Pandemija Covid-19 pokazala je da su neki ekonomski sektori važniji od drugih za zadovoljavanje naših osnovnih potreba i omogućavanja dobrog života. Bazična ekonomija – obrazovanje, zdravstvo i socijalna zaštita, komunalne usluge i maloprodaja – presudni su za osiguranje održive budućnosti našeg društva.

Kriza je pokazala značaj određenih ekonomskih aktivnosti. Takođe, demonstrirala je ograničenja radikalne tržišne ekonomije, olakšavajući prednosti univerzalnog kolektivnog pružanja usluga putem javnog zdravstvenog sistema u poređenju sa sistemima u kojima je ispunjavanje osnovnih potreba uslovljeno sposobnošću plaćanja.

Na ovaj način, pandemija je pružila nove načine sagledavanja ekonomije, rada i doprinosa. Povratak na „uobičajeno poslovanje“, kao što smo to radili posle 2008. godine, bio bi greška. Dragocene lekcije iz tzv. pandemijske ekonomije mogle bi transformisati postpandemijske ekonomije i učiniti ih održivijima. Međutim, učenje ovih lekcija zahteva dve stvari: prvo – dobro razumevanje tržišnog liberalizma koji je pružio ideološku podlogu za liberalizaciju, privatizaciju i finansiranje, te drugo – viziju drugačijeg ekonomskog poretka i strategija za odgovor na buduće krize na efikasan i socijalno pravedan način. Ova vizija se može naći u jačanju „bazične ekonomije“, svakodnevne ekonomije koja uključuje velike delove javnih službi i komunalnih usluga.

Sužavanje ekonomije

Neoliberalni trijumf 1980-ih radikalno je promenio način razmišljanja i delovanja. To je bilo posebno vidljivo u tri oblasti. Prvo – orijentacija okrenuta ka spolja prigušila je fokus na domaću ekonomiju. Stvorena su nova tržišta i liberalizovana postojeća uključujući razna tržišta osnovnih usluga. Vodeći principi bili su stvaranje atraktivnih uslova za međunarodni kapital, kao i efikasnost, optimizacija i visok korporativni prinos. Drugo – mešoviti sistem zamenjen je sistemom tržišne ekonomije smanjujući raznolike ekonomije na ujednačene (globalne) tržišne ekonomije. Treće – makrosocijalni ciljevi zamenjeni su individualnim željama i preferencijama, a opšte dobro sopstvenim interesima.

Kao posledica toga, ljudska prava od zdravstvene zaštite do obrazovanja preko stanovanja postala su tržišna roba i usluge. Ovu robu i usluge proizvode privatna preduzeća, a pojedinačni potrošači kupuju na tržištu. Individualna odgovornost sada je značila „emancipaciju“ od sistema kolektivne bezbednosti, na primer kroz privatne penzije i zdravstveno osiguranje, vlasništvo nad kućom i ulaganje u sebe, u „ljudski kapital“.

Ovo usko shvatanje postalo je ne samo široko rasprostranjeno u ekonomskim naukama već je trijumfalno napredovalo u svim novim poljima ljudskog suživota. Gari S. Becker i Guiti Nashat Becker progurali su ovu ideju do logičnog zaključka u svojoj knjizi iz 1996. godine – Ekonomija života (engl. The Economics of Life).

Sa jedne strane, naglasak na individualnoj optimizaciji, međutim, podriva socijalnu koheziju, solidarnost i otpornost. Naravno da ima smisla identifikovati mogućnosti uštede – na primer u zdravstvenom sistemu, ali neuravnoteženi fokus na efikasnosti osnovnih usluga ima duboko problematične posledice, posebno kada se pojave nepredviđeni događaji. Dugogodišnji zahtev Austrijskog revizijskog suda za smanjenjem „neefikasnog“ prekomernog kapaciteta u krevetima na intenzivnoj nezi revidiran je na početku pandemije Covid-19 kao priznanje ovome.

Napokon, činjenica da „ekonomija“ – shvaćena kao kompanije koje posluju na globalnom tržištu – dobro posluje (mereno povećanjem rasta i obima trgovine), malo govori o blagostanju svih ljudi u društvu.

Iskustvo tokom Covid-19 istaklo je nedostatke ovih pretpostavki. To pokazuje da tržište može rešiti neke, ali ne i sve probleme, da su ekonomije nešto više od tržišnih, da se socijalna sigurnost ne može posmatrati samo iz perspektive mikroekonomske efikasnosti i da rigidna orijentacija okrenuta ka spolja može potkopati socijalnu koheziju. Razlog postojanja ekonomske aktivnosti je osiguravanje da se efikasnim upravljanjem i raspodelom resursa zadovolje osnovne potrebe stanovništva – za razliku od individualnih želja i preferencija. Održiva ekonomska aktivnost stabilizuje zajednice zasnovane na solidarnosti, garantuje slobodan razvoj njihovih članova i štiti prirodne resurse i ekosisteme. Optimizacija je nesumnjivo korisna, ali samo ako služi tim ciljevima.

Da bi se osiguralo da su zadovoljene osnovne potrebe, čak i kada se dogodi neočekivano, rezervni kapacitet i tampon zone su neophodni. Ovo je polarna suprotnost filozofiji tačno na vreme. Stoga, postoji hitna potreba za drugačijim, sveobuhvatnijim razumevanjem ekonomije. Napokon, činjenica da „ekonomija“ – shvaćena kao kompanije koje posluju na globalnom tržištu – dobro posluje (mereno povećanjem rasta i obima trgovine) malo govori o blagostanju svih ljudi u društvu. To je takođe loš pokazatelj da li su društva otporna na krizu, a kamoli na budućnost, i na sposobnost planete da održi život u uslovima klimatskih promena.

Bazična ekonomija za opstanak

Nisu sve ekonomske aktivnosti jednake. Iako su mnogi sektori zatvoreni tokom krize, to se nije odnosilo na one koji su klasifikovani kao „sistemski važni“. Ova tzv. bazična ekonomija osigurava opstanak ljudi pružajući ono što održava naš svakodnevni život, poput hrane, zdravstvene zaštite, vode i energije, sakupljanja otpada i stanovanja. Jednostavno rečeno, bazična ekonomija obuhvata aktivnosti koje su potrebne svakodnevno, uključujući i krizna vremena.1 To uključuje kolektivno pružanje osnovnih usluga, tj. ekonomske aktivnosti brige – za sebe i međusobno.

Bazični ekonomski kolektiv (engl. The Foundational Economy Collective), udruženje sastavljeno od (uglavnom) evropskih istraživača, objavio je manifest za postpandemijski period u martu 2020, baš kada je zaključavanje započelo. Nadovezujući se na dugogodišnja istraživanja, kolektiv se zalaže za obnovu bazične ekonomije programom od deset tačaka. To uključuje, između ostalog, jače javno zdravstvo (uključujući prevenciju), reformisano i povećano progresivno oporezivanje i veće učešće javnosti u oblikovanju osnovnih usluga.

Ključni zahtev je poboljšano kolektivno pružanje održive, socioekološke infrastrukture, umesto povratka na nivoe individualne potrošnje pre krize. Ono što nam treba nije rekonstrukcija, već transformacija: krizi sklona ekonomija pre Covida-19 u održivu ekonomiju. Samo tako možemo poboljšati svoju otpornost i biti spremni za nove krize.

Opseg u kojem osnovna dobra i usluge osnovne ekonomije mogu biti organizovani po tržišnim pravilima je ograničen. Poseban problem je taj što su u oblasti osnovnih usluga poslovni modeli uspostavljeni nakon privatizacije i liberalizacije omogućili privatnim preduzećima pristup javnom finansiranju kako bi maksimizirali kratkoročni profit bez neophodnih dugoročnih ulaganja.

Osnovne usluge su, međutim, od suštinske važnosti da bi se zagarantovalo pružanje osnovnih potrepština koje obuhvataju one ekonomske aktivnosti koje funkcionišu drugačije od globalne tržišne ekonomije za trgovinu robom i uslugama. Stoga je dugoročna zaštita od posebne važnosti. Održive ekonomije zahtevaju dugoročno ekonomsko razmišljanje, planiranje, saradnju i pristup donošenju odluka koji uključuje kriterijume kao što su doslednost, dovoljnost i elastičnost. Ovi kriterijumi se u osnovi razlikuju od onih koji trenutno prevladavaju: kratkoročna maksimizacija profita i mikroekonomska konkurencija.

„Hleb i ruže“ za dobar život

Otkako je napisan manifest, postali su jasni dalji uvidi u održivu „ekonomiju svakodnevnog života“. Tokom zaključavanja iskusili smo ne samo ono što nam je potrebno za opstanak, već i ono što nam je nedostajalo iz života; na kraju krajeva, dobar život podrazumeva više od samog preživljavanja. Široko razumevanje bazične ekonomije prevazilazi pružanje neophodnih proizvoda. Doprinos feminističke ekonomije je ovde ključan za širenje naših vidika. Himna „Hleb i ruže“, pesma koju je napisao Džejms Openhajmer (engl. James Oppenheimer) da proslavi pokret za ženska prava koji se kasnije povezao sa štrajkom tekstilnih radnica u Lorensu (engl. Lawrence) iz 1912. godine, rezimira:

Dok marširamo, marširamo

Nebrojene žene mrtve

Idu plačući kroz naše pevanje

Njihov drevni poziv za hleb

Malu umetnost, ljubav i lepotu

Njihovi mučki duhovi su znali

Da, to je hleb za koji se borimo

Ali, borimo se i za ruže

Dobar život zahteva ne samo garantovanje opstanka (hleb), već i pristojne uslove za rad i život (ruže). Ovaj princip su prepoznali stari Grci čija se eudimonija može prevesti kao „stanje čovekovog cvetanja ili dobrog života“. Amartija Sen (Amartya Sen) i Marta Nusbeum (Martha Nussbaum) koristile su ga za razvijanje svoje teorije dobrog života, u kojoj je pojedincima omogućeno da žive dobro postavljanjem odgovarajućih okvirnih uslova.

Iako nisu od ključne važnosti za opstanak, kulturne i socijalne institucije – barovi, restorani, frizerski saloni i zelene površine su od ključne važnosti za osnovne ljudske potrebe. Ipak, njihova klasifikacija je teža, jer je definicija dobrog života poroznija od definicije čistog preživljavanja. Kontekstualno je različit, počiva na vrednosnim procenama i zahteva javno učešće u donošenju odluka. Novi oblici učešća su od suštinske važnosti za identifikovanje uslova, infrastrukture i institucija koje predstavljaju srž „dobrog života“. Ova infrastruktura se obično organizuje lokalno ili regionalno i proizvodi vrednost i blagostanje in situ (na mestu).

Preispitivanje vrednosti u društvima

Definicija toga šta je potrebno da bi se živelo dobro i kakav bi ovo oblik trebalo da ima, ne može se nametnuti odozgo. Ne može se ni delegirati na tržište. Pitanje kakvu ekonomiju želimo i kojoj svrsi treba da služi duboko je protkano pitanjem koje su delatnosti društveno vredne, ključne i presudne za opstanak, prosperitet i dobar život, ali i koje aktivnosti podrivaju te težnje.

Preispitivanje izazvano krizom Covid-19 do temelja je uzdrmalo neoklasičnu teoriju vrednosti. Prema teoriji vrednosti koja je zamenila klasičnu ekonomiju od Smitha do Marksa, individualne preferencije potrošača određuju potražnju i, shodno tome, cenu. Prema ovoj teoriji, pošteno je (tržišno) da medicinska sestra prima deo zarade investicionog bankara, dok se kupovina trećeg automobila ne razlikuje od kupovine hrane. Ukratko, (tržišno) nepravedno je praviti moralne razlike između potrebe, udobnosti i luksuza. Za svaku aktivnost koja privlači kupovnu moć pojedinca kaže se da je produktivna i vredna, bez obzira na njenu društvenu vrednost ili destruktivnu moć.

Definicija toga šta je potrebno da bi se živelo dobro i kakav bi ovo oblik trebalo da ima, ne može se nametnuti odozgo. Ne može se ni delegirati na tržište.

Međutim, da bi se bazična ekonomija utemeljila na krizi, neophodne su razlike u vrednostima. One omogućavaju demokratske pregovore o uslovima za dobar život svih. Na primer, tokom krize Covid-19 vlade su objavile spiskove sistemski važnih sektora čiji radnici imaju pravo na hitnu brigu o deci, praveći tako vrednosne razlike. To uključuje zdravstvo i hitne službe, banke, poljoprivredu, maloprodaju hrane, komunalne usluge i obrazovanje.

Gledajući dalje od pandemije postoji potreba za javnom debatom o tome šta je to što čini dobar život. Moramo utvrditi koje su ekonomske aktivnosti i sektori presudni, kako oni mogu biti dostupni svima i ko će ih obavljati. Izraz je društvene zahvalnosti da se ojačaju ove oblasti i obezbedi da oni koji rade u njima dobiju odgovarajuću nadoknadu. Neprihvatljivo je da su oni koji su trenutno proglašeni za „ključne radnike“ i rade lavovski deo posla u osnovnoj ekonomiji, pretežno žene, takođe posebno pogođeni nejednakim mogućnostima, nesigurnim radom i niskim platama.

U susret blagostanju tokom budućih kriza

Koje smo lekcije naučili tokom krize Covid-19 koje nam mogu pomoći da preusmerimo ekonomsku politiku kako bismo obezbedili dobar život za sve? Ključno je prepoznati vrednost pretežno domaće osnove ekonomije koja proizvodi osnovna dobra i usluge koje osiguravaju kvalitet života i održivost.

Obnavljanje i transformacija temelja naše ekonomije podrazumeva obraćanje pažnje na one koji „okreću točkove“ (citiram Angelu Merkel). Ekonomska i socijalna vrednost osnovnih usluga ne smeju se svesti na njihovu tržišnu vrednost. Umesto toga, održivo blagostanje, a time i upotreba vrednosti, moraju postati fokus pregovora i procesa donošenja odluka u društvima.

Da bi se postigla ova promena, potrebni su novi i široki savezi: između progresivnih partija, sindikata i pokreta civilnog društva, ali i sa onim konzervativcima i liberalima koji prepoznaju značaj kolektivnog pružanja osnovnih usluga. Naročito u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji, lokalno pružanje osnovnih usluga od strane komunalnih preduzeća, zadruga ili međuopštinskih partnerstava uživa visok stepen legitimiteta pružajući brojne polazne tačke. Na ovaj način mogla bi se uspostaviti nova ravnoteža između konkurentne ekonomije usmerene na svetsko tržište i bazičnu ekonomiju orijentisane na snabdevanje i dobrobit. Ovo bi istovremeno ojačalo socijalnu koheziju i omogućilo da se i druge krize (najkritičnije klimatske) bave istim osećajem odgovornosti, stručnosti i solidarnosti.

Ovaj članak je prvi put objavljen u Makronomu i reprodukovan je uz saglasnost autora.

Life Under Shock: Understanding the Pandemic
Life Under Shock: Understanding the Pandemic

Recognising that a pathogen will not bring forth a fairer, more sustainable future but people, ideas and politics can, this edition asks how the health crisis will influence our world in the years to come.

Order your copy

Cookies on our website allow us to deliver better content by enhancing our understanding of what pages are visited. Data from cookies is stored anonymously and only shared with analytics partners in an anonymised form.

Find out more about our use of cookies in our privacy policy.