Kontrast ne može biti veći: 24 godine ranije, granice između Austrije i Mađarske su se spuštale, raščišćavao se put za ujedinjavanje Nemačke, a nova, slobodna Evropa se stvarala i na istoku i na zapadu. Ono što sada vidimo je upravo suprotno. Žičane ograde se podižu duž mađarske granice, i vraćaju se prelazi ukinuti 1989./1990. – ne samo spoljašnje granice, već i one između država članica EU. Dva potporna stuba EU – Šengenski i Dablinski sporazum, su se srušili. Svedoci smo erozije evropskog jedinstva dok države članice natežu svoje mišiće.

Ovo je potpuna kontradikcija istorijskih obećanja datih 1989./1990. kada je Mihail Gorbačov govorio o “zajedničkom evropskom domu”, kontinentu slobodnom od granica i ograničenja putovanja. Sloboda kretanja kroz celu Evropu, od severa do juga, od istoka do zapada je dogovorena u luksemburškom gradu Šengenu 1985. i ostvarena desetak godina kasnije. Ali sada, Evropa se ponovo deli. Nemačka nije izuzetak: velikodušno “Da možemo!” je postalo suženo, ali realistično “Ne možemo (sami)” u nedelju dana. Nakon izjave Angele Merkel da su izbeglice dobrodošle u Nemačku, ilustrovane “selfijem” sa izbeglicama, opštine i volonteri bili su preplavljeni. Uspostavljanje granične kontrole u Nemačkoj je bio, ako ne imperativ, onda preko potrebno olakšanje tereta preopterećenim zvaničnicima.

Kao i što je moglo biti pretpostavljeno, ovo je ispraćeno istovremenim domino efektom: čim je Nemačka uspostavila graničnu kontrolu, susedi su uradili isto. Postojalo je gorko priznanje da Šengenska Evropa slobodnog kretanja za slobodne građane ne može postojati bez snažnih spoljašnjih granica, pored potrebe za saradnjom, tako da se osigura pravo na azil.

Ono što nismo videli je dugo očekivani pritisak na države članice EU da se dogovore o solidarno fokusiranoj proceduri admisije. Umesto toga, slike o velikom broju izbeglica koje ulaze u Nemačku ojačale su osećanja neprijateljstva, posebno u zemljama Centralne i Istočne Evrope. Ovo je, doduše, vodilo ka zakletvi otvaranja politike azila EU. Do sada nas je Mediteran odvajao od patnji afričkih migranata koji su putovali rutom jug – sever. Sada kada ljudi putuju kopnom preko istoka do zapada duž Balkanske rute, izraz “Tvrđava Evropa” više nije apokaliptična hiperbola, već opis stvarnosti. Ono što je još gore je da je to istina za ljude koji bi radije da ostanu odvojeni od izbeglica.

Politika razdvajanja nije rešenje. Oni koji su u nevolji neće biti sprečeni da pobegnu preko granica, bile one interne ili eksterne. Ovo je dovelo do rušenja drugog centralnog sporazuma: od 2003. Dablin II sporazum (od 2013. Dablin III) je stajao uz Šengenski sporazum. Po Dablinskom sporazumu, samo jedna država članica EU je odgovorna za proceduru azila – zemlja prvobitnog ulaska. Ovo je jedino mesto gde tražioci azila mogu da “uživaju” pravo ostanka. Predugo je Nemačka, kao treća država, iskorišćavala ovo pravilo. Ali u poslednje vreme Dablinski sporazum je skrajnut, prihvatni centri u državama na jugu su blizu pucanja, posebno Grčka i Italija. Te države su jednostavno počele da prosleđuju izbeglice svojim putem, obično u Nemačku.

KULMINACIJA KRIZE

Vredi objasniti šta je dovelo do ovog ogromnog porasta broja izbeglica.

