Lena je preko noći putovala Transevropskim vozom. Ona voli vozove. Spavaća kola, restorani, konferencijske sale, igraonice za decu, pogled na prirodu – sve po pristupačnoj ceni. To je njeno prvo putovanje od kako je poslanica Evropskog parlamenta. Putovanja povodom unutarunijskih parlamentarnih poslova su uvek vozom, dok je hajperlup (engl. Hyperloop – vid javnog prevoza, koji transportuje putnike pri brzinama i do 1200km/h prim. prev.) rezervisan samo za krizne situacije. Sa svojim kolegama, poslanicima Evropskog parlamenta, Lena je deo tripartitne komsije za reformu obrazovnog sistema i digitalnog učenja u ruralnim delovima Evropske unije. Izbor Lublina je bio potpuno logičan: zeleni i hiperpovezani grad srednje veličine, kapija ka novim članicama – Belorusiji i Ukrajini. Grad takođe leži u srcu seoske istočne Poljske, u siromašnoj regiji koja je godinama bila centar jeftinog rada migranata koji su ostavili generacije dece za sobom.

Lena, belgijsko-poljska pijanistkinja, aktivna u antirasističkoj i lokalnoj politici, pristala je da se kandiduje sa liste transevropskih građana. Od njihovog pojavljivanja 2034, transnacionalne liste stranaka ili građana postavile su nove standarde Evropskih izbora. Deleći svoje vreme između sviranja klavira i bavljenja pravom u društvenom sektoru, bila je u mogućnosti da se osloni na Evropski bezuslovni dohodak kako bi se upustila u ovu avanturu. Njena kampanja je bila koncentrisana na tri glavne teme: obrazovanje, inkluzija i digitalna sloboda.

I upravo je obrazovanje – ili bolje rečeno učenje – ono što će biti fokus njenih političkih napora u Evropskom parlamentu. Kriza 2020 – ih dovela je u pitanje tradicionalne obrazovne sisteme koji su bili i nejednaki i posvećeni nacionalnim jezicima i istoriji. Kroz pristup koji je orijentisan ka deci sa proevropskim okvirom, obrazovni programi su svakako napredovali, ali ostaje mnogo toga što bi trebalo uraditi. Lena je dala sebi zadatak da tokom svog mandata promoviše alternativne metode obrazovanja dizajnirane tako da emancipuju decu i da razvijaju praktična i tradicionalna znanja dok istovremeno koriste mogućnosti digitalnog učenja i čuvaju ih od svih njegovih rizika. Obrazovanje umesto takmičenja; tranzicija umesto akumulacije.

Čim je stigla u hotel, Lena se ulogovala na Sharing4EU kako bi pozajmila bicikl i odvezla se do Motica, sela udaljenog sat vremena vožnje od Lublina. Kako ima slobodno poslepodne, srešće se sa svojim bivšim nastavnicima, posetiće grob prabake i iskoristiće priliku da se prošeta po prirodi. “Interesantno” – govori sebi dok vozi bicikl – “osim zelenije poljoprivrede, nedostatka smoga i postepene repopulizacije, ovde se nije mnogo toga promenilo!” Dok stoji pored groba, shvata da ništa od ovoga nije bilo do pre 10-15 godina. Rođena 2016, odrasla je u 2020-ima, kada je Evropska unija preživljavala velike egzistencijalne političke krize. Starosedeoci i socioekonomski populisti su sve više težili autoritarizmu. Kroz uspehe na nacionalnim izborima, uzdigli su se unutar evropskih institucija.

Ovo je bila mračna dekada fašističkih politika, deo šireg globalnog trenda, odgovor na ispade ordoliberalizma i nejednake Evrope iz pređašnjih godina. Ali ispod površine, u gradovima je ponovo građena evropska solidarnost. Od Stokholma do Rjače, gradovi su se suprotstavljali nacionalnim planovima tako što su dočekivali, integrisali i edukovali izbeglice i migrante, borili se protiv klimatskih promena i transformisali životne stilove. Iako su pogažena obećanja nacionalnih populista bila sve očiglednija, tek je 2027. šokantan video kojim je zabeleženo mučenje i ubijanje Jara (Yara), sirijskog izbeglice koji je živeo u Gdanjsku i poznatog kreatora evropske alternative Fejsbuku sa otvorenim kodom (engl. open-source), uzdrmala savest i izazvala promenu.

