Pokret, koji je započet #MeToo kampanjom Tarane Burke (Tarana Burke), a koji je govorio o svakodnevnim iskustvima seksualnog nasilja i zlostavljanja je transformisao evropsko društvo, nakon čega nije bilo povratka. Žene koje su u tom momentu govorile, prijavljivale, delale i demonstrirale protiv patrijarhalnih nejednakosti i nasilja, utabale su stazu za sebe i svoje ćerke kako bi uživale feminističko i inkluzivno okruženje.

U Evropi 2049., solidarnost i sestrinstvo su radikalno promenili načine funkcionisanja i vladavine. Žene su svuda. Paritet je sada normalan u politici, ekonomiji i javnom prostoru. Devojke i mlade žene više ne brinu da li će moći da se prijave za neki posao, koji je prethodno smatran ‘muškim poslom’, da li mogu da se bave bilo kojim sportom, ili da budu velike naučnice, poznate umetnice ili političarke na visokom nivou. Ženski uzori im svakodnevno pokazuju da je to moguće.

Ekonomija je transformisana i svet sada ceni onaj rad koji donosi najveće benefite čovečanstvu, a ne onaj koji pomaže ekonomiji. Nega, obrazovanje i umetnosti se slave i cene. Žene i devojke se osećaju sigurnim svuda, u javnosti i kod kuće. Prilagođavanje njihovog ponašanja kako bi izbegle nasilje u porodici ili seksualno nasilje pripada prošlosti. U bilo kom slučaju nasilja, one mogu da se požale, njhov glas se čuje i policija ili pravosuđe ga ne preispituje, podržane su i potpomognute specifičnim, dobro opremljenim strukturama.

Plaćanje seksualnih usluga više nije dozvoljeno, jer su sve evropske zemlje donele zakone kojima zabranjuju prostituciju. Društvene strukture su tu da osiguraju da žene i devojke ne budu osetljive i eksploatisane u prostituciji ili trgovini seksom, a muškarci razumeju da pristanak mora biti dat slobodnom voljom.

Tokom prethodnih decenija, Evropa je reformisala i razumela migraciju tako da ju je prepoznala kao normalni deo života. Žene i devojke, koje su emgrirale u Evropu su

uspevale, doprinosile evropskoj rastućoj ekonomiji i kontinuiranom evropskom društvenom i kulturološkom sazrevanju. Evropa nastavlja da radi ka inkluzivnom procesu kroz koju je osigurana globalna dekolonijalizacija, praktikuje se fer i feministički pristup globalnim politikama i podržava pravedna, raznolika i inkluzivna Evropa.

Od dobijanja nezavisnosti, Irska proživljava neprestane društvene i kulturološke revolucije. Neke se dešavaju tiho, ali se za većinu ipak borilo teško kroz nekoliko decenija, na ulicama naših gradova, za trpezarijskim stlovima i u dvoranama Lajnster Hausa uz marševe, skandiranja, demonstracije i debate u izobilju. Žene su oduvek imale centralnu ulogu u ovome. Naše pravo da glasamo, da radimo, da budemo oslobođene bračnog silovanja, da budemo sa osobom koju volimo neovisno o njenom polu, da obezbedimo da naša saglasnost bude data slobodnom voljom i da će kao takva biti poštovana, ukidanje Osmog amandmana o abortusu i ozakonjivanje pune reproduktivne zdravstvene nege: nijedna faza naše emancipacije nije bila laka pobeda.

Ovi pokreti su vodili Irsku do 2049. Kroz feminističku seksualnu revoluciju, uključujući #MeToo, #IBelieveHer, #EndDemand i #NotConsent, žene i devojke Irske su iskusile manje seksualnog nasilja i veruju da će ih institucije podržati kada prijave incidente. Zakonske i političke reforme su prevazišle kažnjavanje i počele da se bave prevencijom, oblikujući društvo u kom svi razumeju pravo značenje saglasnosti. I žene i muškarci mogu da imaju otvorenije seksualne veze, bazirane na poverenju i međusobnom uvažavanju.