Razlog za izbegličku krizu je kulminacija problema koji su se gomilali poslednjih dvadeset pet godina. Razorne reakcije Zapada nakon 11. septembra 2001. u Avganistanu, Iraku i Libiji, vodili su raspadu, ili pre uništavanju, celih država i brzog rasta tzv. Islamske države. Na ovo se nadovezao rat u Siriji koji traje od 2011: kao rezultat zločinačkog režima Asada, terora Islamske države i suprotstavljenih interesa supersila i regionalnih sila, kao što su SAD, Rusija, Iran, Turska i Saudijska Arabija, država je pre dugo vremena doživela raspad, koji je vodio egzodusu miliona ljudi. [1]Četiri godine nakon početka konflikta, izbeglice prihvataju da u ovim uslovima ne mogu da se vrate u Siriju, što povlači još ljudi da izbegnu – posebno zato što su uslovi u prepunim kampovima u susednim državama katastrofalni. Po Visokom predstavniku UN za izbeglice (UNHCR), između dvanaest i dvadeset miliona Sirijaca je pobeglo iz svojih domova (u strogom značenju). Osam miliona putuje unutar Sirije, a četiri miliona traži spas u susednim državama: 1,9 miliona je u Turskoj, 1.1 milion u Libanu i 600,000 u Jordanu, da pomenemo samo one najveće. [2] Ostaje 250,000 izbeglica iz Sirije – jedva nešto oko 2 posto od ukupnog broja – koji putuju ka Evropi, ali imajući u vidu izbegličke kampove, ovaj broj može i da poraste. U julu je Svetski program za hranu UN (FAO) morao da ukine projekte zbog nedostatka sredstva. Izbeglice u Libanu trenutno primaju 13,50 američkih dolara u formi vaučera, koji im u najboljem slučaju pokriva polovinu potreba za hranom. U Jordanu, 86% sirijskih izbeglica živi ispod granice siromaštva. [3] Ove činjenice pokazuju da se ljudi koji traže utočište u Evropi ne mogu zaustaviti u kratkom roku bez suočavanja sa krizom u kampovima – i u srednjem roku, bez uspostavljanja makar delimičnog mira u Siriji.

Ovo su “samo” najnoviji trendovi. Postoji cela istorija eksploatacije Juga od strane Severa, prvobitno u formi kolonijalizma a sada u formi nepravenog svetskog trgovinskog poretka. Neizmerna patnja, posebno u Africi, izvršavana od strane postkolonijalnih diktatorskih režima, stvara stalno prisutnu potrebu za begom. [4] Građanski ratovi, države u raspadu, socijalna uskraćenost – sve su ovo razlozi za migraciju. Zato nije dovoljno zaustaviti ilegalne prelaske na Mediteranu: milioni očajnih ljudi čekaju na šansu da ostave svoj stari život iza sebe da bi pronašli bolji u Evropi. Ostaje da se vidi koliko će budućih talasa migracije izazvati masovno ekološko uništenje izazvano klimatskim promenama.

PROMAŠAJ SEVERA

To što neko postane izbeglica je velikim delom rezultat politike globalnog severa, dok sa druge strane sever ne želi da se bavi time. Ovaj globalni izazov se ne može prevazići raspodelom kvota izbeglica.

Nema sumnje da do sada je nije popunjen kapacitet kontinenta bogatog kao Evropa da primi izbeglice. Zato, očajnički nam je potreban nemački, – ili još bolje evropski – zakon o migracijama. Ideja da priliv izbeglica može biti kontrolisan kroz regularnu proceduru je u najboljem slučaju naivan. Ljudi koji nisu srećni da dobiju Zelenu kartu (američku ili evropsku) nastaviće da dolaze pešice ili na plutajućim ruinama. Nastavak neregulisane migracije na sever će dovesti do ogromnih tenzija i sukoba oko raspodele.

U svemu ovome, jasno je da je Evropa, preokupirana krizom evra i događajima u Grčkoj, ignorisala problem izbeglica godinama. Države koje imaju najveću odgovornost da reše izbegličku krizu su one koje su izazvale globalne nemire – i ne mislim samo na SAD. Ovo je u neku ruku ironično. Pored različitih zemalja Istočne Evrope (po bivšem sekretaru odbrane SAD Donaldu Ramsfeldu “Nova Evropa” kada je govorio o učešću u ratu u Iraku), Velika Britanija nosi veliki deo odgovornosti. Ona sada odbija svaki pokušaj pan-evropskog rešenja prihvatanja izbeglica na osnovu solidarnosti.

