Lorenzo Marsili: Svi pričaju o Green New Deal. Vi ste jedan od mislilaca iza toga. Kako je to sve nastalo?

Ann Pettifor: U 2007-oj, sazvali smo sastanak ekologa i ekonomista da diskutujemo o vezi između finansijskog sistema i klimatskog sloma. Sastajali smo se u večernjim satima u mom stanu u Londonu: Ja bih skuvala rižoto, a oni bi doneli vino. Naši sastanci su postali izveštaj, Green New Deal, koji su ubrzo pokupile Ujedinjene Nacije i koji je Barack Obama pomenuo u svojoj kampanji. Ali i dalje, nikada nije stvarno zaživeo.

Onda, pre 18 meseci, grupa Amerikanaca posetila je London da upoznaju savetnike Jeremy Corbyn-a i pokucali su na moja vrata. Rekli su da imaju kandidata u predizborima u Njujorku. Da njihova kandidatkinja nema šansi za pobedu, ali da želi tu polisu za njenu kampanju. Sastavili smo novi dokument, opet pod nazivom Green New Deal. Alexandria Ocasio-Cortez je zasnovala njenu kampanju na tome i pobedila uprkos svim očekivanjima. Od tog trenutka je u centru pažnje. Svi pričaju o Green New Deal i svi imaju različitu ideju o tome šta to predstavlja.

Šta je Green New Deal onda?

Glavna ideja je da ne možemo popraviti ekosistem dok ne popravimo ekonomski sistem, a ne možemo popraviti ekonomski sistem dok ne popravimo hiper-globalizovani finansijski sistem. Postoji direktna veza izmedju naliva kredita izdatog od strane banaka i trenutnog ekonomskog sistema zasnovanog na stalno rastućoj potrošnji, proizvodnji i, zato, emisija stalkene bašte. Banke nisu zabrinute o tome kako se novac koji snabdevaju troši ili s kojim efektom. Za tri godine posle Pariskog dogovora iz 2015-te, američka najveća banka, JP Morgan, pozajmila je 196 milijardi dolara kompanijama za fosilno gorivo. Zaustavljanje doprinosa klimatskim promenama od strane finansijskog sistema kroz strukturne promene je srž našeg Green New Deal-a. Promene navika, za šta se neki eko-advokati zalažu, nisu dovoljne.

Za demokratsko zdravlje Eurozone kao i za ostvarenje Green New Deal-a, arhitektura koja stavlja centralno bankarstvo dalje od parlamentarne odgovornosti i koja sprečava vlade da pozajmljuju da investiraju mora biti promenjena.

Pričajući o strukturnim promenama u finansijskom sistemu, imamo novog predsednika Evropske Centralne Banke (ECB). Šta bi trebalo da bude uloga centralne banke u vašoj viziji?

ECB oličuje problem sa finansijskim i monetarnim sistemom. ECB je dizajniran da bude izvan dohvata demokratski izabranih vlada i njenih ljudi. Ništa se ne može postići sa ECB dok se to ne promeni. Za demokratsko zdravlje Eurozone kao i za ostvarenje Green New Deal-a, arhitektura koja stavlja centralno bankarstvo dalje od parlamentarne odgovornosti i koja sprečava vlade da pozajmljuju da investiraju mora biti promenjena. U izvanrednom skorašnjem uvodniku, čak i Financial Times je bolelo da naglasi da je posao demokratsko izabranih političara da “navode fiskalno-monetarni miks”, ne centralnih banaka. Razlog zašto se i društvena demokratija i hrišćanska demokratija urušavaju u Evropi je zato što su obe prihvatile pojam da odluke treba oduzeti iz ruku političara.

Da li zagovarate direktno monetarno finansiranje država od strane centralnih banaka?

Ne, ja nisam za direkto monetarno finansiranje od strane centralnih banaka. Uprkos tome, ECB bi trebalo da upravlja finansijskim sistemom, kamatnim stopama i vrednošću valute u korist države u njenih poreskih obaveznika – a ne, kao sad, samo u korist privatnog finansijskog sektora. Jer su države i njeni poreski obaveznici ti koji daju ECB njihovu vlast i upravu. Ako državi treba novac, centralna banka treba da pruži pomoć u prikupljanju tih finansija – isto kao što komercijalna banka pomaže preduzetniku da prikupi finansije. Međutim, miks fiskalnih i monetarnih alata je od istog značaja kao i opšti stav monetarnih polisa. U većini ekonomija, taj balans je veoma nagnut ka monetarnoj strani sa nepovoljnim posledicama. Ekonomski, veoma labave monetarne polise su podigle cene imovina i možda usporava rast produktivnosti time što održava neekonomične biznise. Politički, centralne banke su stavljene pod ogroman pritisak od strane bankarskih lobista, ideologije kredita s kolateralom i od strane onih i kreditnih država koje misle da su niske kamate lukav način da izbave vlade koje se rasipaju. Istinito, ne treba kriviti centralne banke za labave monetarne polise.  Dokle god vlade nisu voljne da ispune njihovu stranu dogovora i prošire fiskalu stranu, centralni bankari su nužni da pokušaju i nadoknade manjak potražnje.

