Zeleni evropski časopis: U prošlosti ste govorili o tome kako je glavni žanr poricanja klimatskih promena melodrama. Možete li da objasnite?

Kara Daget: Proučavala sam nove vrste priča koje krajnja desnica priča o klimatskim promenama i kako se te priče menjaju dok ljudi počinju da doživljavaju sve intenzivnije planetarne promene. Naročito me zanima odnos između mizoginije, podržavanja fosilnih goriva i klimatskog poricanja koji su prisutni u krajnjoj desnici. Ovi elementi se često analiziraju odvojeno – na primer, pokret #MeToo („I ja isto”) s jedne strane i uništavanje životne sredine s druge. Umesto toga, predložila sam koncept „petromuškosti” (engl. petro-masculinity) da bi se razmislilo o tome kako je ova grupa problema povezana, kako rodna anksioznost „klizi” uz klimatsku anksioznost.

Koristim žanr da bih objasnila ovu vezu. Zanima me žanr ili uopšteno pripovedanje zato što društveni žanrovi pomažu ljudima da organizuju svoja iskustva i pretvore ih u teme interesovanja. Žanrovi mogu da izazovu osećaj zajedništva. Govore ljudima na šta treba da obrate pažnju, šta se ponavlja kroz istoriju i šta mogu da očekuju u budućnosti. Naročito kad se proživljavaju krizni trenuci, može da se vidi kako stvaranje žanra može biti politički važno.

Intersekcionalnost nam takođe pomaže da shvatimo ključnu taktiku koja je korišćena za odbranu žanra “Čovek” – zavadi svoje protivnike, osiguraj da ostanu podeljeni.

Izgleda da je melodrama, koja je već dugo moćni politički žanr u Sjedinjenim Američkim Državama, ključni žanr američke krajnje desnice. Počela sam da cenim njenu ulogu u američkoj politici kroz knjigu Elizabet Anker (Elisabeth Anker) „Orgije osećanja” (Orgies of Feeling) u kojoj prikazuje dominaciju melodrame posle napada 11. septembra 2001. godine. Melodrama je veoma dramatična i emotivna forma koja stvara polarne suprotnosti dobra i zla – poput „osovine zla” posle 11. septembra. Melodrama idealizuje moralnost publike. Za razliku od tragedije, ona ne traži samorefleksiju. Heroji su istinski dobri, a negativci i zlikovci su izvan zajednice. Stoga, ne čudi što melodramu prihvataju autoritarni pokreti, mada može da se nađe i u demokratskoj javnosti takođe. 

Spomenuli ste da ovaj žanr može da se odrazi na širok spektar tema. Možete li da nam kažete nešto o ovoj intersekcionalnoj komponenti melodrame?

Uticaj na mene imao je i rad Silvije Vinter (Sylvia Wynter) o tome kako je čovek takođe žanr. Za Vinterovu žanr je način za teoretizaciju ove vrste intersekcionalnosti gde se rasa, pol, klasa i seksualnost mogu posmatrati kao merilo za određivanje toga koga treba da shvatamo kao potpunog čoveka, a koga treba isključiti. Vinterova dočarava ove priče kroz imperijalnu istoriju Zapada kao „žanrove čoveka” (engl. Genres of Man) i one nam govore o tome šta se računa kao ljudsko dostignuće koje je dostojno članstva u zajednici. Ove priče su aktuelne i danas i veličaju figure kao što su hranitelji, investitori, preduzetnici ili, što bi rekla popularna fraza američke desnice, onih koji stvaraju naspram onih koji uzimaju (engl. “the makers versus the takers”). Ponovno oživljavanje krajnje desnice, iz ove perspektive,  danas je samo poslednja instanca kretanja kroz istoriju Zapada koja je bila usmerena da po svaku cenu odbrani žanr “Čoveka” i zadrži sve privilegije belog čoveka i zapadnog kapitalizma. 

Intersekcionalnost nam takođe pomaže da shvatimo ključnu taktiku koja je korišćena za odbranu žanra “Čovek” – zavadi svoje protivnike, osiguraj da ostanu podeljeni. Vinterova pokazuje kako su te privilegije od samog početka međusobno povezane, što znači da ih treba razdvojiti ukoliko želimo da se pojave novi žanrovi.

