Tine Hens: Pa recite mi, šta je ekofeminizam?

Šerilin MekGregor: Ekofeminizam se često namerno pogrešno tumači kao briga za planetu koja gotovo suštinski pripada ženama, kao da su unapred programirane samo zato što imaju decu i mogu da budu majke. Ovo su unapred donete, nenaučne pretpostavke. Tokom svoje istorije, ekofeminizam se razvio u kritički, politički pokret koji se ne fokusira samo na prava žena, već povezuje i različite oblike ugnjetavanja. 

Ekofeminizam je nastao 1970-ih godina iz feminističke kritike ekološkog pokreta i ekološke kritike feminističkog pokreta. Analiza je u suštini jednostavna: ugnjetavanje ljudi i potčinjavanje prirode polaze od iste logike koju nalazimo u kolonijalističkim, kapitalističkim i patrijarhalnim mišljenjima. U tom smislu, ne može se boriti protiv jedne nepravde ukoliko se o drugima ćuti. Kao feministkinja, ne možete jednostavno da zagovarate veće plate za žene ukoliko ostajete slepi za planetarne granice i priču o večitom rastu. Isto tako, prilično je izopačeno da jedan ekolog radi na alternativnim načinima življenja i potrošnje bez toga da ukaže na obrasce rodnih uloga ili na preteranu zastupljenost muških nosilaca standarda.

U ovom smislu, ekofeminizam je u osnovi intersektorski zbog toga što povezuje različite oblike isključenja i nepravde – od rasizma do zagađenja životne sredine – a postavlja pitanja o povlašćenima i postojećem poretku, stoga ne iznenađuje što postojeći poredak na njega reaguje toksično i odbacujuće, ili što se podsmevaju ekofeminizmu kao proizvodu preosetljivih, paničnih žena, ili što napadaju žene kao takve. I da, reaguju čak i bacanjem sumnje na klimatsku nauku.

U Sjedinjenim Američkim Državama koalicija organizacija za ženska prava i klimatsku pravdu je predložila Feministički zeleni novi dogovor (Feminist Green New Deal)¹. Zar Zeleni novi dogovor (Green New Deal) nije dovoljno transformativan?

Ovaj Feministički zeleni novi dogovor pokrenut je u oktobru 2019. godine i na prvi pogled ukazuje na određene teme koje nisu dovoljno istaknute u mejnstrim zelenoj politici. Reproduktivna prava, na primer, posebno u uslovima klimatskih promena.

Najpoznatiji ekolozi, poput Džejn Gudal (Jane Goodall) i Dejvida Atenbroua (David Attenborough) su neomaltuzijanci: „Zaustaviti rast stanovništva kako bi se zaustavile klimatske promene.“ To ne može da prođe bez kritike. Moramo to da nazovemo onim što jeste: oblik rasizma i neokolonijalizma. Naročito bi feministkinje trebalo da progovore o ovom problemu, pošto on predstavlja napad na ženska tela.

Ugnjetavanje ljudi i potčinjavanje prirode polaze od iste logike koju nalazimo u kolonijalističkim, kapitalističkim i patrijarhalnim mišljenjima.

Još jedan od principa Feminističkog zelenog novog dogovora jeste i drugačiji pristup radu. Moramo da razumemo rad kao mnogo širi, raznovrsniji pojam. Ne radi se samo o plaćenim radnim mestima – sve negujuće profesije treba da budu posmatrane kao integralni deo programa zelenih radnih mesta. Ne možemo obnoviti ekonomiju ili preći na novu vrstu ekonomije ukoliko ljudi samo nastave da prave stvari. Moramo da zaposlimo i dobro platimo ljude iz negujućih profesija: prosvetare, medicinske radnike, socijalne radnike, pomoć u kući.

Dakle, ovo su sve dobre i neophodne tačke Feminističkog zelenog novog dogovora. Istovremeno, on je još uvek veoma usmeren na čoveka i ne spominje ništa o pomeranju ka oblicima poštovanja i davanja prednosti nečemu više (od samog čoveka). Da je Zeleni novi dogovor bio ekofeministički, sadržao bi i tu ideju – da je čovečanstvo samo jedna u moru drugih vrsta na ovoj predivnoj planeti.

Kako ova dublja shvatanja klimatske krize mogu da se premeste iz senke u centar rasprave? Kako započeti redefinisanje rada kad je fokus na razvijanju velike, zelene infrastrukture kroz mobilizaciju koja nalikuje svetskom ratu?

Dominantna perspektiva zelene ekonomije je zeleni rast, vrsta ekomodernističke ideje koja se sastoji u ulaganju u pravu tehnologiju i pokretanju fantastičnih inovacija. Strategija nije da se kaže da je to pogrešno, već da se pokaže kako to neće privući široke narodne mase. Svi smo zabrinuti zbog desničarskog populizma i toga kako privlači ljude koji se osećaju izostavljeno, zanemareno i kao da ih niko ne sluša.

