Ne tako davno, svaka organizacija težila je održivosti. Ovaj koncept zauzimao je centralno mesto u Bruntladnskom izveštaja iz 1987. godine, a ubrzo ga kao svoj vodeći princip usvajaju vlade, kompanije i nevladine organizacije.1 U međuvremenu pedeset nijansi zelene niklo je u okviru ovog koncepta, a njihov raspon kreće se od istinskih napora u pravcu institucionalnih reformi do pokušaja biznisa da svoje poslovanje uglanca eko-sjajem. Iako Ciljevi održivog razvoja Ujedinjenih Nacija predstavljaju značajan proces, „tranzicija“ i „transformacija“ pridružile su se održivom razvoju kao vodeći principu. Sindikati pozivaju na pravičnu tranziciju u pravcu udaljavanja od ekonomije zasnovane na uglju, a tink tenkovi rade na proizvodnji vizija za transformaciju.

Uspon ova dva uvezana koncepta ukazuje na rast svesti o tome da se danas suočavamo sa višestrukim krizama koje zahtevaju duboke promene u odgovoru. Kako to obično biva, novi koncepti podložni su riziku da postanu samo zvučne reči koje impliciraju lepšu budućnost, ali koje potcenjuju kompleksnost koju sa sobom nosi istinska transformacija. Štaviše, one rizikuju ispunjenje maksime prema kojoj „se sve mora promeniti kako bi sve moglo ostati isto“. Inicijativa za energetsku tranziciju mogla bi da doprinese većoj efikasnosti, a automobili bi posledično trošili manje goriva. Ipak, bez promene u sistemu oporezivanja, promena će samo podstaći ljude da više voze. Vratimo li se na prethodno spomenuti koncept, čini se da tranzicija ne mora nužno biti i održiva.

Velika transformacija

U radovima autora koji se bave transformacijom često se spominje austrijski antropolog Karl Polanji, međutim njegova Velika transformacija iz 1944. godine ostaje skrajnuta.2 Ovo je velika šteta, s obzirom da Polanjijev konceptualni okvir omogućava jasno sagledavanje neoliberalne epohe. Odgovor na pitanje zašto je 20. vek obeležen ratovima, ekonomskom krizom i fašizmom, Polanji je pronašao u razvoju laissez-fair tržišnog liberalizma u 19. i 20. veku. Njegovo osnovno načelo – da se društvo mora pokoriti volji samoregulišućih tržišta – razdvaja ekonomiju od društva, i istovremeno izaziva prekid i dovodi do nastanka suprotstavljenih pokreta koji se zalažu za društvenu zaštitu. Ovo „dvostruko kretanje“ ka većoj komercijalizaciji i odgovarajući pritisak za pojačanom zaštitom, doprinosi nastanku dva različita suprotstavljena pokreta: autoritarnog i demokratskog. Oba obećavaju društvenu zaštitu, dok istovremeno oduzimaju ili omogućavaju slobodu. Kao i u Engleskoj tokom 18. i 19. veka, danas neoliberalna ekonomska deregulacija uspeva da poremeti društva i ekosisteme, ali ujedno prouzrokuje spontane reakcije u ime odbrane sopstvenog sveta. Demokratski suprotstavljeni pokret danas je u nastanku – setimo se samo mladih koji su stali u odbranu klime – dok autoritarni suprotstavljeni pokreti pronalaze uporište u ličnostima kao što je Donald Tramp i Viktor Orban.

Samoregulišuća tržišta izazivaju poremećaje jer su zasnovana na „fiktivnoj komodifikaciji“ prirode, rada i novca. Ovo su dobra koja nisu namenjena isključivo tržišnoj razmeni, nego imaju višestruke vantržišne funkcije, zbog čega njihovo fiktivno tretiranje kao robe ima ozbiljne posledice. Tokom rane industrijske revolucije, deca su stavljena u funkciju jeftine radne snage, a u svrhu profita. Vlade Brazila i Rumunije tretiraju šume kao skladišta drveta uprkos kompleksnosti ekosistema koje udomljavaju. Država blagostanja koja je nastala kao rezultat demokratskog suprotstavljenog pokreta u 20. veku, delimično je preokrenula tretiranje rada kao robe uvodeći sistem zaštite radnika i univerzalne javne usluge. Ipak, poslednjih decenija ova dostignuća su ugrožena usled neoliberalne komodifikacije. Pre četiri decenije obrazovanje je bilo besplatno, a univerzitet je važio za emancipatorsku instituciju, a danas su mladi prinuđeni da se zadužuju kako bi mu uopšte pristupili.

Kao i u Engleskoj tokom 18. i 19. veka, danas neoliberalna ekonomska deregulacija uspeva da poremeti društva i ekosisteme, ali ujedno prouzrokuje spontane reakcije u ime odbrane sopstvenog sveta.

