Zanemarivanje klimatske i ekološke krize predstavlja najveću prepreku naše generacije. Znamo šta moramo da uradimo. Imamo tehnička znanja i resurse, no sve ukazuje na to da se emisija gasova sa efektom staklene bašte i dalje povećava iz godine u godinu. Zbog čega? Jednostavno je. Velika količina novca je korumpirala naš politički sistem. Globalno, našim izabranim predstavnicima su svake godine potrebne milijarde dolara kako bi vodili svoje izborne kampanje. Jedan od najvećih sponzora prošlogodišnje COP25 (Konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama) bila je kompanija ENDESA (najveći zagađivač u Španiji, direktno odgovorna za 9,3 procenata štetnih zagađenja u Španiji). Prilagođavanje poslovanja sa klimatskom krizom je direktno protiv ekonomskih interesa ove kompanije. Ukoliko ijednog momenta poverujemo da će se desiti stvarna, strukturna i radikalna promena u razmeri u kojoj treba da se desi, dok naše političare, koji bi trebalo da nas vode, finansiraju najveći zagađivači sveta, ispadamo naivni van svake mere. 

Ako želimo da imamo šansu za borbu, međunarodni klimatski pokret i Zelene stranke moraju da uzmu razne stvari u obzir. Prvo – moramo da zahtevamo da prljav novac napusti političku scenu. Drugo – moramo da promenimo odnos društva prema politici i da postignemo veći nivo uključenosti. Treće – od presudne je važnosti da se čuju i uključe glasovi globalnog Juga. 

Gotovo je vreme pasivnih građana čiji je jedini doprinos izlazak na glasanje svake četiri godine i (u najboljem slučaju) povremeno deljenje senzacionalističkih objava na Instagramu o tome kako Amazon gori. To nije dovoljno.  

Ono što nam je potrebno jeste masovno učešće građana. Protesti širom sveta kakve svet još nije video. Buntovnički pokreti običnih ljudi iz zajednice i političari koje ti ljudi finansiraju, koji se ne oslanjaju na donacije milijardera, već na stotine hiljada malih doprinosa običnih ljudi poput Vas i mene. Ono što treba da priznamo jeste da su nedovoljna razvijenost, manje plate i eksploatacija prirodnih resursa globalnog Juga finansirali viši životni standard u Evropi, Americi i ostatku globalnog Severa. Moramo da prihvatimo da ove zemlje sada moraju da plate svoje dugove i preuzmu većinu troškova oko zanemarivanja ekološke krize. Tek onda može da se govori o poštenoj, pravednoj i održivoj tranziciji u harbri novi svet koji s ponosom nazivamo domom. 

Mi koji učestvujemo u klimatskom štrajku nismo stručnjaci za politiku ili javnu politiku. Ne zagovaramo određeni politički sistem, okvir ili ideoligiju i, svakako,  nemamo skriveni politički program. Sve što tražimo jeste da naši lideri poslušaju nauku i odmah razviju politiku kojom se zaustavljaju sva zagađenja. Tražimo da postupe onako kako bi to učinila racionalna osoba u stanju hitnosti. Desetine miliona hektara zemlje i više od milijardu životinja je izgorelo tokom sezone požara u Australiji, a to se dogodilo na ”samo” jedan stepen zagrevanja (iznad predindustrijskog nivoa). Tražimo od naših lidera da se ne kockaju sa našom jedinom planetom. 

Međutim, praksa koju ne tražimo je postavljanje dalekih ciljeva koji su nejasni i ne uspevaju da preciziraju tačno kako ih treba postići. Takve politike nisu planovi za klimatsku akciju. One su planovi za prikrivanje da se preduzima akcija. Prosto postavljanje ciljeva, a onda nastavljanje po starom, ne računa se kao dovoljna akcija. Ciljevi se neće ostvariti sami. Hitno su nam potrebne posebne politike koje zapravo osiguravaju zaustavljanje emisije štetnih gasova.  

Moja poruka Zelenim strankama je u suštini ista kao i svim ostalim političkim strankama. Ne postoji kompromis kad je u pitanju klimatska akcija. Pitanje koje se često postavlja je kad dozvoljavamo  da „savršeno” stane na put „dobrom”? U kom momentu bi Zelene stranke trebalo da prihvate bilo kakvu akciju umesto nikakve? Možda u nekim oblastima politike takvi kompromisi mogu taktički uspešno da se koriste, ali kad je u pitanju klima, već smo dozvolili da dođe do stanja hitnosti. Preduzimanje akcije za obezbeđivanje sigurne budućnosti za moju i generacije koje dolaze, postalo je partijsko pitanje. Slabi ciljevi za daleke datume neće nam omogućiti da postignemo prvi korak na putu ka akciji. Ukoliko nema ciljeva koji su u skladu sa međunarodnim naučnim konsenzusom (da se dostigne cilj 1.5 °C kako je navedeno u IPCC SR 1.5 (Specijalni izveštaj Međuvladinog panela za klimatske promene o globalnom zagrevanju od 1.5 °C))  koji ima konkretne planove za primenu, ne radi se dovoljno. 

