Pre više od decenije, svet je skliznuo u najgoru ekonomsku i finansijsku krizu još od Velike depresije. Kao odgovor na to, vlade su sastavile pakete ekonomskih podsticaja vredne više milijardi dolara. Ova kriza je iznedrila koncept Zelenog novog dogovora (Green New Deal). Ideja o korišćenju paketa ekonomskih podsticaja kako bi se istovremeno ojačavala ekonomija i sprečavale klimatske promene, dobijala je na snazi. Nažalost, samo ju je nekolicina nacionalnih vlada sprovela u delo.

Deceniju kasnije opet se ukazala prilika. Svetska ekonomija se ponovo nalazi na ivici ekonomskog pada usred klimatske katastrofe. U ovoj situaciji, Zelenim novim dogovorom bi svi bili na dobitku (engl. win-win).

Nova Evropska komisija, na čelu sa predsednicom Ursulom fon der Lejen, prihvatila je ove realnosti i predstavila svoj „Evropski zeleni dogovor“ (“European Green Deal”). Ova evropska vodeća politika predstavlja novu strategiju ekonomskog rasta, usmerenu na to da do 2050. godine pretvori EU u prvi klimatsko neutralni kontinent na svetu. Krajnje je vreme da Komisija razvije takav jedan program, nešto slično onome što Zeleni širom Evrope podržavaju već godinama.

Zeleni novi dogovor se uvek odnosio na povezivanje ekonomskih i klimatskih problema i njihovo istovremeno rešavanje. On je omogućio Zelenima da formulišu koherentnu ekonomsku i finanskijsku politiku i izađu iz svog „ekološkog okvira“ (engl. eco-niche) dok su politički odrastali. Posle Velike recesije, Zeleni novi dogovor je postao ključna vest i bio je u skladu sa političkim duhom tog vremena dok su Zeleni postajali sve prepoznatljiviji po svom političkom programu.

Geopolitika se vratila

Bilo bi glupo verovati da koncept razvijen u prvoj deceniji 21. veka može da se prenese u 2020. bez ažuriranja. Svet se promenio. Aktuelni problemi nisu više samo ekonomski, društveni i ekološki. Geopolitika se vratila osvetnički. Rečima istoričara Roberta Kagana (Robert Kagan): „Džungla ponovo raste.“ Usred fundamentalnog geopolitičkog prestrojavanja, međunarodni poredak se slama. Sjedinjene Američke Države i Kina su zarobljene u hegemonističkom sukobu. Bliski Istok je bure baruta. Liberalna demokratija se povlači. Svetska trgovinska organizacija se suočava sa egzistencijalnom krizom. Protekcionizam je u porastu. NATO i transatlantske veze su zategnuti. Svetski poredak ne traje večno.

Čini se da je „mentalitet silosa“ (engl. silo mentality) sveprisutan – geopolitika i Evropski zeleni dogovor se sprovode izolovano. U geopolitičkom svetu, Evropski zeleni dogovor treba da bude geopolitizovan.

U takvim uslovima, geopolitika postaje ključna. Treba je posmatrati transverzalno i integrisati u svaku politiku i političko pitanje. Čini se da je nova Evropska komisija ovo razumela. Ursula fon der Lejen se zavetovala da će ovo biti „geopolitička“ Komisija. Džosep Borel (Josep Borrell), šef spoljne politike Evropske unije je dao otrežnjujuću izjavu da EU mora da „nauči da se služi jezikom moći.“ Međutim, to se još uvek ne dešava. Čini se da je „mentalitet silosa“ (engl. silo mentality) sveprisutan – geopolitika i Evropski zeleni dogovor se sprovode izolovano. U geopolitičkom svetu, Evropski zeleni dogovor treba da bude geopolitizovan.

Sfere bezbednosti i ekonomije su sve povezanije. Više nije u pitanju ekonomija, već geoekonomija. Neoliberalna načela slobodnih tržišta, neometane slobodne trgovine i lese fera (franc. laissez-faire) su završene. Država se vratila, mešajući politiku, bezbednosne interese i ekonomiju. Uloga Huawei-a (engl. Huawei) u 5G, kineska „Inicijativa Jedan pojas – jedan put“ (engl. One Belt One Road Initiative) američke ekstra teritorijalne sankcije protiv gasovoda Severni tok 2 (engl. Nord Stream 2 pipeline) i američke kontrole izvoza visokotehnološke robe u Kinu su sve ekonomska pitanja kroz koja se očito jure geostrateški interesi.

