Godine 2020-e su započele slikama planete u plamenu, od Amazona do Australije. Nikad do sad nije bilo emitovano toliko ugljen-dioksida, eksploatisano toliko mnogo prirodnih resursa, ugroženo toliki broj vrsta. Povlačenje Sjedinjenih Američkih Država pod Trampovim predsedništvom označava novi klimatski režim. Danas ekologija u svojoj osnovi oblikuje konture političkih podela. Klimatski imperativ zahteva alternativni sistem potrošnje i proizvodnje, kao i novi način upravljanja ljudskim društvima i njihovim ekosistemima.

Od svog nastanka ranih 1980-ih, kroz njihovo jačanje krajem 1990-ih, samo su Zelene stranke uvele u javnu sferu podsticaj za takvu reformu – „politiku civilizacije“ u najjačem smislu tog pojma. Gledano iz 2020, rane indikacije koje su podstakle njihovo utemeljenje – od izveštaja „Ograničenje rasta” do naftne krize 1970-ih i prvih pukotina u zapadnjačkom modelu opsednutom proizvodnjom – postale su pozivi upomoć. Upitno je može li zapadnjački modernizam da razume, a kamoli da razreši vezu između tri veka linearnog materijalnog napretka i nepopravljive štete na zemaljskim sistemima. Model je u zamci sopstvenih nepromenljivih rascepa: priroda spram kulture; pojedinac spram kolektiva; ekološko spram društvenog i nacionalno spram planetarnog.

Pa, šta treba da se uradi? Izgrađene u opoziciji neoliberalnom rastavljanju društva, Zelene stranke sada moraju da se okrenu kako bi postale centralni igrači, sposobni da upravljaju i preuzimaju inicijativu.

Ipak, novi list je okrenut i istorijski momenat je pred nama. Pojava naučnog racionalizma i prosvetiteljstva donela je vekove industrije i čelika. Socijalistička, konzervativna i liberalna mišljenja su gledišta tog modernog projekta koji često dele bezuslovnu veru u tehnologiju i pružaju čoveku istu apsolutnu centralnost. Politička ekologija, s druge strane, izgrađena je na granicama tog projekta . Bez napuštanja humanističkih vrednosti, ona potpuno i održivo uzima planetu u obzir. Tradiciju odlikuje nedostatak propisa, a raznolikost političke ekologije je ujedno njena snaga i slabost. Neograničena, napreduje naglo poput reke, razvijajući se i crpeći informacije iz različitih realnosti na terenu, dok mnoge pritoke hrane njenu važnost i osetljivost. Zajednička nit im je briga za živi svet. U ovom izdanju, Zeleni evropski časopis (Green European Journal) istražuje ovu snagu i jedinstvenost udubljujući se u višestruke svetove političke ekologije koji su u razvoju.

Danas se Zelene stranke susreću sa drugim strujama na sopstvenom terenu. Ekološka uzbuna je prepoznata širom političkog spektra čije mnoge nijanse zelene postavljaju nove probleme i mogućnosti. Dve tendencije se pojavljuju kao izazovi za progresivne Zelene stranke. S jedne strane, razblažena briga o zaštiti životne sredine (engl. environmentalism) pod maskom zelenog rasta koja održava društveno nepravedni status kvo. Sa druge strane, populistički i autoritarni talas koji se hrani nejednakošću i nepravdom, čime preti da napravi veliki skok unazad ka potvrđivanju prošlih uverenja.

Pa, šta treba da se uradi? Izgrađene u opoziciji neoliberalnom rastavljanju društva, Zelene stranke sada moraju da se okrenu kako bi postale centralni igrači, sposobni da upravljaju i preuzimaju inicijativu. Prvi zadatak biće napuštanje zone komfora opozicije i politike izbornih niša bez ugrožavanja njihovih vrednosti. Drugi će biti sezanje dalje od srednje klase i slanje poruke celom društvu. Jasan put da se to uradi jeste rešavanje problema geografskih nejednakosti i zalečenje bolnih podela između urbanih i ruralnih područja koje hrane nezadovoljstvo koje krajnja desnica eksploatiše. Treći zadatak će biti izgradnja snažnog i inkluzivnog narativa koji može da se uzdigne iznad prethodnih političkih prepirki. Ovaj poduhvat prevazilazi preispitivanje praksi posleratnog industrijskog društva: Radi se o redefinisanju uslova za napredak, prelasku od koncepta zasnovanog na kapitalističkoj i patrijarhalnoj dominaciji – ukoliko je socijalna država nakratko umanji – do vizije nematerijalne slobode, društvene pravde i obilja.

