Politika širom sveta se menja, izbacuje i transformiše uspostavljene stranke dok nove snage stupaju na scenu. Populizam krajnje desnice i zelena politika su sada rivali u suprotnim uglovima političkog ringa. Džejmi Kendrik je sa političkim ekonomistom Markom Blajtom razgovarao na temu ubrzavanja klimatskih promena i dobrano zakasnelu akciju povodom toga. Zelena politika, milionima ljudi širom sveta, ugrožava način života na koji su navikli decenijama, ako ne njegov prosperitet, onda zaštitu. Zadobijanje tih zajednica je od suštinskog značaja, ali to neće biti ni lako, ni jeftino. 

Džejmi Kendrik: Pre nego što budemo razgovarali o populizmu, hajde da pričamo o tome kako smo došli dovde. Kako objašnjavate stalan pad umereno levičarskih i umereno desničarskih stranaka od kasnih sedamdesetih?

Mark Blajt: Posleratni režim je bio veoma naklonjen radu: ekonomije su bile nacionalno orijantisane, finansijske veze među državama su bile ograničene i nezaposlenost je bila politička meta izbora. Problem je što je to vremenom stvorilo inflacijsku krizu. Bez mogućnosti izlaza za kapital i punu zaposlenost, plate su nastavile da rastu, a proizvođači su prebacili troškove na potrošače. Međutim, potrošači su radna snaga i tako se pojavila radnička borbenost, a sistem se destabilizovao.

Politički stabilizatori posleratnog režima bile su „ Stranke za sve” (engl. catch-all parties). Pošto nisu više bile pokretači klasne politike, stranke su u ovom periodu nastojale da zastupaju svakoga i nadmetale su se oko obezbeđivanja javnih dobara. S početkom inflacijske krize je snabdevanje javnim dobrima postalo sve teže i naposletku je nešto moralo da popusti. Ono što je popustilo bila je kapitalistička tolerancija prema ovakvom tipu okruženja i od tada je usledila neoliberalna revolucija.

Pod neoliberalizmom, posleratni program umerene levice zasnovan na obezbeđivanju javnih dobara nije mogao više da funkcioniše. Neoliberalna era otvara ekonomije i kapital može da se kreće da bi našao najvišu stopu profita, sve osim eliminisanja inflacijskog pritiska. Povratak kapitala počinje da raste, a povratak radne snage da pada. U svetu u kom inflacija izjeda stvarne prihode, nuđenje viših poreza na više javnih dobara postaje otvoreno ubeđivanje, a desnica počinje da dobija podršku. Sredinom osamdesetih, socijaldemokratske stranke dostižu krizni momenat. Ili će nastaviti da prodaju svet izgrađen od četrdesetih do sedamdesetih ili će prepoznati da se taj svet menja. Ali ako se svet promenio, kako oni da prežive?

Da li je ovo trenutak kad se pojavljuje, kako je Vi nazivate, kartel stranka (engl. cartel party)?

Pojam kartela dolazi kad socijaldemokratske stranke počnu da zasenjuju desničarske, dajući istu političku ponudu. Levičarske stranke prestaju da tretiraju nezaposlenost kao društveni problem i počinju da prihvataju argument koji je predstavlja kao individualni problem. Računaju da im je od tradicionalne podrške, odnosno onih 20 procenata sa najnižim primanjima, bolje da osvoje glasove imućne srednje klase. Ovaj potez je bio uspešan za Blera (Blair) i Šredera (Schröder), ali cena je bila napuštanje njihovog osnovnog glasačkog tela.

Kriza i spasavanja dodatno nagrizaju veru u glavne stranke. Karteli su uvek ranjivi na članove i tu populizam dolazi do izražaja.

Kako globalizacija napreduje, prihodi sve više idu kvalifikovanim radnicima, stanovnicima gradova i , uz „bum” na tržištu nekretnina, vlasnicima imovine. U međuvremenu je ostali deo radne snage, da upotrebim tu trampovsku frazu, zanemaren (engl. the left-behind). Kartel se bori za iste glasove usmeravajući svoju ponudu ka grupama sa višim primanjima, dok grupe sa nižim primanjima, u pogledu političke zastupljenosti, bivaju ignorisane. Do momenta finansijske krize, velika nejednakost i nedostatak zastupljenosti ugrađene su u sistem. Kriza i spasavanja dodatno nagrizaju veru u glavne stranke. Karteli su uvek ranjivi na članove i tu populizam dolazi do izražaja.