NACIONALNI SUVERENITET ISPRED EVROPSKE SOLIDARNOSTI

Može li EU da demonstrira solidarnost koja je potrebna? Ovo u velikoj meri zavisi od toga može li da prevaziđe isključivi stav evroskeptika. Potreba za koordinisanom izbegličkom politikom je jasnija nego ikada, međutim nacionalni egoizam stoji na putu. Čak i pokušaji pravedije raspodele izbeglica evropskom kvotom propadaju, iako Evropska komisija priznaje izbegličku krizu kao obavezu EU. I pored ovoga, nacionalnim ministrima spoljnih poslova je teško da se dogovore o raspodeli 40.000 izbeglica. 22. septembra dogovorili su se o novoj formuli za raspodelu za još 120.000 ali su Mađarska, Češka republika, Slovačka i Rumunija glasale protiv.

Problem je i u činjenici da države članice EU nemaju uniformno zakonodavstvo iz oblasti azila i migracija. Postoji velika potreba za usaglašavanjem, ali to ne znači da možemo da dozvolimo da spustimo standarde na najmanji zajednički činilac.

Problemi vezani za azil i izbeglice ističu ograničenost sadašnjeg evropskog projekta: nacionalni suverenitet ide ispred evropske solidarnosti. Za razliku od pomoći Grčkoj, problemi nisu apstraktni kao što su bilioni evra, već opipljivi, sa stvarnim izbeglicama, što dovodi u pitanje dva suštinska pitanja povezana za suverenitetom nacionalnih država. Prvo, ko pripada nama? I drugo, ko odlučuje šta su naše granice – i kako se one čuvaju?

Očigledno, odgovori na ova pitanja se razlikuju širom Evrope. Dok su zapadne države delimično spremne da se odreknu nešto post-nacionalnog suvereniteta, istočna Evropa se drži čvrsto svoje nacionalne nezavisnosti, koju su osvojili tek 1989./1990. Isto važi i za etničku homogenost: Poljska i Mađarska, posebno odbijaju da prime muslimane, pod izgovorom da nemaju tradiciju multikulturalizma. Evropska himna, Betovenova “Oda radosti” sa rečenicom “da svi ljudi postanu braća” pokazala se iluzornom.

HEGEMONIJA I OBEĆANA ZEMLJA: LICE I NALIČJE NEMAČKE

Drugi kontrast jednako zabrinjava: predstavljajući Nemačku, Angela Merkel je skoro demonizovana sa svastikama i brkovima Hitlera, i sada se ismejava kao izbeglička Jovanka Orleanka u popularnim nemačkim pamfletima. [5] Zapravo, zahvaljujući svojoj kulturi prihvatanja i “selfijima” Merkelove, Nemačka je postala obećana zemlja na obećanom kontinentu Evropi. Međutim, privlačnost i odbojnost su dve strane istog novčića: Nemačka je hegemon Evrope, makar u ekonomskom smislu, kao i kraljevski dijamant. Šampionski izvoznik, država je profitirala od jeftinog evra, dok je u isto vreme ostatak Evrope padao u krizu sa malim platama (u poređenju sa produktivnošću) i velikim trgovinskim suficitom. Kao rezultat, nacionalni egoizam ima poreklo mnogo pre nego što je izbila migrantska kriza. A Nemačka je i uzročnik masovnih migracija u Evropi, naročito iz država sa juga koje su pogođene krizom. [6] Zato što je Nemačka profitirala od evropskog jedinstva kao nijedna druga država, ona je popularna destinacija za izbeglice, i u isto vreme omražena.

Prosperitet i hegemonija: dvadeset pet godina nakon ujedinjenja, Nemačka ima oba. Tu je i treći sastojak, oblik Ustava, posebno pravo na azil koje je uključeno kao posledica kršenja ljudskih prava od strane nacista. Ovo snažno zakonodavstvo iz oblasti ljudskih prava čini Nemačku posebno privlačnom za izbeglice. Dok su otvorene ruke Merkelove bile dočekane u isto vreme sa entuzijazmom (“Merkel spašava čast Evrope”, Liberation, Paris) i ruganjem (“Hipi država kojom upravljaju emocije” Antony Gless, London), posledično, zatvaranje granica je primljeno sa entuzijazmom od posebne frakcije: Evropske desnice. “Šengen ne može da preživi ovo”, tvitovao je Nigel Farage. I Mari Le Pen se pridružila, “Ćao ćao Evropo” na Fejsbuku.