Ne možete na rastući populizam da odgovarate sa još elitističkih rešenja. „Tehnofiksi“ (engl. technofixes – tehnološko rešenje problema) su upravo to. Oni neće otvarati radna mesta za široke narodne mase i staviti novac u svačiji džep. Kako onda zelenu agendu pretvoriti u popularnu? Svaki Zeleni novi dogovor mora da privuče radničku klasu, čistače, hotelijere, kuvare. Šta oni imaju od toga? Zašto je to dobro za njih? Ako promenimo ekonomiju, ona treba da se promeni na takav način da poboljšava kvalitet života za sve. U pogledu novca, ekonomske pravde, zdravijeg vazduha, čistijih kvartova, bolje hrane, vremena. Radi se upravo o ovakvim presecima niskougljeničnih politika i politika visokog blagostanja.

Ekofeminizam kritikuje tradicionalni ekološki pokret. Da li je previše privilegovan, previše beo i slep za sopstvene mehanizme isključivanja?

Dva primera iz protekle godine. Na svaku Gretu postoji jedna mlada osoba drugačije boje kože. Ipak, Greta privlači svu pažnju. To nije njena krivica, ali je važno da se mediji pobrinu za to da različiti glasovi mogu da se čuju. Drugo – „Pobuna protiv izumiranja“ (Extinction Rebellion). Njihova strategija je da pokažu građansku neposlušnost i budu uhapšeni. Koliko god to legitimno bilo, ignoriše jednostavnu činjenicu da neko ko je tamne puti radije ne bi da završi u ćeliji. Postoji pregršt izveštaja o političkom nasilju i rasizmu. Ne možete to da gurnete pod tepih samo zato što bi cilj opravdao sredstvo.

Trenutno je, kao i ostatak ekološkog pokreta, i pokret „Pobuna protiv izumiranja“ prilično beo. Rasprava o važnosti prikazivanja, različitosti i inherentne pravde počinje da se odvija. Nejednakost i klimatska politika su dve strane iste medalje. To je nepohodna rasprava, iako se ne sviđa svima. Ne može da se razgovara o klimatskoj politici, a da se prećutkuje strukturna napravda ili drugi oblici isključenja. Ne radi se samo o nepravdi na globalnom nivou, već i u našim dvorištima. U svom istraživanju sam iskusila kako i zašto se zelene teme smatraju elitističkim kad to ne moraju da budu, ali ovo jeste rezultat kad više govorite o električnim automobilima nego o značaju javnog prevoza.

Radili ste istraživanje u različitim kvartovima britanskog grada Mančestera i došli do otkrića da ljudi ne pokazuju interesovanje za zelenu agendu. Kako je popularizovati?

Prestati govoriti o održivosti i početi govoriti o kvalitetu života i ulagati u njega. U uslovima štednje u Velikoj Britaniji, ovo je presudno. Ljudi iz radničke klase su oštećeni svim smanjenjima u oblasti socijane zaštite i zabrinuti su za svoju svakodnevicu. Ne možete im prići i pričati o tome da kupuju manje ili menjaju ponašanje. Za neke ljude je jednostavno neophodno da (po)troše više jer njihove osnovne potrebe nisu zadovoljene. Zbog toga je prava reč pravda, a ne jednakost. Čim počnete da pričate o pravdi, o pravičnoj raspodeli sredstava, to kod ljudi nailazi na odjek.

Najskorije istraživanje koje sam sprovela u Mančesteru je bilo u zajednici Mos Sajd (Moss Side), koja je poznata kao veoma osiromašeno i raznoliko područje. Ispitali smo stanovnike o temama poput kvaliteta životne sredine ili kvaliteta svakodnevnog života, i jedna od njihovih najvećih briga je bilo smeće na ulicama. Radili smo takođe sa migrantima iz Somalije, koje donosioci odluka tretiraju kao teško dostupne – zajednica koju ne razumeju. Otkrili smo da postoji velika potreba za prepoznavanjem nezapadnjačkog angažovanja migranata u prirodi i životnoj sredini. Oni gledaju svet kroz islamske principe o nerasipanju i brizi za prirodni svet. Otvorenost ka tome daje nadu inkluzivnijem razumevanju održivosti. Treba da prestanemo da činimo da zaštita životne sredine izgleda kao nešto što se tiče bele, srednje klase. Vreme je da se počne sa dekolonizacijom politike zaštite životne sredine i politike klimatskih promena. Što više budemo preispitivali uski okvir zapadnjačkog pokreta za zaštitu životne sredine, više toga će se promeniti.

Radije bih imala demokratiju u siromašnoj životnoj sredini, nego represiju u savršenoj. Nije nam potrebno manje demokratije, potrebno nam je mnogo, mnogo više.

Ne pomaže to što je komunikacija u vezi sa klimatskim promenama prilično apstraktna po pitanju „smanjenja emisije“, „delova na milion“ (engl. parts per million) ili „prelaska na klimatsku neutralnost“. Kao da je ova egzistencijalna kriza eksel tabela planetinog računovođe.