Polanji objašnjava pojam odvajanja (engl. disembedding) uvodeći opoziciju „obitavanje Vs. napredak“. Sa napretkom industijalizacije u Engleskoj preduzetnici su težili uvećanju profita uvećanjem proizvodne efikasnosti. Ovaj trend doveo je do masovnih premeštanja ljudi bliže fabrikama koje su se nalazile u gradovima. Njihovo obitavanje moralo je da bude žrtvovano zarad napretka. Savremene paralele ovoj pojavi su frapantne. Ako je cilj posleratne države blagostanja bio da obezbedi ravnomeran razvoj cele države, zaposlenje i javne usluge, to danas svakako nije slučaj. Sa napretkom globalizovane neoliberlane ekonomije, fabrike su premeštene u Aziju, a milioni su ostali bez posla. Veliki gradovi postaju metropole–čvorišta u globalnoj mreži – London kao finansijski centar može se uzeti kao ultimativni primer. Nekadašnji industrijski regioni ostaju bez fabrika, a kako su vlade pod neoliberalnim pritiskom odustajale od demografske jednakosti, mreže javnog prevoza, lokalni dućani, škole, ogranci banaka i sindikati su se urušavali. Regionalne železničke linije su ugašene brzinom kojom su se gradile trase koje spajaju velike gradove. U okviru logike teritorijalne konkurentnosti, regioni se međusobno takmiče kako bi privukli privatne investicije spolja, a u toj trci periferije evidentno zaostaju.

Dominantna logika komodifikacije sve više kolonizuje nove sfere života. U 2005. godini izvršni direktor Nestle-a izjavio je kako je pravo na vodu kao ljusko pravo suviše radikalna ideja. Iza kulisa teških društvenih nemira u Čileu, vlada nastavlja da praktikuje stavljanje reka na aukciju (internacionalnim) privatnim kompanijama za komercijalnu hidroenergiju, što neretko ostavlja duboke soci-ekološke posledice u vidu izmeštanja lokalnih zajednica i zagađenja voda. Neoliberalna logika transformiše regione u robu dostupnu za kupovinu na globalnim finansijskim tržištima. Uništavanje lokacija i sredstava za obitavanje prožima ogorčenost Žutih prsluka u odnosu na vlast u Parizu, kao i poraz britanskih Laburista u nekadašnjim industrijskim uporištima.

Otpor rastućoj komodifikaciji implicira da suštinski element demokratskog suprotstavljenog pokreta treba da bude upravo dekomodifikacija. Dobrima i uslugama ne može se upravljati vodeći se isključivo tržišnim principima, nego ih treba organizovati u skladu sa principom redistribucije i reciprociteta, što je moguće ukoliko se ponovo obezbede javne usluge (gradovi koji preuzimaju kontrolu nad energetskim sistemima, na primer) ili ukoliko se obezbedi kolektivno upravljanje (energetske zadruge ili poljoprivreda kojom upravlja zajednica)

Trostruki pokret

Polanjijeve postavke nisu bez nedostataka. Dve linije kritike čine se naročito relevantnim. Sociološkinja Nensi Frejzer [Nancy Fraser] ukazala je da društvena zaštita takođe može da sadrži elemente opresije.3 Posleratna država blagostanja zasnovana je na hraniteljskom modelu, u kome su žene ostajale kod kuće. Gledano iz ove perspektive, širenje tržišta omogućilo je ženama da se suprotstave patrijarhalnoj dominaciji. Nije svako tržište nužno loše; problem nastaje kada tržište oblikuje društvene odnose, a ne obrnuto. Frejzer zaključuje da je neophodan trostruki pokret, koji obuhvata emancipaciju, tržište i društvenu zaštitu, kako bi se unapredio Polanjijev model dvostrukog kretanja. Druga linija kritike tiče se uloge države. Polanjijeva shvatanja o zaštitnoj ulozi države čine se naivnim. U stvarnosti, država može da štiti neoliberalnu tržišnu ekonomiju kao i autoritarnu vladavinu, stajući na put emancipaciji. I sam Polanji je prepoznao da država nije samo izvor društvene zaštite. Suprotstavljeni pokreti dolazili su iz različitih pravaca, uključujući i razvoj modela zaštite koji su isključivali direktnu državnu intervenciju i to putem udruženja i radničkih kooperativa.

