koji je uvek dostupan, jer ne zavisi od vremenskih prilika, te omogućava neprekidnu proizvodnju struje i toplote”.

Nasuprot tome, italijanski vulkanolog Đuzepe Mastrolorenco iz Nacionalnog instituta za geofiziku i vulkanologiju tvrdi da ovo nije neiscrpan izvor:„Geotermalna energija nije kao druge obnovljive energije – Sunce je beskonačno, ono se stalno obnavlja. Geotermalna energija je više nalik nafti: kada iscrpite jedan rezervoar, svaki put morate da bušite da dođete do novog”. Prema podacima kompanije Enel, životni vek jedne geotermalne elektrane iznosi oko 30 godina (procena potvrđena i drugim studijama), ali nakon zatvaranja elektrane, podzemne strukture ostaju izmenjene decenijama.

Borbe za vazduh i vodu

Putujući toskanskim brdima – pejzažom koji je dom brojnih pesama, filmova i turističkih ruta – mogu se videti beli oblaci uzdignuti nad planinom Amijata. Oni nastaju upravo kao nusprodukt rada geotermalnih elektrana.

Geotermalna elektrana Banjore 4 kompanije Enel Green Power, u oblasti planine Amiata. ©Francesco Pistilli

Na jugoistoku regiona deluju građanske inicijative poput mreže No Gesi („NE špekulativnoj i zagađujućoj geotermalnoj struji”), koje pokušavaju da javnost informišu o ekološkim posledicama ovih postrojenja. „Mi nismo protiv geotermalne energije kao takve; protiv smo onih koji toplotu koriste na način koji zagađuje i šteti široj zajednici”, objašnjava Ćincija Mamoloti, odbornica u opštini Abadija San Salvatore i članica mreže No Gesi, koja okuplja lokalne kolektive između Sijene i Groseta.

Iako Evropska unija geotermalnu energiju svrstava u obnovljive izvore, svaka pojedinačna elektrana mora ispuniti konkretne kriterijume – u pogledu emisija i uticaja na zemljište – kako bi bila prepoznata kao „zelena”.

U blizini jedne od elektrana sa isparavanjem (najčešće korišćenoj tehnologiji, koja izvlači vruću podzemnu vodu deo pretvarajući u paru), mlazevi bele pare praćeni konstantnim brujanjem ne mogu a da vam ne privuku pažnju.

Prema podacima toskanske regionalne agencije za zaštitu životne sredine iz 2017. godine, prosečne godišnje emisije geotermalnih elektrana u području Amijate iznosile su 467.238 tona CO₂, 9,9 tona metana i 161,4 kilograma žive (pri čemu 1 gram žive može da učini 1.000 kubnih metara vode nepodobnim za piće). Ovi podaci su zabrinjavajući, posebno imajući u vidu da termoelektrane koje koriste naftu kao sirovinu, u proseku emituju manje ugljen-dioksida – oko 700 tona CO₂ po GWh, naspram 852 tone kod geotermalnih.

Geolog Andrea Borđija proučavao je geotermalnu energiju u oblasti Amiata i sproveo posmatranja u ime regionalne administracije Toskane. ©Francesco Pistilli

Elektrane sa isparavanjem emituju i arsen, sulfid vodonika i amonijak. Kada se amonijak oslobodi u atmosferu, transformiše se u sitne čestice prašine (PM 2.5 i PM 10), koje se mogu udahnuti. „Zabeleženi nivo zagađenja prelazi 10 mikrograma po kubnom metru čestica”, objašnjava geolog Andrea Borđa, koji je proučavao geotermalne uticaje na području Amijate i radio za Geotermalni tehnički odbor i Ministarstvo za zaštitu životne sredine. Izveštaj Clean Air for Europe (CAFE) iz 2005. godine procenio je da je samo šteta od emisija amonijaka iznosila gotovo pet miliona evra.

Osamdesetih godina prošlog veka, nakon 20 godina rada geotermalne elektrane u regionu Amijata, Nacionalni institut za zdravlje Italije zaključio je da stanovništvo tog područja ima nižu stopu smrtnosti i hospitalizacije od državnog proseka. Međutim, novija istraživanja ukazuju na pozitivnu povezanost između izloženosti vodonik sulfidu iz geotermalnih elektrana i respiratornih oboljenja u tom regionu. Druga studija otkrila je da su radnici kompanije Enel imali dva puta veće koncentracije teških metala u biološkim uzorcima, poput urina, u odnosu na prosek.

Enel je na ove tvrdnje samo izjavio da su postavljeni filteri koji „omogućavaju da emisije ostanu unutar zakonskih granica”. Ipak, tokom 2023. godine sprovedeno je samo osam inspekcija u šest postrojenja, pri čemu su praćena svega tri zagađujuća elementa.
Stručnjaci, takođe, upozoravaju da Enel dobija obaveštenja 15 dana pre svake kontrole i da se filteri ponekad isključuju tokom određenih faza rada.

Čak i sa ograničenim brojem inspekcija, agencija za zaštitu sredine ARPAT ustanovila je prekoračenje nivoa sumpor-dioksida za 67% u odnosu na zakonske granice (iako je Enel naknadno tvrdio da sledeća merenja nisu pokazala prekoračenja). Nezavisna merenja građanskih inicijativa potvrđuju slične nalaze i opravdavaju zabrinutost lokalnog stanovništva.

Uzduž toskanskih vodotokova, poput Riga u provinciji Sijena, geolog Borđa ustanovio je promene neprimetne većini ljudi. Hrastovi, simboli toskanskog pejzaža, gotovo su nestali – za razliku od borova i maslina, oni ne opstaju u sredinama sa kiselijim vazduhom.

Planina Amijata, nekada aktivan vulkan u području između Sijene i Groseta, dom je jednog od najvažnijih podzemnih vodonosnih slojeva u centralnoj Italiji. Naziv, prema nekim tumačenjima, potiče od latinskog izraza ad meata — „kod izvora“. „Mostovi su sada na drugačijoj visini u odnosu na vreme kada su izgrađeni“, kaže Borđa. Otkako je 60-ih godina započeta eksploatacija geotermalnog polja, nivo podzemnih voda opao je za 200 do 300 metara. Tako mostovi propadaju – njihovi temelji se urušavaju usled snižavanja nivoa vode, a brojni izvori su presušili.”

Prema rečima geologa Andreje Borđije, promene na koritima reka mogle bi se pripisati proizvodnji geotermalne energije. ©Francesco Pistilli

Izvor Vivo d’Orča, koji snabdeva Sijenu pijaćom vodom, danas ima dvostruko manji protok, opao je sa 100 na 50 litara u sekundi, navodi Borđa. „Otvaranje geotermalnog postrojenja Banjore 4, 2014. godine, potpuno je zaustavilo dotok vode u termalne izvore Banji di San Filipo“, dodaje. Njegova i istraživanja drugih stručnjaka pokazuju da se dotok vode vraća na normalne nivoe kada se geotermalno polje ugasi. Enel tvrdi da „nema korelacije između površinskih vodonosnih slojeva i geotermalnih rezervoara”.

Zatvoreni sistemi?

Kako bi se smanjile atmosferske emisije, razvijane su nove tehnologije. Binarni ciklus predstavlja jednu od njih i omogućava da se geotermalne vode nakon ekstrakcije ponovo ubrizgaju u zemlju – čime se stvara zatvoreni sistem, bez emisija u atmosferu.

Sorgenia, privatna energetska kompanija najavila je 2019. godine izgradnju elektrane sa binarnim ciklusom u dolini Val di Paljija, svega pet kilometara udaljenoj od doline Val d’Orča, koje se nalazi na UNESCO listi svetske baštine. Iste godine, u regionalnom planu za energetiku i zaštitu životne sredine stajalo je sledeće: „tačka ravnoteže između eksploatacije resursa uz postojeće tehnologije i socioekonomskih karakteristika područja” dostignuta je na 100 megavata instaliranog kapaciteta. Danas, instalirani kapacitet je 121 megavat, a sa novim koncesijama može da poraste do 185 megavata.

Val d’Orča, smeštena na obroncima planine Amiata, predstavlja UNESCO lokalitet svetske baštine. ©Francesco Pistilli

Iako binarni ciklus može umanjiti iscrpljivanje podzemnih voda i atmosferske emisije, proces istovremeno može da poveća seizmičku aktivnost izmenom podzemnih slojeva – kroz ekstrakciju i ponovnu injekciju fluida. Projekat kompanije Sorgenia u Val di Paljija mogao bi da proizvede zemljotrese jačine do šest stepeni po Rihteru, tvrdi Đuzepe Mastrolorenco, stručnjak iz oblasti geofizike.

„Zamislite sunđer iz kojeg izvlačimo tečnost – on se suši, skuplja, menja oblik… Ako na jednom mestu izvučem hiljadu tona fluida, a 100 metara dalje ubrizgam ohlađenu tečnost, vrlo je diskutabilno da ćemo tako izbalansirati prethodnu ekstrakciju. Ispod površine, stene su ispresecane pukotinama i tečnost ide svojim putem.” Podaci Enela pokazuju da su između 1982. i 2009. godine u tom području zabeleženi zemljotresi magnitude od 0 do 4 stepena, dok master plan za projekat Sorgenia predviđa kontrolisanu mikroseizmičnost (manju od dva stepena).

Stanovnici obližnjih sela, koja se mahom sastoje od tradicionalnih srednjovekovnih kuća, smatraju da energetske kompanije normalizuju narativ o „prihvatljivoj šteti”. „Zemljotresi se predstavljaju kao nešto s čim možemo da živimo – jer zauzvrat dobijamo energiju”, komentariše Ćincija Mamoloti iz No Gesi mreže. Da bi se suprotstavili projektu, građani su za mesec i po dana prikupili 27.000 evra i podneli četiri tužbe regionalnom upravnom sudu. Po regionalnim propisima, kompanija Sorgenia morala je da organizuje javnu raspravu, ali ona nikada nije održana – delom zbog restrikcija tokom pandemije. „Ne možete da uskratite ljudima mogućnost javne debate – tada se sve promenilo”’, izjavila je Nikoleta Inočenci, preduzetnica iz doline Val d’Orča.

Čincija Mamoloti je članica komiteta No Gesi i odbornica u opštini Abadija San Salvatore, u oblasti Amiata. Iza nje se nalaze cevi geotermalne elektrane PC3. ©Francesco Pistilli

Pod pritiskom javnosti, kompanija je 2020. godine organizovala informativni događaj kako bi odgovorila na brige stanovnika. Iako je događaj trajao više od tri sata, prisutni su izjavili da su reč skoro u potpunosti imali samo predstavnici kompanije. „Data nam je reč tek na kraju, po minut svako, bez mogućnosti da iznesemo svoja istraživanja – čime su nas prikazali kao nespremne. To nije dijalog“, prokomentarisao je jedan od učesnika.

U aprilu 2025. Sorgenia je objavila da odustaje od projekta, navodeći razloge ekonomske prirode. Lokalne inicijative veruju da su upravo one doprinele kašnjenju izgradnje. „Znao sam da će završiti kao još jedna napuštena građevina usred ničega”, kaže Edoardo Meloni, član udruženja koje je deo organizacije Ekosistema Val d’Orča, osnovanog radi zaštite doline od postrojenja.

Povodom planiranog postrojenja, organizacija Ekosistema izjavila je:„Kada se suprotstavite projektu koji obećava energiju, radna mesta i kompenzacije u vidu škola ili parkova, ispada da ste protiv svega. Ali mi imamo konkretne, pozitivne predloge kao alternativu”. Oni uključuju proširenje UNESCO zaštitne zone, osnivanje stalnog regionalnog opservatorijuma sa naučno-tehničkim odborom i otvaranje arheološkog parka oko srednjovekovnih ruševina – sa ciljem da zaštite dolinu od budućih energetskih projekata.

Produženje koncesija kompaniji Enel izazvalo je dodatne tenzije. „Nije čak ni raspisan regionalni javni tender koji bi bio otvoren za sve. Enel očigledno ima monopol u odlučivanju o prirodnim resursima, koji se nalaze ispod naših kuća“, istakao je jedan od stanovnika.

Otpor prema projektu Val di Paljija ujedinio je kao nikada do sada grupe građana i organizacije sa obe strane planine Amijata. Oni trenutno svoje aktivnosti usmeravaju protiv novih projekata — poput onog u Monteneru.

Rumunija: praksa korišćenja geotermalnog potencijala za primer?

Dok u Italiji građani odbijaju da prihvate ono što mnogi nazivaju „rasprodajom naše zemlje“ za geotermalne projekte, u Rumuniji je stav prema ovom izvoru energije značajno drugačiji. Iako Bukurešt još uvek nije razvio nacionalni plan u ovom segmentu, geotermalni projekti u zapadnom delu zemlje doneli su primetnu korist lokalnim zajednicama i sada obezbeđuju pristupačno grejanje za domove, preduzeća i javne ustanove.

Dve žene ulaze u katedralu u Oradei, gradu u Rumuniji koji trenutno greje 15 procenata svojih domova geotermalnom energijom. ©Francesco Pistilli

Bejuš, mali grad u okrugu Bihor, koristi geotermalnu energiju za grejanje 70% domaćinstava. Još 90-ih godina 20. veka, stanovnici su prelazili na geotermalno grejanje sa skupog i zagađujućeg grejanja na drva, što su kontinuirano podržali svi gradonačelnici, bez obzira na političku pripadnost.

Do 90-ih godina, stanovnici Bejuša priključeni na centralno grejanje imali su toplu vodu samo tri sata nedeljno zbog zastarelosti sistema koji je radio na tri kotla ložena naftom. Bušenje za vodu na niskim entalpijama (75–78°C) počelo je 1995. godine, a danas stanovnici Bejuša plaćaju grejanje najmanje u celoj zemlji, bez potrebe za javnim subvencijama (za razliku od mnogih gradova u Rumuniji koji se greju na fosilna goriva). U gradu Arad, dva sata vožnje od Bejuša, građani plaćaju energiju skoro dva puta više, ali su stvarni troškovi proizvodnje oko pet puta veći, a grejanje na drva je, takođe, mnogo skuplje od geotermalne energije.

Valeriju Roman, stanovnik Bejuša konkretno objašnjava:„Kubni metar drva košta oko 500 leja (100 evra) i ne mislim da bi mi dva kubna metra bila dovoljna za mesec dana. Trenutno plaćam manje od 500 leja za ceo mesec grejanja i mnogo uštedim“. Nekoliko kuća dalje, Viorel Ianc kaže da je, iako je sistem u početku „štucao” i imao prekide, grad poboljšao funkcionisanje, te da „već dve ili tri godine sve radi normalno”.

