Ljudima koji su živeli u gradovima tokom karantina prostor je predstavljao glavnu brigu, kako u stanu tako i van njega. Pandemija je rekonfigurisala način na koji koristimo i razmišljamo o urbanom prostoru. Da li će to biti dovoljno da se pojavi pravedniji, zdraviji grad? Paola Hernandez razgovarala je sa urbanistkinjom Helen Kol (engl. Helen Cole) o nejednakostima u gradu u vreme Covid-19 i izgledima za promene.

Paola Hernandez: Kako je pandemija uticala na kvalitet života u urbanim sredinama?

Helen Kol: Pandemija je promenila način na koji razmišljamo o gradovima, uključujući prednosti i nedostatke života u njima. Početkom krize gradovi su se činili kao loša mesta za život, jer je njihova gusta naseljenost bila povezana sa većim rizikom od zaraze. Vremenom je, međutim, postalo jasno da stvarni problem predstvaljaju prenatrpni, nebezbedni stanovi u kojima su neki ljudi prisiljeni da žive. Ovi uslovi nisu nasumično raspoređeni: mogućnost zaraze tako zavisi od različitih i međusobno povezanih dimenzija našeg društva kao što su rasizam, seksizam i nejednakost u prihodima.

U mom rodnom gradu Barseloni postoje imigrantske zajednice iz severne Afrike, Pakistana, Maroka i zapadne Afrike koje zbog strukturnog rasizma i birokratskih prepreka imaju slabo plaćene poslove i često žive u četvrtima sa relativno lošim uslovima stanovanja. Svi ovi aspekti čine povećan rizik za određenu populaciju. U Evropi ne govorimo mnogo o rasi, ali sistematski i međuljudski rasizam je sigurno prisutan i utiče na kvalitet života ove populacije i celog našeg društva. U pogledu pola, iako trenutno nedostaje studija o porodičnom nasilju tokom karantina u vreme koronavirusa, istorijski gledano tokom recesije, incidenti nasilja u porodici su u porastu. U porodicama koje su zatvorenog tipa ovi rizici će biti još veći, posebno za žene koje su mnogo češće od muškaraca žrtve nasilja u porodici.

Mnogi gradovi imaju veliki problem nedostatka stanova. Šta je kriza Covid-19 učinila u pogledu stanja sigurnog i pristupačnog stanovanja u evropskim gradovima?

Kao i kod mnogih stvari, pandemija je pitanje stanovanja učinila i ozbiljnijim i vidljivijim. Ozbiljnijim jer su ljudi koji već nisu mogli priuštiti adekvatno, sigurno i pristupačno stanovanje utoliko više pogođeni pandemijom i karantinom, i vidljivijim jer nas je kriza podstakla da drugačije razmišljamo o sopstvenim domovima i njihovoj stvarnoj vrednosti. Postalo je očigledno da je dom koji je siguran, udoban i ima dovoljno prostora za privatnost najbolja prva linija odbrane od pandemija i garancija protiv pogoršanja zdravstvene i ekonomske nejednakosti. U prošlosti su istraživanja povezala neadekvatan kvalitet stanovanja sa lošim zdravljem kada ukućani ne uspeju da se zaštite od prekomerne toplote ili hladnoće ili kada su ukućani izloženi otrovnim plesnima ili olovnoj boji. Dom nije uvek najzdravije mesto za život.

S obzirom na dužinu i oštrinu trenutne zdravstvene i ekonomske krize, stanovanje bi trebalo dekomodifikovati. Neki gradovi ili države su to već pokušali. U Beču se stanovanje tretira kao osnovno ljudsko pravo. Ovde u Barseloni je novi zakon o regulaciji stanarine usvojen u septembru 2020. godine i njime se postavljaju maksimalne cene zakupa za bilo koji stan ili apartman. Na nacionalnom nivou vlade bi mogle da preokrenu višedecenijsko smanjenje stambene infrastrukture – posebno javnog stanovanja – kakvo je viđeno u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Još jedan sektor na koji pandemija utiče je javni prevoz. Koja su glavna pitanja sa kojima se suočavaju sistemi javnog prevoza?