Kako je kriza stvorila prostor za populističku opoziciju političkom kartelu?

Neoliberalizam je rekonfigurisao hardver kapitalizma reformama programa kao što su nezavisnost centralne banke, međunarodni trgovinski dogovori i privatizacija. Revolucije Reganove (Reagan) i Tačerove (Thatcher), sedamdesetih i osamdesetih, prepoznale su da vođenje ekonomije smanjenja nezaposlenosti izaziva kontinuirani porast inflacije i ponovo pokrenule sistem novim ekonomskim idejama, ali neoliberalna konfiguracija institucija kapitalizma je imala sopstveni nedostatak.

Greške neoliberalizma bile su generacijama ogromne poluge u bankarskom sistemu koja je mogla biti smanjena jedino krizom i velikom nejednakošću koja je bila maskirana zajmovima. Neoliberalizam kao sistem se 2008. godine srušio i izgoreo, ali je politička reakcija, za razliku od osamdesetih godina, bila pretvaranje da je sve u redu i traženje od centralnih banaka da reše problem. Centralne banke su mogle da ožive sistem smanjivanjem vrednosti novca i kupovinom sredstava radi povećanja likvidnosti. Ipak, centralne banke nisu i ne mogu da reše nijedan od osnovnih problema u vezi sa nejednakošću, nedostatkom mogućnosti i imigracijom.

Da li je deo apela populističkih stranaka ubedljiv odgovor na trilemu globalizacije, suvereniteta i demokratije koju je prepoznao Dani Rodik (Dani Rodik)?1

Sistem je ponovo sastavljen posle 2008. godine, ali je rezultat vrlo ograničen i promenljiv. U društvu u kom mnogi ljudi prepoznaju njegov manjak funkcionalnosti, populisti su nevaljali sastavljači sistemskog koda koji sede u podrumu i pokušavaju da razbiju novi softver. Nešto od tog softvera je dobro, nešto je grozno, ali je činjenica da ga populističke stranke pišu zato što glavni programeri to odbijaju.

Ali uprkos tome što idu u dobrom pravcu, Nemačka i Evropa su jako sputane ekonomskim modelom koji su same izgradile.

Dani Rodik kaže da od globalizacije, suvereniteta i demokratije mogu da se imaju samo dva. Evropska unija je pokušaj globalizacije i demokratije: ona je najveća zona slobodne trgovine i najveći otvoren prostor za kapital na svetu, pogotovo Evrozona. Ona se takođe trudi da stvori transnacionalnu demokratiju, oživljavanjem evropskog učešća i tako postaje reprezentativna. Institucije Evropske unije su izgrađene kako bi se prevazišle poteškoće sa kojima se suočavaju nacionalne demokratske institucije, a koje sadrže transnacionalni, često globalni kapital. Ipak, ove transnacionalne institucije se muče zbog toga što je demokratija suštinski nacionalna, što se vidi u nedostatku entuzijazma za politiku Evropske unije i u opiranju da se vlast prepusti njoj. Desničarski populizam ima drugačiji odgovor: zadržati suverenitet i odustati od globalizacije. „Povrati kontrolu” je simbol tog osećanja.

Desničarski populisti nisu jedina snaga u usponu. I Zeleni su, naročito u Nemačkoj. Gde biste njih smestili između kartel stranaka i populista?

Neprijatna politička konfiguracija za kapital Nemačke je oduvek bila crveno-crveno-zelena. To je jedini scenario koji žele da izbegnu po svaku cenu. Zašto? Zato što nemačku ekonomiju pokreće izvoz, što znači suzbijanje domaće potrošnje ograničavanjem plata i oslanjanje na stranu potražnju kako bi se nadoknadio manjak korporativne zarade. Sada, s Donaldom Trampom (Donald Trump) na jednoj strani koji je spreman na oporezivanje nemačkih automobila i Kinom na drugoj koja preti da uradi isto sa Huawei 5G, Nemačka je neverovatno ranjiva.

Klimatska hitnost takođe znači da Nemčka mora da preduzme prave korake. Pošteno rečeno, Nemačka vlada je u januaru objavila „paket spasa” za napuštanje uglja, a na nivou Evropske unije, Komisija von der Lejenove (von der Leyen) dodeljuje novac putem Mehanizma pravedne tranzicije (Just Transition Mechanism) koji će generisati 100 milijardi evra investicija. Ali uprkos tome što idu u dobrom pravcu, Nemačka i Evropa su jako sputane ekonomskim modelom koji su same izgradile. Ono što Zeleni predlažu i kažu da mogu da urade i što bi crveno-crveno-zeleni savez uradio jeste razbijanje tog modela, što je jedini način za rešavanje klimatske hitnosti. Sa izloženim ranjivostima iscrpljenog ekonomskog modela i pogoršanjem klimatske hitnost, Zelene stranke se pojavljuju kao jedina sigurna luka za mlade.