Viorel Jank, stanovnik Bejuša. ©Francesco Pistilli

Oradea, glavni grad bihorskog okruga, takođe ulaže u geotermalnu energiju, gde toplota proizvedena geotermalnom vodom čini 15% ukupne proizvodnje, grejući 15.000 stanova, uglavnom u naselju Nufărul 1. Iako su troškovi uvođenja geotermalnog grejanja bili visoki, opština je procenila da lokalni budžet može povratiti ulaganje u roku od šest godina, a trenutni cilj grada je da proizvede dovoljno geotermalne energije da pokrije 50% svojih potreba.

Stanovnici i lokalna uprava u Bejušu i Oradei slažu se da je prelazak na geotermalnu energiju podrazumevao probleme i komplikacije, s obzirom na to da ni zakonodavstvo ni izvori ulaganja nisu jednostavni za razumevanje, dok nacionalne strategije nedostaju. „Kontekst geotermalne energije još uvek je premalo obrađen u politikama i zakonima jer se ovaj izvor koristi samo u nekoliko oblasti Rumunije“, kaže Zamfir Todor, savetnik gradonačelnika u Bejušu i napominje da ne postoje posebni programi finansiranja za geotermalnu energiju.

U junu 2025. godine, Ministarstvo razvoja Rumunije pokrenulo je program finansiranja, koji uključuje odeljak posvećen proizvodnji geotermalne energije. Međutim, vrednost prihvatljivih projekata može biti najviše osam miliona evra – manje od polovine onoga što je jednom gradu poput Bejuša potrebno da proširi svoju mrežu i zameni staru tehnologiju i dotrajale cevi.

Zamfir Todor, the mayor’s advisor in Beiuș, standing next to the thermal module of the geothermal heating system, installed where the old oil-fired boilers used to be until the 1990s. ©Francesco Pistilli

Uprkos ovim teškoćama, uprava grada Oradea veruje da geotermalna energija može da doprinese energetskoj sigurnosti, nižim računima za grejanje i smanjenoj emisiji CO₂. U Bejušu su godišnja smanjenja emisija, ostvarena zahvaljujući geotermalnoj energiji, jednaka uklanjanju cca 11.000 automobila sa puta.

Dok su Italija i Rumunija među evropskim zemljama s najvećim potencijalom za upotrebu geotermalne energije, stvarnost na terenu se uveliko razlikuje. Italijansko eksploatisanje geotermalne energije velikih razmera, koje vodi država radi proizvodnje električne energije, i dalje izaziva zabrinutost za životnu sredinu i podstiče lokalni otpor. U Rumuniji su, nasuprot tome, opštinske inicijative za geotermalno grejanje građani primili povoljnije jer su mogli da osete koristi tranzicije (i manjak zagađenja). Kako Evropa povećava ulaganja u geotermalnu energiju radi ispunjavanja ciljeva u oblasti obnovljivih izvora, ova iskustva mogu predstavljati smernice za planiranje u novim kontekstima.

This investigation was made possible thanks to the support of Journalismfund.

Važnost energetske tranzicije sa fosilnih goriva na obnovljive izvore danas se smatra neupitnom činjenicom i garantom decenija „zelenog rasta”. Međutim, istoričar nauke Žan-Batist Freso (Jean-Baptiste Fressoz) tvrdi da verovanje u energetske tranzicije nastaje iz pogrešnog shvatanja istorije: različiti izvori energije nisu samo u konkurenciji jedni s drugima, već su i u međusobnoj simbiozi. Kako je uopšte nastala ideja energetske tranzicije i kakve rizike ona nosi za stvarno i značajno klimatsko delovanje?

Green European Journal: Vi tvrdite da ideja energetske tranzicije nema temelj u istoriji energije. Zašto?

Žan-Batist Freso: Ideja energetske tranzicije je previše pojednostavljena jer se ne prelazi jednostavno sa jednog energetskog izvora na drugi. Ako pogledamo istoriju energije, postaje očigledno da ugalj nije zamenio drvo, niti je nafta zamenila ugalj. Tokom 20. veka, na primer, potrošnja drvne energije rasla je i u siromašnim i u bogatim zemljama.

Sva istoriografija je fokusirana na ovu ideju energetske tranzicije, naročito kada je reč o industrijskoj revoluciji, koja se obično smatra kao prelazak sa drveta na ugalj. Ali, ta ideja je netačna. Potrošnja drveta je rasla zajedno sa upotrebom uglja. Istina, taj porast nije bio povezan isključivo sa proizvodnjom energije – drvo se koristilo i za proizvodnju papira, ambalaže i građevinskog materijala. Ipak, njegova potrošnja je rasla i u energetskom smislu, jer je za eksploataciju uglja bila potrebna velika količina drveta. U 19. veku, Britanija je trošila više drveta u vidu potpornih greda u rudnicima (tzv. pit props) nego što je sagorela drva tokom 18. veka. To možda nije ogrevno drvo, ali je i dalje bilo korišćeno u funkciji proizvodnje energije. Dakle, nemoguće je razumeti porast upotrebe uglja bez razmišljanja o drvetu. Bez drveta, Evropa bi imala veoma malo uglja, samim tim i malo čelika, pare i železnica. Nalik tome, porast upotrebe nafte nije smanjio potrošnju uglja. Čak i danas, ugalj je nezamenjiv u industrijskoj proizvodnji, naročito u proizvodnji cementa i čelika. Sedamdeset pet procenata svetskog čelika proizvodi se uz pomoć uglja.

Moramo zaboraviti tu ideju o velikim prelazima sa jednog izvora energije na drugi. To jednostavno ne funkcioniše tako. Energetski sistemi su isprepleteni. Oni su u potpunosti međusobno povezani. Istoričari – kao i šira javnost – fokusirali su se na konkurenciju između različitih vidova energije, pa je odatle i potekao pojam „tranzicija”. Ali, različiti vidovi energije su istovremeno i u konkurenciji i u simbiozi.

Zašto je to danas bitno?

Svi danas govore o tranziciji ka čistoj energiji, ali uspeh ove ideje i njen privid verodostojnosti potiču iz pogrešnog shvatanja istorije. Navikli smo na ideju da je u prošlosti bilo više energetskih tranzicija i da, ako smo to već jednom postigli zahvaljujući kapitalističkim inovacijama, samo treba da to ponovimo. Međutim, ono što danas radimo uz pomoć novih tehnologija, poput solarnih panela – i u manjoj meri električnih vozila – nije energetska tranzicija. To nije radikalna tehnološka promena, kakvom neki ljudi predstavljaju obnovljive izvore energije.

Energetski sistemi su isprepleteni. Oni su u potpunosti međusobno povezani.

Ako ono što radimo nije energetska tranzicija, šta je onda?

Mi, zapravo, smanjujemo ugljičnu intenzivnost ekonomije. Problem nije toliko u proizvodnji električne energije – iako je očigledno da su za izradu vetroturbina i solarnih panela potrebna fosilna goriva. S obzirom na to da obnovljivi izvori energije smanjuju ugljenu potrošnju pri dobijanju električne energije i do dvadeset puta, zaista zaslužuju da im se dalje posvetimo.

Međutim, problem je u tome šta ćemo raditi sa svom tom električnom energijom. Električni automobili predstavljaju napredak u odnosu na vozila sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem, ali oni nisu ugljično (karbonski) neutralni. U Francuskoj, koja proizvodi veliku količinu nuklearne električne energije, proračunato je da električna vozila smanjuju ugljičnu intenzivnost prevoznih sredstava tri puta u odnosu na vozila sa dizel motorima. U većem delu sveta, te brojke su još manje izražene. Sve to pokazuje da mi, u suštini, samo odlažemo globalno zagrevanje. Ono što se predstavlja kao politika tranzicije jeste, zapravo, politika tehnološkog razvoja, što je suštinski druga stvar.

Bitno je da to razumemo na ovaj način jer, kada govorimo o energetskoj tranziciji, mi sanjamo o ekonomiji koja će za tri decenije biti potpuno lišena ugljenika. A kada poverujemo u taj san, možemo da zamislimo ekonomiju koja će nastaviti da se širi vekovima, a da pritom ne utiče na klimu – sa ciljem da više nećemo morati da razmišljamo o ograničavanju proizvodnje, štednji ili preraspodeli resursa. Zahvaljujući retorici tranzicije, klimatske promene se prikazuju kao tehnološki, a ne društveni ili čak civilizacijski problem. To je zgodan način razmišljanja o klimatskoj krizi, ali i opasan jer se takva promena neće dogoditi. Jedan od ključnih odgovora na pitanje klimatske krize trebalo bi da bude politika preraspodele.

Ali, Evropa ima cilj da do 2050. postane prvi klimatski neutralni kontinent. Zar to nije put ka tranziciji?

To je samo samozavaravajuća priča. Evropa je i dalje veoma zavisna od fosilnih goriva iz mnogih razloga. Ako pogledamo nacionalne emisije Francuske ili Velike Britanije – dve zemlje koje sam najviše proučavao – slika na prvi pogled deluje ohrabrujuće: obe zemlje smanjuju emisije. Međutim, ako u obzir uzmemo i emisije CO₂ povezane sa međunarodnom trgovinom, vidno je da se stvari ne odvijaju dovoljno brzo. Lako je dekarbonizovati kada se deindustrijalizuješ.

Pored međunarodne trgovine, bogate zemlje zavise od globalnog ekonomskog rasta. To je očigledno u finansijskom i uslužnom sektoru. London i Pariz zavise od rasta svetske privrede, koja je u najvećoj meri zasnovana na fosilnim gorivima. Švajcarska, na primer, predstavlja izuzetno prosperitetnu zemlju sa niskim ugljenim emisijama. Ali, u njenim finansijskim bilansima nalaze se neke od najvećih rudarskih kompanija na svetu, poput Glencore i Trafigura. Prosperitet Švajcarske duboko je povezan sa ugljem i fosilnim gorivima uopšte. Zbog toga smatram da Evropa treba da bude oprezna kada daje lekcije zemljama u razvoju – jer bi to bilo nepravedno.

U početku je energetska tranzicija bila puka industrijska parola.

Šta je sa energetskom strategijom Kine? Peking je svetski lider u zelenim tehnologijama, ali i dalje u velikoj meri zavisi od uglja. Da li tu vidite kontradikciju?

Energetski pejzaž Kine deluje kontradiktorno samo ako pogrešno shvatimo dinamiku energije, odnosno ako zamišljamo različite izvore energije kao da su isključivo u međusobnoj konkurenciji. Ali to nije uvek slučaj. Na neki način, Kina je jedina zemlja u kojoj se stvari zaista brzo odvijaju. Oko 80% svih solarnih panela na svetu proizvodi se upravo tamo. Ipak, Kina je i dalje zemlja u razvoju, sa znatno nižom potrošnjom električne energije po glavi stanovnika od Sjedinjenih Američkih Država, uprkos znatno većem stepenu industrijalizacije. Zato ima smisla da Peking ulaže u sve dostupne izvore energije.

Na primer, Kina razvija ogromne solarne i vetroparkove u pustinji Gobi, kao i u svojoj severnoj, autonomnoj regiji, Unutrašnjoj Mongoliji. Ovi energetski centri nalaze se daleko od područja gde se troši veći deo električne energije, pa je neophodna infrastruktura za prenos struje ka istoku i jugu, što košta velike sume novca. Da bi ova investicija bila isplativa, neophodna je termoelektrana na ugalj u blizini solarnih i vetroparkova, jer obnovljivi izvori ponekad zahtevaju rezervno napajanje. Električni sistem koji bi funkcionisao isključivo na obnovljivim izvorima, za sada, ostaje naučna fantastika. Ovo pokazuje da se razvoj energetike odvija na više frontova istovremeno, a ne samo u pravcu obnovljivih izvora. U ovom slučaju, solarni paneli nisu konkurencija, već su u simbiozi sa fosilnim gorivima.

Ako je pojam energetske tranzicije suštinski pogrešan, kako je uspeo da se nametne?

U početku je energetska tranzicija bila puka industrijska parola. Sam koncept potiče iz interesnog diskursa s kraja 19. veka, ali je sve do 70-ih godina prošlog veka ostao prilično marginalan. Stručnjaci iz različitih oblasti – geologije, statistike, inženjerstva, šumarstva, ekonomije – nisu govorili o energetskoj tranziciji jer su znali da energija ne funckioniše tako, kroz velike prelaze sa jednog izvora na drugi. Međutim, jedna grupa intelektualaca posmatrala je stvari drugačije: naučnici koji su promovisali atomsku energiju.

Zagovornici atomske energije razmišljali su o budućnosti energije na veoma duge staze. Predviđali su scenario u kojem će fosilna goriva postati oskudna, a time i nekonkurentna, što bi tranziciju ka atomskoj energiji učinilo neizbežnom. Dakle, ideja energetske tranzicije je u početku bila futurologija, a ne empirijska analiza stvarnih procesa. Ta zamišljena budućnost oskudice fosilnih goriva poslužila je kao opravdanje za ulaganje javnog novca u istraživanje nuklearne energije u SAD-u.

Sedamdesete godine prošlog veka bile su ključna decenija za popularizaciju narativa o energetskoj tranziciji. Tokom energetske krize, govor o „kraju naftnog doba” postao je dominantan u političkom i javnom diskursu, a energetska tranzicija predstavljena je kao rešenje. Taj proces popularizacije doneo je i fundamentalnu promenu značenja pojma: on je postao prazan okvir, koji svako može da ispuni sopstvenom vizijom – da li je to više uglja, više nafte, novi gasovod na Aljasci ili istraživanje novih tipova nuklearnih reaktora. U tome i leži snaga ideje energetske tranzicije: svi su za nju – samo u različitim oblicima.

Ekološki pokret je takođe prihvatio narativ energetske tranzicije.

Da, i to je ključna tačka. Američki ekolozi 70-ih godina 20. veka prihvatili su ovaj pogrešan diskurs o energiji jer su želeli da budu relevantni. Narativi o energetskoj tranziciji pružili su priliku važnim figurama ekološkog pokreta, kao što je Ejmori Lovins (Amory Lovins), britanski predstavnik organizacije Prijatelji Zemlje (Friends of the Earth), da pređu iz pozicije opozicije i antinuklearnog aktivizma u poziciju sa pozitivnim planom – tranzicijom ka solarnoj i energiji vetra. Taj program omogućio je Lovinsu i drugima da odu u Vašington, razgovaraju sa predsednikom Džimijem Karterom (Jimmy Carter) i postanu uticajni savetnici.

Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC) ima ključnu ulogu u oblikovanju vladinih politika i javnog diskursa o klimi. Da li je on doprineo popularizaciji ideje energetske tranzicije?

Radna grupa III IPCC-a se fokusira na rešenja. U početku su njome rukovodili američki eksperti, koji su bili previše skeptični prema klimatskim promenama. Želeli su da „umire” klimatologe i daju prostor stručnjacima iz poljoprivrede, energetike i industrije (uključujući i fosilna goriva). Grupom III zatim su dominirali američki ekonomisti poput Vilijama Nordhausa (William Nordhaus), prvog ekonomiste koji se bavio klimatskim promenama, kasnije dobitnika Nobelove nagrade (2018).

Nordhausova vizija energetske tranzicije bila je sledeća: da, klimatske promene postoje, ali ne treba ništa preduzimati – osim ulaganja u istraživanje i razvoj (posebno u nuklearnu energiju). Po njegovom mišljenju, bilo je bolje odložiti tranziciju dok tehnologije ne budu spremne. Tako je narativ tranzicije postao opravdanje za odlaganje delovanja.

To je bio savršen diskurs za američku administraciju tokom Konferencije u Riju 1992. godine. Svet je tada gledao u SAD – najvećeg zagađivača i najbogatiju zemlju. Ponuda mogućnosti tehnološkog rešenja klimatskih promena značila je da Vašington ne mora da deluje odmah.

Od 90-ih godina prošlog veka mnogo toga se promenilo, ali ne drastično. Nakon Pariskog sporazuma 2015. godine, pojam „tranzicija” postao je centralni termin u izveštaju Grupe III. Ipak, da bi se ostalo unutar granice od 2°C, potrebno je radikalno umanjenje upotrebe fosilnih goriva.

Ideja da će inovacije i tehnološki napredak spasiti svet od klimatskih promena i dalje je prisutna. Kako bi trebalo da izgleda zdrav odnos prema klimatskim tehnologijama?

Ne treba biti ni tehnofob ni tehnofil, već imati zreo pogled na tehnologiju i procenjivati šta je realno moguće izvesti.

Nordhaus je imao pojam tzv. backstop tehnologije, koji se pojavio tokom naftne krize. Ideja je bila da nikada nećemo ostati bez energije jer će uvek postojati tehnologija spremna da zameni iscrpljive izvore – u njegovom slučaju, to su bile nuklearna energija i brzi reaktori. Isti pogled imao je i na klimatske promene: backstop tehnologije će ih rešiti.

Danas, Grupa III i dalje računa na neku vrstu takve tehnologije – „negativne emisije”, bilo kroz direknto izvlačenje CO₂ iz vazduha (Direct Air Capture – DAC) ili bioenergijom uz izvlačenje i skladištenje ugljenika (BECCS). Ove i slične sumnjive tehnologije dobile su ogroman značaj u poslednja dva IPCC izveštaja. To pokazuje da postoji problem u mejnstrim diskursu ekonomske struke o klimatskim promenama, što se vidi u radu Grupe III – i što treba rešavati, ali bez diskreditovanja celokupnog IPCC procesa.

Kakav je odnos između uspeha narativa o energetskoj tranziciji i koncepta klimatske adaptacije?

Diskurs o energetskoj tranziciji nije u suprotnosti sa adaptacijom – oba su načini odlaganja delovanja. Ponovo se treba vratiti na sedamdesete godine 20. veka. U toj deceniji, isti klimatolozi koji su upozoravali na globalno zagrevanje istovremeno su ga relativizovali, tvrdeći da ćemo biti u redu jer ćemo sprovesti energetsku tranziciju pre nego što kriza nastupi. Tvrdili su da za tranziciju treba oko 50 godina. Naravno, nisu imali pojma koliko to stvarno traje, jer nijednu do tada nisu sproveli – ali ideja je bila prisutna.

Vrlo brzo je postalo jasno da to neće biti slučaj. Ozbiljni modeli pokazali su da će fosilnih goriva biti i u dalekoj budućnosti, i to u većim količinama – naročito zbog privrednog rasta u Aziji. Kasne sedamdesete godine prošlog veka bile su i vreme kada je svima postalo jasno da nuklearne elektrane neće biti toliko uspešne koliko se očekivalo deceniju ranije. Nuklearna nesreća na ostrvu Tri milje (Three Mile Island) u Pensilvaniji doprinela je tom uverenju. Usledio je ogroman povratak uglju, dodatno potpomognut kineskim planovima da se znatno oslone na ugalj od tada do 2000. godine.

Dakle, već početkom 80-ih godina bilo je jasno da će klimatske promene zaista nastupiti. Između 1976. i 1982. održane su tri konferencije o klimatskoj adaptaciji u SAD-u. Tadašnji ton bio je poprilično optimističan: „Plus tri stepena do 2100? Nema problema, SAD će se prilagoditi.” Poljoprivreda bi bila najviše pogođena, pa bi se proizvodnja, jednostavno, premestila. Govorilo se i o genetski modifikovanim organizmima (GMO) kao tehnološkom rešenju tog vremena.

Međutim, iza tog optimizma krio se veliki cinizam: američki eksperti znali su da će za mnoge druge zemlje prilagođavanje biti mnogo teže. Bili su svesni da će, verovatno, doći do masovnih migracija, koje su posmatrali ako oblik klimatske adaptacije. Dakle, tranzicija je značila odlaganje delovanja, a adaptacija ono što se dešava kada to odlaganje traje predugo.

Ako trenutno samo smanjujemo ugljenu intenzivnost ekonomije, šta zapravo treba da radimo?

Fascinira me koliko mojih kolega posmatra nagli rast obnovljivih izvora kao dokaz da smo na putu tranzicije. Čak i ako obnovljivi izvori rastu eksponencijalno, to ne znači da fosilna goriva istovremeno opadaju istim tempom. Kriva rasta obnovljivih izvora nije kriva zamene. Dakle, trebalo bi i dalje smanjivati ugljenu intenzivnost ekonomije, ali istovremeno moramo govoriti o odrastu (degrowth), racionalizaciji potrošnje i smanjenju materijalne potrošnje.

Već 40% svetske električne energije je dekarbonizovano i tim putem treba nastaviti. Ali, u oblastima materijalne proizvodnje – cementa, plastike, čelika – solarni paneli nisu pravo rešenje. Možda će postati u budućnosti, ali do 2050. godine neće značajno uticati na te industrijske sektore. Zato moramo smanjiti materijalnu potrošnju.

Da bismo to postigli, moramo razgovarati o društvenoj korisnosti emisija CO₂. Nećemo ukinuti sve emisije, ali možemo postaviti pitanje: da li je ovaj CO₂ koristan ili luksuzan? Cement, na primer, biće veoma težak za dekarbonizaciju, ali može imati veliku društvenu vrednost – recimo, kada se koristi za izgradnju cevi za dovod čiste vode u zemljama u razvoju. Međutim, ako se cement koristi za još jedan autoput u Evropi ili SAD-u, tada je društvena korisnost tih emisija mnogo upitnija.

Žan-Batist Freso (Jean-Baptiste Fressoz) je istoričar nauke, tehnologije i životne sredine u Nacionalnom centru za naučna istraživanja u Parizu. Njegova knjiga „Sve više i više i više: Sveobuhvatna istorija energije“ objavljena je u oktobru 2024. godine.

Prevod: Veljko Vulićević

Vlada, privatni investitori i EU vide eksploataciju litijuma u ​​češkim deindustrijalizovanim od uglja zavisnim regionima kao priliku za revitalizaciju ekonomije, kroz podsticaj evropske zelene tranzicije. Ali lokalne zajednice imaju različite aspiracije za svoju budućnost. 

Grebeni Rudne gore (Rudnih planina), na granici između Češke i Nemačke, ponovo su počeli da se zelene nakon oporavka od ere rudarstva uglja i teške industrije. Postoje izvori vode koje ljudi koji žive u podnožju posećuju radi rekreacije. Bivši kamenolomi se pretvaraju u jezera sa plažama i susednim močvarama. Turizam je počeo da se razvija. 

Ipak, budućnost planina, nazvanih po prisustvu obimnih količina ruda metala, može ponovo biti vezana za rudarstvo: veruje se da oblast Činovec, na češkoj strani granice, sadrži 3-5 odst svetskih rezervi litijuma. S obzirom da se predviđa da će se globalna potražnja za litijumom povećati 26 puta do 2050. godine, privatni investitori, EU i češka vlada željni su da počnu da iskopavaju. Ali lokalne zajednice su skeptične u pogledu koristi koje bi više rudarstva donelo njihovim životima. 

Istorija rudarenja 

Rudarstvo je igralo značajnu ulogu u privrednom i kulturnom životu Češke i Saksonije još od 12. veka. Srebro, gvožđe, uranijum, lignit (mrki ugalj), volfram, kalaj, kobalt i drugi minerali su izvoženi iz lokalnih rudnika. 

Kamila Vitek Derinkova, članica lokalnog udruženja Cinvald, objašnjava da je rudarstvo povezano sa lokalnim ponosom i identitetom, kako u Češkoj tako i u Nemačkoj. „U Nemačkoj se i dalje održavaju svečanosti kako bi proslavili rudarstvo, iako većina muškaraca koji su nekada radili u rudnicima više nisu živi. Ona pojašnjava da „takva vrsta kulturne tradicije koja je povezana sa eksploatacijom uglja se ne može pronaći“. 

Vađenje mrkog uglja iz površinskih rudnika u češkim rudnim planinama završiće se za nekoliko meseci (ranije nego u severnoj Češkoj, gde će se sa eksploatacijom uglja nastaviti najkasnije do 2033. godine). Od početka eksploatacije tokom industrijske revolucije, lignit je duboko uticao na češke regione Karlove Vari i Ustečki kraj, što je dovelo do uništenja sela i transformacije velikih površina zemlje u mesečev pejzaž. Štaviše, hemijska industrija u podnožju često je izazivala kisele kiše i zagađenje. Zagađenje atmosfere sagorevanjem mrkog uglja u elektranama ostaje problem do danas. 

U pogledu socioekonomskih pokazatelja, Karlove Vari i Ustečki kraj su i dalje najnerazvijeniji regioni u Češkoj. Rudarske kompanije nisu reinvestirale svoju dobit u razvoj ovih područja, pa se lokalne zajednice suočavaju ne samo sa zagađenjem i degradacijom životne sredine, već i sa socijalnom isključenošću i nedostatkom atraktivnih poslova za mlade. 

Trka za Zinvaldit 

Češka navodno ima 10. najveće rezerve litijuma na svetu i druge po veličini u Evropi posle Nemačke. Većina nalazišta litijuma, kalaja i volframa nalazi se na češkoj strani Rudnih planina, oko šest kilometara severno od grada Dubi, u oblasti Teplice. 

Vađenje minerala u Činovcu trajalo je do 1991. godine, kada je ležište zatvoreno zbog pada profitabilnosti. Međutim, nove rudarske tehnologije, rast cena kalaja i volframa i sve veći značaj litijuma za energetsku tranziciju oživeli su komercijalni interes za lokaciju. GEOMET, zajedničko preduzeće australijske kompanije European Metals Holding (EMS) i ČEZ grupe (čiji je većinski akcionar češka vlada) planira da vadi mineral cinvaldit koji se nalazi u granitnoj steni. 

Studije izvodljivosti za planirani rudnik dubine 450 metara GEOMET-a su u toku. Očekuje se da će eksploatacija početi 2027. godine, sa procenjenim trajanjem od 26 godina, tokom kojih bi godišnje trebalo da se ekstrahuje dovoljno litijuma za pola miliona automobilskih baterija. Plan obuhvata izgradnju pogona za preradu litijuma, a prvobitno je podrazumevao i nameru da se u regionu izgradi gigafabrika akumulatora. Međutim, ovaj deo projekta je stavljen na čekanje zbog nedostatka interesovanja investitora. „S obzirom na akcije stranih investitora, uopšte nije jasno koliko bi litijuma na kraju ostalo u Češkoj za preradu i kako bi se koristio“, objašnjava Vitek Derinkova. 

Ruda zinvaldita nije posebno bogata litijumom (sadrži 0,2-0,3 odsto minerala), a podzemna eksploatacija je skupa, ali obim ležišta je čini atraktivnim poduhvatom za investitore. Međutim, lokalna udruženja koja se protive rudarstvu ističu kako investitori i političari imaju tendenciju da preuveličaju veličinu mineralnih nalazišta kako bi ojačali argumente za eksploataciju. 

Probna bušenje se u Činovcu sprovode od 2010. godine, a do danas je izvršeno 67 ispitivanja samo za litijum. U neposrednoj blizini lokacije nalazi se i deponija peska nastalog vađenjem kalaja. Ta gomila peska, koja je do sada rekultivisana, pripada češkom milijarderu Karelu Janečeku. Da je hteo, mogao bi da kopa i obrađuje liskun koji sadrži litijum, pošto već poseduje potrebne dozvole. Lokalne glasine govore da čeka otvaranje planirane fabrika za preradu litijuma pre nego što nastavi. 

Ipak, iskopavanje peska bi moglo da pogorša uticaje podzemnog rudarenja i u pogledu saobraćaja (procenjuje se da bi 33 kamiona peska dnevno prolazilo kroz Dubi za transport peska) i na potrošnju vode. „Vetar duva 300 dana u godini u tom području i bilo bi neophodno polivati pesak vodom da ne bi postao prašina“, objašnjava Vitek Derinkova. „Već danas tokom vrelih dana tamo nema dovoljno vode za ljude, biljke i životinje.“ 

Lokalni otpor 

Tek u leto 2023. godine, kada je GEOMET kupio zemljište u opštini Ujezdeček, češki mediji počeli su da detaljnije izveštavaju o planiranom pogonu za preradu. Ranije te godine, Evropska komisija je Cinovec klasifikovala kao strateški projekat, što ga čini podobnim za finansijsku pomoć u okviru Fonda za pravednu tranziciju. 

Na prvom javnom skupu održanom u julu 2023. godine, predstavnici GEOMET-a obećali su da će izvršiti kompenzaciju lokalnoj zajednici unapređenjem dečjeg igrališta i donacijom opreme za čišćenje snega. Međutim, u to vreme, predstavnici vlasti su u medijima govorili o rudarskom projektu vrednom 80 milijardi evra, što je izazvalo talas lokalnog negodovanja razmerom predložene nadoknade. 

U septembru su gradonačelnici lokalnih opština izrazili svoje protivljenje rudarstvu češkom premijeru Petru Fijali. U svojoj poseti planiranom rudniku, Fiiala je rekao da bi Ustečki region mogao postati evropska litijumska supersila. Od tada je održano više javnih sastanaka, ali lokalni stanovnici smatraju da im i dalje nedostaju osnovne informacije o projektu. Obećana studija izvodljivosti se odlaže, procena uticaja na životnu sredinu još nije gotova, a početak vađenja se odlaže.  

„Informacije koje dolaze od rudarskih kompanija se stalno menjaju, veličina rudarskog područja stalno varira“, žali se Stanislav Molnar, gradonačelnik Ujezdečeka. Nedostaje jasnoća i o preradi i transportu minerala: „Ponekad se navodi kao će se to dogoditi žičarom, ponekad prolazakom kroz šumu.“ Prema Molnarovim rečima, oprečne informacije, zajedno sa stalnim padom cena litijuma i malim interesovanjem za električne automobile, objašnjavaju zašto su u lokalnoj anketi svi osim jedne osobe rekli da su protiv rudarenja u lokalnom istraživanju. 

Protivnici vađenja već su ostvarili prvu pobedu: izmeštanjem planiranog pogona za preradu litijuma dalje od Ujezdečeka. Opština je već pod jakim uticajem industrijske aktivnosti, a Molnar veruje da bi fabrika imala negativne reperkusije na lokalnu zajednicu u trenutku kada pokušava da krene ka drugačijoj budućnosti izgradnjom 77 porodičnih kuća. Sada je predviđeno da se objekti za preradu grade oko 50 kilometara dalje, u industrijskom kampusu Pruneržov. Očekuje se da će Ujezdeček umesto toga dobiti stanicu za pretovar rude, što je izazvalo još jedan talas protesta. 

Meštani pokušavaju da pojačaju svoj glas obraćajući se medijima, prikupljajući relevantnu dokumentaciju za pripremu javnih sastanaka i oslanjajući se na dugogodišnje iskustvo u političkom organizovanju. „Stvaramo pritisak kako ekstrakcija litijuma ne bi štetila ljudima i prirodi. Imamo bogato iskustvo sa rudarskim kompanijama, njihovim radom i njihovim neispunjenim obećanjima. Oni uvek daju sve od sebe da počnu što brže i jeftinije, u idealnom slučaju bez da stanovništvo komentariše njihove planove“, kaže Vitek Derinkova iz Cinvalda. Prema aktivistkinji, cilj ČEZ grupe i GEOMET-a nije da doprinesu dekarbonizaciji Evrope, već da profitiraju, što između ostalog, pokazuje i nedostatak fokusa na reciklažu. „Ako Evropska unija želi da lokalne zajednice prihvate ekstrakciju, ona mora da pregovara sa njima i da prati proces.“ 

Za Derinkovu, ovo nije pozicija „ne u mom dvorištu“. Područje, objašnjava ona, i dalje nosi vidljive znakove prošlih rudarskih aktivnosti, kao što su napuštene gomile materijala, udubljenja i vrtače na površini zemlje, te ulazi u tunele. Ekstrakcija litijuma bi donela više prašine i zagađenja, kao i iscrpljivanje podzemnih voda, šteti ekosistemima (lokalna močvara već pate od nedostatka vode) i divljim životinjama (posebno pticama kao što je tetreb). Meštani se nadaju da će veliki rezervat prirode, koji se godinama očekuje, konačno biti proglašen. 

Projekat Cinovec bi povećao promet teških kamiona i izvršio veći pritisak na lokalne vodovodne sisteme, a da ne bi doneo opipljive ekonomske koristi zajednici: cene nekretnina bi verovatno pale, dok radnici povezani sa kopanjem uglja ne bi dobili pristup kvalitetnim poslovima osim ako se ne prekvalifikuju. Predstavnici GEOMET-a su lokalnim udruženjima priznali da bi većina rudara bila zaposlena preko agencija sa sedištem u drugim zemljama. Tek se očekuje odgovor na ovo pitanje. 

Transformisanje rada 

Tokom nedavne posete Usteckom, češki predsednik Petr Pavel je istakao da je većina socijalno isključenih lokaliteta u zemlji koncentrisana u samo tri regiona – Moravsko-Šleskoj, Karlovarskom i samom Ustečkom kraju – koji imaju zajedničko postepeno ukidanje rudarstva kao deo energetske tranzicije. „Ta tri regiona sadrže oko 70 odsto svih socijalno isključenih lokaliteta u zemlji na svojim teritorijama, dok je ostalih 30 odsto raspoređeno oko ostalih 11 regiona“, rekao je Pavel. 

Socijalni antropolog Lucie Trlifajova, koja je dugo proučavala ekonomsku situaciju u regionima u kojima se iskopava ugalj, objašnjava da je „pre više od 10 godina Ustečki kraj bio prilično pogođen ekonomskom krizom i visokim nivoom nezaposlenosti“, što je doprinelo podsticanju antiromskih marševa i zahteva za ograničenjem socijalnih davanja. Danas je zaposlenost relativno visoka, a plate rastu, ali mnogi lokalni radnici putuju dugo na posao i rade u smenama danonoćno. Na primer, kada je Amazon otvorio veliki skladišni centar u Dobrovizu, van glavnog grada Praga, angažovao je mnogo ljudi iz Homutova ili Mosta, u Ustečkom kraju. „Na posao se dovoze autobusom. Postoje vrtići za decu roditelja koji rade u Amazonu i imaju 10-časovne smene plus dvočasovno povratno putovanje, a otvoreni su šest dana u nedelji, non-stop“, objašnjava Trlifajova. 

Transformacija rada stoga mora uzeti u obzir uticaj na kvalitet života. Ona prepričava kako su, još od Baršunaste revolucije 1989. godine, kada se Češka pridružila globalnim mrežama proizvodnje, visokoobrazovani građani napustili Ustečki region, dok su se lokalne zajednice borile sa opadanjem javnih usluga – bolnica, lokalnih prodavnica, pošte. Za Trlifajovu bi proces pravedne tranzicije, ako bi se dobro uspostavio, bio lek za frustraciju i nesigurnost koja rezultira nedostatkom poverenja stanovništva u demokratiju. 

Zuzana Vondrova, stručnjakinja za pravednu tranziciju iz Centra za transport i energetiku, smatra da zatvaranje rudnika ne mora biti samo bolno za lokalne zajednice, već treba da otvori nove mogućnosti i perspektive za budućnost, posebno za mlađe generacije. „Fond za pravednu tranziciju je takođe zasnovan na tom principu – zbog čega se mora koristiti na način da će od njega imati koristi posebno lokalno stanovništvo. 

Što se tiče rudarstva litijuma, Vondrova kaže da ga treba proceniti u smislu njegovog uticaja na lokalno stanovništvo i prirodnu sredinu, ali i u smislu klimatskih obaveza. „Država treba da napravi uslove koji će garantovati da nećemo biti samo izvoznici, već da će se pored preduzeća koja plaćaju porez na našoj teritoriji, ovde vršiti i prerada ovih resursa, stvarajući dodatnu vrednost za našu privredu. Svakako će nam ove baterije trebati za zelenu transformaciju i potrebno je da dobijemo te kritične resurse na teritoriji EU, ali ne po svaku cenu“, zaključuje Vondrova. 

Bez participacije 

U češkim regionima uglja, litijum i proizvodnja baterija za automobilsku industriju dugo su predstavljeni kao najveće mogućnosti povezane sa zelenom tranzicijom. Međutim, nedemokratsko rukovanje procesom dovelo je do stanja opšteg nepoverenja, a planovi industrijskog razvoja imaju pukotine. 

Od samog početka, NVO su kritikovale nedostatak transparentnosti i nedovoljno informacija, kao i zaobilaženje lokalnog učešća. Interesi velikih kompanija su imali prednost, bez obzira da li su ove kompanije imaju istoriju doprinosa lošem kvalitetu života u ovim regionima. 

Kako je rekla Marika Volfova iz Platforme za ekološku i društvenu transformaciju Re-set, „novac se deli za strateške projekte koji često ne odgovaraju stvarnim potrebama regiona u kojim se rudario ugalj. … Niko nije pitao zaposlene i ljude koji žive na ovim prostorima koje su njihove potrebe i koja su im pitanja ključna.” 

Lokalnom stanovništvu se ne daju garancije da će iskopani litijum biti iskorišćen za socijalno pravednu zelenu tranziciju. Na primer, da li će služiti za proizvodnju akumulatora za lična vozila ili će doprineti i jačanju javnog prevoza? U ovom trenutku, takva debata sa lokalnim zajednicama izostaje i na nivou EU i na nivou Češke. 

Prema Volfovoj, „Neuspeh transformacije mogao bi da poveća nedostatak poverenja među nekim članovima javnosti u institucije i samu politiku. Ljudi vide da se novac deli, ali nemaju osećaj da je to i njihov novac, da je to novac koji bi i oni mogli da traže, da se ceo ovaj proces nekako i njih tiče.” Čini se da je teško ispuniti moto programa pravedne tranzicije EU „ne ostavljajte nikoga iza sebe“ bez smislenog učešća građana. 

Pronalaženje konsenzusa 

Na konferenciji pod nazivom Future Simptoms, održanoj u industrijskom gradu Usti nad Labom početkom novembra 2024, sociološkinja Agnes Gagii je objasnila da je Češka poluperiferna zemlja, ekonomski zavisna od Nemačke i njene automobilske industrije. Na globalnom nivou, domaći kapital zemlje je nizak, kao i njena konkurentnost. Iz tog razloga, Češka pokušava da privuče strane investitore podsticajima i poreskim olakšicama, omogućavajući im da jeftino i brzo realizuju svoje projekte. Rizik je da će i uslovi zapošljavanja radnika i kvalitet života lokalnog stanovništva negativno uticati osim ako češki političari nisu dovoljno spremni da pregovaraju sa investitorima. 

Gagii, koja proučava istočnoevropske pokrete i politiku, naglasila je potrebu za stalnim dijalogom između svih uključenih strana. „Posle godina pregovora, akteri često udružuju snage, iako bi takav potez na početku bio nezamisliv. Po njenom mišljenju, neophodno je održavati interdisciplinarne konferencije i stvarati prostore u kojima se mogu deliti i diskutovati ekonomske, umetničke, aktivističke, kao i lokalne i EU perspektive. „Zahvaljujući tome, možemo stvoriti zajedničku agendu prema kojoj se [zelena] transformacija zaista može dogoditi. 

Future Symptoms je okupio druge inicijative kojima je zajednički litijum. Lokalne zajednice koje se protive rudarstvu u Nemačkoj i Portugalu, kao i udruženja koja se bore protiv izgradnje Samsung gigafabrike na zelenoj livadi u Donjem Lutinju, u regionu Ostrave blizu češko-poljske granice, suočavaju se sa zajedničkim izazovima i moćnim protivnicima. 

Svojim Zakonom o kritičnim sirovinama, EU ima za cilj da preradi 40 odsto strateških minerala unutar svojih granica do 2030. godine, smanjujući tako svoju zavisnost od trećih zemalja poput Kine i Rusije. Međutim, to ne bi trebalo da ide na račun rigoroznih procesa izdavanja dozvola ili nazadovanja u zaštiti životne sredine i javnog zdravlja. 

Stalna borba za pristup potpunim, istinitim informacijama o rudarskim i industrijskim projektima je ono što okuplja lokalne zajednice i udruženja iz svih krajeva Evrope. Oni zahtevaju da se prirodno okruženje, izvori vode i kvalitet života čuvaju u zelenoj tranziciji. 

Vitek Derinkova pronalazi razlog za nadu u lokalnom organizovanju. Pre nekoliko decenija, kaže ona, nikada nije mogla da zamisli da će lokalni stanovnici udružiti snage u borbi protiv planova države da dozvoli više rudarenja u regionu. „Sama činjenica da su se danas, na grebenima Rudnih planina, okupili borci iz regiona Ostrave, iz Nemačke, iz Portugala, mnogi novinari, a posebno lokalno stanovništvo, daje mi nadu da se najvažnija transformacija možda već dogodila u glavama ljudi“, rekla mi je na konferenciji Future Symptoms. 

Jedna od organizatora konferencije, socijalna antropološkinja Karolina Žižkova, veruje da „klimatske promene zahtevaju najbrži mogući završetak vađenja i eksploatacije fosilnih goriva“, ali „litijum sam po sebi nije jednostavno rešenje“. Ona je dodala: „Moramo razmišljati o globalnoj nejednakosti, energetskoj pravednosti i onome što leži u korenu naših ideja o budućnosti. 

Prevod: Tatjana Avramović 

Početkom 2019, zastupnik iz Njujorka Alexandria Ocasio-Cortez predstavila je svoj plan za Green New Deal, lansirajući predlog za brzu i fer dekarbonizaciju ekonomije u javnost. Green New Deal vuče dugu istoriju preko Atlantika. Pitali smo Ann Pettifor, jednu od arhitekta te ideje, o tome šta će Green New Deal značiti za poslove i investicije u Evropi i šta centralne banke, EU i vlade moraju da urade da bi se to dogodilo.

Lorenzo Marsili: Svi pričaju o Green New Deal. Vi ste jedan od mislilaca iza toga. Kako je to sve nastalo?

Ann Pettifor: U 2007-oj, sazvali smo sastanak ekologa i ekonomista da diskutujemo o vezi između finansijskog sistema i klimatskog sloma. Sastajali smo se u večernjim satima u mom stanu u Londonu: Ja bih skuvala rižoto, a oni bi doneli vino. Naši sastanci su postali izveštaj, Green New Deal, koji su ubrzo pokupile Ujedinjene Nacije i koji je Barack Obama pomenuo u svojoj kampanji. Ali i dalje, nikada nije stvarno zaživeo.

Onda, pre 18 meseci, grupa Amerikanaca posetila je London da upoznaju savetnike Jeremy Corbyn-a i pokucali su na moja vrata. Rekli su da imaju kandidata u predizborima u Njujorku. Da njihova kandidatkinja nema šansi za pobedu, ali da želi tu polisu za njenu kampanju. Sastavili smo novi dokument, opet pod nazivom Green New Deal. Alexandria Ocasio-Cortez je zasnovala njenu kampanju na tome i pobedila uprkos svim očekivanjima. Od tog trenutka je u centru pažnje. Svi pričaju o Green New Deal i svi imaju različitu ideju o tome šta to predstavlja.