Pokreti za ekološku pravdu širom sveta (poput pokreta „Sanrajz” (Sunrise Movement) u SAD-u) danas insistiraju na ukrštanju ovih različitih vidova nasilja i zajedno ih stavljaju na dnevni red. Oni pokazuju kako ekološko nasilje zavisi od društvene nepravde, a to je i razlog zbog kog ljudi drugačije boje kože i iz siromašnih zajednica najviše ispaštaju usled klimatskih promena. Nikad ne bi trebalo da zaboravimo koliko je važno graditi savezništva među pokretima za društvenu pravdu, ne samo zato što to pojačava naš glas, već i zbog toga što se ovi različiti oblici nasilja najbolje rešavaju sistemski.

Koje je tačno značenje klimatskog poricanja u žanru koji ste izneli?

Ono što vidim u krajnjoj desnici nije uvek poricanje. U radu iz 2018. godine nazvala sam to klimatskim odbijanjem, mada bi klimatski prkos možda bio bolji izraz. Izgleda da nas  privrženost opravdavanju upotrebe fosilnih goriva u svakodnevnom životu  dovodi do želje da ne samo da poričemo klimatske promene, već i da im prkosimo. Prkos klimatskim promenama se razlikuje od ignorisanja ili potcenjivanja istih što čine mnogi koji inače priznaju njihovo postojanje, uključujući i mene. 

Klimatski prkos se javlja kad ljudi shvate pretnju, ali odbijaju da se promene, udvostručujući nasilje. Ovo je delimično način odbrane interesa i profita elite, ali je takođe psihološki odbrambeni mehanizam, odnosno, način upravljanja pretnjama koje ugrožavaju moćne elite i kanalisanje osećaja nemoći na ranjiva tela.

Upotreba fosilnih goriva može da deluje kao trenutak upravljanja, kontrolisanja u svetu koji pruža osećaj kao da je sve više van kontrole.

Ignorisanje klimatskih promena je opasno, ali je to pasivno raspoloženje često povezano sa osećanjima zbunjenosti ili straha. Prkošenje krajnjoj desnici je intenzivno i sa mnogo besa. Prkos ne može više da počiva na odbrani statusa kvo, već mora da ubrza upotrebu fosilnih goriva do poslednjeg momenta. Ovo može da zvuči kao autoritativna politika.

Ovo govori o opštem zadovoljstvu u fosilnom autoritarizmu u Americi – pruža dobar osećaj zato što razbija ograničenja liberalnog, zapadnog licemerja. Upotreba fosilnih goriva može da deluje kao trenutak upravljanja, kontrolisanja u svetu koji pruža osećaj kao da je sve više van kontrole.

Rekli ste da je više u pitanju klimatsko odbijanje nego poricanje. Jesu li oni koji poriču postali potpuno marginalni?

Ne mislim da je poricanje marginalno. Mnogi ljudi na vlasti se i dalje služe narativima poricanja. Setite se samo Skota Pruita (Scott Pruitt), šefa američke Agencije za zaštitu životne sredine. Ipak, postalo je sve teže poricati da se klima menja.

Poricanje koegzistira sa mnoštvom drugih odgovora desnice, a mnogi od njih su kontradiktorni. Konzervativni političar ili izvršni direktor za fosilna goriva možda kaže nešto čime priznaje klimatske promene, a onda uvede politiku ili da još jednu izjavu kojom promoviše uobičajeno poslovanje. Međutim, poricanje je na momente još uvek korisno, pogotovo ako privlači pažnju javnosti. Ovo ima smisla u američkoj administraciji koja je prihvatila političke aspekte po ugledu na „rijaliti TV”.

Važno je proučavati složenost klimatskih narativa desnice, kognitivne disonance koje izazivaju, jer su značajni za proučavanje zbog toga što dovode u pitanje uobičajene pretpostavke o dijalogu u vezi sa klimatskom naukom. Mnogi istraživači veruju da će ljudi, kad istinski budu razumeli problem i njegovu hitnost, kad im se pokaže da je poricanje proizvedeno zbog interesa upotrebe fosilnih goriva, podržati politiku ublažavanja. Smatram da ovo ubeđenje nije potpuno besmisleno, inače ne bih držala predavanja u visokim školama. Međutim, ovo ne odražava baš najbolje ono što vidimo u krajnjoj desnici. Tamo sve deluje kao da prepoznavanje klimatskih promena samo podgreva nasilnu i etnonacionalističku reakciju.