Dogovor koji je usmeren strateški

Geopolitizacija Evropskog zelenog dogovora je zadatak sa kojim se Zeleni moraju uhvatiti u koštac. Zelene stranke koje su tokom godina ojačale svoj ekonomski profil sad moraju da porade na svom geopolitičkom profilu. To podrazumeva razvijanje šireg konceptualnog okvira i strategije – nimalo lak zadatak s obzirom na tradicionalne pacifističke korene Zelenih i skepticizam prema politici moći. Časopis „Ekonomista“ (engl. The Economist) je nedavno zabeležio: dok „je većina Zelenih odavno odbacila svoj instinktivni pacifizam“, njihovi spoljnopolitički impulsi, bilo prema Kini ili Rusiji, „ne nadoknađuju širu strategiju.“

Geopolitička razmatranja moraju da uzmu u obzir tri različite perspektive. Prvo – Evropski zeleni dogovor bi trebalo da razmotri svoj doprinos postojećim evropskim geopolitičkim izazovima. Drugo – trebalo bi da se razmisli o uticajima koje bi evropska energetska tranzicija mogla da ima na ostatak sveta. Treće – moraju se uzeti u obzir potencijalni uticaji unutar Evropske unije i potencijalni „efekat prelivanja“ tih uticaja.

Kao prvo, Evropa je u sve težem položaju. Sjedinjene Američke Države i Kina potkopavaju multilateralni poredak, boreći se oko sfera uticaja. Evropa je u izvesnoj meri uhvaćena u sredini, gde obe strane vrše pritisak na Evropsku uniju i njene članice da odaberu stranu. Ogroman izvoz iz Evrope, iako ekonomski koristan, čini je politički ranjivom. Zavisnost izvoza od oba aktera i potreba za direktnim stranim ulaganjima u Evropu postaju nešto poput Ahilove pete.

Prelazak na potpuno obnovljiv i efikasan energetski sistem bi odvratio evropsku ekonomiju od nafte i prirodnog gasa autokratskih država, smanjujući uticaj Rusije koja izvozi gas.

Sjedinjene Američke Države i Kina efikasno su iskoristile Nemačku u pogledu njenog automobilskog sektora. Dok je Peking upozorio Nemačku da bi mogao uvoziti manje automobila ukoliko Nemačka blokira Huawei-u 5G mrežu, Vašington je zapretio da će uvesti carine na evropske automobile ako Nemačka ne aktivira arbitražni mehanizam iranskog nuklearnog sporazuma (što je ona na kraju i uradila). Pišući u Fajnenšl Tajmsu (engl. Financial Times), Volfgang Munhau (Wolfgang Münchau) je pogodio pravo u srž: „Da Evropa ima svoje moderne Meternihe (Metternich) ili Talerane (Talleyrand), oni bi počeli baveći se prvo tom specifičnom ranjivošću: zaustaviti zavisnost od izvoznih višaka da bi se zaustavilo ucenjivanje.“

Evropski zeleni dogovor bi mogao da se pozabavi tom ranjivošću. Diverzifikacija ekonomije i podsticanje domaće potrošnje bi smanjilo spoljnoekonomsku zavisnost. Evropsku uniju bi takođe u dobru poziciju dovelo to da se okoristi globalnim trendom ka dekarbonizaciji. Trka za „čistom tehnologijom“ (engl. clean tech) je počela. Evropa je u pol poziciji da postavi standarde, finansiranje i regulatorni režim u ovoj novoj strateškoj industriji. U ovom kontekstu, Evropski zeleni dogovor bi mogao da bude stub evropske strategije povezivanja, promovišući održivu infrastrukturu u zemljama koje se graniče sa Evropom i šire. Integrisanje susednih zemalja u energetsku mrežu Evropske unije produbilo bi ekonomske veze i odbilo pritisak Kine da postavi industrijske standarde i izgradi ekonomsku dominaciju viđenu u kineskoj Inicijativi jednog pojasa i jednog puta.

Energija je ključna geopolitička komponenta Evropskog zelenog dogovora. Energetska sigurnost je jedini aspekt Zelenog novog dogovora kom je u prošlosti pružena adekvatna pažnja. Prelazak na potpuno obnovljiv i efikasan energetski sistem odvratio bi evropsku ekonomiju od nafte i prirodnog gasa autokratskih država, smanjujući uticaj Rusije, koja izvozi gas. Odgovaranjem na ciljeve Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, Evropski zeleni dogovor bi osnažio multilateralizam. Kao klimatska politika, takođe će smanjiti verovatnoću suše, poplava i nestašice vode – što sve ima potencijal da pokrene buduće geopolitičke događaje, od konflikta do kretanja izbeglica.

Evropski zeleni dogovor bi čak mogao da se zamisli i kao politika koja bi ojačala evro na međunarodnom nivou. Mark Lenard (Mark Leonard), direktor Evropskog saveta za spoljne odnose, tvrdi da promovisanjem zelenih finansijskih tržišta i izdavanjem zelenih obveznica: „Evropa može da osigura veću ekonomsku nezavisnost od drugih sila i počne da uspostavlja evro kao globalnu valutu“.

