Razmišljajući o multilateralnom svetu skupova koje je nekad proučavala, Sofija je znala da će lekcije sveta 20. veka Evropu dovesti samo do teškog globalnog takmičenja koje se od tada pojavilo. Međutim, ona nije bila spremna da odustane od svih svojih ideala, želela je da ih sledi sa realističnim žarom.

Tbilisi, 9. maj 2049. godine. Euvropi Shakli (Kuća Evrope)

Kako se grad promenio…

Sofija Belver Tamarašvili (Sofia Belver Tamarashvili) se nagnula kroz prozor ogromne kancelarije Kuće Evrope. Kako se cela zemlja promenila otkako se pridružila Evropskoj uniji.

Zapravo, više ne govorimo Evropska unija. Sada kažemo samo „Evropa” – još od Velike rekonstrukcije 2033. godine i Atinskog sporazuma kojim su ispravljene greške koje su usledile posle finansijske krize 2008. godine. Nakon skoro veka postojanja, evropski projekat je sazreo, porastao i promenio se. Prevazišao je mračan period 2020-ih i pomodni fašizam cele jedne generacije lidera – mladih, mačo, energičnih, ksenofobičnih i diktatorskih. Zidovi njihove evropske tvrđave su na kraju pali, ali je Evropa preživela.

I Sofija je već 10 godina zadužena za njenu spoljnu politiku.

Upravo u tom svojstvu, ona je tog jutra u svom rodnom gradu otvorila konferenciju o „bliskoistočnom miru i obnovi”, o regionu koji je opustošen sukobima koji su trajali nekoliko meseci 2047. godine. Milioni mrtvih, nezamislivo uništavanje i upotreba taktičkog nuklearnog nauoružanja koje su Vašington i Peking besramno i cinično isporučivali kako bi uživo testirali svoju vojnu tehnologiju u predstavi operacija koje su, uzgred, odgovarale njihovim interesima, s obzirom na to da je energetska tranzicija 2030-ih naftu učinila zastarelom.

Ujedinjene nacije, žrtva kolateralne štete – već oslabljene osornim tretmanom Trampa i njegovih naslednika i diskreditovane sopstvenom nemoći – nisu preživele. Evropa od 2048. Godine manevriše. Jedina sila koju još uvek pokreće osećaj dužnosti da se suprotstavi egocentričnim gigantima, Evropska republika, konačno je više nego samo glumica na međunarodnoj sceni: ona jeste međunarodna scena. I posrednik i lider. Njena misija je da izvuče one koji su ratoborno nastrojeni iz neprekidnog nasilja i otvori put za saradnju, uprkos oklevanju određenih partnera.

„Šta ti misliš, Adriane?”

„Mislim da je to rešeno. Amerikanci znaju da su ozbiljno uprskali i moraju da preuzmu najveći deo krivice za pokretanje rata. Čak i indirektno, oni su krivi što su od Rijada (Riyadh), Tel Aviva (Tel Aviv) i Teherana (Tehran) ostali samo duboki krateri. Region je sravnjen nuklearkama kojima su samozadovoljno snabdevali svoje marionete, a sada imaju 3 miliona mrtvih na svojoj savesti da podele sa Pekingom… U početku će se praviti da nisu žedni, ali će na kraju iskapiti evropski „napitak” SaveOurSouls u jednom. Spasavamo njihova dupeta. Kejganova (Kagan) može okolo da se šepuri kao da je Austerlic (Austerlitz), a zapravo je Vaterlo (Waterloo). Samo pokušava da zakuva ovu frku u svoju korist okrivljujući prethodnu upravu, kako njene predsedničke nade ne bi bile ugrožene…”

To je bilo retoričko pitanje, naravno, ali bombastičan jezik njenog mladog specijalnog savetnika, začinjen slengom, uvek joj je mamio osmeh. Adrian Veseli (Adrian Veseli), rumunski ekolog, poliglota i doktor gandijanskih studija, takođe je diplomata oštrog intelekta… i grubog jezika, savršeno prikladnog za igre moći koje još uvek oblikuju međunarodne odnose.

Evropska republika je konačno više nego samo glumica na međunarodnoj sceni: ona jeste međunarodna scena.

