Kao što je nastanak interneta snažno uticao na svet u prethodnih 30 godina, tako će njegova dalja evolucija u narednih 30 definisati društvo i u budućnosti. Kompjuterski zaluđenik Dženifer Bejker (Jennifer Baker) govori o Evropi iz 2049. koja je upotrebila i demokratizovala najbolje strane interneta, ali da bi došla do toga, morala je da iskusi najgore.
“2019. godina ljudi su isključili Fejsbuk.” – ovako ću početi predavanje o istoriji Ratova za privatnost i Novom internetu mojim trećacima.
Kažem moji trećaci, ali sam zapravo upoznala tek desetak od nekoliko hiljada 14-ogodišnjaka kojima predajem svake godine. Prvi put pokrenut pre četiri godine, Evropski program za učenje na daljinu je bio veliki uspeh. Stotine eksperata i visokokvalifikovanih profesionalaca putem interneta predaju predmete koji su istinski važni. Obučeni facilitatori su i dalje u učionicama kako bi pomogli deci, što je više moguće, da iskoriste lekcije, ali je opšti konsenzus da je učenje na daljinu promenilo obrazovanje na bolje.
Velika većina mojih učenika uzima zdravo za gotovo da je internet oduvek bio tu za dobro, pa će im istorija Ratova za privatnost možda doći kao šok. Ipak, tinejdžeri se nisu baš toliko promenili u poslednjih 20 godina da ne razumeju potrebu za privatnošću. Počećemo tako što ćemo u detalje istražiti gašenje Fejsbuka koje je počelo 2019, pre nego što se pozabavimo godinama koje su dovele do Ratova za privatnost, a na kraju ćemo videti kako su politike Evropske unije doprinele stvaranju današnjice.
Prvi koraci i gašenje fejsbuka: 2019-2028
Za četrnaestogodišnjake u 2049. sama ideja Fejsbuka je zbunjujuća – jedini onlajn prostor gde je moglo da se provodi vreme i dopisuje sa ljudima besplatno bilo je vlasništvo jedne kompanije? Sada, zahvaljujući InternetSpace4EU programu koji je pokrenut 2028. moguće je sretati se i diskutovati besplatno onlajn, a kompletan program održavaju i moderiraju nezavisne organizacije koje su podržane kroz evropske fondove. Kada je ovaj prostor prvi put pokrenut, pre 21 godine, njegovi stvaraoci su se u velikoj meri oslanjali na ciljeve boraca za digitalna prava, inspirisani njihovim prihvatanjem kreativnog i demokratskog potencijala onlajn komunikacije i njihovim nepoverenjem u privatne monopole i neproverene državne cenzure.
Više od 5 milijardi ljudi je koristilo internet do 2020. Bilo je potrebno skoro 10 godina – od 2019. do 2028. – da bi se shvatilo da postoji potreba za strukturiranjem i regulacijom interneta kao dela globalne javne sfere. U 2016. Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija doneo je odluku da se “ljudska prava na internetu promovišu, štite i uživaju” što je automatski osudilo sve države koje su svesno uskraćivale pristup internetu svojim građanima1. Pravo na pristup internetu (Evropska komisija je 2027. konstatovala da je ovo bio suštinski deo Evropske konvencije o ljudskim pravima, član 10 o slobodi govora i član 11 o slobodi okupljanja i udruživanja) sada se proširuje na davanje pristupa internetu građanima, bez obzira na cenu. Uspostavljanje neograničenog pristupa internetu je Evropsku uniju izdvojilo od ostatka sveta, ona tako postaje zvezda vodilja ostalim nacijama. Bez ova dva značajna pokreta, onlajn svet ne bi bio otvoren koliko jeste danas.
Ali vratimo se gašenju Fejsbuka 2019-2020. Moraću da objasnim mojim nepoverljivim tinejdžerima kako su ljudi tada dozvoljavali kompanijama da kontrolišu njihove podatke. Nije da su ljudi bili glupi, samo nisu shvatali do koje mere je to bilo štetno. Niko nije znao pravu vrednost podataka i većina ljudi nikada nije čula za ogromne informacijske posrednike poput Acxiom-a i Oracle-a koji su delovali iza kulisa. Velika afera Kembridž-analitike koja je izbila 2018. pokrenula je promene. Ljudi su počeli da se isključuju.