Tokom 2030-ih nova generacija je stupila na političku scenu. Erazmus studenti i pripravnici 1990-ih i 2000-ih, deca kulturnih razmena, socijalno osvešćeni i slobodoumni, širom Unije, postali su lice Evrope koje je izronilo iz mraka kako bi se obnovile evropske integracije – i narod je to podržao.

Tokom mračnih godina, socioekološki pokreti i feministi su nastavili da neguju jednu drugačiju Evropu. Zeleni pokreti, koji su prihvatali glokalan i ekosistemski pristup, videli su evropski projekat kao prostor u kom bi trebalo fundamentalno promeniti način proizvodnje, konzumacije i zajedničkog života. #MeToo pokret je kulminirao 2029. potpunim odbacivanjem staromodnih, patrijaralno-konzervativnih i dogmatskih politika. Pokret je započeo debate o aktuelnim politikama, digitalizaciji, migraciji, nejednakosti i ljudskoj kohabitaciji sa prirodom i životinjama.

Evropa 2049. daleko je od savršene, ali je dijalektika između nacionalnog i evropskog uravnotežena tako da su građani srce demokratije. Evropski savet je vođen žensko-muškim kopredsedništvom koje je odobreno od strane Evropskog parlamenta. Talinskim sporazumom iz 2033. ne samo da je označen povratak postnacionalnih i pacifističkih spoljnih politika na međunarodnu scenu, već je i udružio (u novom smislu, pojam koji će ući u rečnike tek 2035) društvene i ekonomske sposobnosti koje su postale temelj za Evropski bezuslovni dohodak, evropsku zdravstvenu knjižicu i rekonstruisane industrijske i monetarne politike. Kao rezultat, iako ne potpuno zastareo, Pakt o stabilnosti i rastu i stanje nacionalne države nisu više centralne teme političkog i demokratskog života.

Prava i demokratski život u digitalnoj eri su drastično napredovali. Sajber napadi i digitalne smetnje u izbornim procesima su sada pod kontrolom. Danas je Unija neosporni lider u digitalnim pravima i zaštiti podataka. Prenosiva prava garantuju podjednaka fundamentalna prava svim stanovnicima Unije, gde god da su, i ovo važi za sve nivoe vlasti. Svako može da učestvuje ili glasa onlajn, ili direktno preko građanskih inicijativa, ili indirektno putem transevropskih lista. Javna sfera je postala transnacionalna: omogućeno automatsko prevođenje na različite jezike, postoje transevropske novine i fondovi koji podržavaju istraživačko novinarstvo.

Dok sanjari na ulicama Lublina, Lena razmišlja o tome koliko je daleko Poljska stigla od početka ovog veka. Tvrdoglavo vezana za suicidne klimatske politike i izgubljena u identitetskim tenzijama, čekala je do 2025. da bi videla promene. Uprkos tome, mlada poslanica je svesna da budućnost leži, i da će uvek ležati, u borbi sa prstalicama zatvorenih društava i korupcije. Evropa 2049, iako opet kredibilan lider u politikama koji se tiču globlane klime, još uvek uvozi previše energije i proizvoda koji nisu u skladu sa njenim vrednostima i modelima. Borba će se nastaviti kroz trgovinsku i klimatsku diplomatiju, ali i kroz nezadovoljavajuća savezništva, poput onog sa ekološki progresivnom, ali društveno represivnom Kinom.

Lena zna da u ovim bitkama, sav potencijal za promenu leži u obrazovanju. Za pet godina napustiće kabinet za koji je izabrana, poput svih građanskih kandidata koji se na to obavezuju. Upravo je dugoročna posvećenost ono što nju motiviše. Baš pre nego što je počela svoju kampanju, naišla je na stari magazin iz 2019 koji je zamišljao kako bi izgledala Evropa 2049. Njegova tema – budućnost je politička sila koja se predstavlja u sadašnjosti – dala joj je inspiraciju za slogan kampanje: “sutra je sada”.

Ovo specijalno izdanje nije akademska studija, niti studija predviđanja politike. Ono je kolekcija priča, članaka, intervjua i infografika koji su predstavljeni sa eksplicitnim ciljem razmišljanja o budućnosti dok pokušavamo da učinimo da sadašnjost bude lepša. Ovo izdanje je nastalo zahvaljujući neverovatnom radu uredničkog tima i odbora, kao i uz pomoć partnera časopisa. Ovo izdanje je objavljeno u kooperaciji sa Hajnrih-Bel fondacijom Evropske unije (Heinrich-Böll-Stiftung European Union).