Mi mladi se pokrećemo kako bismo tražili od političkih lidera da slušaju naučnike i preduzmu akciju za rešavanje klimatske krize. Ovogodišnji rezultati su razočaravajući: neuspela Konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP), povećane emisije ugljen-dioksida, neprimenjivanje Pariskog sporazuma (Paris Agreement) i diskriminišuće kampanje usmerene na klimatske aktiviste. Naš sistem očito nije spreman da se prilagodi i napravi promene koje su potrebne za borbu protiv ove krize. Postoji značajan jaz između upozorenja naučnika, mladih i građana o neophodnoj tranziciji ka društvu bez ugljenika i nedostatka akcije političara. Mi, mladi, smo zabrinuti. Zabrinuti da politički lideri ne shvataju klimatsku krizu ozbiljno. Da lobi fosilnih goriva i pristalice ekonomskog rasta toliko snažno utiču na političke odluke. Da se ekonomski i politički lideri oslanjaju na tehnologiju, a ne na smanjenje. Zabrinuti smo zbog toga što je politika slepa na klimatsku pravdu i što nauka biva ignorisana u korist nekolicine. Hitno nam je potreban sistem koji integriše ograničenja resursa naše planete i informiše građane, posebno mlade, o nužnosti tranzicije. 

Naše akcije su definitivno imale uticaja: ne prođe dan da se ne raspravlja o klimatskoj krizi, ali mi nismo štrajkovali za promenu diskursa. Štrajkujemo za konkretne političke akcije. Zeleni dogovor (Green Deal) Evropske komisije i njegov cilj da Evropu učini prvim kontinentom bez ugljenika je korak u pravom smeru. Izazov će biti da se prevaziđe politička mantra i brzo sprovedu mere za postizanje ekonomije bez ugljenika do 2050. godine. Ovde Zelene stranke imaju važnu ulogu u osiguravanju da Zeleni dogovor bude adekvatno finansiran i da subvencije za fosilna goriva budu zaustavljene. Ulogu u usklađivanju nove zajedničke poljoprivredne politike sa ciljem Zelenog dogovora, ulogu u prelasku na održivi transport i u razvoju sledeće generacije energetskih sistema, ulogu u ubeđivanju Saveta Evropske unije da podrži cilj Parlamenta i Komisije za tranziciju i ojača učešće građana i demokratiju. 

Imam samo 12 godina. Za klimatsku krizu znam ceo život. Od svoje sedme godine lobiram parlamentarce za klimatsku akciju u Kanadi, a sa devet godina sam počela da lobiram američki Kongres. 

Stručnjaci kažu da je klimatska kriza globalna hitnost. Moja zemlja, Kanada, proglasila je klimatsku vanrednu situaciju. Mi smo uzrok ove vanredne situacije – mi to radimo sebi, životinjama, celoj planeti, a to nema smisla kada ste dete. 

Odrasli treba da misle kao deca. Moraju da prestanu da misle o novcu i da ga stavljaju na prvo mesto. 

Imamo sve što nam je potrebno da bismo uspeli, sem sposobnosti da zamislimo bolju budućnost i volju ljudi. 

Deca koriste svoju maštu i mogu da vide bolju budućnost. Odrasli treba da budu otvorenog uma i da učine isto. 

Svi treba svake sedmice da izađu na ulice da protestuju i pokažu svojoj zajednici da se nećemo zaustaviti dok naša budućnost ne bude sigurna. To će stvoriti političku volju. Mi to možemo. Greta Tunberg nam je pokazala formulu: zgrabi transparent i izađi i protestuj svake nedelje. 

Moja poruka svima jeste da svi moramo da sarađujemo i da slušamo stručnjake, uključujući Lansetovo odbrojavanje (Lancet Countdown), međuvladin panel o klimatskim promenama, Pariski sporazum i dobitnike Nobelove nagrade za ekonomiju. Ekološki pokreti moraju da rade zajedno sa političarima kako bi izgradili bolju budućnost, čak i onda kad se čini da se neki političari nikada neće probuditi. 

Mi smo u klimatskoj pobuni i moramo tako da se ponašamo! 