Šta je Green New Deal onda?

Glavna ideja je da ne možemo popraviti ekosistem dok ne popravimo ekonomski sistem, a ne možemo popraviti ekonomski sistem dok ne popravimo hiper-globalizovani finansijski sistem. Postoji direktna veza izmedju naliva kredita izdatog od strane banaka i trenutnog ekonomskog sistema zasnovanog na stalno rastućoj potrošnji, proizvodnji i, zato, emisija stalkene bašte. Banke nisu zabrinute o tome kako se novac koji snabdevaju troši ili s kojim efektom. Za tri godine posle Pariskog dogovora iz 2015-te, američka najveća banka, JP Morgan, pozajmila je 196 milijardi dolara kompanijama za fosilno gorivo. Zaustavljanje doprinosa klimatskim promenama od strane finansijskog sistema kroz strukturne promene je srž našeg Green New Deal-a. Promene navika, za šta se neki eko-advokati zalažu, nisu dovoljne.

Za demokratsko zdravlje Eurozone kao i za ostvarenje Green New Deal-a, arhitektura koja stavlja centralno bankarstvo dalje od parlamentarne odgovornosti i koja sprečava vlade da pozajmljuju da investiraju mora biti promenjena.

Pričajući o strukturnim promenama u finansijskom sistemu, imamo novog predsednika Evropske Centralne Banke (ECB). Šta bi trebalo da bude uloga centralne banke u vašoj viziji?

ECB oličuje problem sa finansijskim i monetarnim sistemom. ECB je dizajniran da bude izvan dohvata demokratski izabranih vlada i njenih ljudi. Ništa se ne može postići sa ECB dok se to ne promeni. Za demokratsko zdravlje Eurozone kao i za ostvarenje Green New Deal-a, arhitektura koja stavlja centralno bankarstvo dalje od parlamentarne odgovornosti i koja sprečava vlade da pozajmljuju da investiraju mora biti promenjena. U izvanrednom skorašnjem uvodniku, čak i Financial Times je bolelo da naglasi da je posao demokratsko izabranih političara da “navode fiskalno-monetarni miks”, ne centralnih banaka. Razlog zašto se i društvena demokratija i hrišćanska demokratija urušavaju u Evropi je zato što su obe prihvatile pojam da odluke treba oduzeti iz ruku političara.

Da li zagovarate direktno monetarno finansiranje država od strane centralnih banaka?

Ne, ja nisam za direkto monetarno finansiranje od strane centralnih banaka. Uprkos tome, ECB bi trebalo da upravlja finansijskim sistemom, kamatnim stopama i vrednošću valute u korist države u njenih poreskih obaveznika – a ne, kao sad, samo u korist privatnog finansijskog sektora. Jer su države i njeni poreski obaveznici ti koji daju ECB njihovu vlast i upravu. Ako državi treba novac, centralna banka treba da pruži pomoć u prikupljanju tih finansija – isto kao što komercijalna banka pomaže preduzetniku da prikupi finansije. Međutim, miks fiskalnih i monetarnih alata je od istog značaja kao i opšti stav monetarnih polisa. U većini ekonomija, taj balans je veoma nagnut ka monetarnoj strani sa nepovoljnim posledicama. Ekonomski, veoma labave monetarne polise su podigle cene imovina i možda usporava rast produktivnosti time što održava neekonomične biznise. Politički, centralne banke su stavljene pod ogroman pritisak od strane bankarskih lobista, ideologije kredita s kolateralom i od strane onih i kreditnih država koje misle da su niske kamate lukav način da izbave vlade koje se rasipaju. Istinito, ne treba kriviti centralne banke za labave monetarne polise.  Dokle god vlade nisu voljne da ispune njihovu stranu dogovora i prošire fiskalu stranu, centralni bankari su nužni da pokušaju i nadoknade manjak potražnje.

Odakle će doći finansiranje za Green New Deal?

U suštini postoje samo dva načina finansiranja investicije za Green New Deal, kao što su za bilo koju vladinu investiciju u infrastrukturu: kroz pristup novom kreditu i kroz pristup već postojećim ušteđevinama. Kredit je dostupan i vladam i privatnom sektoru kroz bankovni sistem.  Komercijalne banke pružaju kredite pojedincima i preduzećima, ali mogu takođe da pozajme vladama. Za vreme Drugog Svetskog Rata, kada su bile potrebne značajne kolčine finansiranja, velike banke pomogle su da se isplati britanski ratni napor tako što su pozajmile vladi. Dobile su državne obaveznice u zamenu za taj kredit. Na nivou cele ekonomije, ECB pruža kredite, direktno i indirektno, njenim klijentima: bankama, finansijskim institucijama i takođe vladama.  Ovaj proces, nazvan ‘kvantitativno olakšanje’, je pomogao EU državama da finansiraju trošenje po niskim cenama, i doveo je sniženje kamata za sve zajmoprimce u isto vreme.

Države bi mogle da investiraju u stvaranju poslova u suštinski ekološkim i obnovljivim:  energijama, transportu i sistemima koji koriste zemljište, a istovremeno stvaraju siguran prostor za penzije i ušteđevine. Što se više poslova stvara, više je primanja za zaposlene, ali takođe (u obliku poreza) za državu. To je način da se izbalansira račun!

Alternativno, država posvećena Green New Deal-u mogla bi da povuče finansiranje iz postojećih ušteđevina od strane individualaca, ali najvažnije, od strane banaka, penzijskih fondova, osiguravajućih kuća i ostalih institucija za ušteđevine – uključujući nacionalne banke za investicije. To znači da Green New Deal za Evropsku Uniju koji će koštati minimum oko 100 milijardi evra godišnje može biti finansiran od strane država koristeći razuman miks kredita i ušteđevina. Države bi mogle da investiraju u stvaranju poslova u suštinski ekološkim i obnovljivim:  energijama, transportu i sistemima koji koriste zemljište, a istovremeno stvaraju siguran prostor za penzije i ušteđevine. Što se više poslova stvara, više je primanja za zaposlene, ali takođe (u obliku poreza) za državu. To je način da se izbalansira račun!

Znate već klasični prigovor: Države EU već imaju velike dugove i zajmiti još više će izazvati krizu u pouzdanje na tržištu.

Evropske države su teško zadužene jer je svetska finansijska kriza uništila ekonomiju i stvorila masivna nazeposlenja, pogotovo u Južnoj Evropi. To je smanjilo primanja preko cele Evrope – i istovremeno poreske prihode. Štaviše, kriza je snizila prihode i deflacijski uslovi su otežali privatnom sektoru da pozajmljuje da investira i svara nove prihode. Ako želiš da popraviš dug, onda država treba da investira i zapošljava ljude. Tek kada su ljudi zaposleni stvaraće prihode, plaćati poreze i time pomoći da se izbalansira račun.

Država mora da investira. Ako zajmiš da platiš osnovne usluge, kao što su mnoge EU zemlje uradile, i u isto vreme nametaš strogost i odbijaš investiranje u nove poslove, tvoj sistem će postati neuravnotežen, gomilati velike dugove bez načina (prihoda) da se otplate. Trenutno, izgleda kao da Evropa pozajmljuje novac da plati kiriju.

Gledajući konkretni scenario, Italija je u dugovima i još uvek slabija sa izvozom nego pre 2008. Da li bi italijanska vlada u tom slučaju trebala da traži još duga specifično za produktivne ekološke investicije i, u tom slučaju, opravda kršenje Mastrihtskog ugovora?

Absolutno. Italijanska vlada treba da investira da zaštiti ljude italije od pretnje klimatskog oštećenja. Biće suša i poplava; ljudi moraju biti mobilisani za ogromne količine posla potrebnog da se zaštiti sigurnost italijanske nacije. Danas italijanska vlada sedi na rukama, pokazujući da ne može da priušti ili uradi bilo šta. Suludo je.

Kako bi to izgledalo u praksi? Ilva, Evropska najveća livnica locirana na jugu Italije, je nedavno kupljena od strane ArcelorMittal. Ta kompanija sada želi da se povuče zbog visokih cena obezbeđivanja osnovnih standarda za okolinu i zdravlje. Kako bi se Green New Deal suočio sa industrijskom polisom u ovom slučaju?

Privatni sektor neće preuzimati rizik da transformiše stare zagađujuće industrije dok premešta i zadržava radnike, osiguravajući da iskoriste svoje veštine za više održive ciljeve. Samo država može, i hoće, da preuzme taj rizik. Privatni sektor, kako Marianna Mazzucato kaže, je mali miš kad je u pitanju rizik. Država je lav. Država treba da ima plan šta je potrebno uraditi da bi se obnovili energetski i transportni sektori. U UK, radnici livnica su zabrinuti da će završiti kao rudari uglja napušteni od strane Margeret Thatcher. Ovo nije plan Green New Deal-a. Radnici u industriji čelika imaju izvanredne veštine, koje mogu biti preraspoređene da rešavaju klimatsko oštećenje, na primer dizajniranje i izgradnja odbrana od poplava i reciklaža čelika za održivu upotrebu.

Zelena ekonomija će zahtevati više rada i biće više samoodrživa nego karbonska ekonomija. Biće lokalizovana, “kuvana hrana” tip ekonomije koja će pružiti mnogo bogatiji život i povratiti naše zajedničko bogatstvo.

Pitanje zaposlenja je uvek na debati kada pričamo o ekološkim transformacijama. Udruženo sa tehnologijskim promenama, mnogo ljudi predvide budućnost sa niskim poslovima i govore o kraćim radnim nedeljama i osnovnim primanjima. Vi umesto toga mislite da će biti više nego dovoljno posla.

U mom pogledu, trebamo da zamenimo karbon za rad. Britanija uvozi boraniju iz Kenije, iako bi mogli da kultivišu dovoljno u UK. Radeći to, Britanija koristi kenijine slabe zalihe vode, exploatiše njenu malo plaćenu radnu snagu i zagađuje svet time što doleću povrće. U budućnosti, Britanija će morati da gaji sopstvenu boraniju. Roboti, univerzalna osnovna primanja i kraj zaposlenjima su zabludni snovi digitalnih kapitalista koji žele radnike koje ne moraju da plaćaju i potrošače koji jedva imaju novca da priušte njihove usluge. Zelena ekonomija će zahtevati više rada i biće više samoodrživa nego karbonska ekonomija. Biće lokalizovana, “kuvana hrana” tip ekonomije koja će pružiti mnogo bogatiji život i povratiti naše zajedničko bogatstvo. Pogrešno je reći da će biti ekonomija sa malo zaposlenih. Zamenićemo energiju stvorenu fosilnim gorivima sa ljudskom snagom.

Bilo je nekih pokušaja u 2008. da se reguliše finansijski sistem ali su bili neuspešni. Obama, koji je pobedio predsedništvo SAD u sred finansijske krize, iznenadio je čak i banke sa time koliko je ugodljiv bio. Zašto bi bilo drugačije sada?

Velika finansijska kriza šokirala je levice u Evropi i u SAD. Mnogi su zanemarili da razumeju po kojoj meri, zahvaljujući neoliberalizmu, su sve ekonomije internacionalizovane (globalizovane), a nacionalno stvaranje ekonomskih polisa ograničeno. Evropske izabrane vlade upotrebljavaju veoma malo samostalnih polisa. Odatle frustracije prema političarima od strane javnosti i desničarskih pobuna protiv “elita” preko cele Eurozone. Bez obzira da li nam se to sviđa ili ne, većina desničarskih populističkih vlada su anti-globalizacijske. Socijalne demokrate su bile pro-globalizacijske. Desničari nemaju odgovore, Levičari takodje nemaju odgovore na problem globalizacije.

Neuspeh Levice da razumeju internacionalizovani sistem proizveo je nauspeh da se isti sistem reformira posle krize. Kao rezultat toga, globalizovani finansijski sistem osigurao je svoju poziciju. Danas poslovanje je bolje nego uobičajeno za globalizovani finansijski kapital jer, za razliku od pre kriznog doba, spekulacije od strane svetskih velikih finansijskih institucija su “zagarantovane” od strane vlada. Ovo je dovelo do masivnog povećanja u privatnom (pogotovu korporativnom) dugu, podiglo cene imovina i rast u nejednakosti. Kada se desi sledeća kriza, moramo biti spremni. Desiće se; globalna ekonomija sada više neuravnotežena nego što je bila u 2007. Levica i naročito Zeleni u Evropi će morati da imaju alternativan plan spreman – alternativnu strategiju i alternativnu arhitekturu za Evropu i internacionalni sistem. Taj plan je Green New Deal.

Referendumi su danas predmet različitih diskusija. Neki ih slave kao formu direktne demokratije, tvrdeći da omogućava ljudima da zaobiđu ukorenjene političke oligarhije koje imaju tendenciju da ignorišu ili sa namerom iskrive javni interes. Drugi su nešto sumnjičaviji. Kritičari referendume vide kao priliku za demagoge – kao pretnju, dakle, a ne priliku za demokratiju.

Umesto da pokušavamo da rešimo ovu dilemu, možda je bolje da je preformulišemo. Referendum nije univerzalno rešenje, niti je univerzalna pretnja. Biti inherentno za ili protiv referenduma znači zapravo promašiti poentu, jer u realnom svetu ne postoji jedinstveni „referendum“. U različitim državama postoje samo različito dizajnirani institucionalni aranžmani.

To što govorimo o „dizajnu“ ukazuje na činjenicu da, suprotno dominantnoj perspektivi, referendumi nisu i ne mogu biti oblik „direktne demokratije“. Javni interes ili volja većine uvek su već posredovani na ovaj ili onaj način. To važi kako za referendume, tako i za izbore. Kada su izbori u pitanju, postoje izborni zakoni koji utvrđuju pravila u vezi sa izbornim jedinicama (njihovim veličinama i granicama), uslovima glasanja, te izbornim cenzusom i matematikom koja potom glasove prevodi u skupštinska sedišta. Na referendumu takođe postoje pravila koja određuju ko može (ili mora) pokrenuti glasanje, kakva su pitanja dozvoljena, koji je prag validnosti glasanja (ako uopšte postoji), kao i to da li je rezultat obavezujući. Rezultat referenduma je stoga jedna moguća interpretacija narodne volje, a ne njen apsolutni izraz.