Može se desiti da desničarski populisti uskoro dobiju razlog da slave Nemačku. Nakon podele u populističkoj Alternativi za Nemačku (AfD), neki mediji su je prerano proglasili mrtvom. Ona sada vidi priliku. Istraživanja im daju 13%, kao i Socijal Demokratama. [7] Državni izbori sledećeg marta mogu značiti šansu za AfD. Svi pokazatelji govore da će osvojiti četvrto mesto u parlamentu na istoku zemlje u državi Sachsen – Anhalt, a na izborima u Baden-Württemberg i Rheinland-Pfalz će se pokazati da li će, nakon uspeha u Bremenu i Hamburgu, nastaviti da rastu i na zapadu zemlje. Ulazak u parlament u zapadnoj državi će značiti mnogo za ove desničarske populiste.

Niko nije svestan ovoga više nego Demohrišćanska unija, koja govori da je jedino što je desno od njih – zid. Ovo je delimično razlog zašto je ministar – predsednik Bavarije, Horst Seehofer reagovao burno na politiku Merkelove, i njegova reakcija se isplatila: kako je Merkel revidirala svoju poziciju i naredila kontrolu granice, Seehofer je mogao da tvrdi da je zaštita nacionalnih interesa u EU još uvek u dobrim rukama.

LEVI POPULIZAM: IZAZOV I OPASNOST

Pitanje je kako u ovoj ekstremno rizičnoj situaciji reaguje politička levica?

Veliki broj ljudi je pokušao da da odgovor na desni populizam levim populizmom u poslednje vreme. “Uveren sam da ćemo u narednih nekoliko godina videti suštinsku promenu političkih granica koje su dominirale Evropom, i da će doći do konfrontacije između levog i desnog populizma” piše Šantal Muf, koja je možda najvažniji radikalno – levi mislilac sadašnjice. U “populističkoj situaciji” ona kaže, možemo primetiti “jasnu podelu između elite establišmenta (kaste) i naroda” [8]

U njenom eseju, “O političkom” iz 2007. Muf daje jasniji opis kako se ove političke granice definišu. [9] U njima, ona razbija ideju da levičari traže razuman kompromis, ističući da takva kultura konsenzusa daje previše na značaju racionalnoj argumentaciji. Pre racionalnosti i konsenzusam Muf se fokusira na emociju i konfrontaciju. na taj način ona – vrlo svesno – pozajmljuje od konstitucionalnog pravnika i sudije nacista Karla Šmita, koji je jedan od najkontroverznijih političkih teoretičara. On definiše političko kao sukob između prijatelja i neprijatelja, borbu do smrti ako je potrebno. [10] Muf želi da civilizuje ovaj model: ono što Šmit naziva neprijateljima, ona zove suparnicima koji se bore sa kulturnom hegemonijom i političkom suprematijom.

Strategija radikalnog sukoba Mufove odbacuje bilo kakvu zajedničku platformu sa levo – liberalnim ili socijaldemokratskim partijama; ona tvrdi da su oni “previše saučestvovali u mehanizmima neoliberalne hegemonije da bi ponudili alternativu” [11]Umesto toga, ona želi da levi populizam stvori homogeno, “mi” – “jedan narod”. [12] “Ovde, iskreni, dobri ljudi, tamo zle elite koje ih eksploatišu” je novi vapaj evropske radikalne levice. U Grčkoj, možete videti ovu politiku u akciji – i suoačiti se sa rizicima koje ona nosi.