U Sadberiju u Ontariju (Kanada), gde ja živim, mi klimatski aktivisti radimo sa lokalnim političarima, čak smo postigli to da naš grad proglasi klimatsku vanrednu situaciju. Mnogo ljudi je radilo zajedno da bi se to dogodilo. Ako možemo to da učinimo u Sadberiju, možemo i širom sveta. 

U ovom kritičnom momentu moramo i brzo da delujemo da bismo postupno ukinuli fosilna goriva i potrebno je da kritički gledamo na sistem i društvo u celini kako bismo stvorili bolju budućnost. Klimatska kriza ima snažne korene u društvenim i političkim pitanjima. Klimatske promene otkrivaju hitnost naših trenutnih procesa donošenja odluka. 

Jasno je da znamo kako da smanjimo emisiju gasova sa efektom staklene bašte – ili bar znamo odakle da počnemo. Zahvaljujući starijim generacijama postoje mnoge tehnologije i mogućnosti za transformisanje ekonomije. Prošlost nas takođe uči da naš pristup tehnologijama mora da bude oprezan – možemo da ih koristimo kao alat, ali ne smemo da dozvolimo da upravljaju nama. 

Nije slučajno da se zemlje koje se bore sa klimatskim rešenjima takođe bore sa demokratijom i korupcijom, kao što može da se vidi u Poljskoj, Češkoj Republici ili u Mađarskoj. 

Iako bi političari trebalo da budu odgovorni prema nama – građanima ove planete, njihovim glasačima i onima koji imaju moć da biraju – većina njih se odriče javnog interesa kako bi zaštitila korist nekolicine koja će biti plaćena stradanjem mnogih. U ovom političkom sistemu mi nismo jednaki: kao aktivisti, suprotstavljamo se organizovanoj moći novca, lobiju fosilne industrije i korumpiranim političarima. 

Sve ovo uprkos godinama protesta, direktne akcije, peticija i sastanaka, uprkos tome što je 2019. predstavljala istorijsku godinu za klimatske proteste u mnogim evropski zemljama. Poseban uspeh i veliki neuspeh nas neminovno navode na to da mislimo o novim strategijama i oblicima borbe za našu budućnost. U Češkoj Republici, kao i u mnogim istočnoevropskim zemljama, moramo da dovedemo borbu do zvaničnih institucija – kako su to u Poljskoj uradili Zeleni i stranka Levica (Lewica Razem). 

Takođe moramo da se usredsredimo na razvijanje organizacionih struktura klimatskog pokreta širom regiona. Zbog češke istorije nam nedostaje razvijeno civilno društvo koje postoji u većini zapadnih zemalja. Sada imamo najveću motivaciju od svih da počnemo to brzo da menjamo. 

Mi, mladi iz celog sveta, zahtevamo da politički lideri pod hitno preduzmu akciju po pitanju klime i poštuju potpisane dogovore o zaštiti životne sredine. Mnogi lideri održavaju konferencije da bi pozvali na hitna klimatska rešenja, ali njihove reči nikad nisu sprovedene u delo. Zbog toga apelujemo na političke lidere da poštuju svoja obećanja građanima koja se tiču zaštite planete. Ne možemo da živimo od reči; želimo konkretne akcije. Ako do toga ne dođe, treba da menjamo lidere, a ne klimu. 

Neke prakse se moraju zaustaviti: upotreba neobnovljivih izvora energije, koja je u osnovi emisije gasova sa efektom staklene bašte, kao i finansiranje kompanija koje su štetne po životnu sredinu. Umesto toga, treba da se okrenemo obnovljivim izvorima energije, sprovodeći propise o zaštiti životne sredine kako dolikuje. Država mora strogo da kazni one koji su odgovorni za uništavanje faune i flore. Onda će biti potrebno da se revidiraju propisi o zaštiti životne sredine i osigura da se zakon primenjuje na one koji štete životnoj sredini. Država bi takođe trebalo da ima tim odgovoran za nadgledanje aktivnosti kompanija koje posluju u blizini zaštićenih područja i za sprovođenje studija uticaja na životnu sredinu i pre pokretanja projekata. 

Ohrabrujem ekološke pokrete da nastave svoju borbu za spas naše planete, u ime budućih generacija. Sva živa bića su uključena u ovo pitanje i moraju da provere i osude sva dela koja štete prirodi. Pohvaljujem svačiji trud. Budimo čuvari planete, budimo tu za buduće generacije, da im pružimo planetu na kojoj se može živeti! 