Propisi koji se tiču referenduma razlikuju se među državama. Prva značajna razlika je između zemalja u kojima su referendumi česta politička praksa i onih u kojima se dešavaju povremeno, a najčešće ih pokreću politički lideri kada žele da razreše društvene podele (nezavisnost teritorije, članstvo u EU, nuklearna energija) ili jednostavno da potvrde sopstveni legitimitet. Možemo prve, za potrebe teksta, nazvati „referendumima“, a druge „plebiscitima“. Ovo, međutim, nije distinkcija dobrog naspram lošeg. I referendumi i plebisciti mogu biti legitimni i korisni ukoliko se dobro osmisle i pravilno primene. Povremeni plebisciti su verovatno rizičniji i ranjiviji na demagoške manipulacije i obično ne ostavljaju prostor za drugu priliku u kojoj bi se eventualna šteta mogla popraviti.

Pogledajmo ukratko tri različita modela. U Švajcarskoj referendum može biti pokrenut kada dovoljan broj građana potpiše predlog. Međutim, u ovom procesu postoji i parlamentarna kontrola, te predlog može biti odbijen ukoliko postoji mogućnost da predloženi referendum rezultira ishodom koji je u suprotnosti sa međunarodnim obavezama države ili ukoliko formulacija referendumskog pitanja objedinjuje istovremeno i opštu i konkretnu temu. U Irskoj je, sa druge strane, referendum neophodan kad god se menja ustav. Pitanje može biti dvosmisleno ili javnost nepodeljena, ali pravilo je jasno – nije moguće promeniti nijednu reč u ustavu bez referenduma. Na Islandu se pak referendumi pokreću u situacijama u kojima predsednik odbije da potpiše neki skupštinski akt. Ukoliko, dakle, postoji neslaganje između predsednika i islandskog parlamenta, narod je pozvan da razreši sukob.

Koliko god da su ova rešenja međusobno različita, referendumi su obično temeljno definisan mehanizam. Građani znaju šta njihov glas znači i na koji se način taj glas računa. Oni, međutim, nisu krajnji izvor moći, već obezbeđuju samo drugačiju distribuciju snaga. Bez obzira da li razgovaramo o uvođenju referenduma kao mehanizma ili primeni referenduma kao stalne prakse u nekoj državi ili o raspisivanju jednokratnog plebiscita za rešavanje nekog pitanja, ne bavimo se pitanjem kako primeniti niz univerzalnih principa. Pre govorimo o pronalaženju odgovarajućeg rešenja, uzimajući u obzir dati politički kontekst, odnosno državno uređenje i njegovu istoriju.

Ne postoje stoga univerzalne smernice, ali postoji jedno pragmatično pravilo – ukoliko ćete održavati referendume, bolje je da ih održavate često. To će osnažiti građane da razumeju kako sve to funkcioniše, žive sa rezultatima svojih izbora, a ponekad se i predomisle. Akumulirano iskustvo povećava mogućnost izbora koji je zaista u skladu sa javnim interesom. U svakom slučaju, pomaže demistifikovanju vizije da je „opšta volja“ izražena na referendumu nekako autentičnija i konačnija od one izražene na opštim izborima. Referendumi, baš koliko i parlamentarni izbori, mogu doneti različite rezultate – poželjne, nepoželjne ili i jedno i drugo. Ako verujemo da je pravo da izglasamo ostavku neke loše uprave deo demokratije, bilo bi prilično apsurdno tvrditi da bi rezultat referenduma trebalo da bude neopoziv.

Razmišljanja Benoit Lechat, suosnivača časopisa „Green European Journal“ i rukovodioca sektora za publikacije u belgijskom zelenom analitičkom centru (tink tenku) „Etopia“, aktuelna su i uticajna i šest godina nakon njegove smrti. U svojim poslednjim radovima, Lechat je naglasio potrebu za zelenim demokratskim preokretom, koje efikasno kombinuje demokratiju i ekologiju. Logično, ovakav iskorak bi trebalo da vode evropske zelene stranke. Međutim, da bi u tome uspeli, Zeleni bi prvo i sami morali da shvate fundamentalne promene u društvu današnjice.

U uvodniku zelenog evropskog časopisa (Green European Journal) za leto 2014. Lechat je primetio: „Između 1980. i 2014. ne samo da se skala ekoloških problema dramatično proširila, već su se i društveni i antropološki uslovi političkog angažmana duboko promenili kulturnom evolucijom naših postindustrijskih društava.“¹ Svi eventualni predlozi koji se odnose na reformu sadašnjih demokratskih institucija ka većoj održivosti i participaciji bi stoga morali da uzmu u obzir ove strukturne promene.

Danas, 2021. godine, ova lekcija je i dalje na snazi. U vreme kada se ljudi sve više pitaju mogu li predstavničke demokratije sprečiti ili se čak samo uhvatiti u koštac sa ekološkim krizama, neki pojedinci i grupe koji se bave zaštitom životne sredine (među kojima je i francusko-švajcarski filozof Dominique Bourg) predlažu reforme koje bi omogućile današnjim demokratijama da bolje odgovore na ekološka ograničenja. Ne baveći se kvalitativnom analizom ovakvih predloga, sam savremeni politički ambijent i kriza legitimiteta koja pogađa demokratske institucije pokazuju da se već sada ne može govoriti samo o tome kako učiniti demokratiju ekološki kompatibilnom, nego se radi o tome kako je bez daljnjeg uopšte spasiti.

Svest o ekološkim pitanjima nesumnjivo raste. Svedoci smo da se u velikom broju zemalja svakodnevno organizuju klimatski marševi, a debate o zelenim temama su sveprisutne u medijima, pa se čak i u poslovnim krugovima insistira da se učini sve kako bi se planeta spasila. Ipak, opšti pristup i dalje ostaje ekološki ograničen, nastojeći da problem sagleda samo u smislu zagađenja i emisije gasova. Pitanje se sagledava samo i jedino kroz perspektivu stabilizacije sadašnjeg sistema, nikada kroz moguće katalizatore za njegovu transformaciju. Jaz između stručnjaka i političara, s jedne strane, i javnosti, s druge strane, postao je očigledan tokom Covid-19 krize, što je dovelo do dalje erozije poverenja. Došlo je do tzv. „šanse za ekspertokratiju“ koje se i sam Lechat plašio, prisiljavajući nas da razmislimo o mehanizmima koji bi je mogli sprečiti da se ukoreni i prevlada.

Pitanje se sagledava samo i jedino kroz perspektivu stabilizacije sadašnjeg sistema, nikada kroz moguće katalizatore za njegovu transformaciju.

Trenutna kriza demokratije ima mnogo aspekata. Međutim, da li ona zaista ima zajedničke korene sa ekološkom krizom? Kao što je Lechat istakao u svojoj istoriji frankofone belgijske partije zelenih, ² dva metoda konsultacija uspostavljena 1970-ih i 1980-ih radi sprečavanja industrijskih projekata koji zagađuju okolinu, rezultirali su komplikovanim i tromim administrativnim procesima, koji sami po sebi crpe značajnu količinu resursa samih ekoloških i društveno-aktivističkih grupa. Rezultat je „ekološka birokratija“ koja nije u stanju da u potpunosti reši uzroke problema. Štaviše, ti isti mehanizmi se zatim koriste protiv vođenja ekološke politike kada se, na primer, lokalne grupe protive izgradnji postrojenja vetrenjača.

Mehanizmi društvenih i ekoloških usaglašavanja se preklapaju, a ponekad i sukobljavaju. Iako izgleda da na političare ne utiču ograničenja ovih konsultativnih procesa, fragmentacija predstavničkom političkog sistema čini pregovore neopisivo kompleksnim. Ovo zauzvrat pojačava utisak političkog sveta koji je nesposoban za upravljanje i nije u kontaktu sa društvenom realnošću.

Ovde dolazimo do važnosti korišćenja političke sociologije za razumevanje ovih prepreka: „Moramo se zapitati sledeće: kako društvena dinamika u našim današnjim društvima zapravo ne pogoduje političkoj dinamici koju bi Zeleni želeli da stvore kako bi ispunili svoje ciljeve?”³ Za Zelene se, dakle, onda postavlja sledeće pitanje: kako možemo biti politički efikasni? Osvajanjem većine, naravno – ali šta učiniti da bi se to postiglo?

U susret ekološkoj demokratiji

Lechat je objasnio da radikalna demokratija mora biti prioritet Zelenih na putu ka održivom društvu. Demokratija će, naravno, i u ovom slučaju ostati sistem za raspravu među ljudima, najbolji način da se „miroljubivo suprotstavite jedni drugima“.⁴ Ali za razliku od ranih ideologija modernosti, poput socijalizma i liberalizma, harmonija pod ekološkom demokratijom neće biti izgrađena na štetu budućih generacija, ekosistema i živih organizama. Niti će činiti da životna sredina bude moneta za potkusurivanje tradicionalnih politika. Umesto toga, učiniće institucije zelenijim i obezbediti njihovu decentralizaciju. Ovde se ne radi se o davanju glasa životinjama ili nerođenoj djeci, već o izgradnji demokratskih sistema koji osluškuje i integriše signale upozorenja koje nam priroda šalje uzimajući u obzir i uticaj koji naše akcije mogu da imaju na buduće uslove života.

Na putu ka ekološkoj demokratiji pojavljuju se tri prioriteta. Prvo, politika zaštite životne sredine mora ojačati participaciju na lokalu – čin decentralizacije – u sprovođenju ambicioznijih planova za ekološku tranziciju – čin centralizacije. To podrazumeva jačanje demokratije na svakom nivou stvaranjem javnih prostora za diskusiju koji informišu procese donošenja odluka. Svaki od ovih procesa decentralizacije mora biti izgrađen na dinamizmu javnih prostora podstaknutim pluralističkim medijima koji favorizuju debatu i analizu naspram senzacionalizma i mistifikacije. Negovanje demokratije je neodvojivo od rada na jačanju istinskog javnog prostora na svim nivoima, od lokalnog do evropskog.

Konačno, ekološka demokratija se neće dogoditi bez stvaranja društveno-ekološke države koja će se pozabaviti nejednakostima, dok se državna doktrina i dalje razvija.

Drugo, preporod demokratije ne može se dogoditi bez rešavanja kulturnog pitanja – činjenica koju je Lechat više puta isticao u svojim prilozima belgijskom progresivnom časopisu „La Revue Nouvelle“. Od kasnih 1980-ih dolazi do nesklada unutar programa institucionalnih i političkih reformi Zelenih partija koji se tiče njihovih ekoloških i kulturnih projekata. Ipak, ekološka transformacija mora mobilisati celo društvo, uključujući i njegove obrazovne i kulturne resurse. Ne radi se samo o tehničkim, političkim ili ekonomskim izborima, već o stvaranju građanske i društvene dinamike. „Kultura je sposobnost društva da deluje na sebe samo, menjajući svoje društvene predstave.“⁵ Tranzicija, dakle, takođe zavisi od kulturnih politika koje pokreću istoriju, kreativnost, umetnički izraz i društvenu koheziju prostora i ljudi.

Konačno, ekološka demokratija se neće dogoditi bez stvaranja društveno-ekološke države koja će se pozabaviti nejednakostima, dok se državna doktrina i dalje razvija. Produktivizam koji dele neoliberalna, socijaldemokratska i marksistička tradicija „počiva na uverenju da je rast proizvodnih snaga od suštinskog značaja za rešavanje sukoba svojstvenih društvu“.⁶ Umesto da se drži uverenja da regulative mogu zadovoljiti sve i svakoga, ekološku tranziciju treba institucionalizovati kroz novu koncepciju demokratije koja proširuje učešće građana. Naime, nema društvene ekologije bez pokreta za demokratiju i bez post-materijalističke i kosmopolitske redefinicije solidarnosti.

U svakom od ovih slučajeva, nalaženje zajedničkog jezika između stručnog znanja i demokratskog promišljanja je od suštinskog značaja za sprečavanje zaokreta ka eksperkokratiji koja postaje neprihvatljiva za sve šire slojeve društva. Upravljanje borbom sa pandemijom upozorilo nas je na ove rastuće opasnosti. Suočene sa dugoročnom klimatskom krizom, naše institucije moraju da se promene.

Sve veći broj ljudi živi i radi u inostranstvu kao državljani, dok države filtriraju i kategoriziraju stanovnike i njihova prava na sve složenije načine. Šta državljanstvo znači za milione ljudi u Evropi koji su migranti ovog ili onog oblika? Ako demokratija ostane u svom nacionalnom kalupu, put u 21. stoljeću mogao bi biti put isključivanja i obespravljivanja. Osim ako se državljanstvo ne može ponovo zamisliti.

Godina je 2074. u post-apokaliptičnoj Evropi i organizovani ljudski život kakav poznajemo prestao je da postoji. Ono što je preostalo od ljudske populacije raštrkano je širom kontinenta, obitavajući u nekoj vrsti hipotetičkog “prirodnog stanja” u različitim tipovima zajednica i plemena. Ovo je postavka serije Plemena Evrope, koja je početkom ove godine izašla u Netflixovoj produkciji, i koja se koristi mnogo puta upotrebljenom slikom u delima naučne fantastike: nakon neimenovane velike katastrofe čovečanstvo dramatično nazaduje vraćajući se u svoje pred-moderno stanje. Budućnost je tako zamišljena kao povratak u prošlost. Frederik Džejmson piše da naučna fantastika kao žanr često krije ovaj paradoks, ona otkriva da je budućnost u konačnici nezamisliva. Njena funkcija prema tome nije „da nam prikaže slike budućnosti (…) već radije da ostrani, oneobiči i restruktuira iskustvo naše sadašnjosti“.

Plemena Evrope prema tome govore o sadašnjosti koja je preokupirana pitanjima identiteta i pripadanja, grupne lojalnosti i podeljenih odanosti. Njen osnovni motiv je potraga za (izgubljenom) zajednicom – zajednicom koja nam, kako je istakao Zigmunt Bauman, svima nedostaje u doba „velikog isključivanja“. Zanimljivo je međutim da ova budućnost ne poznaje nacije i što je još važnije, nacionalne države. U njoj nema ni drugih modernističkih institucija, nema moderne države, građana/ki, univerzalnih prava, itd. Prema tome, to je svet nakon (ili pre) modernosti, u kome raznorazne istorijske društvene i političke forme (od prvobitne zajednice do feudalnog gospodarstva i vojne diktature) postoje u isto vreme, jedna pored druge, i gde nema ni traga sekularnom ljudskom univerzalizmu tipičnom za moderno doba. Ukratko, serija otkriva našu nesposobnost da mislimo univerzalnost prava izvan okvira nacionalnih država.