PRIMER GRČKE

Zapravo, Aleksis Cipras je zamalo postao žrtva sopstvene populističke strategije. Na tom primeru se može videti kako je teško – možda čak i nemoguće – da civilizujete populizam. To se posebno videlo kada je raspisao referendum i oslobodio nacionalna osećanja. Ovo je izazvano brutalnim merama štednje, dramatičnom recesijom i predrasudama o “lenjim Grcima” (ovo je bio naslov nemačkog tabloida Bild), dok je u Atini vlada govorila o grčkom dostojanstvu, nacionalnom ponosu i o ponižavanju. Protivnici “oxi”, oni koji su bili protiv “ne” merama štednje, bili su nazivani izdajnicima i neprijateljima naroda – neprijateljima grčkog naroda, to jest nemoćnim žrtvama sramotne neoliberalne Evro –elite.

Građani više nisu mislili o protivnicima već o neprijateljima, bilo da su oni domaći ili strani. Kada su se delili lifleti sa slikom nemačkog ministra finansija sa sloganima “Pije vam krv već pet godina” ili “Tražen: živ ili mrtav”, linija je pređena. Fatalna posledica za Ciprasa je da ga je njegov kasniji dogovor o merama štednje stavio na pogrešnu stranu. Voljeni predstavnik naroda postao je izdajica za svoje ljude – makar u očima nekadašnjih članova sopstvene stranke, koji su osnovali Narodno jedinstvo (LAE). Sada ova grupa tvrdi da predstavlja “pravi narod” – iako rezultat od tri posto na izborima to ne pokazuje.

“Ako se konflikt između nas i njih predstavi kao moralni konflikt između dobrog i lošeg, a ne kao politički koflikt između “suparnika” onda se vaš protivnik može videti samo kao neprijatelj koga treba uništiti”. Muf prepoznaje rizik svoje teorije [13] – ne odoleti izazovu. Ako želite – kao što populistička levica želi – da budete vezani za (navodno pravi) narod, možete samo da budete na pravoj strani, i da u skladu sa time, prihvatite moralnu devalvaciju vašeg protivnika.

Sve ovo jako podseća na retoriku Nemačke iz 1920., kada je desnica odbacila “sraman Versajski sporazum” kao ponižavanje celoukupnog naroda i mobilisala mase. Na kraju su neprijatelji Vajmarske republike, na levoj i desnoj strani, usmerili napad na neubedljive demokrate, što je dovelo do uništavanja prve republike na nemačkom tlu.

Oni koji na radikalnoj levici promovišu rast političkih emocija igraju se sa vatrom. Radikalna levica i desnica formiraju uništavajuću simbiozu, držeći se slogana da krivica uvek leži kod drugog – i uvek, uvek u evropskim birokratama u Briselu. To možemo videti u trenutnoj izbegličkoj krizi, gde se EU urušava, ne u Briselu, već u egoizmu država članica. Populističke mantre levice – ovo su zle elite, ono su poniženi narodi – su uvek podržane od strane evropske desnice i Mari Le Pen, i to iz dobrog razloga: istorija nam pokazuje ko uvek pobeđuje u vremenima krize kao što je ova – radikalna desnica. Levi populizam, kada nastane, jede svoju decu.

POBEDA DESNICE: “KOALICIJA STRAHA” i nova treća aleternativa

U realnosti, kada su takozvani “dobri” ljudi pod pritiskom oni se ne okreću levici. Čak je i Karl Marks imao neromantični pogled na ljudski rod, posebno na njegove niže ešalone: “opasnu klasu”, društveno dno, ta pasivno trula masa najnižeg sloja društva, koja se tu i tamo pokrene proleterskom revolucijom; njeni uslovi života, međutim, pripremaju je za alat podmićivanja od strane reakcionarne sile” .[14] To je ono što danas vidimo kada osvetlimo izbegličke centre u Fraital i Heidenau, u Luebeck i Reichertshofen. Iza ove nehumane “osvetničke pravde” stoji ne samo rulja, već i deo narastajuće prekarne srednje klase koji čine “koaliciju straha”( Heinz Bude) u službi proleterijata. [15]

Cilj levog populizma u kreiranju progresivnog društva sa ciljem “jednog naroda” (Muf) previđa ekstremno opasnu tendenciju kod naroda, jer zamišlja narod kao homogen, i kao ceo, dobar. Ideja uniformne popularne volje znači u konačnom odbacivanje pluralizma koji stoji u srcu zapadne demokratske kulture. Čineći to, levi populizam – iako verovatno nevoljno – radi propagandu za treću alternativu ili novu desnicu.

