Razmišljanje o svetu u 2049. godini znači zamišljanje toga kako će društvo biti oblikovano od strane dva dugoročna trenda koja zabrinjavaju građane 2019. godine: klimatske promene i digitalna transformacija ekonomije koju neki nazivaju Četvrtom industrijskom revolucijom. Na prvi pogled se čini da ovi trendovi predstavljaju odvojene izazove: prvi je spoljni i priroda ga nameće, dok je drugi unutrašnji i uzrokovan je promenom procesa proizvodnje.

Tada bismo se, s jedne strane, možda potrudili da pronađemo rešenja za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte, a sa druge da umanjimo društveni uticaj digitalizovane ekonomije. Čudno je što se na njih gleda kao na izazove koje treba rešavati istovremeno, ali diskretno, bez ikakvog zajedničkog narativa.

Međutim, koreni ova dva izazova leže u istoj stvarnosti: Naime, u industrijalizaciji, glavnom uzročniku klimatskih promena i pokretaču uzastopnih talasa „revolucija” u proizvodnim obrascima. Znači, u oba slučaja postoji samo jedno pitanje na koje treba da nađemo odgovor: kako da promenimo ovaj industrijski model tako da stvara bogatstvo (Koje bogatstvo? Koliko?) bez uništavanja životne sredine i društvene kohezije? To je zbog toga što se tokom više od 200 godina neprestanog rasta i razvoja ovaj model nikada nije pokazao sposobnim da funkcioniše bez ogromne ekstrakcije i potrošnje prirodnih resursa, kao i bez proizvodnje jednako velikih količina otpada. Bacanje pogleda na 2049. godinu stoga znači i razmatranje budućnosti industrijskog modela, uključujući poljoprivrednu proizvodnju i međunarodnu trgovinu.

Prvi scenario je scenario zavisnosti putanje. Drugim rečima: 2049. godina će odražavati zbir odluka donetih u prošlosti, u ovom slučaju, male klimatske ambicije, diplomatske sukobe, odlučujući uticaj industrijskih lobija, kontinuirano širenje društvenih nejednakosti, polarizaciju, itd. Ukratko, i u 2049. godini će moći da se vidi današnji industrijski model koji nastavlja da se širi planetom zbog političke slabosti (i često saučesništva) i ogromne dobiti koja je u igri, bez da smo ikad uspeli da suzbijemo njegove negativne nepredviđene posledice, osim možda marginalno. Planeta će polako zalaziti u socioklimatski haos kog će samo manjina biti pošteđena. Vlade koje će biti sve autoritarnije davaće prioritet konkurentnosti i, pre svega, održavanju postojećeg modela, u ime stečenih interesa. Ovaj scenario možda deluje potpuno iracionalno, ali mnogi „mesečari” – da se podsetimo metafore uzroka Prvog svetskog rata Kristofera Klarka (Christopher Clark) – neumorno rade na tome: kratkovide političke klase, ukorenjeni lobiji, vlade koje podržavaju biznis spremne da plate bilo koju cenu za decimalni rast, investitori voljni da učine bilo šta za sramotne povraćaje, multinacionalne kompanije opsednute maksimiziranjem vrednosti za akcionare i direktorskih plata. Mesečari koji su nepromišljeni u najboljem, a zločinački u najgorem slučaju.

U drugom scenariju, industrijski model se prilagodio kako bi odgovorio na izazove borbe protiv klimatskih promena i održavanja društvene kohezije. To je scenario koji je loše nazvan „zeleni kapitalizam” ili radije socijalni eko-industrijalizam: kombinacija industrijske proizvodnje koja stvara profit za akcionare, ali i poštuje životnu sredinu i ojačava socijalnu pravdu. Bićemo, navodno, na vrhuncu ovog scenarija do 2020. godine: održiva proizvodnja, obnovljiva energija, recikliranje i cirkularna ekonomija, ali iako je konsenzus blizu, ova vizija ostaje manje verovatna uzimajući u obzir da industrijski model tek treba da dokaže da može da pomiri ova tri imperativa, s obzirom na to da su neuravnoteženosti uvek rešavane u korist profita. Do danas ni vetroenergija, ni solarna energija, kao ni koncepti održivog razvoja i cirkularne ekonomije nisu uspeli da smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte koje nastavljaju da rastu kako raste i BDP. Jedini periodi kada je došlo do smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte širom sveta bili su oni koji su obeleženi ekonomskom recesijom: od 2000. godine bilo ih je samo dve. Zbog toga ovaj scenario danas izgleda malo verovatan.