Opšta uredba o zaštiti podataka (engl. The General Data Protection Regulation – GDPR), predstavljena od strane EU 2018. sa ciljem da zaštiti privatnost građana, iz korena je promenila internet. Od nastanka interneta, ranih 1990-ih, podaci su dobijali na značaju. Do 2019. podaci su bili glavna valuta Svetske komunikacione mreže (engl. World Wide Web – WWW) korišćeni u svrhe marketinga i kao takvi su održali mnoge besplatne internet stranice u životu. Ipak, Opšta uredba o zaštiti podataka EU, a još više ePrivacy odredba, potpisana 2021, počela je da vraća očekivanja privatnosti kod korisnika. Kada je konačno stupila na snagu 2022, odredba je uključivala i zabranu ‘kolačića’ (engl. cookie walls). Cela ideja deluje zastarelo u ovom trenutku, ali u tom momentu, napravljena je ogromna promena u balansu moći između korisnika i kompanija.
Žestoke borbe Ratova za privatnost: 2025-2030
No, kao što obično biva, stvari se značajno pogoršaju, pre nego što se konačno poboljšaju. Tokom poznih 2020-ih privatnost je postala kec u rukavu pri pregovorima. Značajno bogati Evropljani, Amerikanci i istočni Azijati otkupili su dostupne usluge koje su prethodno bile besplatne, kako bi izbegli praćenje i profilisanje. U Evropi su se modeli poslovanja uskladili sa e-Privacy odredbom koja je favorizovala internet stranice koje su nudile stvarne usluge, nasuprot onih koje su bile zavisne od reklama.
U ostalim delovima sveta praćenje je ostalo deo standardne procedure. Ljudi nisu mogli da priušte usluge, što je globalno stvorilo dvoslojno društvo – postojali su oni koji imaju privatnost i oni koji je nemaju. Naročito u SAD-u, oni koji su imali novca, plaćali su za svoju privatnost, oni koji nisu imali novca, živeli su bez nje. U većem delu sveta, naročito na globalnom Jugu, slaba neutralnost mreže dovela je do toga da internet nije ništa više do zatvorena platforma pod vođstvom IT kompanija. Shvatanje interneta se svodilo na četiri do pet aplikacija koje su dolazile uz mobilni telefon. Uzbunjena ovim EU je još više ojačala svoju neutralnost mreže zakonima u 2029.
Do sredine 2030-ih Svetska komunikaciona mreža je efektivno razdeljena. Različiti delovi sveta su se zatvorili u zasebne univerzume interneta kroz kombinaciju blokade, neodgovarajućih međusobnih kompatibilnosti, različitih propisa i fizičku infrastrukturu. Totalitarni režimi su favorizovali restriktivni kineski model – sveobuhvatno nadgledan sa veoma malim slobodnim protokom informacija. Postojao je dvoslojni američki model vođen pohlepom kompanija, a sa druge strane postojala je, naravno, Mračna mreža.
Kineski model i Mračna mreža i dalje postoje u nekoj meri. Ne želim da moji trećaci misle da je Mračna mreža kul, pa ublažavam priču o njoj. Mračna mreža opisuje deo stranica koje se nalaze na mreži, ali su šifrovane tako da ne mogu da se pronađu jednostavnom pretragom. Suštinski, to su neindeksirane internet stranice – poput građevina koje nisu naznačene na mapi. “Znači, ne možeš da ih nađeš, osim ako ti neko ne kaže kako da dođeš do njih?”- već ih čujem kako zapitkuju. “Da, to je suština.”- potvrđujem. Ali šta je sa američkim korporativnim modelom? “Šta se dogodilo sa njim?” – moji učenici pitaju.