Nekada levičar, a danas nacionalistički šovinista Juergen Elaesser koristi ovu retoriku u pokušaju da spoji anti – zapadne mislioce, leve i desne, u opoziciju “sistemu EU”.”Nakon pada Ističnog bloka, svi negativni aspekti SSSR su preneti na EUSSR: politbiro i njegova svemoćna komisija više ne sede u Moskvi, već u Briselu” [16] Isti populitički (i konspirativni) argumenti se daju protiv “ekonomske i političke dominacije evropske oligarhije… koja se krije iza Nemačke vlade i srećna je što njihov prljavi posao obavlja G-đa. Merkel, u apelu za “Plan B za Evropu” od strane Oskara Lafontena, Janisa Varufakisa i ostalih: “Ono sa čime imamo posla je neoliberalna varijacija “ograničenog suvereniteta”, kao što ga je sovjetski lider Brežnjev nazvao 1968. U to vreme, Sovjeti su ugušili Praško proleće sa tenkovima, ovog proleća je EU pregazila Atinsko proleće bankama.” [17]

U svim ispravnim kritikama destruktivne mere štednje Evropske unije, takva neistorijska poređenja totalno različitih sistema briše granicu između levice i desnice. Ono što ostaje je kruti “internacionalistički” nacionalizam protiv Evropske unije. Već smo pokazali kako sav populizam, sa nagonom za diskriminatorno, praveći prijatelj – neprijatelj distinkcije, pripada desnom. Čak su i sada jedini pobednici eskalacije strategije levog populizma desničarski populisti, koji vide EU i njene institucije kao izvor svog zla već duže vreme.

DOSLEDNA EVROPEIZACIJA UMESTO POPULISTIČKE POLARIZACIJE

Glavni fokus prosvećene levice zapravo treba da bude u povrtaku na strategiju pametnih saveza bez napuštanja svojih ubeđenja i principa. U istoriji Nemačke, kao i Evropske unije, društveni napredak se uvek događao kroz saradnju radnika i prosvećene srednje klase. Ova tradicija se danas manifestuje u volonterima koji dolaze iz svih društvenih klasa.

Nemojte me shvatiti pogrešno – godine koje dolaze biće odlučujuće za budućnost Evrope. One će pokazati da li je Evropa uopšte sposobna da pruži suštinsku solidarnost i konstruktivan konsenzus, ili ćemo skliznuti ka neprijateljstvu. Evropa je na raskrsnici: u najgorem, bićemo svedoci ideološkog građanskog rata širom Evrope, sa radikalnom polarizacijom između država u različitim političkim situacijama. Evropska solidarnost ili nacionalni egoizam je suštinsko pitanje – za evropsku levicu. Evropska desnica je već odlučila da će pozvati na oružje sledećih nekoliko godina tokom izbegličke krize.

Može li Evropa odgovoriti solidarnošću na ovaj humanitarni problem, osiguravajući fer raspodelu među državama članicama? Ili će pojedine države sebično okrenuti leđa ovom ogromnom izazovu? Borba za suštinski regionalizam je istorijski zadatak progresivne, liberalne levice. Danas, Evropa stoji pred istorijskim izborom: ili će ujedinjena Evropa uspeti, ili će postati rascepkani kontinent starih država – nacija. Ovo poslednje bi značilo propast EU, da Evropa odustaje od globalnog dijaloga i da će novi svetski poredak 21. veka biti prepušten novim (i starim) supersilama i njihovim imperijalnim ambicijama.

Poslednjih dvadeset pet godina je pokazalo da isključivo monetarna neoliberalna Evropa, za koju se Angela Merkel i Volfgang Šojble zalažu, ne moeže da odgovori na fundamentalnu krizu Evrope. Naprotiv, hrani se nacionalizmom i vodi do još većih podela. Leva alternativa ne sme biti nacionalna, samo dosleda evropeizacija može učiniti kontinent slobodnim, pravednim i održivim.