Era politike identiteta mora da se završi: ona je opasna za sve. Pokušaji da preuzmu program i iskoriste ga kao sredstvo da privuku glasače, za pokrete koji rade na zaustavljanju klimatskih promena to je kontraproduktivno. Klima ne može da bude predmet nijednog drugog programa; treba da bude tretirana kao bezbednosno pitanje. Nadam se da dovoljna većina može da se ubedi da podigne klimatsko pitanje iznad nivoa dnevne politike. Ostajanje ispod 1.5° zagrevanja mora da postane preduslov za sve druge politike i pregovore koji se odvijaju u društvu. Postizanje toga zahteva dugoročni program koji prevazilazi parlamentarne uslove. 

Vreme je da svi politički pokreti koji žele da ostanu relevantni urade vizionarski i strateški posao koji je potreban da bi izneli svoje predloge u vezi sa tim koje politike su bitne za postizanje neophodnog smanjenja emisija i izgradnju klimatski nezavisne ekonomije i u vezi sa tim kako državne subvencije oblikuju zajednički način života. Trenutno je veoma malo političkih stranaka to uradilo ubedljivo. 

Da bi se povratilo poverenje sledeće generacije klimatske omladine, više ne sme da bude delimičnih rešenja, a predložene politike moraju da rezultiraju stvarnim smanjenjem emisija štetnih gasova na globalnom nivou. Nema više zabranjivanja emisija štetnih gasova iza evropskih granica i igranja sa brojevima. Većina emisija štetnih gasova koje Evropljani proizvedu zasniva se na potrošnji, ali to u brojevima nije vidljivo i mora da se rešava. Koherentnost klimatskih politika je obavezna: trenutno, klimatski pokreti u Finskoj vode kampanje kako bi naveli vladu da primeni svoju klimatsku politiku na multinacionalne kompanije koje su u njenom vlasništvu, a koje proizvode više emisija štetnih gasova nego država. 

Zelene stranke i pokreti moraju da budu inkluzivniji ukoliko žele da budu izbor ljudi za glasanje o klimi. Pod time mislim na okončanje sukoba između ljudi koji žive u gradovima i na selu, kao i između obrazovane elite i radničke klase. U Finskoj  retorika Zelenog pokreta često omalovažava one koji žive u ruralnim područjima. Da bi bili relevantniji većem broju ljudi, Zeleni treba da izgrade svoj identitet na nečemu drugom, a ne na tome da postavljaju ljude jedne protiv drugih. Kako tradicionalne stranke popot Stranke Centra (Suomen Keskusta) i Socijaldemokrata (Sosiaalidemokraatit) gube svoje glasače – uključujući i mlade – uglavnom u korist nacionalističke Stranke Finaca (Perussuomalaiset), trebalo bi da postane jasno da se igranjem na politiku identiteta i ismevanjem ljudi samo podstiče taj trend (gubljenja glasača). Ako se nešto i može zaključiti iz ispitivanja javnog mnjenja, druga strana je ionako bolja u tome. 

Trenutno se nalazimo u kritičnoj tački najveće krize sa kojom se čovečanstvo ikada suočilo. Preostalo je samo nekoliko meseci da se izbegne porast globalne temperature za 1.5° C do 2100. godine. Prema trenutnim podacima ova temperatura će biti dostignuta između 2030. i 2052. godine – što će nepopravljivo dovesti do smrtonosnog porasta od 6 do 8 stepeni na kraju veka. Ova kriza je višestruka: klimatske promene su jedan aspekt, ali tu je i šesto masovno izumiranje, trošenje energije i resursa, migracije i društveni problemi. 

Čini se da politički svet nije – ili se pretvara da nije – svestan ove situacije. Održivi razvoj – koji je uvek promovisan kao čudesno rešenje – je zastareo od 1980-ih: beskonačni ekonomski rast nije moguć u konačnom svetu, stoga ne možemo da postignemo klimatsku pravdu bez ekonomskog smanjenja. Zaustavljanje emisije gasova sa efektom staklene bašte je naša jedina opcija. Politika bi trebalo da se usredsredi na omogućavanje života unutar planetarnih granica bez stvaranja nejednakosti između bogatih i siromašnih. 

Sam politički sistem treba da se promeni tako da više ne bude kontrolisan ekonomskim sistemom koji stavlja ekonomski rast iznad kvaliteta života. Potrebne su nam stvarne demokratije širom sveta – ne granice koje ometaju solidarnost ili laži vlade za koju glasamo. Politički svet ne treba nikad da zaboravi da nije ništa bez ljudi koje predstavlja. 