Temelji treba da budu položeni van izbornog ciklusa. Osnovno pitanje koje postavljaju zeleni intelektualci i aktivisti, od Gorca (Gorz) do Starhoka (Starhawk), od Džonasa (Jonas) do Klajna (Klein), zahteva odgovor. Koji svet želimo? Prioriteti će se menjati u odnosu na to gde se nalazimo, ali ciljevi su isti: uhvatiti se u koštac sa destruktivnim ekonomskim modelom koji proizvodi društvenu i ekološku nejednakost; učiniti prirodu apsolutnom vrednošću, pre nego spoljnim ograničenjem; oživeti demokratiju kao zajednički projekat; preispitati tržište i državu; ponovno povezati javne institucije sa društvom i konstruktivno pristupiti tehnologiji. Stići do toga znači strateško razmišljanje o Zelenom narativu i vođstvu, kao i razumevanje toga kako različiti pokreti (čak i oni najbuntovniji) doprinose pomeranju Overtonovog prozora onoga što je politički moguće umesto da rasipaju snage.

Vreme ističe, ali politička ekologija ima odgovore. Drugačiji svet, dobar život za sve.

Prepoznavanje odgovarajućeg nivoa, i akcije i mišljenja, od suštinskog značaja je za političku ekologiju. Uprkos njenim trenutnim ograničenjima, Evropa ostaje najprikladnije merilo. Principi koji su inspirisali evropsku integraciju su fundamentalni za zeleno razmišljanje: pomirenje, saradnja, deljenje i gledanje dalje od kratkoročnih interesa. Uprkos tome, odbrana ovog okvira ne podrazumeva odbranu njegovih institucija i njihove političke agende. Dok evropske institucije i njihove pristalice mašu Evropskim zelenim dogovorom (European Green Deal) kao rešenjem za klimatsku krizu, jedino Zeleni predlažu nešto što zaista prevazilazi ovaj zakasneli pokušaj „zelenog pranja“ (engl. greenwashing). Međutim, pozivanje na ekološku tranziciju neće odvesti nikud ukoliko ne bude uvezano sa pravim industrijskim i geoekonomskim odgovorom. U vreme temeljnih globalnih promena – viđenih u putanjama Sjedinjenih Američkih Država i Kine – i političkih saveza zasnovanih na fosilnom gorivu i emisijama – kao u Australiji i Brazilu – Zeleni se gotovo podrazumevaju kao alternativa.

Naposletku, da bi 2020-e bile decenija tranzicije, Zeleni moraju da biju unutrašnju bitku protiv zadovoljstva institucionalnim uspehom i iskušenja da pomešaju kulturnu hegemoniju sa izbornim dobitima. U suprotnom, „zeleni talas“ 2019. će biti ograničen na nekoliko zemalja u kojima Zelena stranka funkcioniše. Ljudi u Južnoj i Istočnoj Evropi su ekološki svesni. Ali glasovi ekologije se izražavaju na svoj način i u skladu sa sopstvenom stvarnošću, bilo kroz libertarijanizam piratskih stranaka, kroz urbanističke pokrete mediteranskih gradova ili kroz zadruge na nivou zajednice. Zeleni imaju toliko toga da nauče iz mnogih svetova političke ekologije.

Izazovi su ogromni, kao i odgovornost. Klimatski imperativ i stvarnost koju on diktira zahtevaju političku DNK koja se u osnovi razlikuje od one koju imaju tradicionalne stranke. DNK ukorenjenu u 21. veku. Vreme ističe, ali politička ekologija ima odgovore. Drugačiji svet, dobar život za sve.

Ovaj članak je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živ svet: Zelena politika u Evropi i šire“ (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond). 

A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond
A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond

This edition explores the different worlds of green politics today. From concepts such as ecofeminism and the Green New Deal to questions of narrative and institutional change, it maps the forces, strategies, and ideas that will power political ecology, across Europe as around the world.

Order your copy

Cookies on our website allow us to deliver better content by enhancing our understanding of what pages are visited. Data from cookies is stored anonymously and only shared with analytics partners in an anonymised form.

Find out more about our use of cookies in our privacy policy.