Održavanje javnog prevoza čistim i bezbednim je pravi izazov. Neophodno je obezbediti ovu osnovnu uslugu, posebno za one koji nemaju privatna motorna vozila ili radnike sa niskim primanjima koji zavise od javnog prevoza da bi došli do posla. Zabrinutost zbog rizika od Covida-19 vrši veći pritisak na javni prevoz uz već spornu raspravu o pravu na dragoceni javni prostor u gradovima. Ovo bi trebalo smatrati političkom prilikom za investiranje, održavanje i obezbeđivanje sigurnijih sistema javnog prevoza – od kojih mnogi već trpe zbog zastarele i raspadajuće infrastrukture.

Iako bi ovo na kraju moglo dovesti do veće socijalne jednakosti, smanjena upotreba prevoza usled pandemije dovodi do većeg političkog i finansijskog opterećenja tranzitnih sistema. Dok gradski planeri i stručnjaci za javno zdravlje procenjuju kako bi bilo moguće povećati aktivni tranzit poput vožnje bicikla ili pešačenja smanjenjem motorizovanog transportnog prostora na putevima, postavlja se još jedno suštinski pravično pitanje: ko će moći da ispešači ili pređe biciklom te kratke relacije? Aktivni putnici su obično oni koji žive blizu svojih radnih mesta, jer imaju finansijske mogućnosti da sebi priušte život u gradu, pa stoga mogu imati više koristi od novih biciklističkih staza koje gradovi poput Barselone ili Milana grade u svojim centrima. Međutim, oni koji žive na periferiji ili izvan nje nemaju luksuz da putuju biciklom ili peške. Aktivni tranzit za njih često nije izvodljiv, tako da treba uspostaviti druga pristupačna i niskorizična rešenja.

Trenutno istražujete važnost pristupa zelenim površinama. Koja je značajnost javnih zelenih površina u gradovima, posebno u vreme Covida-19?

Zelene površine u gradovima veoma su važne za javno zdravlje. Tokom pandemije ljudi su počeli da primećuju razlike u zelenilu, posebno u španskim gradovima gde je došlo do tako rigorozne blokade. U laboratoriji u Barseloni za urbanu ekološku pravdu i održivost (engl. Barcelona Laboratory for Urban Environmental Justice and Sustainability) sproveli smo istraživanje u saradnji sa istraživačima iz Portugalije. Rezultati su pokazali da su tokom karantina u Portugalu, gde su bile dozvoljene kratke posete javnim zelenim površinama, održavanje nivoa ili povećanje upotrebe javnih prirodnih prostora ili posmatranje prirode iz kuće, povezani sa nižim nivoom stresa. U Španiji, tamo gde posete javnim zelenim površinama nisu bile dozvoljene, održavanje ili povećanje kontakta sa privatnim zelenim površinama poput vrtova i zelenila (sobnih biljaka) bilo je povezano sa nižim nivoom stresa.

dom koji je siguran, udoban i ima dovoljno prostora za privatnost najbolja prva linija odbrane od pandemija

Ukratko, ovi nalazi podržavaju ideju da je nejednaki pristup zelenim površinama direktno povezan sa zdravstvenim nejednakostima u gradovima, posebno u pogledu mentalnog zdravlja. Španski stanovnici koji imaju pristup privatnim zelenim površinama (uglavnom se nalaze u bogatijim četvrtima) verovatno bi mogli bolje da se nose sa karantinom. Slični dokazi u Berlinu, Lajpcigu i Haleu u Nemačkoj, kao i u Oslu i Stokholmu ukazuju da je ova nejednaka raspodela urbanih zelenih površina – što se prevodi u razlike u kvalitetu, količini i veličini zelenih površina – takođe povezana sa postojećim nejednakostima na tržištu stambenih objekata i mobilnosti. Nadamo se da će se očuvanje, restauracija i razumevanje značaja zelenog prostora za buduću urbanu otpornost nastaviti obnovljenom snagom.

Da li kriza Covid-19 može ubrzati borbu u vanrednim situacijama u vezi s klimom i biodiverzitetom u gradovima?

Tokom zaključavanja nivo zagađenja vazduha pao je u mnogim gradovima, uključujući Barselonu i Madrid. U novembru 2018. pokrenuta je Madridska centralna šema za poboljšanje kvaliteta vazduha smanjenjem saobraćaja i zabranom najvećih zagađivača iz centra Madrida, sa odličnim početnim rezultatima. Tokom pandemije ova vrsta intervencije se prirodno dogodila širom sveta. Mnogo je nade i spekulacija o tome šta bi se moglo dogoditi dok se oporavljamo od krize.

Trenutno postoji toliko mnogo zdravstvenih prioriteta za kreatore politike i političare, da je polako i pažljivo delovanje komplikovano. Ljudi očajnički žele da ponovo pokrenu ekonomiju i vrate se „normalnosti“ što je pre moguće. Ali zaista vredi zastati i razmisliti, jer postoji mnogo fantastičnih prilika za razmatranje, poput ulaganja na lokalnom nivou u rešenja zasnovana na prirodi. Ponovno osmišljavanje krovova za javnu upotrebu – i za baštovanstvo i rekreaciju – ili stvaranje „džepnih parkova“ – dve su mogućnosti koje bi zaobišle prostorne izazove i povećale pristup zelenim površinama u gustim gradovima.

Ovaj pristup mora biti zagarantovan za sve. Mnogi gradovi svedoče trendu privatizacije malih, lokalnih zelenih površina koje plaćaju zakupci. U nekim slučajevima ovi prostori isključuju stanovnike koji ne žive u tom delu privatnog naselja. Ovo stvara iluziju pravične raspodele zelenih površina iako to nije slučaj. Sada je pravo vreme da pažljivo razmislimo o ovim pitanjima.

Decenijama su veliki delovi gradova bili posvećeni komercijalnim i kancelarijskim prostorima. Da li rad na daljinu i kupovina preko interneta nude mogućnosti nove namene urbanog prostora?

To je dobro pitanje na koje neko vreme nećemo imati odgovor. Iako bi bilo lepo pomisliti da se upotrebom urbanih prostora može lako trgovati kada se okolnosti promene, to nije uvek slučaj. Na primer, sa obnavljanje zapuštenih parcela (engl. brownfields), neiskorišćeni prostor je vraćen u svrhu opšteg dobra. Istovremeno, odlučivanje o urbanom prostoru zavisi od ekonomije i moći; snage koje su neverovatne i sve neravnomernije. Ovaj obrazac se verovatno neće promeniti uprkos trendovima rada na daljinu i kupovini preko interneta.

Mogu da se setim dva relevantna trenda koji ukazuju na poteškoće sa prenamenom prostora u gradovima. Prvi je mnoštvo luksuznih stanova koji su izgrađeni poslednjih godina, ponekad pod izgovorom da su novi stanovi neophodni. Ipak, mnogi od ovih domova stoje prazni uprkos pogoršanju stambene krize. Ovo jasno pokazuje da se odluke ne zasnivaju na potrebi i ne daje se prioritet interesima manje privilegovanih stanovnika na koje utiče nedostatak pristupačnog stambenog prostora. Drugo – prethodni obrasci ukazuju da procesi poput gentrifikacije u velikoj meri zavise od neravnomernog urbanog razvoja. Trend koji je u početku primećen tokom krize Covid-19 je taj da su oni koji su u boljem položaju (bogatiji stanovnici) i koji koriste prednosti kupovine i rada od kuće zainteresovani za iseljavanje iz urbanih centara što ima posledice na finansije gradskog urbanog razvoja koje su delimično zavisne od poreza na prihode. Ukratko, čak i ako je fizički prostor za to dostupan, ne možemo pretpostaviti da će gradovi moći da izvrše prenamenu prostora.