Kada se kritika koja dolazi iz ova dva pravca uključi i analizu, izazovi sa kojima se današnja društva suočavaju su jasni. Četiri decenije neoliberalnog odvajanja ekonomije uništilo je društveno tkivo. Suprotstavljeni pokret koji se poziva na društvenu zaštitu prisutan je u formi autoritarnih i demokratskih reinkarnacija. Demokratski suprotstavljeni pokret mora da bude emancipatorski i zaštitinički, što predstavlja dvostruki zadatak u kome je uloga države ambivalentna. Ovaj trostruki pokret pojavljuje se u momentu u kome je čovečanstvo prevazišlo planetarna ograničenja, a autoritarne vođe negiraju klimatske promene kako bi ojačali fosilnu industriju. Paradoks je u tome što istovremeno obećavaju društvenu zaštitu (koja se ne materijalizuje), i produbljuju ekološku nesigurnost. Suočene sa rivalskim suprotstavljenim pokretom, demokratske strategije socio-ekološke transformacije moraće da ponude narativ koji je privlačniji od autoritarnog.

Demokratski suprotstavljeni pokret mora da bude emancipatorski i zaštitinički, što predstavlja dvostruki zadatak u kome je uloga države ambivalentna.

Razmere ovog izazova čine se još većim nego što se pretpostavlja ukoliko se uzmu u obzir da tranzicija proizvodi nejednake efekte. Neprivilegovane grupe dvostruko su pogođene ekološkim problemima i mejsntrim ekonomskim politikama, što predstavlja „duplu nejednakost“. Prema nalazima Evropske ekološke agencije, nezaposlene osobe, ili osobe sa nižim primanjima, više su izložene negativnim posledicama po zdravlje koje prouzrokuju klimatske promene.4 Razlog je u tome što su ove kategorije stanovništva više izložene zagađenju, ali i zbog toga što žive u lošijim uslovima i više zavise od oskudnih javnih usluga. Globalno zagrevanje dodatno pogoršava situaciju. Vrela leta jače pogađaju domaćinstva sa niskim prihodima i domove sa lošom ventilacijom. Iako manje utiču na klimu, oni sa manjim primanjima snose najveće posledice poreza na ugalj, s obzirom da se siromašnija domaćinstva više oslanjaju na ugalj kao izvor toplotne energije, a alternative za stara auta nisu uvek dostupne. Posmatrano iz ovog ugla, privlačnost autoritarnog suprotstavljenog pokreta postaje jasnija.

Uzimajući u obzir sve navedene tvrdnje, transformativni pokret morao bi proširiti svoj raspon tako da ponovno obuhvati socio-ekološko ugrađivanje (engl. embedding) ekonomije, dekomodifikaciju, institucionalnu demokratizaciju, i eliminaciju nejednakosti sa ciljem obezbeđivanja kvalitetnog života za sve. Fokus treba da bude na emancipatorskim oblicima društvene zaštite i emancipatorskim pokretima za nove oblike društvene zaštite. Redistributivni mehanizmi zaštite ostaju glavna odgovornost vlada, ali ulogu igraju i građani, kao i samoorganizovanje zasnovano na reciprocitetu i poverenju. Inicijative zasnovane na zajedničkim dobrima (engl. commons) kao što su zemljišni fondovi (engl. community land trusts) predstavljaju prefigurativne pokrete koji kolektivno promišljaju društvo budućnosti kroz postojeće prakse, društvene odnose i pravila.

Anticipacija transformacije

Građansko samoorganizovanje predstavlja srž političke ekologije od njenog začeća putem koncepta „autonomije“. Razvijana u radovima autora kao što je francuski filozof Andre Gorc [Gorz], autonomija se odnosi na mogućnost ponovnog preuzimanja kontrole nad sopstvenim životom. Autonomija je u suprotnosti sa heteronomijom, u kojoj slobodna tržišta ili paternalistička država donose odluke o budućnosti. U skladu sa Polanjijevim radovima na temu radničkih kooperativa, Gorc zaključuje da je samoupravljanje put ka autonomiji. Društvene i ekonomske jedinice koje su „dovoljno male i raznolike“ mogle bi osigurati prolaz za širok spektar ljudskih talenata i kapaciteta.5 Slično Polanjiju koji podržava mešovitu ekonomiju, Gorc smatra da potpuna lokalna samodovoljnost nije realistična, zbog čega ukazuje na potrebu da se uspostavi balans između konvencionalne ekonomije i autonomije koju imaju zajednice. Ovakva postavka ne predstavlja otkrovenje sveobuhvatnog projekta komunalnih društava, već realističnu utopiju izgrađenu na mnoštvu institucija: javnih, privatnih i građanskih.