Baš kao Emili Kejgan (Emily Kagan), glavna protivnica u ovoj šahovskoj igri sa više igrača. Američka državna sekretarka je otelotvorenje moći. Agresivna lepota i manipulativna inteligencija su joj obezbedile politčke uspehe. Njena uloga ministarke odbrane u kratkoj i jedinoj demokratskoj administraciji posle Trampa, 2036. godine, ostavila je ovu visoku zvaničnicu u lepom sećanju. Njena jaka volja i moćan jezik zbrisali su predrasude američke mačo kulture. Između Emili Kejgan i Dženifer Rodrigez (Jennifer Rodriguez), ultrakonzervativni republikanski latino predsednik koji je bio na vlasti od 2028. do 2036. godine, svakako je promenio lice posttrampovske Amerike, ako ne i ton. To je dovelo do upotrebe manje vulgarnih gluposti, ali sa isto toliko agresivnosti i prkosa prema svojim partnerima. Manje idiotizma, ali više cinizma.

Adrian ostaje oprezan, ali Sofija ne sumnja: Emili Kejgan će biti sledeća predsednica Sjedinjenih Američkih Država. Ona će biti strašan protivnik, zavodljivi duh starog sveta. Pokušavaće da potkopaju brutalne odnose moći i sterilnu politiku koju Kejganova donosi, a što je oduvek sprečavalo čovečanstvo da vidi planetu kao jedan veliki međuzavisni sistem.

Ovo su međunarodni odnosi koje Sofija teži da promeni – i u stilu i u suštini – čineći klimu, život i ljudska bića apsolutnim prioritetima. Bilo da su u pitanju kitovi ili pčele, šume ili ledene kape, siromašni ljudi ovde ili domoroci tamo, svaki aspekt dijamanta kakav je planeta Zemlja zaslužuje javnu akciju – i ne sme biti zanemaren. Što se tiče četvrte industrijske revolucije ili šestog masovnog izumiranja, Sofija se neprestano podseća da je potrebno mnogo više od samo „korektivnog” delovanja. Radi se o dubokoj promeni naše vizije sveta i ekonomije. „Duže od tri veka, zapadnjački mačo muškarci su ugrožavali višemilenijumski ekvilibrijum koji su žene negovale. Moramo da povratimo tu ravnotežu pod hitno!”, objašnjava ona, nežno.

Nenasilje, inkluzija, dijalog, slušanje, dobrodošlica: uronili su u lekcije iz transakcione pravde – dobro upućena u dvostruki politički i duhovni pristup tzv. sinkretičnog feminizma, bivša akademkinja i istoričarka “jeretičkih pokreta i političkog nezadovoljstva” tokom vekova kako svedoči njena biografija, sa 52 godine trebalo bi da otelotvori Evropsku republiku.Gruzijka po ocu, Španjolka po majci i Evropljanka po deci, Sofija je danas bila lice Evrope – i pomoću svog telefonskog broja spremna je da odgovori svim Kisindžerima (Kissinger) sveta.

„Vidiš, Adriane, držati nasilnike odgovornim, naterati ih da se suoče sa posledicama svojih dela, izbegavajući moralne osude koje stavljaju njihov ego u odbrambenu poziciju, koristeći savest ne bi li ih se primoralo da se iskupe za svoje ispade… naš pristup deluje… i Emili Kejgan neće imati drugog izbora nego da se odluči za njega, naročito kada bude predsednica – uprkos onome što možda misli.”

„Naročito pod budnim okom globalne zajednice u nastajanju”, složio se on, zamišljeno.

Pronalaženje ravnoteže između mamca i zamke, između kolektivnog i individualnog, između različitih nivoa… čineći planetu nacionalnim intresom: to je bila velika ambicija ovog pokušaja globalnog resetovanja kulture i ideologije, ali hvatanjem maštarija umrljanih vekom nacija, već od prvih meseci njenog mandata izveden je majstorski potez koji će učvrstiti njen politički kredibilitet: okeani su spaseni time što im je dodeljen pravni status države. „U svetu podeljenom na nacije – koje je jedino pravo koje može da kontroliše neutaživu glad za teritorijom i resursima koja obeležava ideologiju nacionalne države? Druga država’’, objasnila je svom timu. „Granica koja ukida granice. Država koja pruža adut svima drugima da unište imperijalizam”, nastavila je ona. „Oborićemo međunarodno pravo”.

A u svom velikom govoru pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija 2039. godine, rekla je: „Okeani su izvor života na Zemlji. Ta primordijalna supa nas je hranila i omogućila nam da rastemo. Ona je majka i otac svima nama. To je mesto gde smo rođeni – naša zajednička nacija.”