Šta mislite o konceptu petnaestominutnog grada koji je popularizovala gradonačelnica Pariza Ana Hidalgo (fr. Anne Hidalgo): ideji da javne službe poput zelenih površina, zdravstvenih ustanova, radnih mesta, kulturno-obrazovnih institucija i svih ostalih potrebnih gradskih sadržaja treba da budu na 15 minuta od mesta gde neko živi?

Ovaj koncept zvuči sjajno u teoriji, ali u praksi suočiće se sa nekoliko izazova. Da gradimo Lego gradove od nule to bi bilo prilično lako implementirati. Ali u stvarnosti, postojeći gradovi već imaju dvostruki izazov jer su gusto naseljeni – nedostaje im zemljište za nove resurse – i nejednaki. Pada mi na pamet nekoliko primera kako se u gradovima odvija konkurencija za prostor i resurse.

Prvi primer je američki grad Atlanta, koji gradi greenway (zeleni put) nazvan BeltLine (pojasna linija) koji nastaje preuređivanjem neiskorišćenih železničkih linija koje kruže oko centra grada. Teoretski, ovaj projekat treba da preseca susedne delove grada, alije čak i pre nego što je započeta gradnja, cena zemljišta duž puta BeltLine dramatično porasla, što znači da grad više nije mogao da priušti kupovinu zemljišta potrebnog za završetak projekta. Efekat spekulacija i investicija bio je jednostavno prejak. Ovaj projekat se takođe suočava sa izazovima koji se odnose na to što nisu uzete u obzir različite potrebe i želje zajednica na koje izgradnja utiče. Iako je pretpostavka bila da će BeltLine doneti traženi resurs u sve susedne četvrti, u stvarnosti su mnogi stanovnici bili rezervisani ili su osećali da se uopšte ne odnosi na njihove potrebe.

Drugi primer je iz četvrti Raval u Barseloni, jedne od najgušće naseljenih četvrti u Evropi. Trenutno Raval poseduje samo jednu prenatrpanu zdravstvenu kliniku. Njeni zdravstveni radnici godinama su se borili za drugu kliniku, ali prostor je teško dobiti. Ovi radnici su pronašli zgradu u opštinskom vlasništvu koja bi mogla da se pretvori u kliniku, ali grad je tu zgradu prethodno dao u zakup umetničkom muzeju koji želi tamo da se proširi. Grad je ponudio kao alternativno mesto za kliniku obližnji plac, ali to bi značilo da se trguje dragocenim otvorenim prostorom za neophodne zdravstvene resurse. Na kraju su radnici dobili pravo na korišćenje zgrade. S druge strane, budućnost trga ostaje neizvesna.

Gradovi se neprestano razvijaju i često ne uspevamo da razmišljamo o tome prilikom kreiranja politika.

Stvarnost da se potrebe i želje razlikuju za različite zajednice predstavlja izazov za petnaestominutni koncept grada. I ne samo to, već kako se menjaju gradovi i četvrti, menjaju se i potrebe stanovnika. Moje istraživanje pokazuje da gentrifikacija dodatno opterećuje pružaoce zdravstvenih usluga i ustanove: kako gentrifikujuća područja postaju socijalno složenija, tako postaju i socijalni faktori zdravlja. Raseljavanje starosedelaca takođe znači narušavanje kontinuiteta njihove zdravstvene zaštite. Pretpostavljam da bi zagovornici petnaestominutnog gradskog koncepta tvrdili da će sprečiti gentrifikaciju podjednakom raspodelom resursa po gradu, ali do sada su napori pokazali da je sprečavanje gentrifikacije teško. Čak su i pokušaji stvaranja zajednica sa mešovitim prihodima suočeni sa izazovima. Na kraju, gradovi su dinamični i ne znam koliko dobro ovaj koncept grada to objašnjava.

Kako zamišljate u budućnosti gradove koji su bolje opremljeni za suočavanje sa izazovima povezanim sa zdravljem i klimom?

Za one koji rade na unapređenju gradova zaista je važno da razmišljaju o klimatskim intervencijama (poput zelenih površina i drugih bitnih pogodnosti – prevoza, stanovanja i javnih prostora) kao delu sistema, a ne samostalnom entitetu, radi zdravije sredine. To znači razumevanje da fizičke promene u gradovima utiču na socijalno i političko okruženje, i obrnuto. Istorijski gledano urbana područja u koja nije investirano, koja su često fizički i socijalno odvojena od važnih resursa i koja su imala gore uslove životne sredine, takođe imaju manje zelenih površina i drugih pogodnosti. Ove nejednakosti treba otkloniti. Neophodno je razmotriti socijalni i politički uticaj novih pogodnosti ili to koji alati za planiranje mogu biti korišćeni za sprečavanje posledica poput zelene gentrifikacije, rastućih životnih troškova i raseljavanja.

Nadam se da ću u budućnosti videti gradove i donosioce odluka kako razmišljaju o procesu oporavka od pandemije i preduzimaju korake da zaštite marginalizovane grupe stanovnika. U vezi sa fizičkim ili izgrađenim okruženjem u gradovima, želela bih da vidim napore da se zadrži deo pešačkog prostora koji su gradovi bar privremeno obezbedili kao i da se nastavi sa smanjenjem zagađenja vazduha i vode. Šta više, preko je potreban fokus na socijalna pitanja koja gradovi nisu uspeli da reše – poput beskućništva, energetskog siromaštva, stambene krize i nejednakog pristupa zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju. To je, naravno, još izazovnije zbog još uvek nepoznatih ekonomskih uticaja pandemije na gradske budžete i resurse.

Kako možemo zaustaviti gradove da postanu prostor za konkurenciju i isključivanje?

To je u osnovi pitanje koje je već u mislima aktivista u mnogim gradovima koji rade na rešavanju nepravdi u stanovanju i sprečavanju negativnih efekata gentrifikacije. Iznova i iznova aktivisti i predstavnici gradova ističu kako se politike često uvode prekasno. U gradovima poput Sijetla, grada u Sjedinjenim Američkim Državama, politike zahtevaju da principi pravičnosti i inkluzije budu uključeni u svako donošenje odluka, ali cene kuća već su raselile mnoge najmarginalizovanije stanovnike grada uprkos ovim dobrim namerama. U gradovima svih veličina cene kuća rasle su mnogo brže od plata, posebno kada se povećava nejednakost dohotka. Gradovi se bore da uravnoteže želju za promocijom inovacija i modernizacije sa potrebom za uključivanjem, pristupačnošću i pristupom osnovnim resursima za sve. Nema lakog odgovora, ali možemo početi tako što ćemo, u svakoj odluci ili politici, prvo razmisliti o onima sa najmanjom privilegijom i o potencijalnim kratkoročnim, srednjoročnim i dugoročnim posledicama tih odluka na različite populacije. Gradovi se neprestano razvijaju i često ne uspevamo da razmišljamo o tome prilikom kreiranja politika.

Life Under Shock: Understanding the Pandemic
Life Under Shock: Understanding the Pandemic

Recognising that a pathogen will not bring forth a fairer, more sustainable future but people, ideas and politics can, this edition asks how the health crisis will influence our world in the years to come.

Order your copy

Cookies on our website allow us to deliver better content by enhancing our understanding of what pages are visited. Data from cookies is stored anonymously and only shared with analytics partners in an anonymised form.

Find out more about our use of cookies in our privacy policy.