Kad malo razmislimo, temelji su uvek postojali. Samo što su od presudnog značaja bili delovi koji su nedostajali. Ali kada su se pritisci odozdo usmerili u istinski demokratsku Evropu, svi su se poboljšali.

29 srednjoškolaca, neki od najbistrijih iz cele Evropske unije, sede u zgradi lokalne građanske skupštine u Ebeltoftu (Ebeltoft), živopisnom danskom lučkom gradiću koji se nalazi na poluostrvu Đursland (Djursland), samo nekoliko kilometara istočno od Orhusa (Aarhus), drugog po veličini grada u zemlji. Elias Dumulin Marselino (Elias Dumoulin Marcelino) je pre nekoliko dana stigao iz Lisabona (Lisbon) kako bi učestvovao u Erasmus+ radionici građanskog obrazovanja. On će držati predavanje o novijoj istoriji demokratije i vladavini prava. Za samo nekoliko nedelja glasači će krenuti ka glasačkim kutijama za izbore 2049. godine, a on će pokušati da objasni istorijski značaj onoga što se sada čini očiglednim. Zašto je Evropi trebalo toliko dugo da stigne do onoga što je danas? Transnacionalna demokratija i zaštita vladavine prava na evropskom nivou – nekada tako daleke – sada su deo političke garniture. Sve je bilo pitanje volje – čim je došlo do nekog zamaha, sve se dogodilo u samo nekoliko godina.

Početkom 2000-ih federalisti su govorili: „Učinite Evropsku uniju barem onoliko demokratskom koliko su njene članice.” Tada je to uglavnom značilo da bi građani trebalo da imaju mogućnost da biraju izvršnu vlast Evropske unije kao što Evropljani čine već neko vreme. Danas postoje dva glasačka listića na evropskim izborima: jedan za biranje članova Evropskog parlamenta, a drugi za izbor transnacionalne liste koja određuje sastav Evropske komisije. Stranke sada imaju panevropske programe i kampanje, kao i vodeće kandidate koji posećuju sve države članice. Možda zvuči sintičavo, ali do pre samo nekoliko decenija Evropski izbori su se odnosili na domaća pitanja.

Evropljani su otišli korak dalje

Sve ovo zvučalo je prilično ambiciozno 2019. godine – gotovo se niko nije usuđivao da pomisli na evropsku demokratiju koja je više demokratska od onoga što su nacionalne države tada bile. Demokratije s početka 2000-ih su se zasnivale na ritualima, procedurama i okvirima 18, 19. i 20. veka koji više nisu odgovarali na hiperglobalizaciju ili tehnološke izazove novog milenijuma.

Evropska demokratija, kakva postoji danas – reprezentativna i savetodavna – činila se gotovo nezamislivom. Na svim teškim odlukama sada mesecima rade sami građani, a ne samo neizabrani eksperti koji misle da znaju bolje. Evropljani se okupljaju u građanskim skupštinama kako bi raspravljali o raznim problemima: od korupcije i klimatskih promena do konstitucionalnih pitanja i infrastrukturnih projekata. Pošto zahvaljujući softveru za komunikaciju i prevod nisu ograničeni na okupljanja uživo, svi mogu da učestvuju u realnom vremenu. Ove transnacionalne skupštine evropskih građana rade na svim pitanjima od javnog interesa. Prvo se priprema spisak predloga za predstavničke institucije, a potom, kada na papiru postoji zadovoljavajući zakon, skupština se raspušta.

Moć društvenih praksi

Važan korak ka našem režimu transnacionalnih ljudskih prava bilo je stvaranje društvenih praksi korak po korak. Rad nevladinih organizacija, fondacija, čak i vlada u Evropskoj uniji, stvorio je neohodne uslove da branioci prava mogu da vode parnice pred Sudom pravde na isti način na koji su to nekada radili pred Evropskim sudom za ljudska prava. Kada su organizacije za građanska prava otkrile Povelju Evropske unije o osnovnim pravima (Charter of Fundamental Rights of the European Union) i počele da odlaze pred Evropski sud pravde kako bi zaštitile prava koja su u Povelji, postalo je neizbežno da zemlje članice promene svoj stav prema sopstvenim građanima i pruže im više poštovanja njihovih već utvrđenih prava.