Populistička polarizacija nije ispravan način da se dođe do ovog cilja. Ne možemo samo stremiti, kao što neki levičari sugerišu, jednostavnoj restribuciji od bogatih do siromašnih; potrebna nam je transformacija kapitalističkog sistema, fundamentalna promena načina života. Ovo je način da se zaista dotaknemo pravih razloga zašto ljudi postaju izbeglice; to je jedini način da rešimo humanitarnu krizu. Nakon svega, pravi razlog za poslovni model tegljača koji prelaze okean je ogromni jaz u bogatstvu između severa i juga, zapada i istoka. Sve dok to postoji – i sve dok ponor između bogatih i siromašnih raste – izbeglice neće prestati da dolaze.

U kratkom roku, potreban nam je dostojanstven smeštaj i pomoć za izbeglice; u srednjem roku moraju biti stvorene sigurnosne zone u zaraćenim područjima, u Siriji posebno. Ali na duži rok, potreban nam je pravedan i održiv globalni ekonomski sistem.

Za to će nam upravo biti potreban mirovan i pravedan svetski poredak, kojem su se ljudi nadali, mada uzalud, u Evropi i drugde, 1989/90. Sigurno je da takav cilj, nakon svih razočarenja u poslednjih dvadeset pet godina, izgleda utopijski. Ali ujedinjena Evropa može i mora makar početi da radi na tome.

 

********************

[1] Vidi. Björn Blaschke, The New Middle Beast. Saudi-Arabien vs. Iran: Der Kampf um die Vorherrschaft im Mittleren Osten, in: “Blätter“, 9/2015, pp. 45-53.

[2] A further 250 000 Syrian refugees in Iraq and 130 000 in Egypt,http://data.unhcr.org/syrianrefugees/regional.php, see Issio Ehrich, Wie viele Flüchtlinge kommen noch? Exodus hat Europa noch kaum erreicht, www.n-tv.de, 11.9.2015 and Kristin Helberg, “Ich nähme das nächste Flugzeug nach Syrien“, in: “Die Tageszeitung“ (taz), 15.9.2015.

[3] Ehrich, ibid.

[4] See. Thomas Gebauer, Hoffen und Sterben. Flucht und Abschottung in Zeiten globaler Krisen, in: “Blätter“, 6/2015, Pp. 41-50.

[5] Berthold Kohler, Im nationalen Freudentaumel, in: “ Frankfurter Allgemeine Zeitung“ (FAZ), 8.9.2015.

[6] In July 2015 German businesses exported goods to the value of over 107 billion Euro, once again a considerable increase on the previous year.

[7] In August 2014 the AfD entered the Dresden Parliament with 9.7 percent of the vote, shortly followed by entry into the parliaments of Thuringia and Brandenburg, and in 2015 into the councils of Bremen and Hamburg.

[8] Chantal Mouffe, Für einen linken Populismus, www.ipg-journal.de, 30.3.2015; approving Robert Misik, Populismus? Ja, bitte!, in: taz, 1./2.8.2015, and Jakob Augstein, Demonstriert lieber gegen die Banken, www.spiegel.de, 27.8.2015; critical: Jan-Werner Müller, Populismus: Theorie und Praxis, in: “Merkur“, 8/2015, S. 28-37; Karin Priester, Die Stunde der Entscheidung. Radikale Linke im Geiste Carl Schmitts, in: “Blätter”, 6/2012, Pp. 108-119.

[9] Chantal Mouffe, Über das Politische, Frankfurt a. M. 2007.

[10] Carl Schmitt, Der Begriff des Politischen, Hamburg 1932.

[11] Chantal Mouffe, Für einen linken Populismus, Ibid.

[12] Ibid.

[13] Mouffe, Über das Politische, ibid., S. 12.

[14] Karl Marx and Friedrich Engels, Manifesto of the Communist Party, Berlin 1959.

[15] Heinz Bude, Die Koalition der Angst, in: “Frankfurter Allgemeine Zeitung“, 17.9.2015.

[16] Jürgen Elsässer, Querfront in Europa, in: “Compact“, 6/2014.

[17] Jean-Luc Mélenchon, Stefano Fassina, Zoe Konstantopoulou, Oskar Lafontaine and Yanis Varoufakis, A Plan B For Europe, https://griechenlandsoli.files.wordpress.com, 12.9.2015.