Geopolitičke posledice Zelenog evropskog dogovora

Ipak, geopolitičke implikacije politike Evropskog zelenog dogovora se ne mogu prevideti. Šta će se desiti sa Bliskim Istokom i Severnom Afrikom kad njihovi „naftne države“ (engl. Petrostate) više ne budu mogle da se oslone na to da će Evropa da kupi njihovu naftu? Kakvu budućnost oni imaju u postfosilnom svetskom poretku? Političko-ekonomska promena može da se pokaže kao izvor regionalne nestabilnosti, sukoba i posredničkih ratova u neposrednom susedstvu Evrope. Nacionalne naftne i gasne korporacije regiona, odgovorne za više od polovine globalne proizvodnje nafte, imaće ozbiljne probleme kad izvori njihovih sredstva presuše. Međunarodna energetska agencija je otkrila da nacionalne energetske grupe nisu spremne za prelazak na čista goriva: „vlade koje imaju vodeću ulogu u obnovljivim izvorima energije, nisu okrivile nijednu veliku nacionalnu naftnu kompaniji.“ Ipak, prodaja nafte i gasa čini više od 60 procenata fiskalnih prihoda u državama poput Saudijske Arabije, Iraka, Kuvajta i Katara. Novi svetski energetski režim će stvoriti pobednike i gubitnike. Evropski zeleni dogovor treba da osigura ulogu koju će da odigra za gubitnike novog klimatskog poretka.

Jedan od načina da se ovo postigne bi bio da se ovim državama pomogne u uspostavljanju ambiciozne infrastrukture obnovljive energije, povezane sa Evropom (poput projekta DESERTEC) koja bi omogućila Evropskoj uniji da uvozi obnovljivu električnu energiju ili da obezbedi, na primer, da solarna energija u regionu može da se koristi za proizvodnju vodonika, koji bi mogao da se izvozi za avio-putovanja ili teretni prevoz na duge staze. Stari svet energije mora da bude napušten, ali susedi Evrope treba da budu u mogućnosti da pronađu svoje mesto u novom svetu. U idealnom slučaju, podrška regionu bi bila vezana za reforme u oblastima korupcije, transparentnosti, demokratije i ljudskih prava.

Evropska unija mora da bude svesna različitih interesa oko politike Evropskog zelenog dogovora. Predlog mehanizma za prekogranično prilagođavanje ugljenika (porez na ugljen-dioksid) je dizajniran tako da stvori ekološke „ravnopravne uslove igre“ (engl. level playing field). S jedne strane, klimatske carine će omogućiti da se evropske kompanije ne takmiče u nedostacima. S druge strane, mogle bi da pozovu na kontratarife i odvedu do širih trgovinskih ratova koji podrivaju međunarodni trgovinski poredak.

Evropska unija će morati pažljivo da se kreće između sukobljenih ciljeva. Zeleni su često bili glasni u svom suprotstavljanju dogovorima o slobodnoj trgovini. U svetu u kom su multilateralizam i međunarodna trgovina napadnuti, oni moraju da razmotre da li bi neki trgovinski dogovori, iako nesavršeni, mogli da budu neophodni kao sredstvo za ponovno afirmisanje šireg poretka.

Poslednje, ali ne i manje važno, Evropski zeleni dogovor ne bi trebalo da postane tranziciona politika koja stvara pobednike i gubitnike unutar Evropske unije. Mark Lenard je upozorio da bi to za Evropu moglo da znači „sve ili ništa“. Dogovor bi mogao da postane platforma koja ujedinjuje Evropu i jača je u odnosu na Kinu i Sjedinjene Američke Države ili bi mogao da podeli Evropu između Istoka i Zapada. Ukoliko se to desi, treće strane, poput Kine, lagano će podeliti Evropu još više.

Kina je investicionim obećanjima već stekla uporište u Srednjoj i Istočnoj Evropi. Ovom regionu je potrebna adekvatna finansijska podrška u tranziciji ka održivoj ekonomiji. Ovo bi potencijalno moglo da poprimi karakter Maršalovog plana kako bi pomoglo ekonomijama Srednje i Istočne Evrope da postanu podobne za 21. vek. Pružanje direktne dobiti iz Evropskog zelenog dogovora državama članicama čini strane investicione ponude, koje uključuju anti-EU uslove i/ili zahteve, manje ubedljivim. Nemačka štednja u Evropi je već pokazala šta se dešava kad je ekonomija na rezervi, a Evropska unija ne podržava one članice koje imaju ekonomske teškoće. Zahvaljujući nedostatku ulaganja iz Evropske unije, Kina je otkupom strateške imovine kupila uticaj u Grčkoj.

Evropski zeleni dogovor mora da prihvati realnost našeg geopolitičkog doba – ambiciozan zadatak za novu Komisiju. Sve različite službe i odeljenja Evropske unije moraće da razgovaraju jedni s drugima, a ambasade i predstavništva Evropske unije u inostranstvu će morati da prime odgovarajuće obučeno osoblje za usmeravanje geopolitike i energetske tranzicije. Kako raste moć Zelenih stranaka, one bi trebalo da počnu da razmišljaju o geostrategiji. Zeleni bi trebalo da izvrše pritisak na institucije Evropske unije u narednih nekoliko godina, kako bi bili sigurni da je razvijena geopolitička strategija za Evropski zeleni dogovor. Bolje je pripremiti se za geopolitičko vladanje pre nego kasnije.

Ovaj članak je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živ svet: zelena politika u Evropi i šire” (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond).