Ako treba da se izvrši ijedna reforma prehrambenih i ekoloških sistema do 2049. godine, to je onda reforma poljoprivrede. Poljoprivreda je danas i dalje zaostavština 20. veka, uprkos pojavi različitih načina poljoprivrede (i razmišljanja o njoj) koji teže tome da steknu prednost. Profesor Olaf Šmit (Olaf Schmidt), ugledni istraživač poljoprivrednih sistema na univerzitetskom koledžu u Dablinu (University College Dublin) (i, poput Darvina, stručnjak za crve), sanja o poljoprivrednom sistemu koji bi poljoprivrednicima obezbedio profitabilan i nagrađujući posao koji održava ruralne zajednice. Takav sistem bi proizvodio bezbednu, nutritivnu hranu za sve, a štitio bi zemlju, vodene resurse, biodiverzitet, vazduh i zemljište. Profesor Šmit je jasan po pitanju toga da “dok naučnici igraju ulogu stoga što mogu da sprovedu dubinske analize poljoprivrednih metoda, sve inovacije bi, pre svega, trebalo preneti poljoprivrednicima.’’ Sistem koji istraživač opisuje trenutno se naziva agroekologija, primena ekologije u poljoprivredi. Principi agroekologije su: briga o zemljištu, recikliranje organskih materijala, smanjenje otpada, korišćenje usluga koje priroda pruža, podsticanje biodiverziteta i, na kraju, ali ne i manje važno, finansijska autonomija poljoprivrednika.

Kad je Bernar Modan (Bernard Mehauden), sredovečni belgijski poljoprivrednik, počeo da primenjuje kombinaciju poljoprivrednog znanja i intuicije na model indutrijske poljoprivrede koji je nasledio, nije mu palo na pamet da postaje praktičar agroekologije. Međutim, ne držeći se više dobijenih formula, Bernar se sada bavi poljoprivredom vodeći se sopstvenim idejama i idejama koje deli sa kolegama poljoprivrednicima. Ovi eksperimenti ga vode putem koji je sve više ekološki. Bernar svoju poljoprivredu naziva „ekologičnom’’, ali ona nije sertifikovano organska. On izbegava tržišne niše i distribuira svoje proizvode putem tradicionalnih prodajnih kanala kako bi izbegao brigu o marketingu.

Sve počinje sa zemljištem

Bernar Modan uzgaja žitarice na belgijskoj farmi koja je veća od prosečne. Smešteno na visoravni od ilovače, u blizini Ezbaja u oblasti grada Liježa, njegovo je jedno od najboljih poljoprivrednih zemljišta u državi. Ne tako daleko od najvećih evropskih centara za preradu cvekle i povrća koje se gaji na otvorenom polju, Bernarov poduhvat ne deluje kao tipičan kandidat za usvajanje agroekologije. Ipak, njegove prelepe parcele, dobro prerađeno zemljište koje samo čeka da se seme poseje, postali su žrtva štetne pojave: formiranja pokorice. Stvaranje pokorice se javlja kad se čestice zemlje slepe posle setve i tako sprečavaju probijanje sadnica iz zemlje. Očajan da pronađe rešenje, Bernarov prvi korak je bio da prestane da ore svoja polja. Sada je ubeđen da je doneo pravu odluku: „Pre 15 godina, kad sam shvatio da će ostavljanje organske materije na površini zaštititi zemlju, potpuno sam prestao sa oranjem. Danas je dovoljno samo da pogledam ralo da mi se srce slomi’’.

Da li se poljoprivreda u Belgiji kreće ka agroekologiji?

Postoji oko 35 000 poljoprivrednih gazdinstava u Belgiji. U Flandriji poljoprivreda ima tendenciju da koristi industrijske metode za proizvodnju visoke vrednosti na manjim zemljišnim parcelama. Valonija ima srednji model, pri čemu se usevi gaje na većim poljima, a životinje se gaje manje intenzivno. Iako je prosečna veličina farme u Valoniji 57 hektara (po podacima iz 2017. godine), poljoprivrednici koji uzgajaju ratarske kulture će ih obično uzgajati na parcelama zemljišta od oko 100 hektara.