Ljudi treba – i imaju pravo – da znaju šta se događa. Ako je realnost alarmantna, moraju da budu i informacije. Politika mora da sluša nauku kako bi donela dobre odluke. Mora da prestane da izbegava krivicu i da pokrete građana i pojedinačna ponašanja vidi kao nadu; na političkim liderima je da uvedu drastične mere. Moraju da pridruže stvarne mere klimatskoj hitnosti, da se distanciraju od kapitalizma, ostave slobodnu trgovinu za sobom, ograniče povlastice koje ugrožavaju živa bića i životnu sredinu i usredsrede se na razvijanje društvene sfere i obrazovanja umesto na ekonomiju, transport i industriju. 

Svim Zelenim pokretima i strankama bih volela da poručim da se ujedine. Velike promene zahtevaju vreme i masu ljudi. Vreme ističe, ali ljudi su tu. Revolucija će poteći od nas ili neće nikako. Nije važno to kako postupamo; važan je naš cilj. 

U decembru 2018. godine su aktivisti pokreta Petkom za budućnost (Fridays for Future) po prvi put štrajkovali u 14 nemačkih gradova. Do septembra 2019. godinenbilo nas je 1,4 miliona u preko 500 gradova samo u Nemačkoj. Dok se pokret neizmerno razvio tokom protekle godine, ne samo po veličini već i u metodama i kampanjama, osnovna metodologija ostaje dosledna. 

Omladinski klimatski pokret je prvenstveno definisan nedostatkom vremena da se zaustavi klimatska kriza i osigura budućnost u kojoj može da se živi. Zbog toga pokret Petkom za budućnost nikad nije išao ka tome da promeni ceo naš politički ili ekonomski sistem. Umesto toga, uvek smo razmišljali korak po korak, gledajući šta može i treba da se uradi (kao što je granični porez na ugljenik i sistem određivanja cene ugljenika) u narednih nekoliko godina kako bi se naša ekonomija uskladila sa zagrevanjem od 1.5° C. 

Izbor da naši zahtevi budu jednostavni i specifični daje nam jasnu poruku oko koje može da se ujedini mnogo ljudi. Širenje narativa koji koristimo u vezi sa klimatskom krizom omogućava mnogo većem broju ljudi da učestvuje, onima koji možda nisu toliko politizovani ili višu naginju umerenoj struji. Izgradili smo neverovatno inkluzivan pokret, što nas ne čini samo vezom između nevladinih organizacija i grupa građanske neposlušnosti u okviru klimatskog pokreta, na primer, nego i vezom između različitih društvenih grupa. 

Da bismo održali zamah omladinskih školskih štrajkova, moraćemo da izgradimo inovativne i delotvorne kampanje, kombinujući digitalne elemente i lokalne akcije običnih ljudi. Moramo na popularan i razuman način da nastavimo da saopštavamo o potrebi za radikalnom akcijom, a moraćemo i da se konsultujemo sa drugim (omladinskim) pokretima kako bismo bolje iskoristili sredstva poput društvenih medija. 

Uza sve to biće nam potrebni i partneri u politici koji ne kompromituju svoj položaj i nastavljaju uspešno da naglašavaju hitnost klimatske krize. Ovaj trend razlikuje Zelene od ostalih stranačkih pokreta. U vremenima kad je ekološka prekretnica sve bliže, ovaj odlučan pristup je preko potreban. Naš globalni klimatski sistem nije nešto oko čega može da se pravi kompromis – čak ni u manje progresivnim vladama. Kad budu preuzimali upravljačke odgovornosti, Zeleni će morati da ostanu konzistentni kad je u pitanju suština njihove politike. 

Naša jedina šansa da zaustavimo uništavanje života na Zemlji jeste da se izmestimo sa svoje tačke gledišta usmerene na čoveka i oslobodimo se toga da jurimo za sve većom materijalnom potrošnjom lišenom radosti i ekonomskim rastom. Moramo iz temelja da promenimo naš način razmišljanja, jer je to jedini način da promenimo budućnost sa kojom se svet suočava – uništenje.

Moramo da naglasimo neospornu potrebu za transformativnim promenama, jer izgleda da su današnji političari, sa svojom pričom o čistoj energiji i dekarbonizaciji, uključeni u nešto potpuno drugačije. Nisu svesni toga da te stvari nisu ni blizu dovoljne. Neuzimanje prirode i pravičnosti u obzir znači da ih žrtvuju zarad materijalne dobrobiti i rastućeg BDP-a. 