Opozicija autonomija/heteronomija uveliko je primenjiva na postojeće rasprave. U kontekstu udaljavanja od energetskih sistema zasnovanih na fosilnom gorivu, ekologisti odbijaju nuklearne elektrane ne samo zbog štetnih posledica po životnu sredinu, već i zbog toga što je njima moguće upravljati jedino na polu-militaristički način. Lokalne zajednice sposobne su za izgradnju vetrenjača ali ne i nuklearnih pogona. Ekološki teoretičar Kornelijus Kastoriadis [Cornelius Castoriadis] tvrdi da se u heteronomnom društvu dominantni obrazac društvene imaginacije ne dovodi u pitanje. Emancipacija zahteva autonomne individue koje su u stanju da dovedu u pitanje društvene zakone, sebe i sopstvene norme. Ovako viđena, autonomija se ne odnosi samo na modele samoupravljanja , nego i na društvenu i ličnu imaginaciju. Objektiv heteronomija/autonomija koristan je kako bi se evaluirali predlozi „velike transformacije“. Evropska komisija nedavno je predstavila Evropski zeleni dogovor u kome prepoznaje ulogu građana i predviđa prostor za izražavanje ideja i zajednički rad na ambicioznim akcijama. Vreme će pokazati. Građanske i energetske zajednice prepoznate su kao važni akteri i u Evropskom paketu mera za čistu energiju, no ostaje da se vidi kako će se ovo realizovati. 6

Emancipacija zahteva autonomne individue koje su u stanju da dovedu u pitanje društvene zakone, sebe i sopstvene norme.

Zajednička dobra takođe predstavljaju odraz autonomije. Često se javljaju zbog toga što je samoorganizacija smislenija i može biti izvor zadovoljstva, i kao takve podmiruju ljudske potrebe tamo gde su država i tržište zakazali. Zbog toga ne čudi da novi talas ovih inicijativa nalazi uporište upravo u neoliberalnoj eri. Istraživanje koje je sproveo zeleni think-tank Oikos, pokazalo je da u slučaju Belgije zajednička dobra nisu samo fenomen koji se vezuje za urbane zajednice, nego ih nalazimo i u predgrađima i selima. Suštinska razlika između gradova i drugih oblasti je u tome što rastući broj urbanih progresivnih opština imaju svest o potencijalu novih oblika javno-civilne saradnje. Bolonja je usvojila regulativu o zajedničkim dobrima još 2014. godine i na taj način inspirisala još dvadeset italijanskih gradova da osmisle način na koji će podržati zajednička dobra. Belgijski peer-to-peer teoretičar Majkl Bovens [Michael Bauwens], 2017. godine kreirao je strateški plan zajedničkih dobara za grad Gent. U Holandiji, grad Amsterdam uključio je zajednička dobra u svoju socijaldemokratsku strategiju.

„Partnerska država“ predstavlja ključni koncept. Suprotno neoliberalnom porivu za ograničavanjem države, partnerska država odnosi se na model upravljanja koji sadrži tržište kako bi se omogućio prostor za inicijativu od strane građana. U većini slučajeva, hibridni eksperimenti omogućavaju saradnju između komonera (engl. commoners), lokalnih vlasti i socijalnih preduzeća. Projekat Buurzame Stroom iz Genta koji je realizovan u kraju sa mešovitim primanjima predstavlja transformativni primer koji teži ka tome da omogući ugradnju solarnih panela na krovovima svih domaćinstava. Ipak, treba imati u vidu da nije svaki krov pogodan i da ulaganje ne može da priušti svako domaćinstvo. Lokalna energetska zadruga Energet i gradska uprava, zajedno sa drugim partnerima, pokušale su da dođu do ljudi i da ih spoje na sistem. Nakon dve godine, ovaj kraj udvostručio je proizvodne kapacitete i pokazao da pametna mreža može da funkcioniše na lokalnom nivou.

Sve veći broj gradova poput Genta imaju jasnu predstavu tranzicije ka socio-ekološkoj budućnosti. Ona predstavlja osnovu za stvaranje novih koalicija na nivou grada. Suprotno tome, u oblastima van gradova još uvek je potrebno dosta rada kako bi se omogućila transformacija, počevši sa kreiranjem novog društvenog imaginarijuma. Dvostruka nejednakost treba da postane dvostruka dekomodifikacija. Potrebno je ojačati infrastrukturu koja će podržati održiv načinu života bez rasta troškova. Na primer, kvalitetniji javni prevoz išao bi ruku pod ruku sa građanskim inicijativama koje kombinuju energetske zadruge i platforme za deljenje električnih auta. Druga bitna stavka je teritorijalna dekomodifikacija. Umesto guranja regiona u trku za unutrašnjim investicijama, vlade treba da preuzmu odgovornost nad svojom teritorijom i da omoguće saradnju između gradova i teritorija na periferiji. Kako bi ovakve transformativne politike postale realnost, Zeleni će morati da grade široke koalicije koje će obuhvatiti srednju i radničku klasu koje je napustio neoliberalni mejnstrim. Ovaj proces podrazumeva obogaćivanje demokratije putem participativnih prostora i praksi. Suprotstavljeni pokret koji emancipuje ljude i omogućava građanima da iskuse autonomiju na kraju će pobediti.