Jedini efikasan način za ublažavanje klimatskih promena jeste zajedničkim međunarodnim naporima, ali snage krajnje desnice uglavnom nisu voljne da sarađuju sa drugim nacijama. Da li je to jedan od razloga zbog kojih su odlučili da brane upotrebu fosilnih goriva?

Da, to je tačno. Veliki deo retorike oko klimatskog prkosa zasniva se na priznavanju toga da klimatske promene iziskuju globalnu koordinaciju i saradnju što desnica odbacuje kao „globalizam”, termin koji je nabijen antisemitskom konotacijom. U stvari, klimatske promene su težak problem za američku desnicu zbog toga što bi njihovo rešavanje zahtevalo politiku koja je u suprotnosti sa interesima velikih donatora poput braće Koh (Koch) čiji je novac već uložen u budućnost fosilnih goriva. To takođe zahteva ulaganje u globalni politički sistem koji je u suprotnosti sa etnonacionalizmom i nadmoći belaca. Dakle, klimatske promene izazivaju anksioznost kako zbog kapitalizma vođenog fosilnim gorivima, tako i zbog specifičnog koncepta američkog suvereniteta koji ih pokreće. Američki suverenitet se zasniva na uverenju da Sjedninjene Američke Države treba da imaju potpunu kontrolu nad prekograničnim tokovima, kao i nad transnacionalnim tokovima u inostranstvu. Ta fantazija je sve teže održiva u svetu globalizacije iz mnogo razloga, ne samo zbog klimatskih promena.

Da su neokonzervativci razmišljali o ozbiljnosti klimatskih promena, mogli su da se zalažu za nametanje neke vrste američkog klimatskog vođstva ostatku sveta na isti način na koji je Bušova vlada ciljala da izveze demokratiju tokom 2000-ih. Da li ovakvo razmišljanje predstavlja izuzetak iz mejnstrim američkog konzervativizma?

Neki ekomodernisti se svakako trude da privuku podršku tvrdeći da Amerika treba da postane globalni lider u zelenoj tehnologiji i inovacijama. Ali u velikoj meri američka desnica vidi bilo koji oblik liderstva u politici zaštite životne sredine kao sputavanje američke moći, naročito američke korporativne moći, s obzirom na to da su već uspešno oborili mnoge važne ekološke propise u zemlji.

Američka desnica bilo koji oblik liderstva u politici zaštite životne sredine vidi kao sputavanje američke moći.

Dodala bih da klimatske promene primoravaju Sjedinjene Američke Države da uzmu u obzir svoju istorijsku odgovornost. Desnica vidi Ameriku kao „svetionik dobra” (engl. beacon of good) u svetu, ali ozbiljno shvatanje klimatskih promena zahteva razumevanje toga kako je Amerika u značajnoj meri doprinela problemu, kroz istoriju i danas, istovremeno izvlačeći bogatstvo sa drugih mesta. Stoga ova vrsta globalizma iziskuje više od pukog seta novih politika. Mora da uključuje preuzimanje odgovornosti za istoriju u kojoj Sjedinjene Američke Države nisu uvek bile na dobroj strani, nešto što bi značilo pokazivanje poniznosti. Pitanje je kako mogu oni koji su uzrokovali problem da očekuju da imaju najbolje ideje za njegovo rešavanje? To ne znači da Sjedinjene Američke Države ne igraju ulogu u inovacijama, već da treba da prepoznaju da istorijska krivica verovatno proizvodi mrtve uglove – poput nacionalne vere u kapitalizam – u smislu kreativnog razmišljanja o izgradnji održive budućnosti.

Još jedan izazov bi bio da se ljudi odreknu svog udobnog načina života. Igra li to ulogu u žanru?

Da, svakako. Ali u smislu stvaranja političkih saveza, možda bismo želeli da razlikujemo predstavnike i njihov stepen odgovornosti u klimatskim promenama. Postoje, s jedne strane, oni koji svesno forsiraju poricanje i prkose i pritom mnogo profitiraju – relativno mala grupa ljudi i korporacija od kojih možemo imenovati mnoge koji aktivno promovišu fosilna goriva. Zatim postoje mnogi drugi, uključujući Vas i mene, koji svojim svakodnevnim aktivnostima učestvujemo u tome, pogotovo u Evropi i Severnoj Americi gde je potrošnja po stanovniku mnogo veća nego na južnom delu planete. To je takođe odgovornost, ali naglašavanje ovih raznih vrsta saučesništva donosi druge političke probleme i važno je da ih ne urušimo.

