Godina je 2049. Čovečanstvo je uspelo da spreči kobni porast temperature od 2 stepena koji bi pokrenuo lančanu reakciju nepovratnih posledica. Medjutim, da bismo ovo uradili, morali smo da stisnemo sve kočnice.
Pre svega, moramo se osloboditi tiranije BDP-a i apsurdnih napora uloženih za nekoliko desetina procentog poena rasta čiji su prihodi uglavnom išli najbogatijima u društvu. Ljudi su konačno shvatili da su sve veće stope rasta usko povezane sa degradacijom našeg prirodnog nasleđa i kvalitetom vazduha i vode. Ukratko, potraga za rastom rizikovala je osnovne uslove za autentično ljudski život. Program za razvoj Ujedinjenih nacija je 2020. godine napustio BDP po glavi stanovnika kao standardnu meru razvoja i zamenio je karbonskim otiskom i indeksom društvenog zdravlja. Tek tada smo mogli da vidimo ogromnu štetu koja je usled viševekovne opsesije rastom pričinjena životnoj sredini i društvenoj koheziji. Preduzeća su morala da usvoje nove vrste računovodstva koje su ih obavezale da uzmu u obzir posledice svojih postupaka po životnu sredinu i radnike.
[ …] potraga za rastom rizikovala je osnovne uslove za autentično ljudski život
Međutim, nije bilo dovoljno samo to: Međunarodna organizacija rada (MOR) je 2025. godine učinila svoje standarde rada obaveznim. Evropska unija je nekoliko godina ranije pristala na sve konvencije Međunarodne organizacije rada, ali skandal sa Rajskim papirima koji je potresao svet krajem 2017. i početkom 2018. godine doveo je do izvanredne intervencije Gaja Rajdera (Guy Ryder), generalnog direktora Međunarodne organizacije rada. U istorijski važnom govoru Rajder je naglasio da praksa otkrivena višemesečnim istragama više ne može da bude tolerisana i da bi je stoga trebalo zabraniti. Taj poziv je probudio ljude. Predlog šefa Međunarodne organizacije rada za obavezujuće međunarodne standarde rada entuzijastično je dočekan u svim zemljama, koje su to videle kao idealan način da se odgovori na globalni poreski skandal. Od tada je Međunarodna organizacija rada vodila timove međunarodnih inspektora za praćenje i sankcionisanje ilegalne radne prakse među multinacionalnim kompanijama i državama. Istovremeno, druga poznata međunarodna organizacija Međunarodni monetarni fond (MMF) pretrpela je nešto poput male revolucije. Generalni direktor je smenjen i zamenio ga je indijski ekonomista Prakaš Lungani (Prakash Loungani), dotadašnji šef odeljenja za istraživanje MMF-a i koautor čuvenog članka “Neoliberalizam: precenjen?” Imao je zadatak da primeni novi regulatorni okvir za međunarodni monetarni sistem uključujući povratak u oblik kontrole kapitala. Naposletku, na inicijativu prve žene izabrane za generalnu sekretarku Ujedinjenih nacija, osnovana je Svetska organizacija za zaštitu životne sredine i data joj je velika moć koja uključuje i primenjivanje kvota za emisiju gasova sa efektom staklene bašte koje su dodeljene zemljama.
Postojao je, naravno, ogroman otpor, ne samo industrije, već i građana koji strahuju da se stvara nova globalna birokratija. Bilo je potrebno desetak godina da Francuska krene putem promovisanja nove vrste preduzeća – one koja je radikalno odstupala od umornih i polovičnih teorija Miltona Fridmana (Milton Friedman – koji je tvrdio da je jedina svrha kompanije profit): kooperativna kompanija koja je u vlasništvu svojih zaposlenih i potrošača, ona koja se zalaže za teorije Pjer-Žozefa Prudona (Pierre-Joseph Proudhon) i oživljava ideal radničkog samoupravljanja. Naravno, ostala su neka nesaradljiva preduzeća, ali sistem ekonomske dvodomnosti, deljenja prava između radnika i držalaca kapitala koji je uveden od 2020. godine pa nadalje u Evropi i koji je zagovarala belgijska filozofkinja Izabel Fereras (Isabelle Ferreras), demokratizovao je svako radno mesto. Istovremeno, Francuska i Belgija su donele zakone kojima se plate ograničavaju tako da ne mogu da budu veće od 10 minimalaca, a slični zakoni su potom usvojeni i širom Evrope. Ogromna evropska ulaganja u izolovanje zgrada, zelene inicijative, alternative pesticidima i drugim otrovnim hemikalijama i u razvoj organske poljoprivrede stvorila su 6 miliona radnih mesta.
Svetska populacija u 2049. Godini nastavlja da raste, ali transferi između zemalja organizovani preko Svetske banke znače da svaka zemlja može da prehrani svoje građane.
Ovaj esej je prvobitno objavljen u januaru 2018. godine u Le Nouveau Magazine Littéraire, str. 48-49.