Nacionalnost = državljanstvo

Andreas Vimer i Nina Glik Šiler u svom uticajnom eseju „Metodološki nacionalizam i izvan njega“ postavljaju tezu da je proces izgradnje nacije do te mere oblikovao diskurs društvenih nauka da su nacionalne države/društva shvaćene kao prirodne društvene i političke forme modernog sveta, odnosno da je modernost „izlivena u gvozdeni kavez nacionalizovanih država“. Ono što oni nazivaju „metodološki nacionalizam“ otkriva ovu naturalizaciju nacionalne države kao slepu tačku klasične teorije modernosti. Razumevanje nacionalnih država/društava kao prirodno datih objekata proučavanja, i modela nacionalne države kao jedinog mogućeg načina organizovanja politike, takođe je proizvelo i analitičko odvajanje između „nacije“ i „države“, a zatim i „nacije“ i „demokratije“, tako da je nacionalni okvir izgradnje moderne države i demokratije postao nevidljiv. Posledično, „nacija“ je shvaćena kao pitanje identiteta i pripadnosti, a „država“ kao suvereni sistem vladavine na određenoj teritoriji. Upravo zbog ovoga „nacionalizam se pojavljuje kao sila strana istoriji izgradnje zapadnih država. Umesto toga, on je projektovan na druge, na krvožedne balkanske vođe ili pripadnike afričkih plemena koji su postali nacionalisti. Izgradnja država Zapada je tako zamišljena kao ne-nacionalno, građansko, republičko i liberalno iskustvo“.

Benedikt Anderson međutim pokazuje da je moderna nacija uvek zamišljena zajednica, začeta u jeziku a ne u krvi, i koja je uprkos tome što je projektovana u istoriju, zapravo građena kao svestan i nameran politički projekat. Nikada nisu postojale neke očigledne nacionalne zajednice kojima je nacionalna država prirodno odgovarala, već je svaka morala biti izgrađena, često nasiljem i mukotrpnim procesom izgradnje nacije. Uprkos tome, zahvaljujući metodološkom nacionalizmu, nacija kao ključni omotač moderne države i demokratije, te njena stalna uloga u oblikovanju politika uključivanja i isključivanja, je zanemarena.

Prateći „propisani“ zapadni model, zadatak izgradnje uverljive nacionalne kulture viđen je kao prirodan efekat modernizacije, i kao takav je kopiran širom sveta tokom procesa dekolonijalizacije i kasnije, tranzicije post-socijalističkih zemalja. U svojoj knjizi Nacije i građani u Jugoslaviji, Igor Štiks obrazlaže zašto je upravo (etno)nacionalni okvir državljanstva i demokratije u njenim republikama bio jedan od ključnih faktora koji je doprineo dezintegraciji multinacionalne federacije. U skladu sa zapadnim putem u modernost, odnosno tranzicijom u liberalnu demokratiju i tržišnu ekonomiju, nacija je shvaćena kao jedini mogući okvir demokratizacije, a zakoni o državljanstvu su korišćeni kao sredstva za njeno uspostavljanje. Štiks pokazuje da je novo zakonodavstvo u skoro svim post-jugoslovenskim državama nudilo privilegovanu poziciju pripadnicima većinske nacije, bez obzira na njihovo mesto boravka, i posledično komplikovala proces naturalizacije za one koji joj nisu pripadali.

De-demokratizacija demokratije: demokratija vs. građanstvo

Očigledno je da režimi državljanstva u zapadnim nacionalnim državama igraju sličnu ulogu. Središnji paradoks današnjih liberalnih demokratija, prema Etjenu Balibaru, je što moraju istovremeno da „umanjuju i potvrđuju“ znak jednakosti koji se stavlja između nacionalne pripadnosti i državljanstva. Stisnuti između sveprisutnog trans-nacionalnog kretanja kapitala i ljudi sa jedne, i nacionalno-ukorenjenog legitimiteta sa druge strane, one moraju da koriste kompleksne administrativne i prinudne aparate kako bi razlikovale između državljana i ne-državljana, perspektivnih i neadekvatnih aplikanata, onih koji pripadaju i onih koji su isključeni, onih koji mogu biti naturalizovani i „integrisani“ i onih koji će ostati stranci. Ne iznenađuje onda što nacionalni aspekat državljanstva igra značajnu, pa i najvažniju ulogu u ovom procesu. Da bi postala državljanka, a samim tim i nositeljka političkih prava, osoba mora da dokaže svoju lojalnost ne samo državi, već i naciji, između ostalog tako što će naučiti nacionalni jezik i tako što će se odreći svog prethodnog državljanstva. Proces izgradnje nacije, iako zamagljen birokratskim i građanskim jezikom, ostaje centralni kriterijum po kome se naturalizacija dozvoljava u sklopu zakona o državljanstvu (konačno, u velikoj većini evropskih država ius sanguini, prenošenje statusa državljanina „putem krvi“, sa roditelja na decu, je osnovna praksa).

Ipak, intenzivna globalizacija poslednjih tridesetak godina dovela je u pitanje navodno „autarhičnu“ nacionalnu državu koja je lako izjednačavale državljane, suvereni narod i pripadnike nacije, dok je širenje neoliberalne racionalnosti oslabilo solidarne veze čak i među članovima nacionalne grupe. Tokom poslednje decenije, udeo ne-državljana je značajno porastao širom Evrope, a neki od najupečatljivih slučajeva su Malta (sa 5,3% na 20,1%), Austrija (sa 11,8% na 16,6%), Island (sa 6,7% na 13,6%), Nemačka (sa 9,4% na 12,5%), i Irska (sa 11,8% na 13%). U kosmopolitskim gradovima udeo ne-državljana je još veći, svaki peti stanovnik Berlina i Barselone, i skoro svaki treći stanovnik Beča je ne-državljanin.

Zajedno sa globalnom ekonomskom integracijom i pojavom moćnih nadnacionalnih finansijskih institucija, ove tektonske promene neretko se navode kao dokaz o slabljenju nacionalnih država. Međutim, naš savremeni svet je više nego ikada svet nacionalnih država. One su se pokazale ne samo kao kompatibilne sa globalizacijom već njoj nužne. One su i dalje najznačajnije instance kroz koje se krize izazvane kapitalizmom adresiraju. Šta više, kako ističe Elen Meiksins Vud, diferencijacija društvenih uslova među nacionalnim ekonomijama, i očuvanje eksploatabilne jeftine radne snage, koje nacionalne države održavaju, upravo su one sile koje guraju globalizaciju napred. Prema tome, prikladnije je govoriti o njihovoj rekonfiguraciji nego o njihovoj propasti.

Za Balibara, koncepti građanstva i demokratije su neodvojivo povezani, ipak u srcu institucije građanstva nalazi se kontradikcija u odnosu spram demokratije. Kao univerzalna kategorija koja implicira jednaka prava za sve, moderna ideja državljanstva, odnosno građanstva suprotstavlja se njegovoj „realno-postojećoj“ nacionalnoj formi. Državljanstvo (građanstvo) kao „večna ideja“ pretpostavlja stalan pokret ka univerzalizaciji i osvajanju prava, kao i suštinsku nedovršenost pojma „naroda“ kao političkog tela, dok demokratija, čija je funkcija da očuva određenu definiciju državljanstva postaje nesposobna da se odupre svojoj sopstvenoj de-demokratizaciji.

Kontinegentan karakter državljanstva koji se nazire u ovom „demokratskom paradoksu“ je do sada u velikoj meri ostao nevidljiv zato što su „u modernom periodu pojmovi državljanstva i nacionalnosti bili praktično identični, što je bila temeljna jednačina moderne republikanske države“. Sa demografskim promenama koje donosi globalizacija, postaje jasno da je ova jednačina istorijski određena, suštinski nestabilna i krhka, podložna uništenju i reformulaciji, te da nacionalni identitet ne doprinosi nužno jedinstvu zajednice građana.

De-demokratizacija demokratije: klase građana

Razvoj modernog građanstva je bio usko povezan sa progresivnim širenjem prava, jednako u kvalitativnom smislu – od civilnih do političkih i socijalnih prava – i u smislu obuhvata onih koji se smatraju njihovim legitimnim nosiocima. Neoliberalna demontaža države blagostanja simultanim procesima deregulacije, privatizacije i individualizacije, obrnula je njegov razvojni pravac, čime je sužen domet socijalnih prava, a građanin je preinačen u građanina-preduzetnika.

Penetracija neoliberalne racionalnosti u politički prostor, rečima Vendi Braun, „proizvodi subjekte, forme građanstva i ponašanja, i novu organizaciju društvenog“. Ono što ona naziva „de-demokratizacijom demokratije“ podrazumeva širenje i prostiranje tržišnih vrednosti u prethodno ne-ekonomske domene, tako da svo ljudsko i institucionalno delovanje postaje „racionalno preduzetničko delovanje, koje se sprovodi prema računici korisnosti“. Na taj način neoliberalizam briše razliku između moralnog i ekonomskog ponašanja i postavlja moralnost kao pitanje racionalne odluke: „Potpuno ostvareno neoliberalno građanstvo bilo bi suprotno od javno nastrojenog; zaista, ono bi jedva i postojalo kao javnost“. I sama država se transformiše, ona ne samo da odgovara na potrebe tržišta već se i sama ponaša kao tržišni akter, naglašavajući zdravlje i rast ekonomije kao osnovu svoje legitimnosti. Braun zaključuje da uzeti zajedno, ovi procesi vode smrti liberalne demokratije, i to time što brišu razdvajanje između ekonomije i političkog uređenja tako da politički principi jednakosti i slobode više ne predstavljaju alternativne društvene i moralne referentne tačke onima koje dolaze iz kapitalističkog poretka.

Jedna od posledica ovakve rekonfiguracije države je i komodifikacija državljanstva te transformacija države u davaoca usluga po ugledu na kapitalističke kompanije, što dodatno slabi njegove već porozne političke aspekte. Državljanstvo sve više postaje vrste Polanjijeve „fiktivne robe“, kao rad i zemlja, ono se proizvodi van tržišta, ali se svejedno podvrgava njegovim pravilima. U mnogim evropskim zemljama (Malta, Portugalija, Španija, Grčka, Letonija, Bugarska, Velika Britanija, Crna Gora), boravak pa čak i samo državljanstvo je moguće kupiti, bilo direktno ili investicijom u propisanim iznosima i sektorima, kroz tzv. programe državljanstvo-putem-investicije odnosno zlatna viza. U Portugaliji, prvoj zemlji EU koja je uvela ovu „uslugu“ 2012. godine, boravišna dozvola se može obezbediti na nekoliko načina (transferom kapitala u iznosu od najmanje milion evra, kupovinom nekretnine vredne najmanje 500 hiljada evra itd.) a državljanstvo nakon pet godina obnovljenih boravišnih dozvola kroz proces naturalizacije. Ovaj sektor već je nazvan „industrija investitorske imigracije“ sa mnogobrojnim konsultantskim firmama, koje se jednostavno mogu pronaći na internetu, i koje nude stručnu podršku za dobijanje zlatnih viza.

Kako je već pomenuto, proces naturalizacije je najgušće regulisan aspekat zakona o državljanstvu. Da bi se prilagodile povećanom uplivu stranaca na svoju (nacionalnu) teritoriju, države su razvile mnoštvo statusa „ispod“ statusa državljanina (privremeni i trajni boravak, izbeglice, azilanti, sezonski radnici itd.), svaki sa zasebnim obimom prava i obaveza. Time su efektivno uvele klase građana, čija će se upotreba i diversifikacija, po svemu sudeći, samo uvećavati. Koncepti o kojima se u poslednje vreme mnogo priča, kao što su „cloud community“ i njemu pripadajuće „digitalno državljanstvo“ i „nacija-kao-usluga“ a koji državu redefinišu kao platformu digitalni servisa, društvenih i kulturnih vrednosti i/ili ekonomskih pravila su već u upotrebi. Estonija je pionir ovog trenda sa uslugom e-boravka, koja osobi dozvoljava da posluje kao estonski državljanka ali bez standardnih prednosti, kao što je pravo da zapravo fizički boravi u zemlji. Druge zemlje, kao što su Hrvatska i Srbija, uvodi zakone kojima olakšavaju lakši pristup boravišnim dozvoloma takozvanim „digitalnim nomadima“: Državljani trećih zemalja koji rade poslove preko interneta ili imaju kompanije registrovane izvan Hrvatske mogu da dobiju boravišnu dozvolu na period od godinu dana, koji ne može da bude produžen, ali za koji se može ponovo prijaviti, šest meseci nakon što je prethodna dozvola istekla.

Demokratije bez građana?

U filmu Totalni opoziv, blokbasteru iz 2012. godine, čija je radnja smeštena u 21. vek, građani Kolonije, koja se nalazi u današnjoj Australiji, svakodnevno putuju gravitacionim liftom kroz Zemljinu koru do jedinog drugog naseljivog mesta na planeti, u zapadnoj Evropi, gde odlaze na posao. Ovaj scenario vrlo je sličan našim savremenim prilikama: mnogobrojni su oni koji bilo fizički bilo virtuelno, redovno prelaze nacionalne granice da nađu zaposlenje.

Ovaj fenomen postao je očigledan na početku korona krize. Uprkos zatvorenim granicama, posebni vazdušni i železnički koridori su organizovani kako bi sezonski radnici iz Rumunije došli u Nemačku i Austriju. Ovaj novi tip moblinih migranta predstavlja rastući deo evropske radne snage, naročito u sektorima poljoprivrede i brige. Prema jednom skorijem izveštaju, oko polovine svih poljoprivrednih radnika u Italiji čine legalni sezonski radnici, ilegalni imigranti i građani šengen zone koji rade „na crno“, dok se Nemačka skoro u potpunosti oslanja na inter-EU migracije kako bi zadovoljila svoju potrebu za poljoprivrednim sezonskim radnicima. U Austriji radnici iz Rumunije i Slovačke rade na oko 80% poslova u sektoru brige.