Previše usredsređivanja na konzumerizam kao društvenu praksu može nas odvratiti sa uskog fokusa na korporacije i moć elite, koja je toliko važna tačka oslonca za promene.

Ovo me često odvede do Gramšija (Gramsci) i njegovog mišljenja o hegemonističkim ideologijama koje ljude čini saučesnicima u sistemu koji im nanosi štetu.⁴ Imati mogućnost kupovine poput Amerikanaca – jeftinih proizvoda koje Vam Amazon dostavlja do vrata – pruža mnogo udobnosti i zadovoljstva koja štiti ljude od inače surovog i nepravednog sistema. Zbog toga ekološki pokreti treba da budu oprezni i ne govore o potrošnji bez da govore i o društvenoj i ekonomskoj pravdi. Mada, više od toga, oni treba da govore o različitim vrstama zadovoljstva – svemu onom što ljudi dobijaju od transformisanih političkih i ekonomskih sistema koji su pravičniji i postojaniji. Od očekivanog životnog veka do stope samoubistava i stope depresije u Sjedinjenim Američkim Državama, postoji mnoštvo dokaza da ljudi pate u trenutnom sistemu i da će puno toga dobiti transformacijom sistema.

Možete li da nam date primer dobrog, progresivnog kontranarativa?

Loren Berlant (Lauren Berlant) u svojoj knjizi „Surovi optimizam” (Cruel Optimism) osvrće se na iskustvo proživljavanja momenata poremećaja – kad su naši stari društveni i politički žanrovi koji su imali smisla za život slomljeni, ali smo im mi bez obzira na to i dalje privrženi. Još nemamo nove žanrove da bismo opisali stvarnost koja nastaje, a stari žanrovi nam pružaju osećaj neutemeljene sigurnosti (surovi optimizam). Na primer, američki žanr „dobrog života” usidren je na potrošnji i statusnim simbolima srednje klase, poput posedovanja kuće, automobila, imanja, karijere koja omogućava plaćanje računa – a sve to postaje sve nedostižnije većini Amerikanaca (dok za druge, zapravo, nikad nije ni bilo moguće). Ovi stari žanrovi krše mnoga svoja obećanja, poput priče da ćete, ako se trudite i naporno radite, dobiti posao i ispuniti san o sigurnom životu. Berlantova ističe potrebu za množenjem i širenjem novih žanrova, ali i naglašava koliko je to teško ostvariti. Žanr mora da pruži ljudima osećaj ljubavi i povezanosti sa mestom i zajednicom.

Aktuelni omladinski klimatski pokreti, koji su u porastu širom sveta, pružaju nam vizije zelene tranzicije koje mi daju više nade nego što sam imala otkako sam počela da proučavam ovu temu. Ove vrste priča o kojima mladi ljudi govore razlikuju se od horora i distopije koji su dominirali u načinu na koji smo pričali o klimatskim promenama pre pet ili deset godina.

Kako reformisti mogu da upotrebe Gramšijev koncept hegemonije?

Mnogi inovatori posvećuju pažnju Gramšiju i tome da je važno baviti se hegemonističkom ideologijom kao delom sistemske promene. Mene zanima šta ovo govori o ulozi umetnosti i estetike – nešto u čemu se fašistički pokreti obično ističu i čemu se treba suprotstaviti. Na primer, tokom prvog Novog dogovora (New Deal) u Sjedinjenim Američkim Državama tridesetih godina, podrazumevalo se da umetnost igra bitnu ulogu u prenošenju novog ekonomskog modela javnosti. Vlada je unajmila umetnike, fotografe, grafičke umetnike i pisce da se pozabave javnošću i opišu kako to javnost zamišlja Novi dogovor, baš kao što je unajmila inženjere ili ekonomiste. Sličnu pažnju prema estetici videla sam u videu koji je napravila Aleksandrija Okasio-Kortez (Alexandria Ocasio-Cortez) za promociju Zelenog novog dogovora (Green New Deal) u kom se ona udružila sa video i grafičkim dizajnerima kako bi predstavila priču o devojčici koja odrasta u svetu u kom je donet Zeleni novi dogovor. To je, zapravo, bilo stvaranje alternativnog žanra budućeg američkog blagostanja. To je samo mali primer, ali je važno da se ne potceni značaj estetike i umetnosti, jer zadovoljstvo mora da bude deo priče. Potrebni su nam novi žanrovi koji će redefinisati zadovoljstvo kao nešto različito od konzumerizma. Oni mogu da se izgrade na zadovoljstvima koja smo u današnjem ekonomskom sistemu izgubili – vreme, zajednica, razonoda – a ne aktivnosti u slobodno vreme koje se zasnivaju na potrošnji.