Nauka je jasna. Oko toga više nema rasprave. Pa šta nam je činiti? Ovo pitanje otvara interesantniju raspravu u kojoj može da učestvuje više ljudi. Kako izgleda postugljenično (engl. post-carbon), pravično i pravedno društvo? Moramo da prevedemo znanje i nauku u nešto opipljivo. Kako ćemo da zaposlimo ljude? U kakvom društvu želimo da živimo? Na kojim principima se ono zasniva? Tu briga o ljudima i planeti postaje pristupačnija vizija od solarnih ploča, energetski efikasnog stanovanja i precizne poljoprivrede. U Mos Sajdu ljudi žive u kućama koje su toliko istrošene da ne možete ni da ih učinite ugljenično neutralnim. Pa odakle onda početi? Preskakanjem naučnog žargona i usredsređivanjem na kvalitet života.

Izbori iznova dokazuju da su ljudi spremni na to da glasaju protiv sopstvenih interesa. Neki glasovi čak naglašavaju direktne odabire koje nedemokratska vlada može da napravi. Izgleda da ne živimo samo u klimatskoj krizi, već i u demokratskoj.

„Radije bih imala demokratiju u siromašnoj životnoj sredini, nego represiju u savršenoj. Nije nam potrebno manje demokratije, potrebno nam je mnogo, mnogo više“. Širom sveta, svakako i u Velikoj Britaniji, stranačka politika postaje izuzetno polarizovana i toksična. Gubi se vizija, a mržnja se neguje strateški i kroz negativne kampanje. To je tužan i zabrinjavajuć razvoj, ali je možda i šansa da alternative procvetaju.

Bilo je nekih zanimljivih i uspešnih eksperimenata sa skupštinama građana u Irskoj i u Britanskoj Kolumbiji oko poreza na ugljenik. U Velikoj Britaniji su manje i konkretnije građanske porote dovele do toga da se zabrani GMO.

Pronalaženje zajedničkog jezika, razgovor i slušanje su očajnički potrebni. Mogu da zamislim da skupštine građana počnu da se oformljuju u gradovima ili čak na nivou zajednice. Gradovi su daleko ispred nacionalnih vlada po pitanju klime – oni su prave veličine za ovo, ali se i bore da dopru do ne(pre)obraćenih. Gradonačelnik Mančestera se trudi svake godine da organizuje zeleni samit. Stvarno je lepo otići tamo, ali kada se osvrnete oko sebe vidite samo bela lica. „Ne znamo kako da dopremo“ je žalba koju često čujem – na koju kažem: „Idite i podstaknite rasprave za kuhinjskim stolom oko nekoliko uobičajenih pitanja. Zabeležite ideje ljudi. Decentralizujte i uklonite pragove“. Decentralizacija je veoma ekofeministička tačka gledišta. Ne samo proces donošenja odluka, već i dominantno znanje.

Neki tvrde da nemamo vremena za spore procese skupština građana. Tvrde da su nam potrebna velika rešenja koja možemo da poboljšamo nezaustavljivim tempom.

Ne poričem da se klima nalazi u stanju hitnosti, ali se ovo ponekad koristi kako bi se stvari usmerile u određenom pravcu i zbog toga me brine ovaj jezik „klimatske vanredne situacije“. Retorički je možda koristan, ali ima i negativnu stranu. Šta se dešava u stanjima hitnosti? Dozvoljeno vam je da sprovodite vanredne mere. Ovo bi moglo da znači oduzimanje prava ljudima, a to je nešto što ne možemo dozvoliti da se ikad desi.

Kao odgovor na „treba da poboljšamo“ volim da istaknem da treba da cenimo svaku vrstu smislene radnje. Veoma je „muški“ usmeriti se na velika rešenja, na politiku otpora i borbe. Ovo se mora iskritikovati, jer predstavlja način da se usade sumnje u umove onih koji su spremni na akciju. Govori da briga o zajedničkoj bašti nema nikakvu vrednost.

Daću Vam primer iz mog komšiluka gde ima mnogo siromaštva, otuđenja i socijalne izolacije. Ljudi su odlučili da se okupe i počnu sa čišćenjem zaboravljenih zelenih površina i uličica, da posade cveće i stvore lepa mesta na kojima deca mogu da se igraju, a stariji ljudi da sede. Moglo bi se reći da nije u pitanju velika stvar, radi se samo o tome da se ljudi okupe, da im je stalo do toga i da održavaju te biljke u životu, ali ono što se zapravo dešava jesu obnovljen kontakt i veza. Počinje time što neko iz Malezije priča sa starijom Jamajčankom i shvataju da imaju toliko toga zajedničkog. Toliko je nade u tome.

Ovaj intervju je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živ svet: Zelena politika u Evropi i šire“ (“A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond”).