Ulaganje u društvene sisteme, stanovanje, dostupno i nebinarno obrazovanje, koje sadrži i seksualno obrazovanje i viđenje žena kao uzora u društvu – od nauke, tehnologije, inženjerstva i matematike do politike, uključujući i ženskog Tišeha3 – znače da su mlade devojke inspirisane i znaju da mogu da ispune svoj pun potencijal. One planiraju svoje privatne živote, porodice i karijere znajući da postoje politike i zakoni koji će obezbediti da imaju podjednake šanse kao i dečaci sa kojima odrastaju.

Dok su se mnoge zemlje Evrope suočavale sa konzervativnim, populističkim i antifeminističkim netrpeljivostima nakon finansijske krize 2008., u Irsku je to sve stiglo nešto kasnije, ali sa pripremom, jasnom komunikacijom i političkom reformom koja uključuje i predstavničku demokratiju, društveni progres pobeđuje na dobrobit svih.

Do 2049., Irski ustav je bez patrijarhalnog, religioznog ili kolonijalnog uticaja i predstavlja duh jednakosti, pravednosti i inkluzije u kojima je i stvoren. Irci su ovo stavili jasno do znanja svim starosnim grupama u svim delovima zemlje, neovisno o religiji ili staležu: mi smo narod koji brine i saoseća, poštuje slobodu žena, naše živote i ličnosti. Naš ustav, vlada, pravosudni sistem i društvo poštuju sve građane podjednako i prepoznaju da je ženi mesto gde god ona odluči da je.

Mađarska je u 2049., vođena snažnom koalicijom sedam Zelenih partija, koje su sve oformljene iz iste stranke u 2010ima. Premijerka je kulturološki antropolog, majka troje dece – od kojih je dvoje neočekivano, a poslednje rođeno u sred izborne kampanje sa fokusom na zdravstvenu negu, javno obazovanje i sladića kao nacionalnog resursa.

Zemlja od okvirno 10 miliona ljudi je bila pod ultrakonzervativnom vladom tokom 2010ih i 2020ih, čiji je rezultat bio niz društvenih katastrofa i ubrzano osiromašenje naroda. Pad iliberalnog režima je počeo slučajno: kompletna vlada je hospitalizovana zbog teškog slučja zaraze ešerihijom, lokalno poznatom i kao trovanje kobasicom na skupštini stranke. Zatim su nemiri koji su trajali celu godinu rezultirali deklarisanjem Četvrte mađarske republike.

Prva vlada je bila prolaznog sastava, sačinjena od hobi gitarista, honorarnih barmena i mama iz predgrađa, od kojih su se ove poslednje pokazale kao veoma dobre u različitim vrstama upravljačkih zadataka. Brzo su uveli sveobuvatnu društvenu politiku kojom su rešili najveću stambenu krizu veka. Kod mermerne radne ploče (The Marble Countertop Code) je regulisao tržište nekretnina, maksimalno je povećao kirije, obezbedio smeštaj osetljivim grupama, time olakšavajući i majkama, ženama u globalu, koje više nisu morale da ostaju u nasilnim vezama, ili u vezama koje iz drugih razloga nisu zadovoljavale njihove potrebe. Mame, koje su bile u vladi, a istovremeno i članovi Asocijacije roditelja i nastavnika, su preusmerile velike količine fondova za javno obrazovanje i negu o ranom detinjstvu, utvrđujući dostupnost ovih fondova kao socijalno pravo. Takođe, koncept majčine krivice je sada kažnjavan. Ljude, koji su pitali majke zbog čega nisu ostajale kod kuće sa svojom decom, je bilo moguće osuditi na društvno koristan rad i obavezu da prisustvuje kursevima osvešćenosti. Vlada je uvela koncept onlajn razvoda u 2037.

