Promenljiva geopolitika obnovljive energije

Evropa će do 2049. godine biti približno na polovini svoje energetske tranzicije. Obnovljiva energija neće samo ublažavati grube ivice globalnog takmičenja za naftu i gas, ona će oblikovati novu energetsku igru. Dok je transformacija generalno postavljena tako da bude pozitivna, energetska geopolitika je tu da ostane.

S pozitivne strane, obnovljiva energija će izlečiti mnoge bolesti koje su u vezi sa fosilnim gorivima. Obnovljivi izvori energije diversifikuju energetski miks, jačaju sigurnost snabdevanja uvoznicima današnjice, snižavaju cenu energije, smanjuju emisiju ugljen-dioksida i zagađenje vazduha, decentralizuju i demokratizuju proizvodnju energije i stvaraju nove industrijske mogućnosti i što je najvažnije, obnovljivi izvori energije smanjuju trgovinu energijom. Kako zemlje budu više svojih potreba zadovoljavale na domaćem terenu, zbog obilne prirode obnovljivih izvora, one će se pretvarati u zemlje tzv. „prozumjere” (engl. prosumer). Trgovina će se događati sve više zbog toga što je zemlje žele (kada je uvoz jeftiniji), a ne zbog toga što zavise od nje.

Sa negativne strane – distribucija će postati složenija. Kako se većina obnovljivih izvora pretvara direktno u električnu energiju, gubici zbog velikih daljina i strogi upravljački uslovi predstavljaju izazov za pouzdano pružanje usluga. Pravolinijski transport fosilnog goriva širom planete od proizvodnje do potrošnje biće zamenjen kombinacijom lokalnih mikromreža, nacionalnih mreža i kontinentalnih supermreža, uključujući dvosmerne tokove i nove aktere, pored energetskih kompanija i komunalnih preduzeća. Ulje na vatru dodaje promenljivost obnovljivih izvora energije koja zahteva skladištenje, fleksibilna tržišta, kratkoročne operacije, pre nego dugoročnu sigurnost snabdevanja. Zemlje će zameniti politiku cevovoda „mrežnom politikom”, borbom za kontrolu nad ključnim infrastrukturama poput interkonektora, centrala i skladišnih prostora kako bi se osigurala dostupnost jeftine energije u pravo vreme.

Za Evropu je tranzicija dobra vest. Prevazići će energetsku zavisnost o stranim dobavljačima iz zalivskog regiona i Rusije, a institucionalni i pravni okviri Evropske unije će pomoći u upravljanju evropskom mrežnom politikom. Uspeh, međutim, nije zagarantovan. Energija je i dalje u velikoj meri stvar nacionalnog suvereniteta, zbog čega države članice Evropske unije različitom brzinom prelaze na obnovljive izvore energije. Takve razlike među energetskim prioritetima zemalja članica mogle bi u velikoj meri da pokvare buduću evropsku mrežnu politiku i Evropska unija će morati da rešava sukobe. Ostaje da se vidi koliko visoko Evropa može da se pozicionira kao izvoznica obnovljivih tehnologija i usluga, koristeći industrijske mogućnosti suočena sa azijskom i američkom konkurencijom. Ako ne uspe u tome, postaće jednostavno uvoznica čiste energetske tehnologije. Ako uspe, svejedno će morati da se takmiči oko retkih minerala i metala koji ograničavaju vođstvo u određenim tehnologijama proizvodnje.