Tokom 2020-ih, postojale su zahtevi od strane Evropskog paramenta i različitih nacionalnih autoriteta da se Gugl i Fejsbuk ukinu. Postojao je strah da bi podaci koje su ove mreže masovno skladištile, mogli biti iskorišćeni, ne samo kako bi se ljudi pratili, već i kako bi se ljudima manipulisalo. Prvi protesti su se pojavili zbog afere Kembridž-analitike iz 2018, ali su se mnogo masovniji protesti dogodili nekoliko godina kasnije, zbog mešanja država u izbore za Evropski parlament 2024. U različitim delovima sveta, u periodu od 2021. do 2026, vladavina prava je varirala dok su lažne vesti i sofisticirane dezinformacije ugrožavale poverenje i legitimitet vlasti. Na drugim mestima, tehnologija se koristila, a koristi se i dalje, u svrhu opstanka autokratskih vlasti kroz nadzor. Gašenja internata su, naročito, bila česta u centralnoj Africi.
Već 2018. EU je obećala da će se pozabaviti pitanjem podataka kao vrednosti u slučajevima spajanja kompanija i njihove konkurentnosti. Sa napretkom sposobnosti učenja kod mašina, veštačke inteligencije i onoga što je tada nazivano Internetom stvari (povećana povezanost svakodnevnih objekata putem interneta) podaci su bili moć. Firme su razvile nove modele i postale efikasnije tako što su analizirale veliku količinu podataka. Kako se sve ovo nalazilo u rukama nekolicine kompanija, donosioci odluka su se zabrinuli. Kompanije su prethodno ‘obećale’ da neće spajati setove podataka (kao što je Fejsbuk uradio kada je kupio WhatsApp u 2014 … a pre nego što je spojio setove podataka). Umesto toga, u zakone su unete ispravke tako da organi za zaštitu konkurencije mogu da procene setove podataka kada se smatraju spojenim.
Dodatni napor je napravljen u 2020. i podaci su postali jedna od najvažnijih vrednosti koja se procenjuje pri bilo kakvoj vrsti spajanja, na veliku žalost američkih i kineskih kompanija koje su pokušavale da pokupuju što više manjih firmi. Neke su otišle toliko daleko da su optužile ove dobronamerne propise, koji su se suprotstavljali dominatnim biznis modelima, za recesiju iz srednjih 2030-ih. Stavljanje ljudi ispred moći učinilo je sve siromašnijim, tvrdili su kritičari.
Na političkom frontu novi izborni zakoni su se širili među članica EU i očigledni politički marketing je postao striktno regulisan u skoro svim zemljama do 2024. Čak su i bivše članice koje su napustile blok zbog nepoštovanja vladavine prava do 2033. prihvatile nova pravila za političke kampanje. Mnogi tvrde da u nekoliko zemalja ova pravila služe samo kako bi se postigao status quo, ali vratićemo se na to nekom drugom prilikom.
Duga recesija: 2030-2035
Iako se internet suštinski promenio u dekadi koja je prethodila 2030-oj, čak su i u Evropi stari modeli poslovanja opstajali. Mnoge multinacionalne kompanije su nastavile da sakupljaju koliko god je moguće podataka o (sve ) korisnicima, kako bi ih prodavali. Ipak, s obzirom na to da se pojavio dvoslojan sistem i da su Ratovi za privatnost uveliko trajali, korisnici koji su dozvoljavali pristup svojim podacima, većinski su i bili oni koji suprotno nisu mogli ni da priušte. Ovde dolazimo do suštine stvari: reklamiranje ima vrednost samo koliko i roba, proizvodi ili usluge koje se prodaju. Čak su i moji četrnaestogodišnjaci to prilično brzo shvatili: da li je vredno reklamirati stvari ljudima koji ne mogu da priušte ni osnovne potrebe? Kada niko ne troši? Čak su i firme koje su koristile najmanipulativnije reklame shvatile da nemaju budućnost. Kada ih je zadesila recesija, veliki delovi Amerike su pali u siromaštvo što je izazvalo politički preokret i još veće staležno udaljavanje bogatih od siromašnih. Kina je zatvorila svoja vrata. Kineski novac kojim su kupovane strane korporacije značajno se smanjio. Evropa koja je do sada svima delovala kao najsporija, dostojanstvena stara dama interneta, postepeno je preuzimala vođstvo.