Trenutno nema dostupnih podataka o broju poljoprivrednika koji koriste agroekološke metode u Valoniji. Maksim Maršije (Maxime Merchier), koordinator belgijskog udruženja Greenotec, koji promoviše poljoprivredu koja je pogodna za tlo, procenjuje da ih je u Belgiji oko 10% . Većina njih agroekologiju praktikuje iz ubeđenja i zato što žele da svoje znanje o zemljištu vrate u opticaj i da se vrate zdravom razumu. Ova procena uključuje većinu belgijskih organskih poljoprivrednika, kao i poljoprivrednike usmerene na očuvanje zemlje, stočare sa samoodrživih imanja i poljoprivrednike koji se bave permakulturom. Zašto su brojke tako niske? U srži problema je sistem globalizovane poljoprivrede uspostavljen na evropskom nivou. Poljoprivrednici proizvode sa gubitkom, a opstaju samo zahvaljujući pomoći Zajedničke poljoprivredne politike Evropske unije (EU’s Common Agricultural Policy). Poljoprivrednici su zaglavljeni u začaranom krugu, prisiljeni da proizvode po niskoj ceni.

Maršije sumira situaciju: „Decenijama su poljoprivrednici bili gurani ka produktivističkom poljoprivrednom sistemu izgrađenom u potpunosti oko prinosa. Ovaj sistem iscrpljuje zemljište, zagađuje vodene resurse i troši velike količine fosilnog goriva. Nasuprot tome, agroekologija je okrenuta budućnosti. Nisu samo poljoprivrednici ti koji imaju srednjoročne i dugoročne koristi; agroekologija je takođe korisna i za okolna područja i za društvo uopšte. To je poljoprivreda života – njen cilj je da usmeri usluge ekosistema kako bi se priroda maksimalno iskoristila za podršku poljoprivrednoj proizvodnji. Tako duboka promena u našem poljoprivrednom modelu će zahtevati vreme. Tranzicija je teža, jer koristi nisu trenutne. Potrebna su ulaganja u obuku i opremu, kao i promena mentaliteta i to predstavlja određen rizik za poljoprivrednika. U našem globalizovanom svetu svetske prodajne cene su nestabilne, što poljoprivrednicima još više otežava da se upuste u to.’’

Rotacija useva je obezbeđena kroz smenjivanje pšenice, zimskog useva i prolećnih useva poput šećerne repe, tekstilnog lana, graška za konzerviranje i cikorije za proizvodnju inulina. Bernar rotira svoje useve svake dve godine. On, ponekad, uzgaja i kukuruz, rezervno rešenje tokom perioda lošeg vremena. Ako kiša pada u jesen, kad pšenica mora da bude posejana, onda je najbolje izbegavati tešku mašineriju koja bi sabila zemlju i sačekati proleće i posaditi kukuruz. „Nije toliko profitabilno, ali je bolje za zemlju. Ili se čeka pravo vreme da se ode u polja ili se pronalazi drugo rešenje’’, kaže naš poljoprivrednik, demonstrirajući svoj osnovni princip: prilagođavanje.

Hranjenje zemljišta

Tokom zimskih meseci je kompletno Bernarovo poljoprivredno zemljište prekriveno, bilo zimskim usevom ili pokrovnim usevom koji nije tu za žetvu, već kako bi hranio zemlju. Organski pokrovni usevi su jedan od glavnih stubova agroekologije. Zemlja puna života efikasno pruža usluge koje pomažu poljoprivrednicima i dozvoljavaju im da se u manjoj meri oslanjaju na đubrivo i pesticide. Pokrovne useve čini više različitih biljnih vrsta i sadrže najmanje jednu mahunarku. Raznolikost u pokrovnom usevu znači i raznolikost usluga koje on pruža zemljištu.