Potrebne su nam akcije zasnovane na često zaboravljenim činjenicama: mi smo deo prirode i imamo svoja ograničenja. Da bismo se prilagodili, moramo u našem svakodnevnom životu da sprovedemo decentralizaciju, lokalizaciju i rešenja zasnovana na zajednici. Pored toga, potrebne su političke odluke i zakoni koji podržavaju ove procedure. 

Zelene stranke ne bi trebalo da izdvajaju klimatsku krizu kao svoj jedini fokus, niti da pokušavaju da iskoriste sve veću pažnju javnosti u vezi sa klimatskim pitanjima. Umesto toga, treba da urade sve što je u njihovoj moći kako bi omogućile stvarnim rešenjima da zauzmu centralno mesto. Razgovor o složenosti problema i njegovim uzrocima je od presudne važnosti: Preuzeti inicijativu da se naglasi prekomerna upotreba i eksploatacija naše planete, jer to najbolje pokazuje da su nam potrebne transformativne promene – pokazati ljudima prave alternative i pomoći da zelena pitanja postanu društvena pitanja. Političari Zelene stranke moraju da budu u toku sa najnovijom naukom koja identifikuje osnovne poluge moći koje bi trebalo odmah da primenimo u praksi. 

Što se tiče pokreta, od vitalnog značaja je da sarađuju i da se obraćaju kako političarima, tako i društvu da bi postigli promene. Moramo da ukažemo i na zajedničke vrednosti u koje većina nas veruje i na apsurdnosti u načinu na koji naš trenutni svet funkcioniše. Umesto da krivimo ljude, treba da ih ohrabrimo da urade ono što mogu, pomažući im da prepoznaju da su problemi sistemski. S obzirom na to da se duboke promene ne mogu dogoditi bez da se promene i ljudi i društvo, moramo da izgradimo zajednice i pomognemo ljudima da se ponovo povežu s prirodom. 

Danas se, više nego ikad, profit stavlja ispred života. Političari, predstavnici i lideri širom sveta ne žele da priznaju da su potrebne sistemeske promene da bismo se spasli klimatske katastrofe. 

Većini naših lidera i političara je lakše da zamisle kraj sveta nego kraj neoliberalnog sistema. Moramo da vratimo ljudskost i buduće generacije u naše glavne političke prioritete. Moramo da stavimo život ispred profita. 

Za ovo nam je potrebna tranzicija. Klimatska pravda je društvena pravda. Potrebna ekološka tranzicija ne sme da bude teret društvu i moraju je platiti pravi krivci za klimatsku krizu. Samo 100 kompanija odgovorno je za više od 70 procenata globalnih emisija štetnih gasova. Njih treba kriviti, ne ljude koji ne recikliraju svoje plastične kese kako treba. 

Da bismo se izborili sa klimatskom krizom i ostvarili Pariske ciljeve za 1.5° C, moramo da smanjimo globalne emisije štetnih gasova za najmanje 7,6 procenata svake godine tokom naredne decenije. Međutim, nije ni blizu dovoljno samo pratiti Pariski sporazum. Politike moraju da budu mnogo ambicioznije za borbu protiv klimatske krize i moraju da se osiguraju stalne konsultacije sa naučnicima i stručnjacima u oblasti klime. Stvar je u proceni uticaja na emisije  štetnih gasova svaki put kad se razmatra nova politika. 

Naposletku, važno je razumeti da klimatska hitnost nije partijska stvar. Politički interesi ne smeju da budu stavljeni ispred klimatske hitnosti. Nas nije briga koja politička stranka je na vlasti. Koja god stranka da je, ona sarađujući sa svim političkim strankama i konsultujući se sa stručnjacima i naučnicima u oblasti klime mora da prepozna svoje odgovornosti u vezi sa klimatskom hitnošću i svoju moralnu dužnost te da deluje konkretno i efikasno kako bi sprečila najgore posledice klimatske krize. 

Teret klimatske hitnosti ne sme da padne na mlade generacije i njene posledice ne smeju da plate niži slojevi društva. 

Trenutna klimatska hitnost, koja svakim danom postaje sve gora i sve više razarajuća, ne pokazuje samo kako jedan neverovatan pokret ljudi može da nastane i da raste. Pokazuje i kako politički i ekonomski sistem može da izazove ekstremne krize. Politički sistem koji danas dominira svetom ne samo da olakšava svetskim liderima, nego ih i podstiče da šire laži u vezi sa uzrocima i posledicama klimatskih promena i da ne preduzimaju ništa po tom pitanju kako bi zadržali svoju moć. Ovaj sistem ne pruža svetu i čovečanstvu ono što im je potrebno. 

