„Šuma nad šumama” Ričarda Pauersa (2018, W.W Northon & Company)

Pregled Eduarda Godoa 

Kakve veze Pulicerova nagrada za fikciju ima sa političkom ekologijom? Pa, dobitnica nagrade za 2019. godinu „Šuma nad šumama” nije samo lepa i veličanstvena priča o grupi pojedinaca povezanih njihovom ljubavlju prema drveću u raznim oblicima. Od korena do semena Pauersov roman se razgranava kao stablo, poput džinovskih kalifornijskih sekvoja koje su glavni likovi ove priče o rastućoj svesti o živima i potrebi da se zaštite od industrijske agresije vođene profitom ili puke administrativne nemarnosti. Od tvrdih grana do mekog lišća prepliće devet ljudskih sudbina i vodi ih ka tome da otkriju, slave i brane šumu kao veliki rizom života koji nas sve povezuje.

Tokom prvih ekoloških pokreta 1970-ih, čuvanja drveća (engl. tree sitting) 1990-ih, antiglobalizacijskih protesta u Sijetlu 1999. godine i suzbijanja aktivizma posle 11. septembra, pojedinci su se možda osećali izgubljeno suočeni sa okrutnom realnošću satkanom od bešćutnih niti moći, novca i društva. Želja za prilagođavanjem je često najmoćniji podsticaj dozvoljavanju da se neke stvari dese, čak i doprinosi njihovom događanju. Tragične i lepe, epske i groteskne, sudbine „Šuma nad šumama” nude duboko razmišljanje o nepopravljivoj psihičkoj šteti koja se manifestuje u našem naglom odvajanju od prirode. Ali od individualnog osećaja svrhe do kolektivnih akcija koje pokreće, „Šuma nad šumama” takođe nudi toliko potrebno naglašavanje za promene u odnosima u smislu drugarstva i kolektivnog delovanja širom sveta.

Fikcija nije samo moćno sredstvo za oživljavanje naših želja, mašte i težnji. Ona je i izvor znanja. Daje primere i eksperimentiše na svetu i ljudima. Važan trend u književnosti poslednjih godina jeste klijanje ekosistemskog i ekološkog mišljenja – nešto što dozvoljava kazivanje različitih vrsta priča u odnosu na one ukorenjene u drami i melodrami kojima je 20. vek obilovao.

Bilo da je utopijska, distopijska ili neutralna, fikcija predstavlja sjajan portal u svetove političke ekologije. Iako se najnovija Pauersova knjiga izdvaja kao klasičnije književno delo, deo je osobenog književnog pokreta u koji se ubrajaju autori kao što su Margaret Atvud (Margaret Atwood), Paolo Bačigalupi (Paolo Bacigalupi), Ursula K. Le Gvin (Ursula K. Le Guin), Barbara Kingslover (Barbara Kingslover), Amitav Goš (Amitav Ghosh) i Kim Stenli Robinson (Kim Stanley Robinson). U dobrom društvu, moćan eko-roman Ričarda Pauersa može da zauzme svoje mesto na policama naših političkih (turističkih) vodiča ka boljem svetu.

„Zeleni rast, pametan rast: novi pristup ekonomiji” Ralfa Fuksa (2015, Anthem press)

Pregled Roderika Keferpuca 

Nemački filozof Peter Sloterdik (Peter Sloterdijk) je jednom napisao da je nastavljanje poslovanja na uobičajen način zločin, ali da je etika odricanja i samoodricanja naivna; inteligentan pristup bi bio negde između. Ovaj navod je vodeći princip u knjizi „Zeleni rast, pametni rast” Ralfa Fuksa.

U raspravi o pravoj strategiji protiv klimatskih promena – stagnacija ili održivi rast – Fuks je čvrsti zagovornik ovog drugog. Nisu nam potrebni apeli na ekstremnu štedljivost ili nulti rast. Fuks tvrdi da su potrebne tehnološke, političke i društvene inovacije i napredak koji nam omogućava da uđemo u novu etapu industrijske savremenosti: „prelazak sa ekonomije zasnovane na fosilnim gorivima na postfosilnu ekonomiju, sa nemilosrdne eksploatacije prirode na rast u tandemu sa njom, razdvajajući ekonomski rast od trošenja životne sredine.”

