Postavljanje zagovornika zaštite životne sredine protiv predstavnika radnika je višedecenijska taktika koja služi interesima onih kojima nije stalo ni do jednih, ni do drugih. Time se previđa činjenica da su žrtve ekoloških opasnosti uglavnom iz istih zajednica radničke klase koje predstavljaju sindikati i prikriva duga istorija ekoloških i radničkih borbi koje su ruku pod ruku odnosile ključne pobede. U prvom od dva intervjua je Lorenco Marsili razgovarao sa generalnim sekretarom Saveza radnika metalne indstrije (Federazione Impiegati Operai Metallurgici – FIOM), italijanskog sindikata, kako bi ga pitao šta klimatska kriza predstavlja za sindikate i industriju u 21. veku.

Lorenco Marsili: Savez radnika metalne industrije predstavlja radnike u nekim od industrija koje najviše zagađuju, od proizvodnje automobila do proizvodnje čelika. Da li potrebu za ekološkom i industrijskom transformacijom vidite kao pretnju ili kao priliku?

Frančeska Re David: Veza između industrije i životne sredine je dugo bila ignorisana. Tokom ekonomskog procvata u godinama posle Drugog svetskog rata nije je bilo uopšte. Državne kompanije su bile ključne za italijansku tešku industriju pa je to dovelo do toga, u teoriji, da kompanije ne samo da su morale da gledaju samo svoje profitne margine, već se nimalo pažnje nije pridavalo uticaju proizvodnje na životnu sredinu.

Tema ekološke i društvene transformacije je klučna za rad sindikata danas. Socijalni i ekološki aspekti moraju da se drže zajedno. To da se ova veza često gubi, govori o porazu levice poslednjih decenija. Kompanije zagađuju, ne radnici, a „šta” se proizvodi određuju oni koji drže poluge moći i kontrolišu distribuciju proizvodnje. Socijalno nastrojena ekološka transformacija je sjajna prilika za unapređenje prava na radnom mestu počevši od toga da se radnici više pitaju i prevazilaženjem maksimizacije profita kao jedinog cilja.

Dopustite mi da igram đavoljeg advokata: moglo bi da se raspravlja o tome da vaša radna mesta zavise od potrošnje i uništavanja planete. Što ljudi više troše, to je veća potreba za proizvodnjom i bolja pregovaračka pozicija radnika. Kako prekinuti ovaj lanac?

Sindikati su udruženja ljudi čija egzistencija zavisi od rada, nasuprot troškovima. Radnička prava se sastoje od plata, bezbednosti, zdravlja i mogućnosti da imaju reč koja se poštuje na radnom mestu. Imati reč koja se poštuje znači određivati šta se proizvodi i kako, kao i sa kakvim efektima na ljude koji rade ili žive u blizini mesta proizvodnje. Svaka faza transformacije i tehnološkog razvoja prirodno ima drugačije efekte i menja način rada i proizvodnje.

Svet nije podeljen između ekologa i radnika koji vole da zagađuju. Svet je podeljen između onih koji eksploatišu i onih koji su eksploatisani, između kapitala i rada. Po pitanju nekih stvari, moramo da se vratimo osnovama.

Nije da više ne treba ništa da proizvodimo. Umesto toga, trebalo bi da proizvodimo robu na drugačiji način, na primer fokusiranjem na reciklažu i ponovnu upotrebu. Globalizacija je proširila tržišta i mogućnosti. Ispravno je, na primer, da svi poseduju frižider: ne možemo da mislimo da jedan deo sveta ima pravo na kućne aparate, a drugi deo nema.

Posleratni kompromis bio je savez između industrijskog rasta i društvene zaštite. Iz ugla radnika koji se sopstvenim automobilima voze do fabrike, taj kompromis je urušen tokom godina finansijskog kapitalizma. Da li rizikujemo pokušajem da spasimo ono što je od njega ostalo, umesto da osmislimo novi pristup proizvodnji bogatstva i industrijskoj politici?

Italija nije imala industrijsku politiku otkako se pridružila Evrozoni. Evropska unija je, sa svojim naglaskom na privatizaciji, pomogla da se izbriše bilo kakva ideja industrijske politike, a u Italiji se, možda više nego bilo gde drugde, u potpusnosti prešlo na ideju samoregulišućeg tržišta. Od tada, nejednakosti su porasle, a strateška sredstva su izgubljena. Industrija gvožđa i čelika osnovana je državnom intervencijom, ali danas je kontrolišu multinacionalne kompanije koje rade šta žele bez obzira na teritoriju i često uspevaju da plate porez negde drugde. Drugi upečatljiv primer su informatika i digitalne tehnologije. Italijanska kompanija Oliveti (Olivetti) izumila je (lični) računar, ali sad čitavog tog sektora više nema.1

Postoji i primer kompanije Telekom Italija (Telecom Italia). Devedesetih, dok je još uvek bila u državnom vlasništvu, izumela je SMS i zamalo kupila Vodafon (Vodafone)…

Sada Italija samo koristi tuđe proizvode. Italija i dalje ima drugi po veličini proizvodni sektor u Evropi, ali multinacionalne kompanije prevladavaju. One odlučuju gde će poslovati i sa kakvim uticajem na društvene uslove i politiku zaštite životne sredine.