Promena koju bih voleo da vidim u politici možda zvuči radikalno, ali je neophodna. Praksa da se vlast i ponovni izbor uvek stavljaju na prvo mesto mora da prestane. Moramo da nađemo način da se lična pobeda više ne računa, a da se umesto toga prioritetizuju zdravlje i životi ljudi. Političari bi trebalo usko da sarađuju i sa nezavisnim naučnicima i sa ljudima kao što su socijalni radnici koji razumeju teškoće sa kojima se mnogi ljudi suočavaju iz dana u dan. To bi navelo političare da saslušaju konkretne činjenice u vezi sa klimatskom krizom i kako tranzicija može da se obavi na pošten način. Klimatska akcija i nula emisija štetnih gasova su ono što je hitno potrebno, a ne bi trebalo da najsiromašniji i najslabiji ljudi u društvu plate cenu toga, već velike multinacionalne kompanije koje bi napokon platile za krizu koju su u velikoj meri izazvale. 

Pozvao bih Zelene stranke i pokrete za klimatsku pravdu da zahtevaju ono što je neophodno i ništa manje. Biće mnogo ljudi (većinom starijih belaca) koji će pokušati da vas uspore, obeshrabre i kažu vam da je vaša borba besmislena ili da je već prekasno, ali nije i trenutno je borba potrebnija nego ikad. Nauka je uz nas, a i ljudi su. Ovo je doba promene. 

Za samo godinu dana je pokret Petkom za budućnost odigrao ključnu ulogu u politici i društvu, pritisnuvši Evropsku uniju da stvori Zeleni dogovor i uspostavljajući društvenu svest o klimi na međunarodnom nivou. No, da bismo zaustavili klimatsku katastrofu i stvorili bolju, pravičniju budućnost, moramo da uradimo mnogo više od fokusiranja na emisije štetnih gasova. Današnji politički i ekonomski sistem nas je doveo u opasnost od požara, gladi i masovnih migracija. Zasnovan na eksploataciji, tretira ljude, životinje i resurse kao sredstva za postizanje cilja: sticanje moći, kapitala ili kontrole. U sistemu u kom 1% ljudi poseduje 83% bogatstva, ostatak sveta nema šanse da napravi stvarnu promenu. 

Zbog toga mi klimatski aktivisti moramo da forsiramo sistemsku promenu koja će omogućiti najmanje privilegovanima – onima koji najviše trpe zbog klimatske katastrofe – da dobiju reč u oblikovanju sveta. 

U Poljskoj je borba protiv klimatske krize posebno teška. Lidere glavnih stranaka ne zanimaju naša budućnost ili bezbednost; zanima ih jedino pobeda na sledećim izborima. Poljska ima najveću elektranu na ugalj u Evropi (Bełchatów), mnogo rudnika i nema pravi plan za energetsku tranziciju. Klimatske promene se ignorišu ili čak poriču. Poljski predsednik tvrdi da je moguće koristiti ugalj i dalje i brinuti o klimi. 

Poljski pokret Petkom za budućnost stalno mora iznova da pokreće ovu temu u političkom i javnom govoru. Imamo šest zahteva za političare i novinare u Poljskoj. Prvo -da političari vode politiku na osnovu podataka Međuvladinog panela o klimatskim promenama. Drugo – da vlada Poljske proglasi klimatsku vanrednu situaciju. Treće – klimatske promene i kriza treba da budu uključene u osnovu nastavnog plana i programa. Četvrto – mediji moraju da preuzmu odgovornost informisanja društva o opasnostima klimatske krize. Peto – vlada Poljske bi trebalo da napravi nezavisni komitet stručnjaka za klimu čija uloga će biti da razviju plan za postizanje klimatske neutralnosti do 2040. godine. Šesto – da se smesta preduzmu mere da sprovođenje pravedne tranzicije za smanjenje emisija štetnih gasova. Treba da se poštuju i zastupaju prava i potrebe svih onih koji su pogođeni tranzicijom i krizom. 

Za nas koji smo već neko vreme aktivni u ekološkim pokretima, bilo političkim ili društvenim, dolazak pokreta kao što je Petkom za budućnost – U Španiji Juventud por el Clima-Fridays For Future – bio je katalizator koji je dao klimatskoj krizi istaknutu važnost. Štaviše, odluka da se 25. Konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama održi u Madridu u decembru 2019. godine dala je španskom klimatskom pokretu vidljivost koju nikad nismo očekivali. 