Zeleni su sve privlačniji mladima zbog toga što mladi nemaju poverenja u mejnstrim levičarske stranke u kojima preovlađuju stariji glasači kojima je izgleda stalo do penzija više nego do bilo čega drugog. Naravno, zelena politika se može odigrati na različite načine, a progresivni program posvećen klimatskim promenama može da poprimi razne oblike. U Austriji su, na primer, Zeleni upravo ušli u koaliciju sa konzervativcima.

Levica u Sjedinjenim Američkim Državama je mahala Zelenim Novim Dogovorom (Green New Deal). Može li zelena politika povezati dovoljno ljudi da poraze desničarske blokove koji na mnogim mestima dominiraju u politici?

Svaka zemlja ima delove koji zavise od ekstrakcije i prerade uglja. Ukidanje uglja koštaće Nemačku 44 milijarde evra. Recimo, Sjedinjene Američke Države bi koštalo 250 milijardi dolara da učine isto. Sve i da prihvatite taj predviđeni trošak, ostaje pitanje šta bi umesto toga radile države koje zavise od uglja – kao što je Zapadna Virdžinija. Prema nekim predviđanjima Teksas bi polako mogao da se okrene demokratama. Ali s druge strane, Teksas je nafta. Ako izbacite ugalj, vrednost teksaške ekonomije u suštini pada na nulu. Razumljivo je da se ovome opiru Teksašani koji voze Ford F-150s, žive određenim stilom života i prilično su dobrostojeći. Prilagođavanje je lako radnicima ili ljudima u gradovima sa dobrim javnim prevozom, ali kompletan način života nekih ljudi će morati da se restrukturira na način koji je duboko potresan i uznemirujuć. 

Nije da su republikanci nepristupačni za nauku; oni samo zastupaju države koje neverovatno zavise od uglja.

U nekim područjima je jezik Zelenog novog dogovora, povezan sa Aleksandrijom Okasio-Kortez (Alexandria Ocasio-Cortez) i Bernijem Sandersom (Bernie Sanders), neprihvatljiv. Nije da su republikanci nepristupačni za nauku; oni samo zastupaju države koje neverovatno zavise od uglja. Može li se zaista očekivati od njih da svojim glasačima kažu da će sve biti u redu i da neki ljudi u Njujorku imaju na umu ono što je za njih najbolje? Stvarno je velika stvar tražiti od nekoga da odustane od načina na koji zarađuje za život zbog nečega što se zove Zeleni novi dogovor. Neka varijanta toga mora da se desi, ali pravo je pitanje kako osigurati da ljudi u zemljama u kojima je ugalj mnogo zastupljen ne plate punu cenu toga.

Da li bi efekti raspodele klimatske politike mogli da postanu nova linija podele? U Nemačkoj se Alternativa za Nemačku (Alternative für Deutschland – AfD) pozicionirala kao „dizel stranka” (engl. diesel party) – polarna suprotnost Zelenih.

Desničarski populisti imaju tendenciju da budu klimatski skeptici, zbog toga što njihovi glasovi dolaze iz siromašnijih područja u kojima je ugalj mnogo zastupljen. Osnovna podrška Alternative za Nemačku dolazi iz istočnih zemalja (bivša Istočna Nemačka), deindustrijalizovanih područja koja su se borila od tranzicije, koja zavise od javne potrošnje i kojima se već poslednjih 30 godina govori da stegnu kaiš. Alternativa za Nemačku je njihov predstavnik.

Australija je još jedan primer. Ona je u plamenu zbog porasta temperatura koja očito ima neke veze sa nama, ali je debata izuzetno polarizovana kao rezultat australijske političke ekonomije. Australija svoj novac uglavnom zarađuje prodajući Kini ugalj izvađen u Zapadnoj Australiji. Sidnej i Melburn su samo mesta na kojima se zarada od izvoza reinvestira u prostor za stanovanje i drugu imovinu. Kad ljudi u gradu Pert u Zapadnoj Australiji čuju klimatsku politiku, zvuči kao da neki ljudi s drugog kraja zemlje traže od njih da im plate troškove divnog, zelenog načina života na obali. Dok se raspodele ne promene drastično, kako bi se taj okvir izokrenuo, neće se stići nikuda.