Hipi gitaristi su progurali decentralizovanu energetsku politiku nazvanu Operacija džemper od konoplje (Operation Hemp Sweater), koja je imala fokus na obnovljivim izvorima energije i energetskoj efikasnosti. Barmeni su vodili kampanju za tržišne dogovore koji su podržavali male poljoprivrednike i vlasnike firmi, tako osiguravajući prihode trećini stanovništva. Takođe su postavili ogromnu plantažu pečurki kako bi reciklirali polja za kafu. Sada svi mrze pečurke u Mađarskoj.

Od ovog ubrzanog i kontraverznog ujedinjenja, najveće debate u državi se dešavaju zbog zloupotrebe supstanci (‘borba Šardonea i Pino Gria’ desetkovala je prvu vladu) i kašnjenja vozova. Muškarci su i dalje legalni u Mađarskoj.

Ako bi Madalina, osamnaestogodišnjakinja, rođena u porodici uličnih prosjaka, majka jednogodišnjeg deteta i trudna sa nezaposlenim muškarcem, ušetala u bolnicu na pregled u 2049. imala bi koristi od sistemskog pristupa. Ovaj pristup bi bio rezultat višgodišnjih istraživanja i probnih intervencija u provincijama, u ruralnim delovima Rumunije, gde siromaštvo utiče na skoro polovinu stanovništva, naročito žena, i gde kulturološki stereotipi čine da je socijalna mobilnost skoro nezamisliva. Madalenino siromaštvo je višegeneracijsko, njena majka i baka su ga preživele, a sada se i njena deca bore sa istim ekonomskim problemima i društvenom stigmom. Ona bi trebalo da se izbori i sa siromaštvom, i sa nasiljem, dok čini decu sitom, a muža zadovoljnim.

Profesionalci će razgovarati sa Madaleninom širom familijom kako bi ih učinili partnerima u procesu, ne neprijateljima, i ona će dobiti mentora, izabranog spram njenih specifičnih potreba. Institucije i šire zajednice će zaustaviti optužbe, koje su

bile uobičajena praksa u prethodnih 30 godina: ‘‘Ponovo si trudna? Nikad se nećeš promeniti!’’. Svi pristupi javnim servisima osetljivih pojedinaca su sada elektronski praćeni, čime se smanjuje birokratija i otpor ljudi prema ovim servisima zbog srama ili nepismenosti. Borba protiv siromaštva je postala nacionalni prioritet u onom momentu kada je nejednakost u prihodima u Rumuniji postala najveća u Evropskoj uniji, od tada će samo napredovati.

Kulturološki stereotipi će i dalje biti prisutni u 2049., ali će institucije i profesionalci biti edukovani tako da ih razumeju, a ne da ih uvećavaju. Da je Madalina prošla kroz metro u Bukureštu 2019., moleći za novac da kupi formulu ili pelene, mnogi putnici bi je grdili, govoreći joj da to što je uživala dok ih je dobijala, ne znači da je to njihov problem sada. Policija bi je izbacila iz voza, a socijalni radnici bi pretili da će joj oduzeti decu i nju staviti u zatvor. Niko ne bi ponudio da pomogne. Ako bi se isti scenario odigrao u 2049., putnici bi je povezali sa nacionalnim programom protiv siromaštva, kada bi kroz besplatnu telefonsku liniju mogla da sazna šta su njena prava i mogućnosti. Narod bi razumeo zašto je višegeneracijsko siromaštvo tako teško prevazići i osećali bi tako da su oni sami deo prevencije siromaštva.

Borba za žensko pravo glasa u Velikoj Britaniji nikada nije bilo samo za ‘glas’. Kako je Emelin Panherst govorila: ‘‘Mi nismo ovde zato što smo prekršioci zakona, ovde smo kako bismo zakon stvarali.’’ Žene su počele da se zalažu za zakonske promene još 1918. godine. U toku jedne decenije dobile su pristup pravnoj profesiji, benefitima nezaposlenih, a lokalne institucije su im obezbedile zdravstvenu zaštitu tokom trudnoće i materinstva. Osigurale su i jednaka prava na razvod, imovinu, roditeljstvo, i, konačno, pravo glasa, poput muškaraca.