Mobilnost kapitala je moćno oružje u borbi protiv društvenih i ekoloških zahteva, a podstiče i nacionalističku desnicu. Kakav je progresivni pristup u rešavanju premeštanja poslovnih procesa i funkcija u inostranstvo i dampinga (dumping)?

Moramo da naučimo da radimo na evropskom nivou. Paradoksalno je da sredstva Evropske unije usmerena na podršku siromašnijim zemljama često dovode do industrijskih premeštanja koja osiromašuju radnike u zemljama koje dobijaju pomoć. Kriza o kojoj se mnogo raspravlja nije zaista industrijska kriza, jer kompanije rastu promenom proizvodnje. To je kriza poštenog rada i konkurencije. Evropski sindikalni pokret nije ništa uradio po ovom pitanju poslednjih godina. Savez radnika metalne industrije je od početka 2000-ih vodio razgovore kako bi podstakao naše partnere da naprave zajednički evropski sindikat, ali ga još uvek nemamo. Pojedinačni nacionalni sindikati upravljaju svim procesima na evropskom nivou.

Unijama i novim ekološkim pokretima je potrebna iskrena razmena kako bi pronašli elemente sinergije i uzajamnog rasta.

Stotine hiljada ljudi koji marširaju protiv klimatskih promena izlaze na ulice i često se čini da su udaljeni od tradicionalnih radničkih pitanja. Mogu li sindikati i novi ekološki pokreti međusobno da razgovaraju?

Ovaj pokret je sjajna prilika bez obzira na kontradiktornosti. Ekološki pokret koji je bio ravnodušan ili suprotstavljen industriji ne bi mogao da dopre do srži izazova. Upoznao sam predstavnike ekoloških pokreta koji su tražili od mene da zatvorim fabrike automobila. Međutim, ako ja predstavljam radnike, pitanje ne može da bude zatvaranje već transformacija proizvodne linije. Sindikatima i novim ekološkim pokretima je potrebna iskrena razmena kako bi pronašli elemente sinergije i uzajamnog rasta. Samo vraćanjem dostojanstva radu možemo da izgradimo nove odnose moći koji mogu da promene uslove proizvodnje. Ako se ne snađemo, kapital će i dalje da pobeđuje i teži maksimizaciji profita po svaku cenu. Svet nije podeljen između ekologa i radnika koji vole da zagađuju. Svet je podeljen između onih koji eksploatišu i onih koji su eksploatisani, između kapitala i rada. Po pitanju nekih stvari, moramo da se vratimo osnovama.

Krajnja desnica je u usponu u Italiji, dok je vlada nepopularna i bez ikakve vizije za promenu. Da li bi sindikati mogli da doprinesu takvoj viziji? Možda je vreme da se vrate zahtevi poput smanjenja nezaposlenosti i smanjenja radnog vremena?

Ljudi se okreću desnici jer napuštenost i siromaštvo potpiruju bes. Prioritet je vraćanje vrednosti i dostojanstva rada u bilo kom sektoru. Najnoviji film Kena Louča (Ken Loach) o dostavljaču, „Izvinite, nismo Vas našli” (Sorry We Missed You), dočarava nam koliko rad u ekonomiji honorarnih poslova može biti usamljen. Tako da, moramo da govorimo o smanjenju nezaposlenosti i, posebno uz današnju tehnologiju, smanjenju radnog vremena. Ne mogu sve prednosti inovacija da ostanu u rukama onih koji kontrolišu kapital i mašine. Plate italijanskih radnika u metalnoj industriji su ostale iste od 2008. godine, dok se profit kompanija udvostručio. Ovaj profit nije išao u ulaganja u ekološku transformaciju, veće plate ili kraće radno vreme. Koristi se za zakupe i dividende.

Pročitaj prvi intervju ove dvodelne serije, „Stojimo ujedinjeni: Radnički environmentalizam i klimatski pokret”. Ovaj intervju je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živ svet: Zelena politika u Evropi i šire” (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond).

A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond
A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond

This edition explores the different worlds of green politics today. From concepts such as ecofeminism and the Green New Deal to questions of narrative and institutional change, it maps the forces, strategies, and ideas that will power political ecology, across Europe as around the world.

Order your copy

Cookies on our website allow us to deliver better content by enhancing our understanding of what pages are visited. Data from cookies is stored anonymously and only shared with analytics partners in an anonymised form.

Find out more about our use of cookies in our privacy policy.