Da li se isti razdor po pitanju uglja odigrava u međunarodnoj politici?

Tomas Outli (Thomas Oatley) sprovodi divna istraživanja o „ugljanom miru”. On tvrdi da standardni prikaz liberalnog međunarodnog poretka, od Drugog svetskog rata i Breton Vudsa (Bretton Woods) do kraja zlatnog standarda i stvaranja Svetske trgovinske organizacije, previđa kako je tokom ovog perioda, po prvi put u istoriji, energija bila jeftina. Liberalni mir je zapravo bio ugljani mir i on počinje da se krza.

Zemlje i regioni koji zavise od uglja sada imaju više zajedničkog jedni sa drugima nego sa zemljama i regionima koji ne zavise od uglja. Hilari Klinton (Hillary Clinton) je pobedila na izobrima, ali njena podrška je bila u Njujorku, gradovima Kalifornije, malo u Majamiju i još ponegde. Zavisnost Trampove političke koalicije od uglja se sada ogleda u spoljnoj politici Amerike. Čini se da Sjedinjene Američke Države ovih dana rado udaraju carine na škotski viski i nemačke automobile, ali su prijateljski nastrojene prema Turskoj koja buši naftu i gas na Mediteranu, Rusiji, koja je gigantska institucija za proizvodnju uglja i Saudijskoj Arabiji i koja je ultimativno „naftna država” (engl. petrostate).

Liberalni mir je zapravo bio ugljani mir i on počinje da se krza

Nafta i gas su ono što će Sjedinjenim Američkim Državama da bude važno kad Trampova ugljana koalicija zauzme američku politiku. Obama (Obama) i Klinton (Clinton) su sklapali sasvim drugačiju koaliciju koja je predstavljala postugljanu ekonomiju. Njihov pristup je bio da se ili distanciraju od problema ili da ga reformišu na neki paternalistički način koji zavađa ljude. Linija podele koja se pojavljuje je tako postavljena da dobijete ono jednostavno – da li ste u stanju da izbacite ugalj ili ne? Sve se svodi na to.

Može li klimatsko poricanje da opstane dugoročno?

Poricanje je u velikoj meri završeno. Postoji, doduše, prigušena verzija (poricanja) od ljudi kao što je australijski premijer Skot Morison (Scott Morrison) koji prihvata da su klimatske promene stvarne, ali tvrdi da radikalne promene ne mogu da utiču na činjenicu da je Australija vrelo, suvo mesto koje često gori. Iako možda ima istine u tome, neviđene razmere ovih požara prave razliku. Veća prepreka je problem „lanenih pantalona” (engl. oatmeal trousers): optužba da klimatska akcija znači da više neće biti automobila, neće biti aviona i da će svi nositi lanene pantalone. Izgradnja koalicije oko takve vrste vizije se jednostavno neće dogoditi. Koalicija koja je potrebna moraće da uključi ne samo skeptike, već i ljude iz desnice koji shvataju da su klimatske promene stvarne, ali čiji su životi izgrađeni na industriji uglja.

E sad, ono što je zanimljivo je kompenzacija. Ljudi nisu glupi. Kad dignete porez na dizel običnim ljudima, ali onda izuzmete gorivo za avione i dizel za brodove ili smanjite porez bogatima, ljudi saberu dva i dva i prepoznaju to kao klasnu politiku, kao i da su oni na gubitničkoj strani. Ono što treba da se desi je da ljudi koji imaju imovinu i žive na lepim mestima i koji nemaju mnogo toga da urade u pogledu tranzicije, moraju da daju ogroman deo svojih prihoda. To će morati da bude nešto poput solidarnih uplata Istočnoj Evropi, ali na globalnom nivou, širom zemalja i društava.

Ovaj intervju je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živ svet: Zelena politika u Evropi i šire” (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond).

A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond
A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond

This edition explores the different worlds of green politics today. From concepts such as ecofeminism and the Green New Deal to questions of narrative and institutional change, it maps the forces, strategies, and ideas that will power political ecology, across Europe as around the world.

Order your copy

Cookies on our website allow us to deliver better content by enhancing our understanding of what pages are visited. Data from cookies is stored anonymously and only shared with analytics partners in an anonymised form.

Find out more about our use of cookies in our privacy policy.