Neke bitke su dobijene, ali žene ostaju brojčano nadjačane u svim oblastima moći i odlučivanja. Društveni stav prema ženskoj reproduktivnoj ulozi ostaje velika prepreka ka njihovom izjednačavanju. Naš društveni i politički svet je izgrađen od strane muškaraca i za muškarce, dok zakoni, politike, običaji i sama struktura radnih mesta ne budu oblikovani podjednako spram ženskih potreba, koliko spram muških, žene će nastaviti da budu u nepovoljnijem položaju.

Pre svega, do 2022.: ženski uži izbor u svim partijama. Nisu svim ženama na pozicijama moći prioriteti interesi žena, kao grupe, ali je daleko veća verovatnoća da će se to njima desiti, nego muškarcima. Zakon koji dekriminalizuje abortus je odobren sa 83% od 118 prisutnih poslanica, dok je samo 50% prisutnih poslanika glasalo za ovaj zakon. Sa više ženskih predstavnika u svim partijama, potpuna kontrola fertiliteta (potpuna dekriminalizacija abortusa, pristup sterilizaciji) bi bila moguća do 2025.

Iako žene ne bi trebalo da budu primorane da imaju neželjenu decu, ne bi trebalo ni da budu kažnjavane što nose ulogu koja je društvu neophodna. Potrebno je da do 2028. imamo porodiljsko odsustvo koje država plaća, tako da zaposleni nemaju razloga da diskriminišu žene, takođe je neophodno omogućiti identičnu vrstu odsustva očevima, kako ženska karijera ne bi po pravilu stradala. Briga o detetu finansirana od strane države mora biti reorganizovana i pojačana do 2040., ne samo u smislu trajanja i uključivanja najsiromašnijih domaćinstava, što se u trenutnom sistemu ne događa, sa pravedno finansiranim radnicima, od kojih je više od 90% žena (plaćenih manje od njihovih muških kolega). Do 2030. bi takođe trebalo da vidimo politike vezane za

menopauzu u javnim i privatnim sektorima, koje targetuju diskriminaciju pri zapošljavanju zbog nečega što je još jedna posledica ženske reproduktivne uloge.

Ovo je minimum na kom bismo mogli da izgradimo istinske promene do 2049.

U Nemačkoj 2049., želim da budem u mogućnosti da koristim javni toalet, a da ne budem maltretiran _a ili izbačen_a napolje, bez obzira na to kako sam obučen_a. Želim da budem u mogućnosti da tražim zdravstvenu zaštitu i hormone koji su mi potrebni i da ne moram da se suočavam sa binarnim trans narativima. Želim da ljudi sa bradama dobijaju komplimente zato što nose haljine, šminku i visoke potpetice i želim da ljude vrednuju, unapređuju i biraju zbog empatije i saosećanja. Svaka osoba je slobodna da vodi ugodan život u sopstvenoj koži, bez ikakvih zahteva – od društva, od medicine ili od države – da bude ženstvena ili muževna. Želim da živim u svetu izvan kategorije roda.

Ne postoji jedinstvena strategija za stvaranje sveta bez rodnosti. Mi smo svi navikli da budemo rodno podeljeni, u svetu polova. Za mnoge trans, nebinarne ili rodno neusaglašene ljude, definisanje roda je nasilje. Rod kao društvena konstrukcija je suštinski izraz nejednakosti. Patrijarhalnost kao društvena institucija je usko vezana za pol, ali mi možemo i treba da razložimo pojam roda, da se igramo njime, da mu se podsmevamo i da radimo na tome da nastanu institucionalni i zakonski okviri, koji podržavaju takve akcije.

Država Nemačka bi trebalo da utaba ovu stazu što je pre moguće. Do kraja 2018. Nemačka je zvanično prepoznala da postoji nešto više od muškog i ženskog roda, uvodeći nevoljno treću rodnu opciju (razno) u zvanična dokumenta, ali nije uspela da implementira zakon koji prepoznaje i podržava sve one koji se ne pronalaze u binarnoj rodnoj normi cisrodnih muškaraca i žena

U mojoj 2049. nijedna država, medicinski radnik ili psiholog ne može da mi uskrati pravo samoopredeljenja. Svako sme da promeni svoj pravni rodni marker bez takozvanih eksperata koji pišu izveštaje o njihovom ‘pravom’ identitetu, skupih sudskih procesa ili nekih drugih dehumanizujućih procedura. Novorođenčad neće biti klasifikovana kao muško, žensko ili razno, već mogu sami da biraju kakav i da li uopšte žele da imaju neki rodni marker u životu. Menjanje ili uklanjanje rodnog markera će biti moguće bez obzira na to kako nečije telo izgleda, koje su njihove biološke razlike i moguće je za sve koji žive u Nemačkoj, neovisno o nacionalnosti. Ovo bi bio mali korak napred ka rasklapanju pojma roda.

Najstarija profesija na svetu je istovremeno i najstigmatizovanija i najkriminalnija. Moralne i religiozne trvrdnje o suštinski štetnoj prirodi seksualnog rada i politike kriminalizacije su dominirale donošenjem odluka vekovima. Ipak, opstajale je u (skoro) svim društvima i kroz (skoro) celu istoriju. Nezavisno od političkih izbora za legalizaciju ili (delimičnu) kriminalizaciju, seksualni rad je postojao oduvek i nastaviće još dugo da postoji. U tom smislu, pitanje nije da li je želimo, već kako da se nosimo sa njom?

U odnosu na seks rad, naš prvi izazov je kulturološki. Dok sam bio poslovna pratnja

šest godina u Holandiji, shvatio sam da je stigma koja prati ovaj posao mnogo veći problem od samog posla. Stigma isključuje seksualne radnike iz društva, zbog čega oni često prave teške odluke sami. Ako se ne osećaju sigurno da razgovaraju sa svojim bližnjima, zdravstvenim radnicima ili institucijama o njihovom poslu, kako bi onda društvo moglo da im obezbedi sigurnost i podršku? Kako bi se seksualni radnici ikada osećali bezbedno da ispričaju svoje priče, ako se boje da će, kada otkriju čime se bave, biti suočeni sa nepoštovanjem i osudom, ili, još gore, diskriminacijom i odbacivanjem?

Naš drugi izazov je politički. Politike ili (delimična) kriminalizacija, ne samo da su sistematski bezuspešne u svojoj želji da iskorene seksualni rad, takođe su i štetne po suverenitet seksualnih radnika nad svojim telom i uslove rada, bezbednost i seksualno zdravlje. Kriminalizacija seksualnog rada gura sektor u podzemlje, gde je kontrola nad uslovima rada i dostupnost društvenih, zdravstvenih i policijskih službi sve teža. Ovo važi podjednako i za takozvani švedski model (kriminalizacija samo klijenata) koliko i za potpunu kriminalizaciju.

U 2049. svetu je potreban drugačiji pristup ovom poslu, izgrađen na destigmatizaciji, legalizaciji i drugim rešenjima. Do tada bi seksualni rad trebalo da postane poštovan i dostojanstven posao, podjednako vredan kao i bilo koji drugi posao. Ovo implicira dostupnost bankarskih usluga, socijalnog osiguranja i penzionih šema. Vlade bi trebalo da koriste zakone, ne da bi potisnule ili limitirale seksualni rad, već da obezbede sigurnost, zdravlje i dobre radne uslove. Ništa od ovog se ne može postići ako ne uključimo seksualne radnike u donošenje odluka. U 2049. možemo da izgradimo svetliju budućnost za seksualne radnike i sve nas, ako se potrudimo da ih poštujemo i da čujemo šta imaju da kažu.