Prva polovina knjige, koja ima 390 strana, posvećena je ugroženosti životne sredine. Fuks daje kratak pregled ekonomskog uspona zemalja u razvoju, pojave nove globalne srednje klase, demografskog razvoja, preokreta u globalizaciji i pritiska koji svi ovi faktori stvaraju prirodi. On objašnjava kako civilizacija zavisi od tri elementa: stabilne klime, plodnog obradivog zemljišta i netaknutog vodenog ciklusa. Danas se sva tri nalaze u kritičnom stanju. Druga polovina knjige daje pregled zelene industrijske revolucije kao odgovora na ekološku krizu. On naglašava kako zelena transformacija može da se odvija u različitim ekonomskim oblastima – od poljoprivrede i energetike do urbanističkog planiranja i finansijskih tržišta. To je, na neki način, priručnik za ekološku tranziciju.

Ipak, mnoga pitanja su nedovoljno naglašena. „Povratni efekat” (engl. the rebound effect), fenomen u kom se efikasnost dobijena novim tehnologijama gubi zbog ponašanja ili sistemskih odgovora, spominje se samo na nekoliko stranica. Važna uloga koju pojedinačne akcije mogu da igraju u borbi protiv klimatskih promena, takođe je nedovoljno ilustrovana. Postoji razlika između forsiranja promena u ponašanju na pojedinačnom nivou i izmamljivanja promena u ponašanju integrisanjem održivosti u kulturu, čineći je nečim što je „kul” ili jednostavno guranjem ljudi u pravom smeru.

Prvobitno objavljena na nemačkom 2013. godine, kada je Fuks bio kopredsednik Fondacije Hajnrih Bel (Heinrich Böll), ova knjiga je dala dodatni zamah Zelenom novom dogovoru (Green New Deal) u nemačkim medijima i snažno odgurnula antikonzumerističke i antikapitalističke ideje pokreta stagnacije koji ima posebno jaku podršku u Nemačkoj. Ovom knjigom Fuks je postao jedan od vodećih glasova zelenog kapitalizma.

„Prizemno: politika u novom klimatskom režimu” Bruna Latura (2018, Polity)

Pregled Eduarda Godoa

Bruno Latur, mislilac klimatskog imperativa, jedan je od najuticajnijih umova Zapadnog intelektualnog područja. Kao odgovor na fenomen Tramp, njegova razmišljanja su fokusirana na ideju da klimatsko pitanje i njegovo poricanje moraju da postanu ključna tačka naše političke orijentacije.

Između progresivne savremenosti, okrenute ka globalnom – motoru globalizacije i kulturnoj dominaciji liberalne elite – i njenog odbacivanja u ime lokalnog, nijedna od podeljenih strana nije u mogućnosti da objasni realnost današnjeg sveta. Ukratko, putanja globalizacije je jednako neutemeljena kao i poricanje ljudskog uticaja u uništavanju života na planeti.

Međutim, kritičko odbacivanje globalizacije sa sobom nosi dve kontradikcije. Prvo – iskušenje za vraćanjem apsolutističkom okviru nacionalne države svugde je praćeno naglim skretanjem ka identitetu, nativizmu i ksenofobiji. Drugo – napuštanje bilo koje planetarne dimenzije osuđuje najsmelije politike na beznačajnost.

Kredibilitet i efikasnost političke akcije oslanjaju se pre svega na njenu sposobnost za „opisivanje stvarnog”. Naime, u ovom slučaju „novi klimatski režim”, ekspanziju nejednakosti i generalizovane migracije. Ali zarobljene u kategorijama koje su utemeljile njihovu moć, elite su odustale od ozbiljnog shvatanja ove realnosti, preferirajući neku vrstu otcepljenja i života van ovih okvira u klimatskom poricanju – bilo prećutno, bilo otvoreno kao što se time razmetalo američko predsedništvo.

Da bi se prihvatio zajednički vidik, da bi se orijentisali, potreban je novi kompas koji ima mogućnost da nas udalji od Trampove politike. Potrebno je suprotstaviti se ovoj kombinaciji najgoreg od globalizacije i najgoreg od nativizma kombinacijom njihovog najboljeg – prihvatanjem našeg porekla na zemlji, kao i međuzavisnosti koju to nameće kako bismo zajednički redefinisali uloge u geosocijalnoj borbi.

Kao što francuski naslov knjige Où atterrir? pita: „Gde da sletimo?” – zaključak bi mogao da iznenadi mnoge s obzirom na trenutna ograničenja Evropske unije, ali Latur predlaže da se upravo u Evropi obavi sletanje, jer ako zaista postoji laboratorija za redefinisanje naših političkih prioriteta izvan istorijskog okvira nacionalne države, a u službi planetarne dimenzije, to je svakako stari kontinent. Nadajmo se da su njegovi stanovnici dovoljno svesni ovoga kako bi dokazali da je Latur u pravu.

„U plamenu: (gorući) slučaj za Zeleni novi dogovor” Naomi Klajn (2019, Simon & Schuster)

Pregled Anabel Doson

U najnovijoj knjizi Naomi Klajn, svojom kritikom korporativne globalizacije i kapitalizma kojom se bavi tokom cele svoje karijere, priprema se da podrži Zeleni novi dogovor. Dokazi, potkrepljeni novim materijalom, koje je Klajnova odabrala prolaze kroz primere iz njenog bogatog rada tokom protekle decenije – od reakcija potencijalno radikalnog Vatikana do hitnih poruka iz dimom (u)gušene Britanske Kolumbije. Nasuprot tvrdoglavog političkog izostanka aktivnosti u vezi sa klimom, rastućih nejednakosti i sve asertivnije krajnje desnice, nada raste uporedo sa hitnošću dok se plan za promene pojavljuje u poslednjem momentu.

Aktivisti pokreta „Sanrajz” (Sunrise movement) okupili su se u Vašingtonu, u novembru 2018. godine kako bi pozvali na Zeleni novi dogovor. Njihov prijateljski prijem među progresivnim demokratama – novom političkom vrstom – praćen je pokretanjem zvanične odluke o Zelenom novom dogovoru samo tri meseca kasnije, a pokrenuli su je Aleksandrija Okasio-Kortes (Alexandria Ocasio-Cortez) i Ed Marki (Ed Markey). Tajming poslednjeg izdanja Klajnove objavljen u septembru 2019. godine, uoči američke predsedničke trke 2020, nepogrešiv je.

„U plamenu” nije vodič za Zeleni novi dogovor i ne teži tome da razotkrije njegove praktičnije aspekte kao što su to drugi učinili (vidi En Petifor (Ann Pettifor) ili Džeremi Rifkin (Jeremy Rifkin). Umesto toga, knjiga sveobuhvatno govori o tome kako brza dekarbonizacija predstavlja „šansu koja se pruža jednom u veku” (engl. once-in-a-century chance) da popravimo naš duboko manjkav ekonomski model i zašto je Zeleni novi dogovor naš najbolji način za to. U suštini, ovo podrazumeva temeljnu civilizacijsku transformaciju radi reorganizacije društva i iznošenja alternativnog pogleda na svet ugrađenog u međuzavisnost, reciprocitet i saradnju. Zeleni novi dogovor se mnogo više od solarnih ploča i vetroturbina odnosi na strukturne promene koje istovremeno ciljaju na višestruke međusobno povezane krize našeg vremena: ekološku, socioekonomsku i demokratsku.

Ovakva vrsta promene zahteva dubok intersekcionalni pristup. Za Klajnovu moć Zelenog novog dogovora leži u njegovoj sposobnosti da podigne vojsku pristalica praveći zajedno jednu nepokolebljivu klimatsku koaliciju različitih pokreta: ekoloških, radničkih, antirasističkih, feminističkih, demokratskih, domorodačkih i mnogih drugih.

Zeleni novi dogovor nailazi na opasan put pred sobom. Poslednja knjiga Klajnove služi kao podsetnik da bilo koji plan za ekološku tranziciju mora u svojoj srži da sadrži klimatsku pravdu ako želi da ima priliku za borbu u rešavanju kriza sa kojima se suočavamo. Mnogo toga je u igri, u vremenu kad se nazire klimatski varvarizam.

„Ekofeminizam” Marije Mis i Vandane Šive (2014, Zed Books, 2nd edition)

Pregled Širiel Šatelan

Reč „ekofeminizam” skovala je 1974. godine Fransoe Dubon (Françoise d’Eaubonne) u svojoj knjizi „Feminizam ili smrt” (Féminisme ou la Mort). Ona je verovala da bi feministički i ekološki pokreti trebalo da se ujedine i uvela je ideju da je potčinjavanje žena i njihovih tela proizvod istog kapitalističkog i patrijarhalnog sistema koji eksploatiše prirodu. U radu, prvobitno objavljenom 1993. godine, Marija Mis i Vandana Šiva slede razmišljanje sedamdesetih o potrebi za stvaranjem novog viđenja sveta koje u potpunosti prepoznaje međuzavisnost svih živih bića i za preispitivanjem sistema koji se hrani kolonizacijom živih bića i zemlje.