Vaša poslednja knjiga, „Rađanje energije” (The Birth of Energy) (2019, Univerzitet Djuk (Duke)), prati genealogiju energije sve do termodinamike devetnaestog veka kako bi osporila logiku koja je u osnovi današnje upotrebe energije. Možete li da nam kažete nešto više o tome?

Knjiga je o istoriji energije; pod tim ne mislim na istoriju goriva, već na istoriju koncepta i nauke o samoj energiji. Opisuje kako je energija postala i predmet nauke i predmet politike. U svom istraživanju sam otkrila da se koncept nauke pojavio tek sredinom devetnaestog veka kad su eksperimenti sa parnim mašinama već bili u zamahu.

Ljudi shvataju energiju kao univerzalnu, transistorijsku činjenicu prirode, dok knjiga pokazuje da energija ulazi u nauku kao posebna vrsta ekspertskog znanja – onog koje postaje moguće zahvaljujući interakciji ljudi i parnih mašina u vreme industrijskog imperijalizma.

Produktivizam je postao više od tehničkog cilja; on je takođe dominantan savremeni etos prema kom svi i sve – ne samo ljudi, već i sama Zemlja – treba da se usmere ka tome da budu produktivni.

Preispitivanje istorije energije je posebno važno zbog toga što postoji mnogo načina da se definiše energija – čak i naučno. Međutim, mi bez obzira na to koristimo jednu određenu logiku energije – inženjersku logiku. Ova logika se odnosi na maksimizaciju rada i minimizaciju otpada. U „Rađanju energije” pokazujem kako ovaj praktični cilj, koji u određenim okolnostima može da bude koristan, veoma lako sklizne u moralno vrednovanje rada i otpada.

Kako je ovo shvatanje povezano sa našim trenutnim narativima o životnoj sredini?

Može da pomogne u objašnjenju ekomodernističke pozicije koja iznad svega vrednuje produktivizam. Produktivizam je postao više od tehničkog cilja; on je takođe dominantan savremeni etos prema kom svi i sve – ne samo ljudi, već i sama Zemlja – treba da se usmere ka tome da budu produktivni. Produktivističke vrednosti retko bivaju dovedene u pitanje ili osporavane- Ja mislim da je to delimično zbog toga što imaju dašak fizike u sebi. Izgleda da ih dominantna logika energije potvrđuje. Stoga, želim da osporim prirodnost energije i pokažem da ova logika energije ima istoriju. Nije univerzalna i ne dokazuje da je energija na delu po pravilu prirodno superiorna, bilo etički ili ekološki.

Može se prilično jasno videti kako produktivizam služi američkoj desnici u odbrani fosilnih goriva. Kad god postoji pretnja za neki cevovod ili izvlačenje, odbrana se gotovo u potpunosti vrti oko radnih mesta i ekonomskog rasta. S obzirom na ovaj fokus na radna mesta, u svojoj knjizi simuliram razgovor između politike energije i post radničkih političkih pokreta koji su pokušali da ospore pretpostavku da je sine qua non (neizostavni i suštinski sastojak) samog života rad i to da je Vaš status građanina povezan sa Vašim statusom radnika. Ukoliko možemo da osporimo vezu između rada, produktivizma i moralnih vrednosti, da proširimo svoju predstavu građanstva i blagostanja i ako uspemo da stavimo neke praktične stvari na dnevni red – kao što su smanjenje broja radnih sati i osnovni životni prihodi koji imaju svojih mana, ali svakako vode u pravom smeru – to će nam pomoći da umnožimo nove žanrove za zeleniju budućnost.

Ovaj članak je deo naše poslednje edicije: „Živ svet: Zelena politika u Evropi i šire” (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond).