Kriza protiv koronavirusa usmerila je pažnju na rad koji je neophodan za opstanak društava, počev od nege bolesnih do dostupnosti prehrambenih radnji. Sav taj težak teret je pao na ramena žena. Ekonomistkinja i ekofeministkinja Meri Melor objašnjava zašto ekonomija određeni posao i radnike stavlja van okvira, ukazujući na mogućnosti za novi sistem vrednosti. U naporima za ekonomiju vođenu principima pravde i održivosti, usklađivanje posla sa životom biće od suštinske važnosti.

Anabel Doson: Zdravstvena kriza je u našem društvu po pitanju rada dala ogromnu vidljivost. Kakva je bila uloga žene u pandemiji?

Meri Melor: Od početka krize život je za žene postao mnogo komplikovaniji. Žene su dobro zastupljene u osnovnom poslu, a i rad u kući se dramatično promenio. Ne radi se samo o nezi, već i o izbegavanju zaraze i kućnom obrazovanju. Mogućnost interakcije sa prijateljicama je smanjena – na ulazu u školu, u parku, dečijim igraonicama, dok su brige oko prihoda ili skučenog prostora veće nego ikad. Mentalno zdravlje i nasilje u porodici su glavna briga. Gotovo sa svim problemima sa kojima se žena može suočiti, sada se suočava.

Svodi se na dve vrste patrijarhata. Jedno je patrijarhat u kući. Da li muškarci menjaju svoje ponašanje, i ako menjaju, da li će zadržati tu promenu nakon završetka ove krize? A tu je i patrijarhat šire ekonomije. Ima li prostora za brigu? Ako je ekonomija patrijarhalno organizovana i pretpostavlja da je uloga žena da uskoče kad god je kriza u porodici, onda muškarci ne mogu da pomognu čak i ako to žele, jer ne dobijaju isto razumevanje od poslodavaca.

U idealnom slučaju, videli bismo „novu normalnost“ koja podržava poštovanje osnovnih poslova u ljudskom životnom ciklusu – brizi o starima, mladima i bolesnima i obrazovanju. Ljudi govore o univerzalnim osnovnim uslugama. Briga i obrazovanje treba da se posmatraju kao univerzalne osnove ekonomije – esencijalni, najvažniji delovi. Stoga ih treba pravilno nagraditi. Iako se razlikuje među društvima, razlika u platama među polovima je i dalje velika. Delimično je to zato što je veliki deo posla koji uglavnom obavljaju žene, poput nege, neplaćen ili nedovoljno plaćen. Da su te vrste poslova bolje plaćene i vrednovane, radilo bi ih više muškaraca.

Primetili ste da se ženski rad uglavnom odnosi na brigu o drugima. Da li je ovo zapažanje relevantno u kontekstu Covid-19?

Brigu od drugima vidim kao odgovornost za ljudsko postojanje u prirodi. Njime se ne bave samo žene – to mogu da rade muškarci, mogu i deca. Istorijski su to činili robovi. Međutim, obično se oslanja na žene i njihov osećaj za dužnost, pravičnost, ljubav, posvećenost i saosećanje, jer niko drugi ne preuzima odgovornost za to – nešto što ja nazivam „nametnuti altruizam“. Briga o drugima nije samo obavljanje nege. To je odgovornost. Ona iziskuje vreme i obaveze koje se oslanjaju na ženske živote – u smislu da one moraju biti „dostupne“. Ne možete to planirati. Znate da će ljudi ostariti ili da se deca moraju odgajati, ali kada govorimo o mentalnom i fizičkom slomu, to se može dogoditi u bilo kom trenutku.

Ženski rad i priroda okrenuti su prema strukturi naše ekonomije.

Mi smo bića unutar tela, a naše telo je u okruženju. Ekonomija marginalizuje život tela. Razvila sam ideju „poslovnog muškarca” (Economic Man – koji bi mogao biti ženskog pola) kako bi se osvrnula na to kako je ekonomija isklesana iz ljudskog postojanja u prirodi. Ljudi koji su zaposleni moraju da ignorišu brigu o drugima, neočekivani i svakodnevni ciklus telesnih rutina. Naravno, pored toga što imaju tela još moraju proživeti svoj dvadestečetvoročasovni ciklus i životni ciklus od rođenja do smrti. Oni mogu da marginalizuju svoje otelotvorenje, ali ga se ne mogu rešiti. Poslovni čovek mora da se pretvara da nije bolestan, da nema odgovornosti, da ne mora da radi blizu kuće kako bi mogao da pokupi decu iz škole.

Dakle, briga o drugima ima tendenciju da postane tzv. neophodan posao: posao nege, podučavanja i nege koja ispunjava ljudske potrebe tela?

Takođe, skupljanje smeće, snabdevanje čistom vodom, prevoz … dosta ovakvih poslova povezano je sa muškarcima, kao i sa ženama. Trebalo bi da budemo oprezni u tome da ne delimo previše poslove u odnosu na pol. Veliko je pitanje da li ćemo i dalje prepoznati ove poslove kao ključne? Da li ćemo nagraditi kanalizacione radnike i prerađivače hrane? Svakako možemo bez finansijskog sektora, bez superjahti za milijardere i bez novih terenaca. Potrebna nam je ekonomija koja narušava prioritete onoga što plaćamo ili ne plaćamo u slučaju neplaćenog rada.

Zašto se generalno smatra da su liderke poput Džasinde Ardern, Nikol Sturgeon i Angele Merkel bile efikasnije vođe tokom krize?

Ovo je sigurno vezano za pol. Ne kažem da nema kompetentnih muških vođa, ali ove žene su bile izvanredne. Svi oni imaju drugačiju politiku – Merkel pripada desnici, Škotska nacionalna stranka Sturgeon pripada levici, Džasinda Ardern je laburista – pa mi se čini da je ono što im je zajedničko nedostatak političkog ega. Ne možete zamisliti da se ove žene ponašaju na isti način kao narcisoidni političari poput Borisa Džonsona i Donalda Trampa. Koliko je njihovo ponašanje u kontinuumu svrsishodno, racionalno i nedramatično, te su ove tri žene spram Džonsona i Trampa totalne suprotnosti. To je snaga bez ega, i zaista im se svima divim.

Intenzivno ste radili na odnosu novca i finansijskog sistema. Kako povezujete ovo sa svojim radom na ekofeminizmu i reproduktivnom radu?

Moj rad na novcu izrastao je iz mog rada na ekofeminizmu. Za ekofeminizam sam se zainteresovala kada je počeo da raste kao pokret sredinom 1970-ih, a o njemu sam počela detaljno da pišem 1990-ih. Moj prvobitni okvir bila je marksistička teorija, u vrlo labavom smislu – opšta teorija o nejednakostima, klasama i ekonomskim strukturama.

Momenti krize razotkrivaju ograničenja i potencijalni neuspeh tržišnog sistema.

Počela sam da istražujem razliku između rada u kući i na poslu onako kako je mi doživljavamo, i mesto žena u ovoj distinkciji: njihov nejednaki tretman u ekonomiji, s neplaćenim ili nedovoljno plaćenim radom. Osećala sam da se ovo svodi na brigu o drugima – da se formalna ekonomija kojom dominiraju muškarci oslobodila implikacija ljudskog tela u prirodi, čineći žene odgovornim, nametnuvši im altruizam u periodima koji podrazumevaju brigu tokom sazrevanja, umiranja, u bolesti i zdravlju.

Razmišljala sam: „Koja je granica ovde?“ „Kako se kontroliše?“ Učinilo mi se da je novac granica. Ženski rad i priroda okrenuti su prema strukturi naše ekonomije. Zapitala sam se: „Šta je novac?“ Kako to da mnoge stvari koje su nepotrebne ili trivijalne dobiju vrednost, a stvari koje nam trebaju ne? To me je navelo na pitanje šta je to zapravo novac, ko ga kontroliše, ko ga poseduje i kako funkcioniše.

Da li bi novac mogao biti razlog za promenu u tranziciji ka održivijim i pravednijim ekonomijama?

Ako shvatimo šta je novac, kako funkcioniše, njegovu istoriju i njegovu socijalnu i političku prirodu, možemo shvatiti njegov radikalni potencijal. Sada dominantni model neoliberalizma ima gotovo potpunu kontrolu i većina ljudi misli da je ekonomija nepromenljiva, da ne možete ništa promeniti, ali rad na preispitivanju novca nije samo akademsko teoretisanje, ono gradi dovoljno moćan okvir da slomi status kvo. Fridrih Hajek (Friedrich Hayek) je započeo svoj rad o neoliberalizmu u 1930-im, 1940-im i 1950-im. Trebalo je 30 godina da se njegove ideje spoje u ono što je postalo procvat neoliberalizma od 1980-ih pa nadalje. Razmišljanje o radikalnim alternativama raste od 2000-ih i za 20 do 30 godina bi to mogao biti novi zdrav razum.

Ako shvatimo šta je novac, kako funkcioniše, njegovu istoriju i njegovu socijalnu i političku prirodu, možemo shvatiti njegov radikalni potencijal.

Obim intervencije u kriznim trenucima podriva ideju da je vladina akcija finansijski ograničena. Ima li tu ikakvih mogućnosti?

Ovo je mogući korak napred: momenti krize razotkrivaju ograničenja i potencijalni neuspeh tržišnog sistema. Od 2007. do 2008. bio je to finansijski sistem, Od 2019. do 2020. bila je zdravstvena kriza koja je dovela do ekonomske krize. Značajno je da je zdravlje do sada savladalo ekonomiju. Velike tvrdnje o neoliberalizmu – mitovi da novca nema, da samo tržište stvara bogatstvo i da država ne stvara novac (ili ako je mogla, ne bi trebalo) – bačeni su u vodu. Država je spasila finansijsko tržište još 2007. i 2008. godine i opet ima hrpu novca. Pretpostavka da država mora svoje troškove pokrivati oporezivanjem, pa čak i tada da je poreski obveznik jedinstven proizvod privatnog sektora, vrlo je uverljiva. Međutim, javni sektor doprinosi bruto domaćem proizvodu (BDP) i njegovi zaposleni takođe plaćaju porez. Mi nemamo koncepciju javne ekonomije, već samo tržišnu ekonomiju. Sam koncept duga je poricanje da postoji javna ekonomija i da je novac javan. Javnost ima suvereno pravo da stvara i daje novac u promet. Ako se država zaduži u finansijskom sektoru, to je zaduživanje. Ali ako se vlada zadužuje kod centralne banke, država se efektivno zadužuje od sebe same.

Koji narativi mogu osporiti pretpostavke o dugu? Posle 2008. godine politika duga korišćena je da opravda štednju. U budućnosti ovo predstavlja takođe veliku pretnju.

Jedina nada je to što Međunarodni monetarni fond (MMF), koji je pogrešno zagovarao štednju nakon 2008. godine, sada ima sasvim drugačiji pristup. Svojim uticajem na globalnu monetarnu politiku, MMF sada – sasvim s pravom – poziva države da ne zaustavljaju svoje masovno ubrizgavanje novog novca kroz kvantitativno ublažavanje i direktnu podršku privatnom sektoru. Javni sektor još uvek funkcioniše, ali privatni sektor se spasava neograničenim sredstvima.

Ne postoji ograničenje finansiranja ili novca u privredi. Trenutno je novac koji je bio u tržišnoj ekonomiji nestao sa nezaposlenošću i smanjenom potražnjom. To je poput fudbalske utakmice u kojoj je lopta izbačena iz igre. Igrači su još uvek tu, ali dok lopta ne bude vraćena, ne mogu da igraju. Novac je nestao iz igre i neće se vratiti ako ga neko ne vrati. Jedini izvor novca koji je dovoljno jak za to je država. Tok novca treba zaustaviti tek kad ekonomija počne da se „pregreva“ – da se naduvava, ali su naše ekonomije vrlo dugo stagnirale. Kontekst monetarne politike potpuno se promenio od 1970-ih.

Dakle, postoji nada da nećemo videti povratak politike štednje?

Oh, apsolutno. Ideje o novcu koji je prvobitno bio marginalizovan postaju popularne. Jedno od polazišta kretanja monetarne reforme bilo je shvatanje da su banke novac stvarale ni iz čega. Pre toga se pretpostavljalo da su banke uzimale štednju i davale je u zajam klijentima, ali uvek je bilo mnogo više pozajmica nego depozita, pa je postalo jasno da banke stvaraju novac. Kakav su novac stvarali? Javni novac: funte, evre, dolare. Novčana masa je počela da zavisi od zajma banaka, a kada su zabranjeni zajmovi 2008. godine, novčana masa se drastično smanjila. Kriza koja je usledila iznudila je svojevrsno priznanje, čak i među centralnim bankama i MMF-om, da je nekontrolisano privatno stvaranje novca neodrživo.

Potrebna nam je ekonomija koja narušava prioritete onoga što plaćamo ili ne plaćamo u slučaju neplaćenog rada.

Institucionalne strukture novca počinju da shvataju argument koji radikalni teoretičari novca poput mene zagovaraju i menjaju svoj stav. Uloga javnosti u stvaranju i prometu novca smatra se delom procesa funkcionisanja novca. Moramo početi da postavljamo pitanja poput: „Koliko je moguće direktno finansiranje od strane države?“ te „Kako treba regulisati pozajmice banaka?“ Mogu se otvoriti mnoge diskusije koje nam omogućavaju da se odvojimo od tržišnih koncepata profita i rasta. Javna ekonomija radi na različitim principima: radi se o potrebama, uslugama i cirkulaciji novca da bi podržala ovu razmenu: „negovaću vas, vi podučavajte moje dete“. To nije tržišna struktura, to je javna struktura.

U Finskoj je više od polovine BDP-a u javnom sektoru. To je javna, a ne privatna ekonomija. S druge strane, ekonomija Sjedinjenih Američkih Država – recimo da je trećina javna. Novac ulazi u balansiranje javne i privatne ekonomije. To je raspodela putem bankarskog kreditiranja, a državna potrošnja mora biti u središtu rasprave.

Žene se u ulozi negovateljica često nađu na meti smanjenja javne potrošnje. Slična dinamika polova može se videti u uticajima promena i degradaciji životne sredine. Kako biste opisali vezu između feminističkog i klimatskog pokreta?

Brinem zbog ovoga. Ekofeminizam je nastao 1970-ih u isto vreme kada i ekologizam i drugi talas feminističkog pokreta. Ne mislim da je feministički pokret u sebe ugradio zeleno razmišljanje (green thinking), i ne mislim da zeleni pokret(green movement) nije feminizam stavio u svoje središte. Njih su povezale ekofeministkinje, ali one nisu ni isključivo feministkinje ni isključivo zelene – one su ekofeministkinje. Moja briga je da rasprava o klimi neće uspeti da integriše feminističko razmišljanje. Mislim da će uglavnom dominirati muškarci i da će se fokusirati na tehničke argumente. Ideja o razdvajanju brige o drugima i rada privrede kakva je trenutno strukturirana verovatno neće biti slomljena. Zeleni novi dogovor (engl. Green New Deal) će verovatno predstavljati sva tehnološka rešenja koja će dobiti javno finansiranje, ali verovatno neće biti javnog finansiranja za negu i rad u zajednici. Ova vrsta rada najverovatnije neće biti priznata u novčanom smislu.

Evropski zeleni novi dogovor (engl. Green New Deal for Europe) poziva na prihode za ljude koji brinu o drugima i planeti. Šta mislite o takvom predlogu?

Još 1970-ih vodila se kampanja za isplatu dnevnica za kućne poslove. Neke feministkinje su bile protiv te ideje, tvrdeći da je to zarobilo žene u rad zasnovan na polnim ulogama, na brigu o drugima. Kada je reč o prihodu od nege ovo je pošten argument, to bi bio prenos zarade od strane privrede ženama ili po prirodi posla koji obavljaju. Zeleni novi dogovor (engl. Green New Deal) mora da integriše posao i život, uzimajući u obzir i ekološko vreme (vreme potrebno za obnavljanje prirode) i biološko vreme (životni ciklus tela od rođenja do smrti). Ako Zeleni novi dogovor (engl. Green New Deal) ne integriše posao i život na ovaj vrlo potpun način, mislim da neće prevazići pitanje brige.

Ono što želimo je ekonomija koja daje prioritet našim osnovnim potrebama. Ja to zovem „obezbeđivanje dovoljnosti“: dovoljno za sve, ali ne previše ili premalo. Ovo dovodi do volonterskog rada, druželjubivog rada i rada u zajednici, a ne samo do aktivnosti koje donose profit. Profit bi trebalo da bude poslednja stavka. Kada je reč o privatnom ili javnom poslu, ključno pitanje koje treba postaviti je koje ljudske potrebe on zadovoljava.

Life Under Shock: Understanding the Pandemic
Life Under Shock: Understanding the Pandemic

Recognising that a pathogen will not bring forth a fairer, more sustainable future but people, ideas and politics can, this edition asks how the health crisis will influence our world in the years to come.

Order your copy

Cookies on our website allow us to deliver better content by enhancing our understanding of what pages are visited. Data from cookies is stored anonymously and only shared with analytics partners in an anonymised form.

Find out more about our use of cookies in our privacy policy.