Marija Mis je nemačka sociološkinja; Vandana Šiva je indijska fizičarka, aktivistkinja i književnica. Šiva je poznata po svom aktivizmu u podršci malim poljoprivrednicima i protiv genetski modifikovanih organizama (GMO) i patentiranja živih organizama, a nagrađena je i Alternativnom Nobelovom nagradom 1993. godine. Njihov rad spaja perspektive feminističkih aktivistkinja koje su proučavale kapitalistički sistem i borile se protiv njega sa različitih pozicija – srce Zapada za jednu, eksploatisan globalni Jug za drugu. Kroz kritičku analizu patrijarhalnog i neokolonijalnog kapitalističkog sistema, Šiva i Mis nastoje da naglase i razlože tri usko povezana procesa dominacije: kolonizaciju Juga od strane Severa, dominaciju muškaraca nad ženama i eksploataciju i uništavanje prirode od strane ljudi.

Ova tri procesa prate istu logiku: devalvacija onoga što se smatra prirodnim i naturalizacija onoga što je „drugo” u odnosu na Zapadnog belog čoveka, negacija domaće radne snage ili minimalno neophodnog rada, kolonizacija zemlje i tela od strane Zapadnjaka predstavljena kao faza razvoja i delegitimizaciju bilo kakvog polaganja na običajna prava ili alternativne načine života. Ovi eseji naglašavaju hitna pitanja poput ekološke pravde, raspodele prirodnih resursa i neodržive prirode potrošnje Zapada. Mis i Šiva su doprinele današnjem oživljavanju ekofeminizma i razvoju dekolonijalnog feminističkog razmišljanja – u akademskim, aktivističkim i političkim sferama – koje nastavlja da traži puteve ka emancipaciji od predatorskog i smrtonosnog sistema.

„Fosilni kapital: uspon parne moći i koreni globalnog zagrevanja” Andreasa Malma (2016, Verso)

Pregled Fransoa Žariža 

Rad švedskog istoričara i filozofa Andreasa Malma tokom poslednjih deset godina pomaže nam da prođemo kroz neki deo složenosti koji obavija energetsku krizu. Malmov pristup je aktivistički, ukorenjen u istorijskom materijalizmu i proučavanju društvenih odnosa moći, a sve zasnovano na čvrstim empirijskim istraživanjima.

Kao odgovor na globalnu ekološku krizu, mislioci na koje su uticale klimatologija i hemija predložili su da se današnja epoha – u kojoj čovečanstvo postaje geološka sila za sebe – nazove Antropocen. Malm je glavna figura savremenog ekološkog marksizma koji smatra da akumulacija kapitala dovodi do uništavanja životnih procesa. Njegov predlog je da se koncept Antropocena zameni konceptom Kapitalocena – pojmom utoliko više inspirišućem kad se uzme u obzir istorijska putanja „fosilnog kapitala”.

Malmovo razmišljanje o poreklu fosilnog kapitala počelo je ambicioznim radom koji analizira istoriju čuvene mašine – parne mašine. „Fosilni kapital: uspon parne moći i koreni globalnog zagrevanja” (2016, Verso) reinterpretira priču o parnoj tehnologiji kroz prizmu društvenih i političkih odnosa koje je nova tehnologija stvorila. Prema Malmu fosilna goriva su „mikrokosmos nejednakih društvenih odnosa”. Na primer, prelazak industrije pamuka na ugalj 1830-ih godina desio se prvenstveno iz društvenih razloga. Dok je upravljanje vodnim resursima odlikovala kolektivna disciplina, parna mašina je pružila fleksibilan i individualistički izvor energije koji se dobro uklapao u ideologiju engleskog tekstilnog kapitalizma 1830-ih. Malm ide dalje gledajući „fosilno carstvo” i to kako je Britanija koristila parobrode i železnice da bi potčinila periferiju svetske ekonomije 19. veka – zemlje kao što su Indija, Egipat i Zapadna Afrika koje su izložene današnjim klimatskim rizicima.

U svom novijem delu, „Napredak ove oluje” (The Progress of this Storm) (objavljenom 2017. godine), Malm predlaže novu „epistemologiju klimatskog realizma”. Srž političke teorije koja se provlači kroz Malmov rad sastoji se od redefinisanja prirode kako bismo bili u skladu sa njom. Po njegovom mišljenju, priroda nije deo sveta koji je zaštićen od ljudskog uplitanja, niti hibridni artefakt koji su ljudi izgradili; ona je ono što se opire, ono što omogućava naš opstanak. Malm, naposletku, pokazuje kako je globalna ekološka kriza rezultat određenog broja istorijskih izbora i ishod sve neravnopravnijeg i destruktivnijeg globalnog kapitalizma. Ovo istorijsko, teorijsko i ratoborno delo važan je doprinos rastućoj disciplini socijalne ekologije.

Ovaj članak je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živ svet: Zelena politika u Evropi i šire” (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond).