Ana K. je tipična evropska šesnaestogodišnja korisnica mode. Poput mnogih tinejdžera, ona voli često da obogati svoj orman modernim komadima odeće ili novim nakitom sa stilom. Kako je srednjoškolka sa ograničenim budžetom, ona više voli jeftine brendove, mahom kupuje na januarskim rasprodajama i tako se čašćava impulsivnom kupovinom stvari koje možda neće obući više od jednog puta.

Ana doduše izgleda lepo u njenoj majici sa šljokicama, uskim farmerkama i gladijatorskim sandalama sa potpeticom, ali ”lepo” dolazi sa cenom koju planeta više ne može da priušti.

Hajde da krenemo od njene žedne pamučne majice koja je progutala skoro tri hiljade litara vode pre nego što je uopšte i videla mašinu za pranje veša. Procenjuje se da modna industrija troši oko 79 milijardi kubnih metara vode godišnje usled navodnjavanja useva pamuka i industrijskog procesiranja: to je dovoljno vode za piće za 110 miliona ljudi tokom cele godine.

Anina majica ostavlja i toksični trag. Tek oko 3% svetskog poljoprivrednog zemljišta je zauzeto usevima pamuka, ipak, procenjuje se da se za pamuk globalno troši oko 16% insekticida i 7% herbicida. Organski pamuk – iako mu je potrebno više vode – jeste održiva alternativa, ali trenutno predstavlja manje od 1% godišnjih svetskih useva pamuka.

Sav taj sjaj nije zlato

Metalik print na Aninoj majici zapada za oko iz dva razloga: dodaje sjaj njenom izgledu, ali je i signal prisustva toksičnih ftalata. Indigo boja je takođe koktel otrova. Privlačna slika svetlih boja sa mnogim ukrasima je nastala uz korišćenje metala poput bakra, arsena i olova, zajedno sa opasnim hemikalijama poput nonilfenol-etoksilata.

Tekstilna industrija je među najvećim svetskim zagađivačima sveže vode, pri čemu bojenje i ostali tretmani tekstila čine 20% industrijskog zagađivanja vode. Uprkos inicijativama, poput skorašnje Detox kampanje organizacije Greenpeace koja je vršila pritisak na modne gigante da se obavežu da će ispuštanje štetnih hemikalija smanjiti na nulu, upotreba toksičnih supstanci se nastavlja, usled nedostatka striktnih globalnih regulativa.

Ovo nas dovodi do tzv. Made in Bangladesh oznake na Aninim uskim farmerkama pristupačne cene. Mnoge modne kompanije obavljaju kompletnu proizvodnju u fabrikama u zemljama u razvoju gde se na ekološke regulative ne obraća mnogo pažnje. Opasne hemikalije su najčešće otpuštane neobrađene u osetljive vodene tokove koji zagađuju podzemne vode sa bioakumulativnim i kancerogenim polutantima koji imaju i karakteristike remećenja hormonskog balansa.

Pored toga što se zaštita životne sredine zanemaruje, ove zemlje su na lošem glasu i zbog zloupotrebe radnih prava. Procenjeno je da 40 miliona ljudi šije više od 1,5 milijarde odevnih predmeta u 250 hiljada fabrika i krojačkih radnji svake godine gde nebrojeno mnogo radnika nema osnovna prava, pravedna primanja i etičke radne uslove. Iako su naslovnice bile pune katastrofe koja se dogodila u Daki, u Bangladešu, 2013. godien kada je više od hiljadu radnika poginulo usled kolapsa zgrade Rana Plaza, nebezbedni uslovi rada ostaju u velikoj meri prisutni u industriji. Međutim, iako bi oznaka Made in Europe mogla da sugeriše bolje uslove rada, mnogi radnici u tekstilnoj industriji istočne i jugoistočne Evrope suočavaju se sa sličnim siromaštvom, opasnim uslovima i oblicima eksploatacije poput prinudnog prekovremenog rada.

S obzirom na to da su fabrike najčešće locirane daleko od bogatih potrošačkih tržišta, mnogi odevni predmeti prelaze ogromne razdaljine na brodovima, avionima i kamionima koji troše naftu i izbacuju ugljen-dioksid. Anine uske farmerice su putovale preko pola sveta, od Bangladeša do Finske: to je preko 6000 kilometara, pa ipak, trošak ovog putovanja je zaprepašćujuće mali – oko 20 centi. Mnogi odevni predmeti su dizajnirani u jednoj zemlji, tkani u drugoj, šiveni i dovršeni u trećoj, a tek onda otpremljeni prodavnicama ostavljajući prljav trag emisije za sobom. Na kraju ovog puta, predmet koji je putovao hiljadama kilometara, možda uopšte neće biti prodat i završiće iseckan ili spaljen kao odevni otpad.

Okeani prljavog veša

Anine uske farmerice imaju još problema: napravljene su od poliestera, produkta petroleuma. Sintetički materijali, poput poliestera, zahtevaju češće pranje od prirodnih vlakana – bakterije koje šire mirise najviše vole znojavu odeću od poliestera. Problem nastaje kada je poliester opran u mašinama za veš u domaćinstvima, jer on tada pogoršava jedan drugi ogroman globalni problem: zagađenje okeana plastikom.

Poliester, najlon i akrilne tkanine su sve vidovi plastike. Svaki put kada su oprane, ispuštaju mikroplastiku u okruženje: procenjuje se da jedna mašina veša oslobađa stotine hiljada vlakana. Ova vlakna prolaze kroz kanalizaciju i sisteme prečišćavanja vode i stižu na kraju do okeana gde ih morske životinje unose i tako, lancem ishrane, stižu nazad do nas. Mikroskopske čestice Aninih farmerki baziranih na ulju bi mogle da završe na tvom tanjiru, kao “tajni sastojak” u tvom sledećem obroku sa morskim plodovima.

Na kraju, Anine sandale sa kaiševima pokazuju njene lepe članke, ali ostavljaju ružan otisak. Proizvodnja jedne cipele stvara u proseku 14 kilograma ugljen-dioksida. Sa 15 milijardi cipela proizvedenih svake godine, industrija znatno doprinosi jednom od najvećih izazova sa kojim se čovečanstvo suočava: klimatske promene. Tekstilna proizvodnja oslobađa gasove staklene bašte koji odgovaraju cifri od 1,2 milijarde tona godišnje – više od internacionalnih letova i pomorske špedicije zajedno.

Dalje – lepkovi i sredstva za štavljenje koji se koriste u proizvodnji cipela, sadrže opasne hemikalije poput hlorisanih fenola, tribromfenola i heksavalentnog hroma. Stare cipele se najčešće bacaju, a ne recikliraju, pri čemu obično završe na deponijama gde zagađuju i zemljište i vodu.

Planina odbačenih raste godinu za godinom. Nakon što je Ana oprala njenu jeftinu majicu pet puta, ona je već izgubila svoj oblik i boju. Ana baca svoju izbledelu majicu i ide da traži novu akciju – do 75% modnih predmeta je prodato po sniženim cenama. Danas je jeftinije i jednostavnije kupiti novu stvar nego popraviti staru, jer potrošači imaju sve manje vremena, a sve više novca na raspolaganju od prethodnih generacija.

Sistemska greška: manje je više

Sveukupno, Anin kompletan izgled košta manje od 40 evra, no etička i ekološka cena je neprocenjivo veća. Pitanje se postavlja do koje mere su Ana i milioni potrošača poput nje zaslužili da dele krivicu zbog zagađivanja i rasipanja.

“Najveća prepreka do održive mode je to što trenutno vlada biznis model brze mode. Modne kompanije se bave jedino profitom: fokus je na brzini, proizvodnji velikih količina po maloj ceni i jeftinoj prodaji. Ovo automatski gaji kulturu bacanja.” – govori Kirsi Ninimaki (Kirsi Niinimäki), vanredna profesorka modnog istraživanja i liderka istraživačke grupe Budućnost tekstila (Textiles Futures) na Alto univerzitetu (Aalto University) u Helskinkiju.

Tzv. uzmi-napravi-baci model nas dovodi do ekstremnog rasipništva, zato što više ljudi kupuje više odeće i bacanje je sve brže i brže. ‘‘Tržište je prezasićeno. Procenjuje se da 30% od celokupno proizvedene odeće, ne bude čak ni prodato. Kako bi prodavali više, prodavci moraju da ubede kupce da stvari koje oni već poseduju nisu više u modi’’, objašnjava Ninimaki.

“Vreme je za stratešku, sistemsku promenu. Moramo da usporimo proces i kreativno transformišemo način na koji je odeća proizvedena, prodata i korišćena. Budućnost tekstilne industrije mora biti baziran na principima cirkularne ekonomije’’, nedvosmisleno tvrdi ona.

Cirkularna ekonomija je novi ekonomski model koji predlaže drugačije načine dizajna proizvoda, tako da stvaraju manje otpada, sprečavaju zagađenje i minimalizuju upotrebu energije. Umesto da automatski postanu otpad nakon upotrebe, proizvodima bi se mogla naći nova upotreba, a zatim mogu biti reciklirani kako bi se iz njih izvukla maksimalna vrednost pre nego što bi bezbedno bili vraćeni u biosferu.

Najveći tekstilni brendovi već eksperimentišu sa cirkularnim inovacijama. Adidas transformiše plastiku iz okeana u obuću visokih performansi, dok Speedo pravi opremu za plivanje od ostataka i odrezanih delova. Trenutno je ključni izazov u psihologiji, a ne u proizvodnji – čini se da je lakše pretvoriti plastični otpad u cipelu, nego promeniti stavove potrošača.

Kao specijalista u preusmeravanju dizajna, Ninimaki veruje da bi potrošače trebalo prevaspitati kako bi prigrlili cirkularne alternative tzv. spore mode. ‘‘Većina potrošača ni ne zna šta tačno kupuje, niti na koji način je to proizvedeno. Kada kažem ljudima da su dve trećine onoga što nose nastali od nafte, uvek budu šokirani’’, otkriva ona.

“30% primanja jednog domaćinstva se u 1950-im trošilo na odeću. Danas je to nešto manje od 10%, a ipak posedujemo 20 puta više odeće. Oblačenje danas je jednostavno previše jeftino. Vreme je da iskorenimo mišljenje da moda treba da bude jeftina – možemo da priuštimo da investiramo u bolji kvalitet.”

Interes za tranziciju ka cirkularnom modelu tekstilne proizvodnje raste, pa ipak količina recikliranog tekstila ostaje mala. Ninimaki veruje da bi regulatorni instrumenti, takse i finansijske sankcije bili najbrži put ka promeni.

“Postoje mnogi dobri zakoni unutar Evropske unije, ali čak i najbolje zakonodavstvo je beskorisno ako nije primenjeno ili praćeno u zemljama u kojima se tkanine zapravo proizvode. Potrebni su nam strogi propisi koji bi bili praćeni na globalnom nivou. Društveni i ekološki uticaji moraju biti mereni sistematski.”, tvrdi profesorka.

Evropska unija zabranjuje upotrebu velikog broja hemikalija u tekstilnim proizvodima koji se prodaju u Evropi. Većina ovih restrikcija je izlistana u REACH odredbi Evropske unije⁶, a aneks XVII ove odredbe je nedavno bio dopunjen zabranom opasnog nivoa supstanci koje su klasifikovane kao kancerogene, mutagene i toksične po reproduktivno zdravlje.

Evropska komisija trenutno radi na obaveznom obeležavanju porekla tekstila. Trenutno je “made in” oznaka na dobrovoljnoj bazi. Postoje i zakoni van EU o upotrebi simbola za instrukcije za pranje i ostalu brigu o odevnim predmetima.

Drugi dobrodošao regulatorni instrument bi bila taksa na ugljen-dioksid kako bi se podržala energetska efikasnost u fabrikama i kako bi se povećala upotreba recikliranog poliestera koji ima mnogo manji karbonski otisak nego nereciklirani. Za sada je, međutim, reciklirani poliester isuviše skup.

“Postoje mnogi izazovi u napredovanju ka cirkularnoj ekonomiji. Ne postoji jedinstvena mera politike koja bi rešila sve”, napominje profesorka Rina Antikainen (Riina Antikainen), direktorka Programa za održivu cirkularnu ekonomiju u Finskom institutu za zaštitu životne sredine (Finnish Environment Institute (SYKE)).

Pored propisa, Antikainen predlaže i monetarne instrumente, poput toga da bi javne investicije trebalo da imaju za cilj modele poslovanja koji teže cirkularnoj ekonomiji. ‘‘Tekstilno pitanje bi trebalo da bude posmatrano sa holističke perspektive uzimajući u obzir dugoročni ekološki i društveni uticaj, treba stvoriti široku mapu puteva za akcije i mere’’.

Moralna vlakna: nešto staro, nešto novo

Ako je budućnost mode cirkularna, gde nam je zapravo cilj? Godina je 2049. – Ana K. ima 46 godina, a njena ćerka Maria, 16. Zbog nereagovanja na globalno zagrevanje, temperatura je porasla za preko 2°C, a sve veće površine poljoprivrednog zemljišta su pogođene žestokim sušama. Većina preostalih obradivih površina se koristi za hranu, a stroge regulative su na snazi kako bi se zaštitio sve manji broj izvora sveže vode od daljeg zagađivanja. Samoubistvo brzom modom je široko prihvaćeno kao neizbežna realnost.

Marijin izgled ne proizvodi otpad. Većina stvari koje nosi su napravljene od obnovljivih sirovih materijala poput drveta, biljaka ili algi. Neke su proizvedene apciklažom sporednim industrijskim tokovima i od hemijski ili mehanički recikliranih materijala. Tradicionalni materijali poput konopljinih vlakana, platna i tkanina od koprive su doživeli veliki povratak čime se podstiče preporod lokalne proizvodnje. Prateći procvat lokalne proizvodnje hrane, lokalne tkanine su veliki trend u 2049. Potrošači insistiraju na tome da znaju poreklo svakog odevnog predmeta koji kupe. Mnogi Marijini prijatelji su na tzv. ne-poliester dijeti.

Ona danas nosi pantalone koje su nastale od koprive gajene na održivim farmama koje bujaju u severnim krajevima ne zahtevajući upotrebu pesticida. Mnoge male farme konoplje u Evropi same vrše berbu, predu, dizajniraju i stvaraju odeću na licu mesta. Ovi mikro proizvođači stvaraju male količine izdržljive i kvalitetne robe u saradnji sa lokalnim dizajnerima.

S obzirom na to da su toksične hemikalije globalno zabranjene zakonom u tekstilnoj proizvodnji, zemljane boje na Marijinom odelu su postignute biljnim bojama i ekstraktima drveta.

Kao ljubitelj retro mode, Maria dobavlja luksuzne komade kroz deljenje od ruke do ruke i plati-kada-koristiš servisima poput Uber-a i Aribnb-a. Ekonomija deljenja obezbeđuje i pogodnost i vrednost za ljubitelje mode, pošto je skupe komade jeftinije iznajmiti, nego kupiti. “Dostupnost bez posedovanja” je životni moto korisnika mode 2049. godine.

Marijin vintidž džemper od kašmira je sa onlajn buvljaka. Životni vek visoko kvalitetnih, prirodnih materijala koji se sami čiste, poput kašmira, može biti značajno produžen, ako se o njima pažljivo brine. Maria plaća mesečnu naknadu kako bi određeni broj odevnih predmeta bio zašiven i kako bi se dugovečnost njenog cenjenog modnog blaga produžila.

Mnoge stvari iz Marijinog ormana su nastale u poljoprivrednim i industrijskim sporednim tokovima, usmeravanjem otpada nazad u cirkularnu ekonomiju kao dragocenog izvora. Kako živi u Finskoj, potrebna joj je izdržljiva, vodootporna odeća. Njen zimski kaput je napravljen od recikliranog najlona, sakupljenog od bačenih ribarskih mreža. Đonovi njenih (neživotinjskih) kožnih čizmi su napravljeni od recikliranih automobilskih guma. Nova guma se u 2049. godini više ne koristi za cipele, a gume više ne završavaju na deponijama.

Njen donji veš je napravljen od novog materijala na bazi drveta, sličnog liocelu, u potpunosti biorazgradiva forma viskoze nastala od rastvorene drvene srži. Liocelna vlakna mogu biti proizvedena u zatvorenom sistemu koji uključuje ostatke recikliranog pamuka, pri čemu nastaje materijal sličan svili, a koji je ekološka alternativa sintetičkim vlaknima.

Cirkularno: nova crna

Budućnost modne industrije je ona u kojoj nema otpada, samo sirovi materijali: otpad jedne industrije je blago druge. Svi materijali se čuvaju u kontinuiranoj cirkulaciji.

Iako Marijin ormar zvuči utopijski, ova vizija nije ni izmišljena ni nerealna. ‘‘Već vidimo uzbudljive inovacije u tehnologiji proizvodnje tekstila. Razvijaju se potpuno novi materijali iz otpada ili sporednih tokova. Neki su nastali upotrebom mikroba ili gljiva ili uz pomoć biotehnologije’’, objašnjava profesorka Pirjo Kariainen (Pirjo Kääriäinen), specijalistkinja za inovaciju vlakana zasnovanoj na dizajnu na Univerzitetu u Altu.

“Postoje mnogi obećavajući modni pronalazači koji rade interesantne stvari sa recikliranim materijalima i enzimskom tehnologijom kako bi minimalizovali upotrebu novih izvora,” dodaje Kariainen. Ona nudi primer – Modern Meadow, startap firma iz Nju Džersija koja je izmislila kožu koja se uzgaja u laboratorijama, animal-free, nazvanu Zoa™, prvi biofabrikovani materijal baziran na kolagenu.

“Još jedan od pionira je Pure Waste, finska kompanija koja je napravila značajne investicije u najmodernije mehaničke sisteme koji bi proizvodili stopostotno reciklirane materijale i prediva,” napominje ona.

Takođe, hvali trud Patagonia-e, američkog brenda za odeću na otvorenom, koji je počeo da pravi reciklirani poliester od plastičnih flaša 1993. godine. Patagonia je skoro predstavila i novi materijal – mešavinu recikliranog pamuka i recikliranog poliestera, a njihov CEO Rik Ridžvej (Rick Ridgeway) je nagovestio da bi u budućnosti pamučne majice mogle da skupljaju ugljen-dioksid iz atmosfere.

“Da bi inovacije u reciklaži mogle da budu iskorišćene efektivno, potrebno nam je mnogo unakrsnih saradnji različitih lanaca. Na primer, pri klanju kokoške za konzumaciju, pera su počupana i bačena. Ova pera bi mogla da budu kreativno iskorišćena u modnoj industriji’’, predlaže Kariainen.

Ona veruje da je u potpunosti cirkularna, održiva modna industrija ostvariv cilj, a ne samo maštarija; ‘‘Možda uopšte ne budemo imali izbora! Kada sirovine postanu deficitarne, biće nam potrebna sva dostupna poljoprivredna zemljišta za proizvodnju hrane. Verujem da je rešenje u ponovnom pokretanju malih lokalnih useva, poput koprive, kombinovane sa inovacijama u reciklaži i biotehnologiji – kombinacija antičke tradicije i nauke 21. veka’’, predviđa ona.

Profesorka Ninimaki se slaže: ‘‘Danas koristimo četiri puta više tkanina nego u 1970-im Pre 50 godina smo se bolje brinuli o našoj odeći – verujem da promena sada može da ide u drugom smeru. Jednostavno je pitanje menjanja vrednosnog sistema.’’

Ninimaki vidi izazove tekstilne industrije ne samo kao pretnju, već i kao moćan podsticaj za inovatore. ‘‘Postoji ogromna neiskorišćena prilika stvaranja vrednosti. Naravno da će moda sutrašnjice biti skuplja, ali jednostavno moramo prihvatiti činjenicu da bi trebalo da plaćamo više za odeću koju posedujemo. Možda onda budemo motivisaniji da bolje brinemo o njoj.’’