Treći scenario predviđa kolaps industrijskog modela. Nekoliko faktora bi moglo to da pokrene: dosad neviđena globalna finansijska kriza i nepovratna ekonomska promena kako investicije presušuju; svetska energetska kriza i skok cena nafte što rad mašina i prevoz robe čini previše skupim; produženi padovi i društvene ili političke krize. Kraj modela koji bi, kako se 2020. godina približava, bio praćen brzim razvojem niza alternativa koje su već sada u povoju: oživljavanje proizvođačkih zadruga, zajednička dobra, energetska demokratija i lokalne valute, kao i širenje modela otvorenog koda i peer-to-peer modela, a sve ove alternative zamenile bi tehnološke oligopole koje su se pojavili na prelazu u 21. vek.

Stvaranje savezništava moglo bi sindikatima da omogući da igraju veću, revitalizovanu ulogu u novim poljima: kolektivnom blagostanju, zdravlju, novim oblicima društvene bezbednosti, stanovanju, obučavanju.

Suočeni sa gore navedenim scenarijima – šta nosi budućnost sindikatima u 2049. godini? Kako bismo odgovorili na ovo pitanje prvo moramo pogledati industrijski model na kom su sindikati utemeljeni. Njihova sudbina zavisi od budućnosti ovog modela. No, u svakom od tri spomenuta scenarija sindikati imaju nekolicinu različitih mogućnosti.

Prvi – najmračniji sa tačke gledišta sindikata – bio bi da sindikati jednostavno nestanu. U sve polarizovanijem društvu, članovi sindikata i legitimitet sindikata kao reprezentativnih aktera mogli bi da budu izgubljeni u duboko promenjenom i nesigurnom svetu rada., ili bi alternativno, da bi zadržali rast, sindikati mogli da postanu nevoljni saučesnici u destruktivnom modelu, zavisnom od sve autoritarnijih oblika vladavine.

U drugom scenariju bi uloga sindikata bila paradoksalno ojačana potrebom da se, u ime održavanja društvenog mira, reši zaokupljenost kako „krajem meseca” tako i „krajem sveta” kao što je aludirano na protestima žutih prsluka (gilets jaunes) u Francuskoj, 2018. i 2019. godine. Ovaj scenario, koji zahteva izgradnju novih saveza, predstavlja težak zadatak, jer podrazumeva pomirenje društvenih imperativa (poslovi, uslovi rada, kupovna moć, društvena i teritorijalna kohezija), klimatskih imperativa (smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte, prilagođavanje klimatskim promenama, zaštita od ekstremnih vremenskih uslova) i industrijskih imperativa (promena procesa proizvodnje, smanjenje upotrebe prirodnih resursa, smanjenje teretnog transporta, povećanje reciklaže i ograničavanje potrošnje). Da li je ovo izvodljivo? Može li industrijski model da se prilagodi društvenim i ekološkim ograničenjima u svom razvoju? Teoretski, da. Nema strukturnih prepreka na tom putu. Međutim, najveća teškoća u ovom scenariju leži u ubeđivanju ekonomske, finansijske i političke elite. Za njih bi to predstavljalo promenu paradigme. Ostvarenje ovog cilja bi zahtevalo moćan savez socioekonomskih aktera, ekologa i građana sposobnih da zacrtaju pravac i iskoriste svoju snagu. Gubljenje ove bitke značilo bi pobedu prethodnog scenarija.

U trećoj opciji, kolapsu industrijskog modela, sindikati bi bili zamenjeni novim, fleksibilnijim, u tu svrhu nastalim oblicima društvenog organizovanja (pojavljivanjem građanskih grupa – na primer) ili bi uspeli da prilagode svoje strukture lokalnijem, kolektivnijem i participativnijem svetu. Stvaranje savezništava moglo bi sindikatima da omogući da igraju veću, revitalizovanu ulogu u novim poljima: kolektivnom blagostanju, zdravlju, novim oblicima društvene bezbednosti, stanovanju, obučavanju. Ovaj svet je blizak idealu zadruge. Proizvodnja bi bila reorganizovana na osnovu zajedničkog modela na održiv i demokratski način: otvoreni sistemi, resursi koje deli i kojima upravlja zajednica koja postavlja pravila vladavine. Ovaj model više ne bi bio jedna od velikih multinacionalnih kompanija i njenih podružnica, već jedna od manjih jedinica koje se samoorganizuju u mreže poput baskijske grupe Mondragon.

Ove tri opcije odražavaju isti set izbora kao onaj kojeg je predložio ekonomsita Albert Hiršman (Albert Hirschmann): izbor između odanosti, glasa ili izlaza. Sindikalna odanost mesečarskom industrijskom modelu koja bi mogla da rezultira porazom ili, još gore, korupcijom. Ili šire, osnažen, glasan pokret (glas) da vodi i ubrza promenu ka novom eko-industrijskom modelu sa jakom društvenom dimenzijom. Izlaz bi, naposletku, značio prekid saveza između inudstrijalizacije i sindikata zauvek i transformisao bi sindikalni pokret u – ili ga zamenio sa – drugim oblicima kolektivnih organizacija u postindustrijskom ekonmskom modelu koji tek treba da bude osmišljen.