Kako je bila manje vezana za podatke i modele reklamiranja, evropska ekonomija nije bila drastično pogođena kada je nastupio period recesije, bila je slobodna da se postepeno pokrene i povrati ekonomsku stabilnost bez razmišljanja o kolapsu velikih korporacija. Pojednostavljeno, Evropa se nije toliko razvila kao SAD, pa je imala manje da izgubi.
Sa druge strane, zbog svog odnosa prema onlajn upravi, EU je mogla brže da povrati stabilnosti i oporavi se. Veliki napori EU tokom 2020-ih doveli su do toga da digitalni servisi poput eUprave, mogućnosti onlajn potpisivanja, eZdravlja i jedinstvenog međunarodnog oporezivanja u okviru EU, postanu dostupni građanima što je efikasnije moguće. Smanjivanje administrativnih troškova u javnom sektoru se možda ne čini kao nešto što je značajno smanjilo ekonomske troškove, ali kada je uvedeno na kompletnom kontinentu, uticaj je bio impresivan.
Rastuća sofisticirana mreža eUprave zahtevala je i najsavremeniju sajber bezbednost do te mere da je uprkos rastućim ekonomskim i političkim previranjima u svetu tokom 2030-ih, Evropa postala centralno mesto na kom želite da budete ako želite da radite na najsavremenijoj sajber zaštiti. Institucije Evropske unije su imale značajne investicije u relevantna istraživanja. Čak se i konstantna potražnja za oslabljenim kodovima od strane nacionalnih bezbednosnih službi smanjila otkako je EU počela da shvata svoju konkurentsku prednost.
Početak digitalnog zajdničkog dobra: 2035-2049
Naravno, svrha podataka nikada nije bila samo u marketingu. Značajan napredak veštačke inteligencije nije mogao da se desi bez pristupa velikim bazama podataka. Međutim, da bi učenje mašina u toj meri uopšte bilo dozvoljeno, morale su se dogoditi mnoge debate na temu njegovog socijalnog, ekonomskog i bezbednosnog uticaja. U 2018. organizacije koje se bave ljudskim pravima na globalnom nivou su predstavile Toronto deklaraciju, pozivajući lidere da reaguju na diskriminaciju koja se dešava kao rezultat korišćenja sistema mašinskog učenja.
Tokom narednih pet godina, od 2019. do 2024, donosioci odluka su radili sa akademskom zajednicom, privrednim sektorom i civilnim društvom kako bi razvili Donorsku karticu za digitalne podatke. Slično donorskoj kartici za organe, korisnicima bi bilo omogućeno da se izjasne u koju bi svrhu njihovi podaci mogli biti korišćeni. I dok su mnogi bili zabrinuti zbog političkog marketinga, mnogi su bili srećni da ustupe svoje podatke kako bi oni bili upotrebljeni za dobrobit društva od strane etičke veštačke inteligencije, danas široko prepoznate kao zaslužne za duži životni vek, čistije gradove i odličan obrazovni sistem.
Neki eksperti su predviđali ‘potpunu povezanost’ već do 2023. U stvarnosti je sam proces trajao malo duže i “svi ljudi su bili povezani” do 2030. I pored toga, još uvek je bilo onih koji nisu u potpunosti verovali onlajn svetu pa je od 2035. otvorena debata o pravu isključivanja. Neznatna manjina je odlučila da ne želi nikakvu vezu sa onlajn životom, birajući da rađe plaća u kešu i viđa se sa ljudima uživo. EU je izdala smernice javnim vlastima da omoguće oflajn metode komuniciranja sa građanima u meri u kojoj je to moguće. U praksi to znači da je jedna mala, često vrlo tiha kancelarija, postojala u većini većih gradova.