Kako je prestao sa oranjem da bi zaštitio svoje zemljište i dozvolio da se mikroskopski biodiverzitet razvija iz godine u godinu, Bernar ne može da računa na oranje ni za uništavanje pokrovnih useva. Međutim, da bi se napravilo mesta za novi usev, pokrovni prvo mora nekako da se ukloni. Bernar računa da će mraz obaviti ovaj posao za njega. Pre i posle uzgajanja useva za prodaju, Bernar sadi biljke osetljive na mraz koje će tokom zime odumreti, što bi dalje značilo da na proleće neće morati da koristi sredstva za uništavanje korova. Stvari se, naravno, ne odvijaju uvek po planu. Prethodne zime su bile toplije nego inače i vrste koji bi trebalo da odumru tokom zime su, prilično iritantno, preživljavale do proleća. Prema tome, on montiranom pločastom drljačom pomaže prirodi da uništi pokrovni usev.

Kad dođe zima Bernar čeka da zemljište postane „nosivo’’ pre nego što počne da ga obrađuje. Nosivo zemljište je ono na kom može da se koristi oprema, a da ona pri tom ne propada u zemlju, ne sabija zemljište i ne pravi brazde. Kako bi korenje raslo dobro, vazduh, voda i život (korenje) moraju da budu u mogućnosti da se kreću u zemlji. Za zemljište koje je puno života, poljoprivrednici moraju da se prilagode vremenskim uslovima i da sačekaju pravi trenutak za njegovu obradu. Tako tokom noćnih mrazeva, Bernar nekad mora da ustane u 3 ujutru da bi radio sa svojom montiranom pločastom drljačom. Ovaj alat oštećuje stabljiku, čineći biljku osetljivijom na hladnoću. Bernar izbegava korišćenje glifosatskih herbicida kad god može. Međutim, ako krajem zime izraste korov u pokrovnom usevu koji je trebalo da bude uništen mrazom, on koristi male količine (jedan litar po hektaru) pre sadnje bilo kakvog semena.

Manje je više

Otkako je počeo da gaji šećernu repu, Bernar je smanjio količinu mineralnog azota kojeg koristi na svojim poljima za pola održavajući iste prinose. Ovo je delimično zbog poboljšanja sorti šećerne repe koje danas proizvode više šećera, a troše manje azota, ali glavni razlog smanjenja utrošenog azota je Bernarov plan za plodnije zemljište, sproveden na osnovu analize zemljišta koju su izvršile stručne organizacije.

Bernar je takođe smanjio upotrebu fitosanitarnih proizvoda, odnosno pesticida. Lagano se mršti dok nam govori: „Koristim najmanju moguću količinu pesticida, u suštini zato što prosto ne volim da ih koristim.’’ On bira najbolje moguće vreme u godini za prskanje pesticida u svojim poljima kako bi obezbedio optimalan uticaj i minimalizovao potrebnu dozu. „Nema potrebe da koristim bilo kakve proizvode za zaštitu od puževa pošto ih nemam ovde, ali nemam ni uljanu repicu. Ne treba mi ništa ni protiv poljskih miševa, pošto ih u mojim poljima nema tako mnogo. Postavio sam platforme za ptice grabljivice: štap dug dva metra sa letvicom popreko. Postoji jedna platforma na svakom drugom hektaru, a video sam i ptice grabljivice smeštene na njima.’’ Ptice grabljivice pomažu kontroli populacije glodara. Porodica jastrebova pojede između 700 i 900 glodara godišnje, bar tokom meseci kad su na tom području. Postavljanje platforme da bi se pomoglo ovim pticama da pregledaju polja, poljoprvrednike košta mnogo manje nego šteta koju glodari mogu da prouzrokuju.