Stigli smo daleko, ako se uzme obzir da opšta prihvaćenost seksualnog obrazovanja kao javne odgovornosti nije tako stara. U Belgiji je bilo nelegalno reklamirati kontraceptivna sredstva do 1973. Pre toga su seksualni edukatori i feministi morali da dele informacije o seksualnosti u tajnosti, njihove flajere je čak i policija zaplenjivala. U današnjoj Belgiji, imamo seksualne edukatore u školama, ali postoji tek nekoliko mesta na kojima odrasli mogu da prodube svoje znanje o seksualnost, uprkos velikom interesovanju među odraslima svih starosnih dobi. Do 2049. nam je potrebno široko dostupan prostor, u kom će i odrasli moći da čuju detalje o saglasnosti, dodiru, anatomiji i igri.  

Seksualni edukatori bi trebalo da pomognu ljudima da upravljaju sve digitalnijim i vizuelnijim svetom do 2049. Ne tako što će ih plašiti, već tako što će ih učiniti otpornijim, informisanijim i kreativnijim. Hajde da se ne sukobljavamo oko porno sadržaja, na primer – hajde da naučimo mlade ljude kako da ih kritički konzumiraju i pomognemo im da pronađu put do kvir ili feminističke pornografije, koja ima u vidu etiku produkcije i prikazuje alternativna seksualna scenarija.

Strah je i dalje neizostavan u seksualnom obrazovanju, a naročito u ženskoj seksualnosti, koja se sastoji od straha od trudnoće, napada i izgubljene nevinosti. Nasuprot tome, zadovoljstvo i saglasnost bi trebalo da zauzmu centralno mesto. Saglasnost nema veze sa čednošću. Saglasnost je razumevanje suštinskog odnosa između mogućnosti da se kaže ne i bude poštovan zbog toga, koliko i da se kaže strastveno da i bude poštovan zbog toga. Za muškarce je ovo podjednako važno. Seksualno obrazovanje bi njima trebalo da da mogućnost da se osvrnu na seksualne i polne stereotipe koji i njih guše, naročito sa porastom konzervativnih političkih pokreta širom sveta, u kojima je kontrola ženske seksualnosti ponovo kamen temeljac muške hegemonije i identiteta.

Do 2049. osnove seksualnog obrazovanja bi trebalo da budu o tome da postoje mnoga različita tela i mnogo različitih seksualnih identiteta. Zasada, etnička i kulturološka raznolikost i LGBTQ+ perspektive su prečesto tretirane kao dodatak standardnom kulirkulumu seksualnog obrazovanja, dok su ostale forme telesnih razlika – poput ljudi sa telesnim invaliditetima – retko spominjane. Novi društveni kontekst će uvek dati prednost novim načinima u kojima moramo ponovo razmotriti seksualno oslobađanje, ipak, uzimajući u obzir sve navedeno, moglo bi da nas približi boljoj budućnosti.

“Ljutnja! Otpor! Promjena!”, uzvikivalo je hiljade ljudi u nekoliko hrvatskih gradova tokom noćnih protesta na Internacionalni dan žena 2018. Svaki dan nakon toga smo svedočili kako životi žena u Hrvatskoj nastavljaju da budu tretirani kao irelevantni. Na svakih 10 slučajeva seksizma i mizoginije, dobijamo jednu malu pobedu jer mera do koje je nasilje nad ženama intitucionalizovano postaje sve jasnija. Trenutna vlada se sprema da donese novi zakon o abortusu koji se zasniva na ‘ekspertizi’ komisije koja je mahom sastavljena od ginekologa koji ostvaruju svoje pravo da daju ‘savesnu primedbu’. Neki od njih su povezani sa neokonzervativnim i klerikalnim fundamentalističkim grupama, koje su nikle nakon referendum iz 2013. na kom su zabranjeni istopolni brakovi. Postoji osnovan strah da će vlada pokušati da uvede obavezno savetovanje i periode čekanja u zakon o abortusu, što bi bilo ekstremno štetno po reproduktivno zdravlje i prava.