Vidljivost akcija pokreta Petkom za budućnost nije uvek bila praćena odgovorima političkih aktera na vlasti u Španiji. Čak i ako smo videli klimanje glavom na naše zahteve i dalje smo daleko iza mnogih evropskih zemalja i svetlosnim godinama iza nivoa akcije na koju naučnici pozivaju. Jedan gest bilo je proglašenje vanredne klimatske situacije od strane španskog parlamenta, što je kasnije odobrila i izvršna vlast. Proglašenje donosi potreban putokaz, ali za mnoge organizacije, među njima i Petkom za budućnost u Španiji, to nije dovoljno. 

U zemlji poput Španije, gde „zeleni talas” još uvek nije potpuno uzeo maha, društvene organizacije i pokreti su dužni da rade ono što u ostalim zemljama ili na evropskom nivou rade zakonodavci. Naše sestrinske organizacije u susednim zemljama ogledaju se u političkoj snazi koja pokreće ekološke inicijative. U Španiji, iako imamo obećanja koalicione vlade koja je imenovala ekološki okrenuto potpredsedništvo, moramo duplo teže da se borimo, jer ekologizam nije dovoljno zastupljen u parlamentu. 

U trenutku kad je moderno da političke stranke žele svoj mali deo zelenih glasača, istinski ekološke grupe bi trebalo da zauzmu prostor koji im, u ovoj klimatskoj krizi, odgovara. Evropske Zelene stranke treba da slušaju i mlade koji štrajkuju za klimu i naučnu zajednicu koja godinama upozorava na posledice klimatske krize. Rad organizacija kao što je Petkom za budućnost sastoji se u zahtevanju ambicija od političkih organizacija i zahtevanju uvođenja jedinstvenih mera za rešavanje ove krizne situacije. Sad je vreme za političare svih struja da rade na ispunjavanju ovih zahteva, a na Zelenim strankama je da vode ovaj proces. 

Dok se taj momenat ne dogodi, ne treba da gubimo nadu. Treba da nastavimo sa radom na lokalnom nivou kroz društvene pokrete koji pozivaju na klimatsku pravdu, jer ako smo uspeli da izvedemo pola miliona ljudi na ulice, zašto ne bismo mogli da promenimo sve? 

Kako napreduje, Ujedinjeno Kraljevstvo treba da napravi važnu strukturnu promenu, a to je reforma izbornog sistema. Ujedinjeno Kraljevstvo je gotovo jedinstveno u Evropi po upotrebi većinskog izbornog sistema, što koči bilo kakav veliki napredak u zelenoj politici. Porast udela glasova za Zelene za 60 procenata na opštim izborima 2019. godine, pokazao je efekat koji je, dotad neviđen, klimatski aktivizam imao na glasače tokom te godine. Međutim, uprkos ovom rezultatu, Zeleni nisu osvojili više mesta. Do neophodnih promena u politici će doći tek onda kada sistem to bude dozvolio. 

Još uvek predstoji dug put u pogledu promene prioriteta glasača. Aktivističke pokrete za klimu, kao što je Omladinski štrajk (Youth Strike), većinom organizuju ljudi koji imaju manje od 18 godina i još uvek nemaju pravo glasa. Dakle, ne samo da treba da proširimo pravo glasa i osnažimo mlade – koji su se pokazali zrelim i sposobnim – sticanjem tog prava sa 16 godina, već treba da utičemo i na starije glasače, posebno, jer imamo sve starije stanovništvo. Moramo da premostimo generacijski jaz – klimatske promene ne mogu da budu samo pitanje mladih. 

Ključna promena, koju je možda i najteže ostvariti, je pomeranje našeg društvenog fokusa sa neograničenog ekonomskog rasta i potrošnje. Bilo na nacionalnom, globalnom ili individualnom nivou, moramo da se udaljimo od ideje da je to ono što donosi sreću i uspeh. U skorijoj budućnosti ćemo biti prinuđeni da promenimo naše načine rasta i potrošnje, ali ako odaberemo da napravimo aktivni zaokret ka cirkularnoj ekonomiji ili primenimo neku vrstu Zelenog novog dogovora, cena toga za obične ljude i radnike moći će da se kontroliše i umanji. 

Najvažnija poruka Zelenih pokreta je poruka nade. Razmere akcije koja je nepohodna za suočavanje sa ekološkom krizom čine da se pojedinac oseća malo i izolovano. Strah vodi izostanku akcije. Uprkos tome što su „proroci propasti”, prostori i pokreti zelenih aktivista su ohrabrujući: uviđanje da se sa ovim ne suočavate sami, da niste jedina osoba kojoj je stalo, pretvara strah u nadu za budućnost. Klimatske promene će iziskivati toliko mnogo koraka da bi „deluj sada” moglo da bude zbunjujuće. Ovaj pokret i energija koja ga prati moraju da istraju na svakom koraku.