Loren Stander: Nasuprot dominantnim gledištima o Evropi kao federalističkom ili međuvladinom projektu, razlikujete tri pristupa konstrukciji Evropske unije. Koji su to pristupi i kako su oni povezani sa današnjim institucijama Evropske unije?

Luk van Midelar: Tri pristupa stvaranju buduće Evrope postoje još od 1945. godine i svaki se ogleda u institucijama koje favorizuje. Jedan bi mogao da se opiše kao funkcionalistički i tehnokratski pristup i do izvesne mere formira DNK Evropske komisije, Evropskog suda pravde, pa čak i Saveta ministara Evropske unije. Ovo je bio metod Žana Monea (Jean Monnet) i zaista je postavio osnove onoga što je postalo Evropska ekonomska zajednica. Ovaj pristup tvrdi da treba da uklonimo političko iz politike i pretvara konflikte u tehničke probleme koje treba rešiti. To je učinilo čuda u drugoj polovini 20. veka za pitanja poput uglja, čelika i izgradnje zajedničkog tržišta. Drugi – federalistički pristup, poprilično je usredsređen ka Evropskom parlamentu. Očekuje od Evropskog parlamenta da stvori evropsku javnu sferu i vidi ga kao korak ka nadnacionalnijim kompetencijama. Treći – konfederalniji pristup, otelotvoren u Evropskom savetu – koji jasno razlikujem od Saveta ministara – uključuje nacionalne lidere i vlade. Ovaj pristup evropeizuje nacionalne sfere i donosi drugačiju vrstu autoriteta evropskim poslovima. Evropski savet je preuzeo značajniju ulogu u prethodnih 10 godina, ne zbog određenih ličnosti ili bilo kakve vrste zavere, već zato što je Evropa morala da se suoči sa određenim egzistencijalnim šokovima i kriznim momentima. Ovi momenti su iziskivali drugačiju vrstu političke akcije.

To je ono što Vi nazivate „politikom događaja” radije nego „politikom pravila”? Faza repolitizacije evropskog projekta u kojoj Evropski savet ima ono što nazivate „autoritetom”?

Da. Politika pravila je stari klasik politike evropske izgradnje – odličan tehnokratski pristup donošenju odluka, strpljivo tkanje socioekonomskih interesa u pregovore između aktera i država članica, ali taj metod nije pogodan za političke situacije koje su hitne ili osetljive. Potrebne su nedelje, meseci, čak i godine da bi se došlo do jasnih i obavezujućih pravila. Ono sa čime je Evropska unija bila suočena to je neophodna politika događaja, politička umetnost improvizacije kao način donošenja brzih i kontraverznih odluka. Pomislite na finansijsku krizu i krizu evrozone – tokom jednog vikenda u maju, 2010. godine, trebalo je da se nađe 750 milijardi evra za 48 sati. Pomislite na rusku invaziju na Krim – sa samo nekoliko dana da se odluči o sankcijama i postupi po pitanju rata i mira. Isto važi i za krizne momente u vezi sa migracijom, Bregzitom (Brexit) i Donaldom Trampom (Donald Trump). Postoji razlika u brzini, ali i u političkoj osetljivosti. Kontraverzna pitanja, ona poput migracija, više se ne rešavaju samo na osnovu stručnosti i tehnokratskog pristupa. Potreban vam je snažan narativ i sredstva političkog uveravanja kako biste ubedili javno mnjenje.

Zbog toga je Evropski savet mesto moći i autoriteta. Jasno je da se ne radi o stručnom telu i njegovi članovi se ne pretvaraju, poput trenutnog američkog predsednika, da su stručnjaci u svemu, ali oni jesu izabrani i imaju relativno blisku vezu sa glasačima, štampom i njihovim nacionalnim interesima. Drugim rečima, oni predstavljaju autoritet, a ne samo formalni legitimitet. Za brze i kontraverzne odluke je neophodan autoritet koji je bio nedostajući element u mašineriji za donošenje odluka u Evropskoj uniji. Većina analitičara i praktičara usredsredila se na mašineriju, ugovore i procese, ali pre svega toga potreban je načelni dogovor za donošenje takvih odluka – iako je štampa uvek držala samite za mesta na kojima mogu da se nađu moć i priče.

U svojoj knjizi označavate period od 1945. do 1989. godine kao neku vrstu dremanja, ako ne i kome, iz koje se evropska politika zaista ponovo budi tek u periodu od 2008. do 2018. godine¹. Zašto je bilo potrebno toliko vremena?

Zaista smatram 1989. godinu, ili period od pada Berlinskog zida 1989. godine do stupanja na snagu Mastrihtskog ugovora (Maastricht Treaty) 1993. godine, prekretnicom ili čak drugim osnivanjem evropskog projekta. Mnoge promene koje smo videli u prethodnih 10 godina bile su, takoreći, pripremane tada. To je bio prvi put da su zemlje članice shvatile da će morati da se bave, možda ne momentalno, ali u nekom trenutku, bezbednošću i pitanjem suvereniteta i da američko okrilje u Hladnom ratu neće trajati doveka. Neki su tada čak, ne samo Francuzi, pozivali na evropsku odbranu. Danas vidimo ovu promenu sa Trampom i vladom Sjedinjenih Američkih Država koja više ne daje garanciju bezbednosti Evropi. Naravno, tada je odlučeno i o stvaranju evra.

Nastao je trenutak panike da će i druge države članice pratiti isti put i da će odlazak Velike Britanije biti početak kraja. 

Nije se preduzelo ništa 1989. godine, zato što je kraj Hladnog rata bio trenutak politizacije za Evropski kontinent, trenutak koji je momentalno uhvaćen idejom o „kraju istorije” Frensisa Fukujama (Francis Fukuyama) koja je postala dominantna na Zapadu i u izvesnoj meri paralisala Brisel godinama. Ova ideja da će svet pratiti put kapitalističkih liberalnih demokratija do završne faze svetske istorije, sa tranzicijama u Istočnoj Evropi, Kinom koja se pridružuje Svetskoj trgovinskoj organizaciji i Sjedinjenim Američkim Državama koje se bore za demokratiju u ostatku sveta, bila je politička pilula za spavanje i obmana.

Naravno, u međuperiodu od 1993. do 2008. godine, postojali su sukobi, postojalo je rivalstvo, ali ideja o kraju istorije je bila dominantna, ali u svetlu poslednjih godina i kriza, ovaj trenutak se pokazao kao povratak istorije, a ne njen kraj. Odnosi Evrope sa Rusijom, čak i sa Sjedinjenim Američkim Državama se pogoršavaju, osporava se njena globalna uloga, a njena politika pravila ne pomaže kontinentu da se pozabavi svojim položajem u 21. veku.

Evropski savet je bio glavni lik u različitim činovima u proteklih 10 godina političkih kriza. Koji su, kako ih nazivate, „makijavelistički momenti” i koji su po Vama bili najvredniji pažnje?

Makijavelistički momenat je pojam koji sam preuzeo od istoričara Džona Pokoka (John Pocock). U čuvenoj knjizi iz 1975. godine on objašnjava da su Makijaveli i njegovi renesansni savremenici shvatili da je svaki politički poredak smrtan i konačan i da se politika odigrava u istoriji i vremenu. Evropska unija je na sopstveni način razmišljala o večnosti, a sada se polako miri sa činjenicom da i ona može da umre.

Jedan takav makijavelistički momenat izražen je u maju 2010. godine poznatom izjavom Angele Merkel (Angela Merkel) da „kad padne evro, pada i Evropa”. To je bilo kad je pritisak na tržištu bio visok i kad je tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država Barak Obama (Barack Obama) obavljao telefonske pozive govoreći: „Zaboga, spasite evro’’. Drugi momenat bio je krajem 2015. i početkom 2016. godine, tokom izbegličke krize, sa dramatičnim slikama i osećajem da su zemlje članice počele da gube kontrolu zbog stotina hiljada ljudi koji su ulazili u Evropsku uniju preko Balkana. Još jedan suštinski Evropski projekat – Šengen i slobodno kretanje unutar Evropske unije – doveden je u pitanje. Kao treći momenat izdvojio bih dan posle referenduma o Bregzitu, 24. jun 2016. godine. Nastao je trenutak panike da će i druge države članice pratiti isti put i da će odlazak Velike Britanije biti početak kraja. To je bilo opipljivo unutar institucija. To je onda pogoršano izborom Trampa, predsednika koji je podsticao evroskeptične snage da slede taj primer.

Gde mislite da će Evropska unija biti 2049. godine?

Ja sam istoričar i 30 godina je dug period. Pogled ka 2049. godini zahteva gledanje na to u kom svetu bi se Evropa mogla naći. To će biti stogodišnjica komunističke Kine, a trenutni kineski predsednik Si Đinping (Xi Jinping) postavio je Kini cilj da bude zemlja broj jedan tačno 2049. godine. Važno pitanje za Evropu kao kontinent jeste gde stati između Kine i Amerike. To je ključno pitanje koje bi trebalo da bude osnova za naše politike i političke odluke. Veliki su ulozi u tome da li Evropa može da postane jedan od polova multipolarnog sveta ili će postati bojno polje za Ameriku i Kinu, barem ekonomski, a da ne pominjem – strah me i da pomislim – vojno.

Tokom izbegličke krize, jasno je da je mađarski premijer Viktor Orban (Viktor Orbán) odigrao važnu ulogu  suprotstavljajući se pristupu Evropske unije koji su vodili Brisel i Berlin.

Već je vidljiv kineski uticaj u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi, kao i nervoza zbog mentalnog povlačenja Sjedinjenih Američkih Država iz Evrope. I Kinezi i Amerikanci teže da budu lideri u veštačkoj inteligenciji i to velikim i kompleksnim setovima podataka, tehnologijama koje će oblikovati našu budućnost, dok Evropljani zaostaju (između ostalog i iz dobrih razloga, kao što su naša pravila privatnosti). Kad kancelarka Merkel kaže: „Mi, Evropljani, moramo da uzmemo svoju sudbinu u svoje ruke’’ i predsednik Makron (Macron) priča o „evropskom suverenitetu’’- ono o čemu oni zapravo govore je upravo to: kako Evropa u roku od 30 godina treba da postane sposobna da brani svoje interese. Bilo da se radi o digitalnoj ekonomiji, klimatskim promenama, odbrani ili evru kao svetskoj rezervnoj valuti, oni govore o kapacitetu Evrope da deluje i oblikuje sopstvenu budućnost.

Šta bi to moglo da znači za institucije i strukturu Evropske unije?

Na prvom mestu to bi svakako značilo bolje razumevanje prioriteta i šire slike, umesto uobičajenih prepirki oko tehničkih i finansijskih detalja većih političkih pitanja, ili još gore, oko relativno malih nadležnosti Evropske unije. Pre nego što vam odgovorim striktno u vezi sa institucijama, preduslov je da se razvije i ojača osećaj evropskog identiteta, osećaj „mi’’ kao Evropljani, kao zajednica sudbina u svetu koja se razlikuje od Amerikanaca, Bliskog Istoka, Afrike, Rusije i Kine. Bez ovog osećaja identiteta, stvarnog i projektovanog, tvrdnja da se donose odluke u ime evropskih građana nije verodostojna ni građanima ni, što je još važnije, drugim majstorima političke umetnosti kao što su predsednici Putin (Putin) ili Si koji iskorišćavaju slab osećaj identiteta.

Izvršna vlast Evropske unije trebalo bi da se razvije u pravcu boljeg i jasnijeg razumevanja između Evropske komisije i Evropskog saveta. Evropski savet je telo koje je potrebno za neke od ovih dalekosežnih, kontraverznih dugoročnih odluka, a Evropska komisija donosi moć razmišljanja i izvršno praćenje zajedno sa svojom sposobnošću da misli za Evropu u celini. To je ono što je Žak Delor (Jacques Delors) briljantno izveo između 1985. i 1995. godine. On nije morao da bude vodeći kandidat kako bi bio veoma delotvoran i poštovan evropski lider, otelotvorenje evropskog projekta. On je takođe pametno koristio Evropski savet zbog njegovog autoriteta. Autoritet i vidljivost su suštinski kvaliteti koje nacionalni lideri donose kako bi osigurali da su odluke verodostojne i da se po njima može postupati. Ali naravno, ovo iziskuje političku posvećenost nacionalnih lidera koji bi trebalo da vide sebe kao deo Evrope, a Evropu kao zajedničko dobro i da o tome govore u svojim domovinama.

Sa zakonodavne strane, Evropski parlament je naravno važan igrač. Moćniji je od mnogih nacionalnih parlamenata u smislu da ima važnu reč kao ko-zakonodavac, ali mu je slaba tačka veza sa glasačima i javnim mnjenjem, u vezi sa čim bismo se nadali da će se vremenom to poboljšati. Problem parlamenta je što nije zaista dozvolio da se pojavi opozicija. Predugo je bio podeljen između veoma velikog saveza koji se slagao sa briselskim konsenzusom o tome šta bi Evropa i federalniji, nadnacionalni pristup trebalo da budu i nekoliko antievropskih poslanika poput Marin le Pen (Marine Le Pen) i Najdžela Faraža (Nigel Farage). No, to nije zdrava demokratska situacija, zato što ne reflektuje raznolikost stavova koji postoje širom Evrope. Ovo je veliki izazov za instituciju koja tvrdi da direktno zastupa glasače i za početak ćemo videti kakvo poboljšanje će doneti izbori u maju 2019. godine.

Da li bi evropski izbori 2019. mogli da budu prekretnica, da oni koji se protive načinu vođenja stvari, ali koji ne žele da unište Evropu, konačno dobiju reč u parlamentu?

Možda. Smatram da političke vođe, poput Matea Salvinija (Matteo Salvini) iz italijanske Severne lige (Lega Nord) ili Jaroslava Kačinjskog (Jarosław Kaczyński) iz poljske stranke Pravo i pravda (Prawo i Sprawiedliwość), ne žele da ubiju ili napuste Evropu, već da je promene. Kao analitičar mogu samo da kažem da je u vezi sa Šengenom ili migracijama dobro da takve stranke i političari donose drugačiji i (takođe) reprezentativan pogled na stvari koji neguje debate i javnu sferu kako na evropskom, tako i na nacionalnom nivou. Tokom izbegličke krize, jasno je da je mađarski premijer Viktor Orban (Viktor Orbán) odigrao važnu ulogu suprotstavljajući se uobičajenom pristupu Evropske unije. Bez opravdavanja njegovog podrivanja demokratije u domovini, predlaganje političkih alternativa u vezi sa migracijama i identitetom bilo je važno, sviđalo se to meni ili ne. Prava opozicija u pozorištu evropske politike nikada ranije nije postojala.

Kod gledanja 30 godina unapred radi se o tome da se o dilemama i izborima iskreno razgovara, jer 440 miliona Evropljana koji ostaju u Evropskoj uniji nisu ludi ili glupi – oni su glasači.’

Slabost Evropske unije, koja se vremenom razvijala, u tome je što nije znala i predvidela kako da izađe na kraj sa opozicijom. Tehnokratski pristup, često začinjen sa malo moralne superiornosti od Brisela, značio je da ko god se ne slaže ili je glup ili loš, a na kraju biva ignorisan. Ovaj način funkcionisanja hrani ono što politikolozi nazivaju „opozicijom principa’’, to jest političkom opozicijom koja odbija politički poredak kao takav. Tzv. klasična opozicija’, nasuprot tome, prepoznaje politički sistem, ali želi da promeni njegovu politiku ili ljudstvo. Kako Evropska unija nije dopustila prostor za takvu klasičnu opoziciju, radikalna opozicija principa je ojačala. Političke sile koje kritikuju Evropsku uniju danas, sve od zagovornika Bregzita do nacionalističkih sila Italije ili Poljske, svedoci su opozicije koja je usled nedostatka prostora razvila radikalni anti ili alter-EU projekat. Dakle, važno je napraviti taj politički prostor za debatu.

Vrednosti poput demokratije, ljudskih prava i vladavine prava podupiru osnove Evropske unije. Da li bi Evropska unija mogla da se raspadne ili podeli zbog ovih vrednosti u narednih 30 godina?

Da, mislim da bi mogla. Ono što Vi opisujete kao vrednosti, sastavni je deo evropskog identiteta i slike o njoj. Klub demokratija. Ovih dana je moguće videti potencijalnu podelu između Evropske unije kao prostora vrednosti kao što su demokratija, vladavina prava i slobode, i geografske Evropske unije kao političkog izraza evropskog kontinenta. Zamislite referendum o izlasku iz Evropske unije u Poljskoj ili Mađarskoj na kom izlazak dobija više glasova. To bi bilo jednako uznemiravajuće kao i Bregzit i protivilo bi se evropskom pozivu posle 1989. godine da se zacele rane iz Hladnog rata i ujedini kontinent. Mislim da će se ova vrsta tragičnih dilema pojavljivati u nadolazećim decenijama i da će izazivati mnogo političkih glavobolja. Kod gledanja 30 godina unapred radi se o tome da se o o dilemama i izborima iskreno razgovara u javnoj raspravi, jer 440 miliona Evropljana koji ostaju u Evropskoj uniji nisu ludi ili glupi – oni su glasači. Oni znaju da se svet menja, znaju za klimatske promene, znaju za Kinu, o migracijama i državnim reformama socijalnih sistema. Ljudi su spremni za izbore, pod uslovom da budu izloženi u ovoj široj geopolitičkoj pozadini. To zahteva stvarnu politizaciju Evrope i političku hrabrost i energiju.