Potom su se stvari odvile prilično brzo. Prvi programi regeneracije koji su pomogli da se podstakne postepeni preporod Aralskog mora i zaustavi napredovanje Sahare; zatim „Semper virens”, inicijativa za zaštitu i revitalizaciju Amazona, Indonezije i Konga; prehrambeni programi, zasnovani na poljoprivredi malih razmera; politika pretvaranja poreskog raja u alternativne modele razvoja zasnovane na istraživačkim centrima i umreženim univerzitetskim bibliotekama – prikladno nazvana „Program Sofija” – jedna od Adrianovih ideja koja ju je toliko dirnula da nije mogla da se buni. Obrazovanje, kultura, priroda, oslobađanje žena, osnovna prava, migracije, meke tehnologije, zajednice… Svi evropski programi oslanjali su se na isti recept za sistematsku promenu: slomiti način razmišljanja linearnog razvoja, ojačati lokalne zajednice i obnoviti prirodne ekvilibrijume koji su poremećeni ekstraktivističkim ekonomskim modelima.

Evropa ministarke Belver Tamarašvili postala je pokretačka sila iza Novog planetarnog poretka (New Planetary Order), zvezda vodilja nacijama koje žele da pobegnu od tame prethodnih decenija. Neki analitičari to nazivaju „feminističkom spoljnom politikom.” Spoljna politika je u poslednje vreme imala tu karakteristiku, što je, nimalo iznenađujuće, bilo vrlo kritično. Ali kako je akademski svet prihvata, doktrina se utvrđuje.

Sofija zuri u tri portreta na zidu. To su portreti koji krase svaku zvaničnu kancelariju Evropske unije širom sveta: Simon Vej (Simone Veil), Vandana Šiva (Vandana Shiva) i Mišel Obama (Michelle Obama) blistaju i uzvraćaju joj osmehe. Tri života, tri karijere, tri inspiracije.

Gruzijka po ocu, Španjolka po majci i Evropljanka po deci, Sofija je danas bila lice Evrope.

Pre svih, Mišel Obama – ona koja je dvaput izgubila u trci za predsednika. Ne zato što je crnkinja ili žensko. Zato što je njena poruka uravnotežene, nežne čvrstine bila u oštroj suprotnosti sa kulturom sile koja je toliko ukorenjena u američkoj politici. Previše nijansirana, previše inkluzivna, previše Venera, a nedovoljno Mars?

Da li je pojava ove alternativne spoljne politike ikada zaista bila moguća u Evropi? Znala je da su dva fenomena posebno išla u korist ovakvom razvoju.

Prvo – iskustvo „novog doba muškarca”. Ta decenija političke i kulturne maskulinističke reakcionarne histerije je zapravo izazvala snažnu reakciju. Do sredine 2030-ih pokret Dosta (Enough) zbrisao je sve pred sobom dovodeći na vlast novu generaciju feministkinja koje su stasale u senci muške dominacije koja je bila preterana koliko i smešna. Sofija Belver-Tamarašvili, politički angažovana intelektualka koja je uživala veliku medijsku pažnju od kraja 2020-ih, bila je jedna od vodećih ličnosti ove tihe kulturne revolucije.

Najvažnije od svega, Sofija nije naivna. Ona zna da joj ide u korist decenijska akumulacija ekonomske i vojne moći Evropske unije, a i veća važnost koju kao rezultat toga blok ima na međunarodnoj sceni. Ona zna da je od 2028. godine Evropska unija izgradila nezavisnu vojnu moć da bi potkrepila svoju diplomatiju. Ona takođe zna da se evro sada nalazi u središtu međunarodnog monetarnog sistema, posle velike krize dolara na kraju Trampovog drugog mandata, a to je nešto što olakšava finansiranje skupih programa – i povremeno, vršenje suptilnog pritiska da se dobije ono što se želi, kao što je to bilo krajem 2036. godine da bi se obuzdale teritorijalne ambicije Pekinga u Južnom kineskom moru.

Ona zna da se surovom silom ne stiže nigde. I koristi to.

„Oborite silu da biste je učinili nepotrebnom. Učinite fleksibilnost i umerenost znacima snage.” Ovo je više od mota: praktična filozofija.

2049: Open Future
2049: Open Future

The politics of tomorrow start with the politics of today. Beyond any one theme, this collection of essays, stories, and interviews, complemented by infographics and amazing illustrations, looks forward to imagine the Europe(s) to be in 2049.

Order your copy

Cookies on our website allow us to deliver better content by enhancing our understanding of what pages are visited. Data from cookies is stored anonymously and only shared with analytics partners in an anonymised form.

Find out more about our use of cookies in our privacy policy.