Odakle će doći finansiranje za Green New Deal?

U suštini postoje samo dva načina finansiranja investicije za Green New Deal, kao što su za bilo koju vladinu investiciju u infrastrukturu: kroz pristup novom kreditu i kroz pristup već postojećim ušteđevinama. Kredit je dostupan i vladam i privatnom sektoru kroz bankovni sistem.  Komercijalne banke pružaju kredite pojedincima i preduzećima, ali mogu takođe da pozajme vladama. Za vreme Drugog Svetskog Rata, kada su bile potrebne značajne kolčine finansiranja, velike banke pomogle su da se isplati britanski ratni napor tako što su pozajmile vladi. Dobile su državne obaveznice u zamenu za taj kredit. Na nivou cele ekonomije, ECB pruža kredite, direktno i indirektno, njenim klijentima: bankama, finansijskim institucijama i takođe vladama.  Ovaj proces, nazvan ‘kvantitativno olakšanje’, je pomogao EU državama da finansiraju trošenje po niskim cenama, i doveo je sniženje kamata za sve zajmoprimce u isto vreme.

Države bi mogle da investiraju u stvaranju poslova u suštinski ekološkim i obnovljivim:  energijama, transportu i sistemima koji koriste zemljište, a istovremeno stvaraju siguran prostor za penzije i ušteđevine. Što se više poslova stvara, više je primanja za zaposlene, ali takođe (u obliku poreza) za državu. To je način da se izbalansira račun!

Alternativno, država posvećena Green New Deal-u mogla bi da povuče finansiranje iz postojećih ušteđevina od strane individualaca, ali najvažnije, od strane banaka, penzijskih fondova, osiguravajućih kuća i ostalih institucija za ušteđevine – uključujući nacionalne banke za investicije. To znači da Green New Deal za Evropsku Uniju koji će koštati minimum oko 100 milijardi evra godišnje može biti finansiran od strane država koristeći razuman miks kredita i ušteđevina. Države bi mogle da investiraju u stvaranju poslova u suštinski ekološkim i obnovljivim:  energijama, transportu i sistemima koji koriste zemljište, a istovremeno stvaraju siguran prostor za penzije i ušteđevine. Što se više poslova stvara, više je primanja za zaposlene, ali takođe (u obliku poreza) za državu. To je način da se izbalansira račun!

Znate već klasični prigovor: Države EU već imaju velike dugove i zajmiti još više će izazvati krizu u pouzdanje na tržištu.

Evropske države su teško zadužene jer je svetska finansijska kriza uništila ekonomiju i stvorila masivna nazeposlenja, pogotovo u Južnoj Evropi. To je smanjilo primanja preko cele Evrope – i istovremeno poreske prihode. Štaviše, kriza je snizila prihode i deflacijski uslovi su otežali privatnom sektoru da pozajmljuje da investira i svara nove prihode. Ako želiš da popraviš dug, onda država treba da investira i zapošljava ljude. Tek kada su ljudi zaposleni stvaraće prihode, plaćati poreze i time pomoći da se izbalansira račun.

Država mora da investira. Ako zajmiš da platiš osnovne usluge, kao što su mnoge EU zemlje uradile, i u isto vreme nametaš strogost i odbijaš investiranje u nove poslove, tvoj sistem će postati neuravnotežen, gomilati velike dugove bez načina (prihoda) da se otplate. Trenutno, izgleda kao da Evropa pozajmljuje novac da plati kiriju.

Gledajući konkretni scenario, Italija je u dugovima i još uvek slabija sa izvozom nego pre 2008. Da li bi italijanska vlada u tom slučaju trebala da traži još duga specifično za produktivne ekološke investicije i, u tom slučaju, opravda kršenje Mastrihtskog ugovora?

Absolutno. Italijanska vlada treba da investira da zaštiti ljude italije od pretnje klimatskog oštećenja. Biće suša i poplava; ljudi moraju biti mobilisani za ogromne količine posla potrebnog da se zaštiti sigurnost italijanske nacije. Danas italijanska vlada sedi na rukama, pokazujući da ne može da priušti ili uradi bilo šta. Suludo je.