I umesto pritiska za alternative onlajn prostore, postojao je pritisak da se onlajn prostor poboljša. Začudo, nisu mladi ljudi bili ti koji su predvodili borbu za nove načine komunikacije i socijalnog onlajn života. Internet običnih ljudi je bio pokret predvođen ljudima koji su se sećali oflajn prostora gde su ljudi imali mogućnost da razgovaraju – u pošti, kafiću, biblioteci, na ulici. Stvaranje ovakve vrste prostora sa onlajn karakterom bilo je moguće samo na novim platformama čije je kontinuirano razvijanje bilo finansirano iz projekta EU Horizont 2060, započetog 2038.
Gledano unazad iz 2049. vreme u kom je internet korišćen isključivo zbog zarade korporacija, izgleda više kao anomalija, nego kao norma. Koliko i danas, ljudi su i tada cenili slobodu izražavanja i slobodu govora, ali možda nisu toliko instinktivno razumeli pravo na privatnost u javnom prostoru kao moji učenici danas. Gledano sa stanovišta čoveka od pre 30 godina, koncept “privatnosti u javnosti” je komplikovan, delimično i zbog toga što su u 2019. svi onlajn javni prostori bili privatni.
U oflajn eri, pre interneta, svi su podrazumevali svojevrsnu anonimnost, čak i u javnom prostoru. Dok šetaš ulicom, imaš pravo da ne budeš špijuniran ili praćen, pa ipak, u 2019. to je upravo ono što se događalo svima koji su koristili internet. Zajednica koja zagovara važnost otvorenog koda (engl. open-source community) ta je koja je podržala ideju interneta kao zajedničkog dobra i radila na tome da napravi bezbedan javni prostor gde bi ljudi mogli da komuniciraju bez razmene podataka. Iako su delimično finansirani od strane EU, ovi prostori su zaštićeni pravilima transparentnosti i nezavisnosti koji su poslednji put ažurirani 2045. Niko ne poseduje ove prostore, a organizacija koja ih vodi je depolitizovana.
Sledeća mreža: od 2049. pa nadalje
Ovo sve zvuči kao davna prošlost i danas je materija, a ne podaci, srž interneta. Otkrićem potpuno novog odeljka elektromagnetnog spektruma, 2042. godine, predviđa se da će mobilna povezanost prevazići sve što su naši preci ikada zamišljali. 3DNet ipak ostaje najveće otkriće našeg doba. Takozvani Konverter svega je internet 2049. generacije.
Razvijen u Kopenhagenu, delimično je postao poznat javnosti 2040. Konverter svega razbija otpad do nivoa molekula i ponovo ga koristi u 3D štampi. Stopostotna reciklaža je postala moguća. Rani prototipi su bili preveliki i nezgrapni za bilo koje domaćinstvo i mnogi su verovali da je jedina moguća upotreba ona velikih razmera kod komercijalnih ili javnih uprava. Ipak, poput zajednice otvorenog koda koja je ponovno sagradila internet prostor, lokalne zajednice su se okupile kako bi koristile Konverter svega na lokalnom nivou, i tako uspele da naprave uređaj koji bi mogao da transformiše svakodnevni otpad domaćinstva u vlakna za štampu.
Ovo sve je, naravno, od male koristi ako vam nedostaje dizajnirani program koji bi govorio vašoj mašini šta da napravi. Značajna valuta ovih dana je dizajn. Ljudi razmenjuju šablone za proizvode. Jedina stvar koja stoji na putu ljudima da naprave šta god požele je nacrt, ne materijal. Da li ovo potpuno menja društvo? Naravno, i mi još ne razumemo u potpunosti šta bi to moglo da znači.
Moji učenici imaju društvenu svest i, iako vole da se igraju 3D igračkama i razmenjuju najnovije dizajne, svesni su da na svetu još uvek postoje oni koji nemaju toliko. Ova revolucija bi trebalo da stigne do svih, ne samo do nekoliko izabranih. Gledajući unazad, Ratovi za privatnost i to kako se internet promenio tokom 2020-ih i 2030-ih trebalo bi bar toliko da ih nauči, ako ništa više.