Pod ovim uslovima, otpor je naša obaveza. Uzvraćamo udarac. Žene su stale iza svojih prava na seksualno i reproduktivno zdravlje tako što su započele pokret #PrekinimoŠutnju. Protesti su organizovani kako bismo se borile protiv nezainteresovanosti državnih institucija da zaštite žene od nasilja.

Naše nade i, vrlo jasno, neostvarivi snovi za narednih 30 godina bi bili da vidimo značajan napredak u svim aspektima borbe protiv rodno zasnovanog nasilja. U našoj viziji za 2049. žene su viđene i tretirane kao jednake u zemlji u kojoj se Istanbulska konvencija implmentira kako treba. Progresivno javno zdravlje i seksualna edukacija se uče u školi i ženski pokreti i feministička teorija i praksa su deo školskog kurikuluma. Fundamentalističke grupe povezan sa Katoličkom crkvom su politički irelevantne i nemaju pravo glasa na temu ženskog prava na abortus. Abortus je besplatan i dostupan svim ženama. Ženska ekonomska i društvena prava su poštovana u zemlji u kojoj je kapitalizam konačno pobeđen. Izazovi koje treba da prevaziđemo uključuju sve od rastućih fašističkih tendencija u društvu, do svakodnevng seksizma levičarskih grupacija. Nek feministička sila bude sa nama.

U Španiji smo na pravom putu da ostvarimo mnogo bolje prilike za žene do 2049. Međutim, kako rodno zasnovano nasilje zapravo oslikava nejednakost između muškaraca i žena, teško je poverovati da će u narednih 30 godina potpuno nestati.

Od suštinske je važnosti da razumemo da smanjivanjem nejednakosti možemo da smanjimo i nasilje. Sve dok razlike u primanjima i feminizacija siromaštva nastave da postoje, nastavljaju da postoje i uslovi u kojima žene doživljavaju seksizam. Mere koje štite žene od nasilnog zlostavljanja su podjednako važne kao one koje smanjuju razliku u primanjima ili ojačavaju feminističku ekonomiju, poput jednakog prava na odsustvo zbog roditeljstva. Dobar početak bi bilo prihvatanje da su ekonomsko, simbolično i institucionalno nasilje takođe vidovi rodnog nasilja.

Takođe je jako važno da počnemo da razgovaramo o našim slobodama. Svaki put kada je žena silovana, važno je to videti kao narušavanje njene seksualne slobode. Produbljivanje ovog razgovora o slobodi može da pomogne društvu da stvori novu seksualnu kulturu, koja nije skoncentrisana oko silovanja ili nasilja i koja redefiniše način na koji se odnosimo prema muškarcima i ženama. Pre nekoliko godina, diskusija oko pristanka na seks bi bila nezamisliva u Španiji, ali smo nedavno uspeli da je uvrstimo u zakon. Kada ova nova seksualna kultura stigne, seksualno obrazovanje će postati deo standardne nastave u školama i postaće normalno da razgovaramo o vrstama emotivnih i seksualnih odnosa koji nam se sviđaju.

Moramo se zapitati za koga su naše politike kreirane. Zdravstvene politike su, na primer, često napravljene za belog, sredovečnog čoveka, iako nismo svi pogođeni istim zdravstvenim problemima. Predlozi moraju usvojiti prosečnu perspektivu, koja ima za cilj da postigne bolji standard života za 99%, tako što će istovremeno uzimati u obzir pol, seksualnu orjentaciju, društveni stalež, etnicitet, rasu, religiju itd. Bilo koji drugi pristup bi bio neuspeh za feminizam i još veći neuspeh po nastajanje tolerantnog budućeg društva za sve. Ovakva perspektiva će u budućnosti verovatno pokrenuti nove bioetičke konflikte, bez sumnje one koji se tiču plodnosti, kako da prilagodimo naša tela našem seksuanom identitetu i posledicama dužeg životnog veka.