Ova situacija je još složenija s obzirom na evropsko zakonodavstvo koje zabranjuje upotrebu đubriva i pesticida u krugu od 6 metara od tekuće vode. Da bi iskoristio maksimum iz onoga što bi se moglo smatrati ograničenjem, Bernar je postao deo ekološke inicijative pod nazivom Trake preuređene zemlje (Bande de parcelle aménagée) zbog čega prima 1500 evra po hektaru zemlje kako bi preuredio obode svoje zemlje koji leže duž potoka. Ova inicijativa ima za cilj da podrži divlje životinje, zaštiti livadsku floru, poboljša izgled predela i da se bori protiv erozije. Zahvaljujući njegovoj traci koja je široka 12, a duga 385 metara, Bernar pomaže zaštitu jarebica i strnadica, ptica koje su zavisne od biljnih vrsta koje su u riziku od nestajanja. Traka pruža ovim pticama visoke trave za zaklon, žitarice koje prirodno padaju i biljke pune insekata leti, a zrnevlja zimi.

Uvek radoznao Bernar je počeo da koristi određene proizvode na biljnoj bazi: „Testiram ih na pšenici već oko 10 godina. Nisam 100% ubeđen, ali zanima me ideja. Ovi proizvodi su mi omogućili da smanjim količinu fungicida koje koristim na pšenici za 75%.’’ Troškovi proizvoda na biljnoj bazi su uravnoteženi smanjenom potrebom za fungicidima. Bernar objašnjava: „Ideja nije u uštedi novca, već u korišćenju manje fungicida i zaštiti zemljišta.’’

Prošlog leta, posle berbe graška, Bernar je zasadio pokrovni usev koji se sastojao od mnogo vrsta, od facelije, slačice, suncokreta, egipatske deteline, boba i nigera. U jesen je po prvi put zasadio pšenicu pravo u pokrovni usev, bez da ga je prethodno uništio. Kako bi ovo učinio, koristio je sejalicu za direktnu setvu koju je obezbedilo Regenacterre, udruženje koje promoviše regenerativnu poljoprivredu. „Komšije su me gledale kao da sam lud dok sam sejao, ali bilo je to sjajno iskustvo i voleo bih da ponovim to’’, prepričava Bernar. „Direktna setva bila je nešto o čemu sam sanjao već neko vreme, ali nisam imao pravu sejalicu. Jedan od izazova jeste taj da je potrebno veoma čisto zemljište pre setve pokrovnog useva, a pokrovni usev mora da bude dovoljno gusto posejan da bi sprečio rast korova, jer ne možete da ga očistite pre zime. Korov zaštićen pokrovnim usevom, a uništen tokom sejanja, mogao bi opet da osnaži na proleće. Posle setve pšenice nikla je slačica i morao sam da upotrebim dve litre Round Up-a (herbicid na bazi glifosata) po hektaru kako bih zaustavio njen rast i cvetanje. U idealnom slučaju, koristio bih seckalicu ispred sejalice da bih pravilno uklonio pokrovni usev, ali je nemam.’’

Slušanje, učenje i isprobavanje novih stvari

„Moramo da izvršimo ovu tranziciju polako, ali sigurno. U budućnosti, voleo bih da moje zemljište ima još više života. Kako bih to ostvario, moraću da nastavim da smanjujem upotrebu pesticida, povećavam količinu organskih materija i izbegavam duboku obradu zemljišta. Voleo bih da probam unakrsnu setvu, tu postoji mnogo mogućnosti za istraživanje. Bilo bi sjajno da se istraživači pozabave unakrsnom setvom šećerne repe, cikorije, kukuruza i žita.’’ Kad smo pitali Bernara na šta je u svom gazdinstvu ponosan, on je odgovorio, „Poboljšavam biološku vrednost svog zemljišta, a to je važno za buduće generacije. Biću ponosan što predajem zemljište koje je i plodno i živo.’’