Sa prelaskom na „rad od kuće“, čija je upotreba ubrzana pandemijom, mogućnost kapitala da zapošljava izvan nacionalnog tržišta rada proširiće se i na druge sektore. Globalizacija tržišta rada i njegovo širenje na kancelarijske poslove najjače će se osetiti među srednjom klasom bogatih država. Kao i „plavi okovratnici“ pre njih, ovi radnici će možda početi da sumnjaju u prednosti globalizacije i na sličan način postati podložni anti-imigrantskim „uzeli su nam poslove“ narativima, čime će ojačati desne političke snage i doprineti donošenju restriktivnijih migrantskih politika. Branko Milanović predviđa da će ovaj trend sa svoje strane učiniti jeftinija mesta za život atraktivnijima, ali i podložnijima imigraciji, fenomen koji već možemo da primetimo u slučaju „digitalnih nomada“.

Ove tendencije – sveprisutnost ne-državljana i mobilnih migrantskih radnika, neoliberalna transforamcija države i državljanstva, kao i rastuća upotreba rangova građanstva – sve nakalemljene na okvir nacionalne demokratije, ocrtavaju prilično distopijsku sliku. Pokušaj „materijalnih“ demokratija da sačuvaju nacionalnu definiciju državljanstva može implicirati da će značajni delovi njihovih populacija, oni koji ih sezonski, privremeno ili stalno nastanjuju, ili rade u njihovom zakonodavnom okviru, biti ne-državljani, ili čak i ne-rezidenti. U isto vreme, neki drugi moći će da uživaju u prednostima kupljenim na „tržištu državljanstva“, da li u smislu statusa punog državljanstva ili nekom do njegovih užih varijanti. Sa rastućim brojem apatrida, ili onih koji imaju samo ograničena građanska prava (budući da nisu državljani), status građanina može prestati da bude shvaćen kao univerzalna kategorija. Ovakvi izgledi zvuče naročito zabrinjavajuće kada se posmatraju u svetlu klimatske krize, koja vrlo lako može značiti raspad političkih struktura u pogođenim oblastima i masovne migracije.

Dok Plemena Evrope predstavljaju izmišljeni scenario o mogućoj budućnosti, danas svedočimo nečemu što možda zvuči kao fikcija, ali postaje realnost galopirajućom brzinom: u pitanju je dolazak nove vrste „demokratije“, „demokratije bez građana“, gde je pun građanski status shvaćen kao ekskluzivna kategorija – luksuzna „roba“ koja nije dostupna svakome (razvoj koji je već predočen u ideji „iliberalne demokratije“). Ali da li će ovi sistemi zaista moći da se zovu demokratijama? Ili će pre institucionalizovati nove forme aparthejda? (nemojmo zaboraviti da su, sve dok nisu delegitimizovani, stari aparthejd režimi takođe bili nazivani pravim demokratijama).

Prema tome, možemo li da sanjamo o drugačijoj budućnosti, čak i kada, kako kaže Džejmson, ne možemo da je zamislimo? Svakako možemo pokušati. Kako modernistička ideja univerzalnih prava izgleda da više ne pronalazi svoj izraz u okviru nacionalnih država, da li bi trebalo da razmišljamo o alternativama? Nadnacionalna struktura EU u Evropi često je viđena kao jedna od njih. Ipak, ovakvo viđenje deluje promašeno. Kao i Federacija u Zvezdanim stazama, da se setimo još jednog primera poznate, iako utopijske budućnosti, EU je u suštini samo produžetak nacionalnog modela – nju karakterišu tvrde, nepremostive granice, ekskluzivni (i isključujući) identiteti i zahtev za ultimativnom odanošću naciji (ili Federaciji), da ne spominjemo njene imperijalističke i neo-kolonijalne aspekte. Nakon svega, EU jeste, u svojoj suštini, nedemokratska formacija, ona je unija (nacionalnih) država, a ne njenih građana/naroda. Ipak, ovo ne znači nužno da ona ne može imati ulogu, tim pre ako postane saveznica u borbama oko značenja demokratije i državljanstva koje nas čekaju: Evropska Unija može pomoći u procesu transformacije, naročito ako se i sama transformiše, međutim ne bi trebalo da bude shvaćena kao željeni cilj ili rezultat ove transformacije.

Drugi imaginarijumi ipak deluju perspektivnije. Na primer, rastući značaj gradova koji koriste municipalističke pristupe kako bi proširili demokratsku participaciju (takođe, uključujuću ne-državljane) i ponovo uveli javno vlasništvo i kontrolu nad ključnom infrastrukturom i uslugama. Saveznički ovima su i pokušaji da se ekonomska aktivnost organizuje oko principa zajedničkih dobara i ekonomske demokratije koji zastupaju demokratsko upravljanje prirodnim, kulturnim i izgrađenim resursima i infrastrukturama koje premošćavaju granice i nacionalne interese i podrazumevaju stvaranje novih formi političkih poredaka izvan nacije i nacionalnog državljanstva/građanstva. U kontekstu ekološke krize, demokratsko vlasništvo i upravljanje resursima čini se naročito bitno za pokušaje da se u pitanje dovede kapitalistička paradigma beskrajnog rasta. Na kraju, ako sve ove tendencije signaliziraju kraj modernosti, na nama je da se borimo za ono što dolazi posle, koje njene ideje i institucije treba da zadržimo, a koje je bolje napustiti.

Rad političke ekonomistkinje Elinor Ostrom, inspiracija za zelene teorije, posvećen je promišljanju mogućnosti za demokratsko upravljanje resursima i institucijama. Analizirajući primere iz stvarnog života koji predstavljaju alternativu državnoj kontroli i organizaciji putem tržišta, ona nas podstiče da proširimo razumevanje pojma demokratije.

Ukoliko želimo da izbegnemo katastrofalne posledice klimatskih promena, ko bi trebalo da odreaguje prvi: vlade, korporacije, ili pojedinačni potrošači? Ima li smisla nastaviti sa smanjivanjem emisija štetnih gasova ukoliko se drugi takođe ne ubrzaju? Kako na najbolji način podstaći zdravu razmenu informacija kada se nazire toliko velikih pretnji, od lažnih vesti i medijskog neprofesionalizma, do državne i korporacijske cenzure i pretnji za privatnost koje proizvodi nadzorni kapitalizam. Kako ujediniti Evropu? Da li dati veće nadležnosti federalnim jedinicama ili biti fleksibilniji i prihvatiti više mogućnosti za povlačenje, bilo ono shvaćeno kao neophodno zlo ili neželjeni blagoslov? U pokušaju da se suočimo sa ovakvim pitanjima, koja predstavljaju okosnicu političkog konflikta današnjice, mnogo toga da se naučiti od Elinor Ostrom (1933-2012).

Američka teoretičarka 2009. godine postala je prva žena koja je nagrđena Nobelovom memorijalnom nagradom u polju ekonomskih nauka koju je dobila za „analizu ekonomskog upravljanja, naročito zajedničkim dobrima“. Zajedno sa suprugom, Vinsentom Ostromom koji predstavlja jednu od centralnih figuranovog institucionalizma, Elinor je sebe doživljavala kao „političku ekonomisitkinju“.  Derek Vol (Derek Wall), autor koji je doprineo njenom profilisanju kao zelene teoretičarke, u delu naslovljenom Pravilnik Elinor Ostrom za radikalne, ističe da se politička ekonomija koju je Elinor Ostrom praktikovala razlikuje od uobičajenog shvatanja ovog pojma. Umesto da se bavi ekonomski rastom, monetarnom politikom, ili javnim budžetom, ona se fokusirala na način na koji su Švajcarski pastiri štitili ispaše, ili načinom na koji su seljaci nastanjeni na obalama Turske rešavali sukobe oko ribolova.  (Ne radi se o obimu – Ostrom se takođe interesovala za globalna zajednička dobra, kao što su klima ili Internet).

Specifičnost učenja Elinor Ostrom predstavlja beskompromisni empirizam. Tvrdila je da ono što se pokazalo tačnim u praksi ne treba da bude odbačeno u teoriji. U vreme kada je počela da istražuje zajednička dobra, opšte mišljenje je bilo da su zajednička dobra osuđena na neuspeh. Ljudi su po svojoj prirodi egoistični, vođeni sopstvenim interesom čak i na štetu drugih. Ukoliko ne postoji pretnja kaznom, sigurno će varati. Kako bi se obezbedila saglasnost potrebno je da postoji strah od kazne (državna kontrola) ili obećanje materijalne dobiti (tržišni podsticaj). Pa ipak, kao što je Ostrom uočila, postojao je veliki broj slučajeva gde su zajednička dobra funkcionisala i opstajala dug niz godina. Kako je to bilo moguće?

Istražujući desetine zajednica formiranih oko različitih zajedničkih dobara, Ostrom je utvrdila skup od osam (privremenih) pravila koja su ustanovljena u većini slučajeva uspešnih zajedničkih dobara, i njihovo odsustvo u slučajevima koji su bili neuspešni. Ljudi zaista jesu egoistični, ali su takođe u stanju da komuniciraju, pregovaraju, da grade poverenje – i što je najvažnije, da uče iz sopstvenih grešaka. Zajednička dobra mogu da budu predmet „društvenih dilema“, ali nisu osuđena na njih. Zanemarivanje opasnosti „besplatne vožnje“ prilikom kreiranja politika ili institucija bi predstavljalo kratkovidost, ali zanemarivanje mogućnosti za saradnju dugoročno gledano bi moglo da bude katastrofalnije. Nekoliko decenija reformi zasnovanih na pojednostavljenom shvatanju o ljudima kao „racionalnim akterima“ koji mare isključivo za sopstveni interes, ostavilo nam je institucije koje su sve osim racionalne.

Klimatske promene, budućnost Evrope i digitalni svet predstavljaju nekoliko centralnih tema za zelene politike danas. Kako po pitanju posledica, tako i u pogledu njihove dinamike, one predstavljaju nedoumice za demokratiju i o demokratiji. Pristup Elinor Ostrom mogao bi da bude naročito koristan u promišljanju načina za njihovo rešavanje, i to kolektivno.

U oblasti klimatskih politika, Ostrom je ponudila policentrični pristup. Policentrizam je model društva čija koherentnost ne zavisi od jedinstva moći. Postoji mnoštvo „jedinica“ koje su autonomne, ali koje uzimaju druge u obzir, i sa kojima su povezane kroz odnose saradnje, takmičenja, sukoba i rešavanja sukoba. Uporedimo li ga sa njegovom suprotnošću, monocentričnim hijerarhijskim sistemom, policentrični sistemi mogli bi da se učine „haotičnim“. Ipak, prema Ostrom, takve haotične strukture više odgovaraju javnim službama, demokratskom pravnom poretku, i proizvodnji naučnog znanja.

Kakav je doprinos ovog pristupa za kreiranje klimatskih politika? Suočavanje sa klimatskom krizom nije ili-ili situacija: ili vlade ili pojedinci, ili korporacije ili potrošači, ili globalni dogovor ili sejanje eksperimenata na urbanom nivou. Globalna rešenja zahtevaju oslonac u promenama lokalnih politika i ponašanja pojedinaca, dok svaka promena na lokalnom ili nacionalnom nivou mora biti oličena u globalnoj saradnji kako bi se sprečilo „curenje“.

Istraživanje primera uspešnih zajedničkih dobara navelo je Ostrom na bitan zaključak: da fokus ne treba da bude natroškovima nego na zajedničkim benefitima koje sa sobom nosi promena na bilo kom nivou. Za domaćinstvo, postajanje održivijim može da znači niže račune za grejanje, čistiji zrak i zdravije ljude; za nacionalnu državu, manju zavisnost od uvoza energije i podsticaj za inovacije; za Evropsku Uniju, priliku da ponovo osmisli politiku regionalne kohezije i dalje integracije između zemalja članica. Uprkos smetnjama, kolateralna dobit koja iz toga proizilazi čini srž klimatskih politika koje su izvodive – i demokratičnije. U suprotnom, klimatska tranzicija bila bi prosto zasnovana na proceni troškova, a neaktivnost „slobodnih strelaca“ bi mogla da osujeti svaki podsticaj za promenu.

Policentrični sistemi su takođe fleksibilniji i samim tim sposobniji da se prilagode promenjivim okolnostima. Oni predstavljaju okosnicu američkog federalizma. Iako, dizajniranje održivih institucija  u većoj meri podrazumeva prilagođavanje kontekstu nego imitaciju modela koji su se pokazali uspešnima na drugom mestu, na šta je sama Ostrom uporno upozoravala, ideja policentrizma može nam pomoći da osvetlimo – i više cenimo – Evropsko iskustvo integracije.

Nekada viđen kao kamen temeljac demokratije u umreženom svetu, internet se danas češće doživljava kao pretnja koja ugrožava demokratski proces.

Pristup koji je razvila Ostrom primenjiv je na znanje i informacije, što danas predstavlja centralni izazov za demokratije. Zaključci su manje jasni nego u slučaju klimatskih politika, ali analitički okviri razvijeni kako bi prirodna zajednička i policentrične sisteme učinili smislenim predstavljaju osveženje. U koautorskom tekstu napisanom sa Šarlot Hes (Charlotte Hess), Ostrom ističe da je znanje kao zajedničko dobro izloženo istim opasnostima kao prirodna zajednička dobra: komodifikacija i ograđivanje, zagađenje i degradacija, kao i neodrživost. Štaviše, ono je osetljivo na ono što su autorke nazvale „tragedijom anti-komonsa“, breme prekomernih prava intelektualne svojine. Počevši od devedesetih godina, diskurs o internetu značajno se promenio. Nekada viđen kao kamen temeljac demokratije u umreženom svetu, internet se danas češće doživljava kao pretnja koja ugrožava demokratski proces. Za Ostrom međutim digitalna zajednička dobra mogla bi da budu alternativa monocentričnim hijerarhijama (onome što se danas naziva nadzorni kapitalizam). Digitalna zajednička dobra potrebno je dobro osmisliti i zaštiti, s velikom pažnjom za detalje. Ne postoje gotova rešenja. Ipak, jedna pretpostavka se čini očiglednom: bolje ustanoviti funkcionalan sistem za rešavanje konflikata, nego težiti rešavanju svih konflikata kroz identičan set pravila.

Za Ostrom, zajednička dobra nisu srebrni metak. U pojedinim slučajevima, država ili tržište zaista mogu da budu svrsishodnije rešenje. Štaviše, ishod zajednički dobara može biti dobar ili loš, održiv ili neodrživ. Međutim, svi mi koji verujemo da obnova demokratije počinje sa načinom na koji organizujemo radnu i ekonomsku aktivnost, u njenim istraživanjima naći ćemo stvari mnogo vrednije od pokretačkih priča. Naći ćemo skup alata koji će nam omogućiti da razumemo kako zajednička dobra mogu da funkcionišu i zbog čega ponekad ne uspevaju.