Zeleni Evropski časopis: Prvobitna pozitivna slika o fleksibilnosti i autonomiji ekonomije honorarnih poslova se očigledno nije ostvarila. Šta je pošlo naopako? 

Džulijet Šor:  

Ekonomija honorarnih poslova započela je idealističkim govorom iznoseći tri niza tvrdnji: ekonomsku, socijalnu i ekološku. Ekološke tvrdnje su uglavnom bile lažne. Transport i putovanja povećavaju koncentraciju ugljenika. Ako ih pojeftinite, biće ih više. Sa ekonomske i socijalne strane ekonomija honorarnih poslova obećala je novi način rada – rad bez šefa. Za razliku od uobičajenog načina zaposlenja, radnici mogu raditi kad god žele i koliko žele. Ova fleksibilnost, autonomija rada i, naročito, ideja da nema šefa odgovarala je mnogim ljudima. Svaki radnik ponaosob vidi ovo kao prednost ili nedostatak. Za one kojima su platforme izvor dodatnog prihoda, a ne sredstvo za sastavljanje kraja s krajem, ekonomija honorarnih poslova je atraktivna. Ovi ljudi možda već imaju posao sa punim radnim vremenom, penziju, dobrostojećeg supružnika ili već imaju svoj biznis.

Za one koji pokušavaju da zarade za život, s druge strane, honorarni posao je propao. Neke aplikacije su značajno smanjile sume koje radnici dobijaju na radnom mestu, primoravajući ih tako da rade prekovremeno. Ovakve usluge su oduzimale poslove radnicima. Drugi problem je što aplikacije imaju otvoren pristup, što znači da su platforme preplavljene ljudima koji bi da rade. Ako ukupan obim posla ostane isti, ljudi provode vreme čekajući posao bez naknade. Ljudi koji rade puno radno vreme u servisnim poslovima i isporuci, uključujući poslove sa visokim satnicama, čak i ne dostižu prihode na nivou minimalne prosečne zarade. Sve se svodi na politiku kompanije koja je spustila norme i istovremeno omogućila pristup za previše ljudi u servisnim uslugama za taj obim posla.

Pandemija Covid-19 ostavila je ljude bez posla i smanjila prihode. Neće li se zbog ovih uslova više ljudi oslanjati na honorarne poslove?

Dostavne službe zabeležile su veliki rast potražnje u doba pandemije. Na primer, Instakart (engl. Instacart), kompanija za preuzimanje i dostavu namirnica iz Sjedinjenih Američkih Država, zabeležila je veliki broj novih korisnika. Pad zaposlenosti primorao je još veći broj ljudi na posao koji podrazumeva isporuku. Danas previše ljudi juri premalo posla, jer ljudi gube klasičan posao i okreću se servisnim uslugama. U toj situaciji sve je prilično očajno i kompanije to koriste.

Ekonomija se sve više okreće poslovanju preko interneta, od kupovine do državnih usluga, a jedine kompanije koje dobro rade u pandemiji su velike tehnološke kompanije poput Amazona i Google-a. Šta će ovo generalno značiti za posao?

Velika gubitak je raslojavanje. Digitalizacija neće značiti isto za sve. Važno je razdvojiti digitalizovani rad od rada na daljinu. Rad na daljinu za privilegovanije radnike nudi određeni nivo autonomije i uglavnom je pozitivan. Neke trajne promene koje ćemo videti su te da kompanije dozvoljavaju zaposlenima da rade odakle god žele, što znači da mogu da žive u jeftinijim oblastima, a da pritom izbegavaju duga putovanja na posao. Briga o deci je problem, ali opcija za rad na daljinu je povećanje slobode za mnoge. Ako ljudi budu birali, izabraće ono što je najbolje za njih. U drugim oblastima digitalizacija rada biće daleko problematičnija. Digitalizovane funkcije ljudskih resursa već se koriste za zapošljavanje ljudi koristeći često diskriminišuće algoritme za odlučivanje.

Ključno je da se bavite pitanjima zadovoljavanja potreba, istovremeno štiteći planetarni ekosistem. 

Još veći rizik je sve veća podela između privilegovanih pozicija koje imaju mogućnost digitalnog rada i mnogih zanimanja koja zahtevaju fizički kontakt, a koja će ostati nedigitalizovana. Rast srednje klase u drugoj polovini 20. veka umanjio je snažne klasne razlike obrazovanjem i zanimanjem, ali izgleda da se one vraćaju. Dostavljači, ljudi na prvoj liniji, poslovi za koje vam nije potrebna diploma, mogli bi postati marginalizovani odnosom digitalizovanog i nedigitalizovanog rada, pretežno manuelnog rada.

Da li bi rad na daljinu mogao biti prvi korak ka tome da poslovi postanu sličniji honorarnom radu?

Ako razmišljate o posetama lekarima i medicinskom osoblju, možete videti kako bivaju plaćeni po učinku što je u osnovi i ekonomija honorarnih poslova. Mnogi naučnici misle da će moderna korporacija uskoro postati stvar prošlosti. Savremene korporacije su izvukle veći deo svoje delatnosti sa tržišta i organizovale je kroz komandovanje i kontrolu. Jedna od ironija slobodnog tržišta je da glavne institucije kapitalizma funkcionišu poput socijalističkih zemalja. Međutim, sve više kompanija preferira zapošljavanje preko agencija i spoljnu saradnju (engl. outsourcing) čime prenose svoje aktivnosti na tržište-ugovora, kontingentnu osnovu. Istorijski gledano sistem rada po učinku na zapadu je bio prilično loš kada su u pitanju bili uslovi rada. Ako bi se to desilo u kontekstu sigurnosti, kroz univerzalni osnovni dohodak ili druge robusne načine zadovoljavanja osnovnih potreba, onda sistem rada po učinku ne bi bio toliko loš kao u Britaniji pre industrijalizacije sa kojom ga povezujemo.

Vaša knjiga “Posle honorara” tvrdi da ne bi trebalo da odustanemo od prvobitnog obećanja ekonomije honorarnih poslova. Da li je vredno njenog očuvanja?

Imam mnogo kritika na račun ekonomije honorarnih poslova, ali potencijal je tu i mnogi radnici doživljavaju pozitivne aspekte. Postoji tehnologija koja je fantastična u smislu da čini mnogo onoga što menadžment čini suvišnim. Kupci i prodavci se automatski podudaraju. Kontrola kvaliteta je organizovana bez menadžmenta i često se primenjuje i na potrošače i na radnike. Problem nije tehnologija već društveni odnosi. Platforme u vlasništvu radnika ili korisnika, umesto grabežljivih kapitalističkih firmi, imaju potencijal da naprave algoritme koji se prilagođavaju željama i potrebama ljudi.

Kombinacija propisa, negovanje udruženog ekosistema, pa čak i platforme koje su u vlasništvu opština ili pojedinaca, mogu biti osnova za alternativnu ekonomsku platformu.  

Globalna mreža „sharing cities“ pokazuje šta gradovi mogu učiniti u tom pogledu – od propisa i tehničke podrške do početnih fondova za istinske inicijative za deljenje. Kombinacija propisa, negovanje udruženog ekosistema, pa čak i platforme koje su u vlasništvu opština ili pojedinaca, mogu biti osnova za alternativnu ekonomsku platformu. Naravno, veliki korporativni igrači ne vole konkurenciju. Ali ulazeći u novi period visoke nezaposlenosti i depresije, gradovi treba da budu kreativniji u proizvodnji i promociji radnih mesta.

Mnoge evropske zemlje koriste skraćeno radno vreme za upravljanje ekonomskim padom, a sve je veća rasprava o četvorodnevnoj radnoj nedelji. Da li je trenutna kriza prilika za novu ravnotežu između posla i slobodnog vremena?

Činilo se pogodnim trenutkom da se razgovara o skraćivanju radnog vremena, naročito na početku krize, jer su se ljudi vratili osnovama u pogledu trošenja i potrošnje. Zemlje su davale prioritet osnovnim potrebama u lancu snabdevanja i čak i ako ste bili na mreži, niste uvek mogli da pronađete ono što tražite. Ovaj trenutak podstakao je pitanje šta nam je zaista potrebno. Naše osnovne potrebe su hrana, zdravstvo, obrazovanje i utočište. Kada bismo se kao društva usredsredili na te potrebe, a ne na maksimalan učinak, to bi oslobodilo mnogo radne snage za druge aktivnosti. Istovremeno, pozitivna slika o drugačijem, jednostavnijem načinu života bila je rezervisana za privilegovane ljude čije su potrebe zadovoljene tokom vanrednog stanja.

Kraći sati predstavljaju opstanak i moraju biti u alati za klimatsku politiku. 

Druga dimenzija skraćenog radnog vremena odnosi se na klimatsku krizu. Proučavanjem odnosa između radnog vremena i emisije ugljenika vidimo da su u zemljama u kojima je radno vreme kraće, dok su ostale stvari jednake, emisije ugljenika smanjene.

Moramo ovo da poguramo, jer ne postoji način da imamo robusnu klimatsku agendu dok pokušavamo kontinuirano da širimo nacionalnu ekonomiju. U tom smislu, kraći sati predstavljaju opstanak i moraju biti alati za klimatsku politiku. Zeleni u Evropi (engl. Green in Europe) već dugo razumeju ovu tačku gledišta i to je bio ključni deo njihove agende od 1980-ih. U Evropi su skraćeno radno vreme i veći deo agende ušli u glavni tok razmatranja. To nije centralni deo, ali je legitimno gledište. Debata u Sjedinjenim Državama nije došla do ove tačke, iako Novi Zeleni Dogovor (engl. Green New Deal) govori o radnim mestima, ali ne i o rastu. Pitanje rasta, na neki način, treba da izađe na videlo. Ugljenik, zapošljavanje i blagostanje treba da budu ciljani politikom.

Covid-19 je prva i najvažnija zdravstvena kriza koja otkriva mnoge nedostatke u načinu upravljanja našim ekonomijama. Na šta bi Zeleni trebalo da se usredsrede kako bi ova kriza postala prekretnica?

Fokus bi trebalo da bude na tome čemu služi ekonomija. Da li je to rast zbog samog rasta? Pandemija je još jednom pokazala kako ekonomija ne funkcioniše na način koji zadovoljava potrebe ljudi. Pedesetih godina prošlog veka ljudi su govorili: „Ono što je dobro za General Motors, to je ono što je dobro za zemlju“. Ovo bih kritikovala, ali to je bio prihvatljiv argument. Sada je ključno postaviti pitanja o zadovoljavanju potreba, a istovremeno štiteći planetarni ekosistem. To znači razgovarati u smislu sigurnosti. Klimatska kriza stvoriće sve veću ekonomsku nesigurnost za sve veći broj ljudi zbog katastrofa, cena hrane, nestabilnosti i migracija. To već izaziva haos i doneće dalji ekonomski haos. Može zvučati kao prejaka poruka, ali radi se o usredsređivanju na potrebe ljudi: sigurnost, otpornost i minimiziranje rizika.