Važna prekretnica u ovom procesu bio je nastanak Evropske unije za građanske slobode (European Civil Liberties Union), panevropskog udrženja za ljudska prava. Danas su milioni građana učlanjeni i podržavaju organizaciju plaćanjem članarine. Unija za građanske slobode šalje žalbe nacionalnim sudovima koje mogu da idu sve do Evropskog suda pravde. Jedan od njihovih značajnijih slučajeva je Simon protiv Mađarske. U njemu je Unija za građanske slobode predstavljala mađarsku srednjoškolku Kristinu Simon (Kristina Simon) koja je kritikovala vladu u svom govoru na mitingu u svom rodnom gradu, Pečuju (Pécs), u jugozapadnoj Mađarskoj. Zbog toga je bila izbačena iz škole, nacionalni mediji su objavljivali članke o njenim lošim ocenama i čestom odsustvu iz škole – čak su i neke od njenih privatnih prepiski završile u novinama. Vlada je otišla toliko daleko da se u svom nacionalnom savetovanju pozvala na Kristinin slučaj. Anketa koja je stigla do 8 miliona ljudi širom države navodila je njen primer kako bi se ispitalo postoji li potreba za većom disciplinom u školama.

Na svim teškim odlukama sada mesecima rade sami građani, a ne samo neizabrani eksperti koji misle da znaju bolje.

Sud je doneo presudu u korist Simonove, ali što je još važnije, njen slučaj je istakao zanemarivanje ljudskih prava od strane mađarske vlade, a priča o tinejdžerki koja je bila na udaru sopstvene vlade podstakla je talas međunarodne solidarnosti. Mađarska vlada se našla izolovanom i bila je primorana da sarađuje sa opozicijom i civilnim društvom u radu na novim zakonima kako bi bilo sprečeno da se takve stvari ponove.

„Unija doprinosi očuvanju i razvoju ovih zajedničkih vrednosti, poštujući različitost kultura i tradicija naroda Evrope kao i nacionalni identitet zemalja članica i njihovu organizaciju javne vlasti na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou; teži da promoviše uravnotežen i održiv razvoj i da osigura slobodno kretanje ljudi, dobara, usluga i kapitala i slobodu osnivanja.” – Preambula Povelje Evropske unije o osnovnim pravima.

Mudar narod Evrope

Kako bi se ispratila sveukupna situacija sa vladavinom prava, evropski političari su stvorili odbor mudrih ljudi: Kopenhagensku komisiju (Copenhagen Commission). Ovo novo telo ima zadatak da evaluira, procenjuje i osigura pridržavanje kopenhagenskih kriterijuma nakon što država pristupi Evropskoj uniji.

Kada članovi komisije identifikuju problem na polju vladavine prava, ljudskih prava ili demokratskih vrednosti u nekoj od zemalja Evropske unije, njihov zadatak je da dignu uzbunu. A kada institucija koja usko sarađuje sa Agencijom za osnovna prava (Agency for Fundamental Rights), ali je nezavisna od institucija i vlada Evropske unije digne uzbunu, njene procene imaju visok nivo kredibiliteta. Stoga, zemlje članice više ne mogu da tvrde da su izdvojene iz političkih razloga.

Evropski parlament je pre 30 godina vršio ovu vrstu dužnosti, kao što je bilo u slučaju Mađarske i Poljske. Ipak, Evropski parlament je politička institucija: nacionalne vladajuće stranke pripadaju panevropskim strankama koje su težile da brane sopstveni narod kada dođe do kritičnih momenata. Džentlmenski dogovori između stranačkih porodica u Evropskom parlamentu u to doba su se često završavali nečinjenjem, a Komisija i Savet su bili na sličan način paralizovani.

Tuženje svoje vlade

Kako bi demokratija postala istinski transnacionalna, narod Evrope je takođe morao da prisvoji Povelju Evropske unije o osnovnim pravima u svim jurisdikcijama. Ovaj dokument je uključivao 50 članova i sadržao je neke od najnaprednijih zaštita ljudskih prava – od privatnosti i životne sredine, do radnih i imovinskih prava. Međutim, postojao je jedan veliki problem: Član 51 ove povelje ograničio je njenu primenu na evropski nivo i ona stoga nije mogla da se koristi u pravnom sistemu zemlje članice.

Građani Evrope, kao i drugi ljudi obuhvaćeni Poveljom – poput izbeglica i stranih stanovnika – mogu da se obrate bilo kom sudu, nacionalnom ili nadnacionalnom, kako bi ostvarili svoja prava.

Grupa vizionara nameračila se da preokrene ovu situaciju. Među njima je bio i Janis Roviti (Yannis Rovithi), grčki advokat i suosnivač Evropske unije za građanske slobode, koji je pokrenuo kampanju za ukidanje člana 51. Mirne demonstracije u kojima su studenti, poljoprivrednici, nisko i visokokvalifikovani radnici izrazili želju za evropskim okvirom za ljudska prava, brzo su se proširile od Soluna (Thessaloniki) i Atine (Athens) ka drugim evropskim gradovima (postojale su čak i neke seoske zajedince koje su organizovale sopstvene proteste umesto da se pridruže skupovima u gradovima). Uskoro su političari i nacionalne vlade shvatili da ne postoji način da se izbegne ova popularna želja. Član 51 je ukinut jednoglasnom odlukom Saveta Evropske unije. Danas građani Evrope, kao i drugi ljudi obuhvaćeni Poveljom – poput izbeglica i stranih stanovnika – mogu da se obrate bilo kom sudu, nacionalnom ili nadnacionalnom, kako bi ostvarili svoja prava i mogu direktno da tuže države članice zbog njihovih prekršaja, čak i institucije Evropske unije kad ne postupaju adekvatno.

Transnacionalni oblik vladavine

Nije bilo neizmerno teško uvesti sve ove promene. Gledano unazad moglo bi se čak reći da je to bio mačji kašalj, ali da bismo stigli dotle, Evropljani su morali u potpunosti da promene svoj način razmišljanja. Tokom evropske istorije (i sve do 20. i početka 21. veka) mislioci su smeštali svoje ideale u daleku budućnost. Kada je Imanuel Kant (Immanuel Kant) pisao o kosmpolitskoj demokratiji, nagovestio je da će biti potrebno da prođu generacije da bi ljudi imali prava van granica.

Srećom, bilo je vizionara koji su shvatili da su, na prelazu u 2020-e, Evropa i svet ulazili u drugačiju etapu istorije. Tenzije u međunarodnoj politici, ekološka kriza, kao i pritisak koji tehnologija i veštačka inteligencija vrše na evropske oblike vladavine, ukazali su na potrebu da se snažno izgradi transnacionalna demokratija.

Sa priličnom sigurnošću može da se kaže da bi se Evropska unija, da nije stvoren transnacionalni oblik vladavine sa osnovnim pravima i snažnim demokratskim vrednostima, ili raspala ili bar prošla kroz ozbiljno turbulentan period. Ipak, uspeli su i današnji transnacionalni evropski prostor za demokratiju i ljudska prava nije samo ljuštura; njegova vrednost i značaj su očigledni u svakodnevnom životu građana.

2049: Open Future
2049: Open Future

The politics of tomorrow start with the politics of today. Beyond any one theme, this collection of essays, stories, and interviews, complemented by infographics and amazing illustrations, looks forward to imagine the Europe(s) to be in 2049.

Order your copy

Cookies on our website allow us to deliver better content by enhancing our understanding of what pages are visited. Data from cookies is stored anonymously and only shared with analytics partners in an anonymised form.

Find out more about our use of cookies in our privacy policy.