Da bi se budućnost razumela, ponekad je neophodno govoriti iz same budućnosti. Ne iz budućnosti kao nečega što je dato ili predodređeno, već iz budućnosti shvaćene kao mogućnost, potencijal, koja bi mogla ili ne mora da se dogodi u zavisnosti od toga šta činimo u sadašnjosti.
Onomad, krajem 2010-ih, pre samo 30 godina, kada su zidovi i granice već postajali preovlađujuća pozadina pada Evrope, izveštaj koji je objavila Svetska banka predviđao je da je 55% populacije zemalja u razvoju bilo pod rizikom od klimatskih promena. Prognozirano je da će do 2050. godine migrirati preko 140 miliona ljudi.
Svetska banka je procenila da će klimatske promene dovesti do propadanja useva, nestašice vode i rasta nivoa mora. Milioni ljudi iz tri velike svetske regije – Subsaharske Afrike (od Sudana i Zapadne Afrike do Rta dobre nade), Srednje i Južne Amerike (od Meksika do Magelanovog moreuza) i Južne Azije (Avganistan, Pakistan, Indija, Nepal, Butan i Bangladeš) – bili bi primorani na unutrašnje i spoljašnje migracije.
Prema tom izveštaju 2050. godina je bila prekretnica posle koje bi se migracije zbog klimatskih promena ubrzale u odsustvu značajnih smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte i zelenih investicija. „Bez pravog planiranja i podrške ljudi koji budu migrirali iz ruralnih regija u gradove mogli bi se suočiti sa novim i još opasnijim rizicima”, rekao je vodeći autor izveštaja Kanta Kumari Rigod (Kanta Kumari Rigaud). „Kao rezultat pritiska na oskudne izvore, mogli bismo da vidimo povećane tenzije i sukobe, ali to ne mora da bude budućnost. Iako unutrašnje migracije uzrokovane klimom postaju stvarnost, neće doći do krize ako počnemo sada da ih planiramo.”
U prošlosti su naučnici upozoravali ne samo na neviđene migracije usled klimatskih promena, već i na masovno izumiranje. Kada se svet još 2006. godine već suočavao sa velikim geopolitičkim prestrojavanjima, prirodnim katastrofama, toplotnim talasima, topljenjem leda, militarizacijom, migracionim krizama i usponom populističkih i autoritarnih režima, nova studija međunarodnog tima ekologa i ekonomista predvidela je novi datum apokalipse: 2048. godine To je datum kada u svetskom okeanu više neće biti ribe. Uzrok: nestajanje vrsta usled prekomernog ribolova, zagađenja, gubljenja staništa i klimatskih promena.
A evo nas sad – godina je 2049. Dok rast nivoa mora razara i prazni ogromna područja sveta, primoravajući stotine miliona ljudi da beže u Evropu, mi koji smo Nachgeborenen („rođeni posle”, prelep pojam nemačkog pesnika i dramaturga Bertolta Brehta (Bertolt Brecht) iz njegove zbirke „Svendborške pesme” (Svendborger Gedichte) koju je napisao dok je bio u izgnanstvu u Danskoj, 1939. godine, o onima koji će uslediti posle katastrofe Drugog svetskog rata), sedimo i večeramo iako na stolu više nema ribe. Hrana koju jedemo je već zagađena mikroplastikom koja se nalazi svuda, od visokih švajcarskih planina do Antarktika. Kao rezultat ogromnih klimatskih promena, sa poražavajućim posledicama ne samo po ljude, već po čitav ekosistem, odgovor vlada – koje su 2019. godine ubeđivale svoje stanovništvo da je jedino rešenje za svetsku krizu izgradnja zida od Meksika do Mađarske, od Brazila do Maroka – bio je očajnički i nehuman odgovor iz prošlosti.
Umesto da se otvore ka planetarnom razmišljanju, umesto da ugrabe budućnost koristeći poslednja tehnološka dostignuća i istorijsku priliku za čovečanstvo da se transformiše u istinski globalnu zajednicu, politička i biznis elita 2019. godine vodile su svet pravo ka najgorim distopijskim predviđanjima. Nismo mesečarili ka ovom ponoru, koračali smo ka njemu, sa svim činjenicama pred sobom. Masovno izumiranje. Porast nivoa mora. Migracije. Ratovi i pustošenja planete.
Dok je veći deo Evrope bio na ivici okupacije i zaglavljen u totalitarnoj noćnoj mori, Breht je još 1939. godine pitao buduće generacije da li u takvim okolnostima možemo da vodimo „razgovore o drveću” i kako možemo da jedemo i pijemo kad drugi gladuju, a oni koji su žedni nemaju našu čašu vode? A ipak jedemo i pijemo. „Onaj koji se smeje”- piše Breht – „još uvek nije primio strašne vesti”.
Pili smo i jeli te 2019. godine dok je razgovor o drveću ponovo postajao zločin zbog toga što ih je toliko bilo posečeno, a toliko očajnih izbeglica se skrivalo u šumama. Mi, buduće generacije, rođeni posle užasa Prvog i Drugog svetskog rata, ponovo smo jeli i pili dok su istorijski i planetarni događaji vodili čovečanstvo – a ovog puta i samu planetu – u ponor, tačku iz koje nema povratka.
Kako bismo izbegli trenutno tzv. sporo ukidanje budućnosti, potrebno nam je ono što francuski inženjer i filozof Žan-Pjer Dipi (Jean-Pierre Dupuy), najpoznatiji po svom radu o katastrofizmu, naziva „prosvećenim predviđanjem propasti”4. Dipi tvdri da je ono što bi moglo da se čini nemogućim – ekološka katastrofa globalnih razmera, na primer, ili nuklearni rat koji izaziva armagedon – bez obzira na to, a zasnovano na našem trenutnom znanju, neizbežno. Pretpostavljajući da je neka od ovih katastrofa naša sudbina (distopijska 2049. godina), postoji nešto što možemo da uradimo – možemo retroaktivno da promenimo uslove mogućnosti iz kojih će ova sudbina doći.