Kako bi to izgledalo u praksi? Ilva, Evropska najveća livnica locirana na jugu Italije, je nedavno kupljena od strane ArcelorMittal. Ta kompanija sada želi da se povuče zbog visokih cena obezbeđivanja osnovnih standarda za okolinu i zdravlje. Kako bi se Green New Deal suočio sa industrijskom polisom u ovom slučaju?

Privatni sektor neće preuzimati rizik da transformiše stare zagađujuće industrije dok premešta i zadržava radnike, osiguravajući da iskoriste svoje veštine za više održive ciljeve. Samo država može, i hoće, da preuzme taj rizik. Privatni sektor, kako Marianna Mazzucato kaže, je mali miš kad je u pitanju rizik. Država je lav. Država treba da ima plan šta je potrebno uraditi da bi se obnovili energetski i transportni sektori. U UK, radnici livnica su zabrinuti da će završiti kao rudari uglja napušteni od strane Margeret Thatcher. Ovo nije plan Green New Deal-a. Radnici u industriji čelika imaju izvanredne veštine, koje mogu biti preraspoređene da rešavaju klimatsko oštećenje, na primer dizajniranje i izgradnja odbrana od poplava i reciklaža čelika za održivu upotrebu.

Zelena ekonomija će zahtevati više rada i biće više samoodrživa nego karbonska ekonomija. Biće lokalizovana, “kuvana hrana” tip ekonomije koja će pružiti mnogo bogatiji život i povratiti naše zajedničko bogatstvo.

Pitanje zaposlenja je uvek na debati kada pričamo o ekološkim transformacijama. Udruženo sa tehnologijskim promenama, mnogo ljudi predvide budućnost sa niskim poslovima i govore o kraćim radnim nedeljama i osnovnim primanjima. Vi umesto toga mislite da će biti više nego dovoljno posla.

U mom pogledu, trebamo da zamenimo karbon za rad. Britanija uvozi boraniju iz Kenije, iako bi mogli da kultivišu dovoljno u UK. Radeći to, Britanija koristi kenijine slabe zalihe vode, exploatiše njenu malo plaćenu radnu snagu i zagađuje svet time što doleću povrće. U budućnosti, Britanija će morati da gaji sopstvenu boraniju. Roboti, univerzalna osnovna primanja i kraj zaposlenjima su zabludni snovi digitalnih kapitalista koji žele radnike koje ne moraju da plaćaju i potrošače koji jedva imaju novca da priušte njihove usluge. Zelena ekonomija će zahtevati više rada i biće više samoodrživa nego karbonska ekonomija. Biće lokalizovana, “kuvana hrana” tip ekonomije koja će pružiti mnogo bogatiji život i povratiti naše zajedničko bogatstvo. Pogrešno je reći da će biti ekonomija sa malo zaposlenih. Zamenićemo energiju stvorenu fosilnim gorivima sa ljudskom snagom.

Bilo je nekih pokušaja u 2008. da se reguliše finansijski sistem ali su bili neuspešni. Obama, koji je pobedio predsedništvo SAD u sred finansijske krize, iznenadio je čak i banke sa time koliko je ugodljiv bio. Zašto bi bilo drugačije sada?

Velika finansijska kriza šokirala je levice u Evropi i u SAD. Mnogi su zanemarili da razumeju po kojoj meri, zahvaljujući neoliberalizmu, su sve ekonomije internacionalizovane (globalizovane), a nacionalno stvaranje ekonomskih polisa ograničeno. Evropske izabrane vlade upotrebljavaju veoma malo samostalnih polisa. Odatle frustracije prema političarima od strane javnosti i desničarskih pobuna protiv “elita” preko cele Eurozone. Bez obzira da li nam se to sviđa ili ne, većina desničarskih populističkih vlada su anti-globalizacijske. Socijalne demokrate su bile pro-globalizacijske. Desničari nemaju odgovore, Levičari takodje nemaju odgovore na problem globalizacije.

Neuspeh Levice da razumeju internacionalizovani sistem proizveo je nauspeh da se isti sistem reformira posle krize. Kao rezultat toga, globalizovani finansijski sistem osigurao je svoju poziciju. Danas poslovanje je bolje nego uobičajeno za globalizovani finansijski kapital jer, za razliku od pre kriznog doba, spekulacije od strane svetskih velikih finansijskih institucija su “zagarantovane” od strane vlada. Ovo je dovelo do masivnog povećanja u privatnom (pogotovu korporativnom) dugu, podiglo cene imovina i rast u nejednakosti. Kada se desi sledeća kriza, moramo biti spremni. Desiće se; globalna ekonomija sada više neuravnotežena nego što je bila u 2007. Levica i naročito Zeleni u Evropi će morati da imaju alternativan plan spreman – alternativnu strategiju i alternativnu arhitekturu za Evropu i internacionalni sistem. Taj plan je Green New Deal.