Španija je zemlja u kojoj je pojačana svest o ekološkim pitanjima i njena omladina se masovno pokrenula da spasi planetu. Međutim, Zelene političke stranke uživaju malo izborne podrške. Esteban Ernandez razmatrao je kontradiktornosti u Španiji sa Zelenim političarom i aktivistom Florentom Marselesijem i sociološkinjom Univerziteta u Saragosi Kristinom Monge. S obzirom da je politički prostor za ekologiju predmet preispitivanja, da li će mogućnost izgradnje zelene hegemonije zavisiti od sposobnosti političke ekologije da pogura stvarnu transformaciju i ponudi ubedljiv narativ koji nadilazi klasne linije.

Esteban Ernandez: Prema ispitivanjima Centra za sociološka istraživanja (Centre for Sociological Research), koja su se bavila time oko kojih pitanja su ljudi Španije najzabrinutiji, životna sredina im nije glavna briga. Popela se na listi, sa 0.7 do 3.2 procenta za godinu dana, ali je i dalje daleko od stvarnog prioriteta. Zašto je tako? 

Florent Marselesi: Na početku smo novog istorijskog ciklusa. Ne smemo samo da posmatramo razvoj anketnih cifara od meseca do meseca, već i dugoročno, od španske tranzicije ka demokratiji 1970-ih, koja je u poređenju sa Francuskom ili Nemačkom ostavila ekologiju u sekundarnom položaju, jer diktatorski režim nije dozvoljavao Zelene (ili bilo koje nezavisne) stranke. Teškoće su se nastavile usponom uličnih pokreta protiv politike štednje (pokret 15-M i pokret Ogorčenih (engl. Indignados)) 2011. godine u svetlu ekonomske krize, gde životna sredina takođe nije smatrana prioritetom.

Međutim, sad proživljavamo period duboke evolucije, rađanja zelene hegemonije. Pokret 15-M pokrenut je 2011. godine, ali je to nešto što se dugo očekivalo, a isto važi i za ekologiju koja kroz nove pokrete poput pokreta Mladi za klimu (špan. Juventud por el clima) postavlja kulturne temelje zelenoj hegemoniji. Evropa takođe ima veliki uticaj, a širenje određenog načina mišljenja u Evropskoj uniji stiglo je i do Španije. Ono što će se tek dogoditi jeste transformacija ove kulturne hegemonije u političku.

Kristina Monge: 15-M ne utiče toliko na „šta” koliko na „kako”. Masovno i kategorički označava početak novog modela mobilizacije koji prvo odbacuje, a onda nadilazi klasične strukture organizacije kao što su sindikati ili političke stranke. 15-M prevazilazi tradicionalne strukture i stvara talas diskursom koji je možda dezorganizovan, ali i dalje veoma moćan. Pokret Mladi za klimu poprima ove karakteristike, kao i 8M (Međunarodni dan žena), masovnim mobilizacijama. Spontani su, nema političkog pozicioniranja, ali je moguće da pokret preraste u metanarativ.

Florent Marselesi: Zbog toga kažem da se nalazimo u trenutku izgradnje hegemonije, da postoji struja mišljenja koja možda nema jasan teorijski kodeks, ali će do njega doći. Ovaj trenutak, kao stvarna tačka promene, potpuno je nepredvidiv. Čak i ako je ekologija potisnuta na makro nivo, posebno otkako je katalonska kandidatura za nezavisnot 2012. godine poprimila toliku težinu u španskoj zajednici, ona (ekologija) je poslednjih godina veoma prisutna u municipalizmu. Gradovi poput Barselone ili Madrida su bili pioniri na evropskom nivou kada je reč o ekologiji, Pitanje koje dolazi sa „klimom 15-M” je kako ujediniti mikro i makro nivoe. To je izazov za nadolazeće godine.

Problem sa kojim se suočavamo nije poricanje, već klimatsko licemerje – upotreba klimatskih promena tako da se ništa ne promeni.

Zeleni glasovi u Španiji su podeljeni između umereno levičarske Španske socijalističke radničke stranke (Partido Socialista Obrero Español – PSOE), levičarskih populista „Mi možemo” (Podemos), zelene levice „Više zemlje” (Más País) i stranke za prava životinja (Partido Animalista Contra el Maltrato Animal – PACMA). U kojoj meri levičarske i umereno levičarske stranke komplikuju postojanje Zelene stranke u Španiji?

Kristina Monge: Nisam sigurna da će pod trenutnim uslovima u Španiji ikad postojati jaka Zelena stranka poput onih u Nemačkoj ili Francuskoj, ali politički prostor svakako postoji. Problem je već prepoznat, među konzervativcima takođe, i bitka će se voditi oko toga šta uraditi povodom njega. Svi znaju da će do zelene tranzicije doći, ali postoje različiti diskursi u vezi sa tim kako se njome baviti. Neki su više neoliberalni, drugi više socijaldemokratski ili komunistički. Doći do ideološke bitke, politički prostor koji je jasno zelen biće važan za usmeravanje rasprave u jednom ili drugom smeru.

Florent Marselesi: Mi Zeleni smo instrument, pa je ideološka apsorpcija naših ideja od svih stranaka dobrodošla ako ćemo tako postići promenu. Medjutim, pred nama je i dalje dug put – to smo videli na COP25 (Koferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, 2019). Problem sa kojim se suočavamo nije poricanje, već klimatsko licemerje – upotreba klimatskih promena tako da se ništa ne promeni. Potrebni su nam jasni glasovi koji nas podsećaju da promena mora da bude duboka, ne površna. Drugo – moramo da prihvatimo da ekonomski sistem zasnovan na rastu ne može da funkcioniše i treba o pravdi da razmišljamo iz perspektive posle rasta, van dominantnih ekonomskih modela.

U Španiji je vlada stvorila potpredsedništvo za ekološku tranziciju, ali nam istovremeno govori da treba da nastavimo da rastemo. Zato nam je potrebna Zelena stranka, čak iako nije poput onih u drugim evropskim zemljama, s obzirom na istoriju i situaciju u Španiji. Dovoljno jaka Zelena stranka pogurala bi druge da je slede, a ne da se odaju klimatskom licemerju i potegla bi pitanja koja vode do srži problema.

Čini se da se razgovor o zelenoj tranziciji uvek vraća na to ko će platiti ceh. U Španiji čak ni rešenja poput Zelenog novog dogovora (Green New Deal) nisu uspela da uokvire zaštitu životne sredine kao soluciju.

Kristina Monge: Mi smo u skroz početnoj fazi. Predloge poput Zelenog novog dogovora istinski razumeju samo oni koji se posvete ovoj oblasti. Da bi se postiglo šire prihvatanje, važno je ove ideje potkrepiti primerima. Ovo možemo da vidimo u rudarskim zajednicama kao što su Teruel (Teruel), Leon (León) i Asturija (Asturias), koje su zavisile od uglja i koje treba da naprave drugačiji ekonomski model. Na ovakvim mestima će se videti šta zapravo predstavlja Zeleni novi dogovor i šta znači pravedna tranzicija. Za prelazak sa uglja na obnovljive izvore biće potrebna ulaganja, biće radnika kojima je neophodna prekvalifikacija. Kad se ovo desi i postane jasno da će se na kraju (puta) stvoriti radna mesta, strah će da nestane. Zeleni pakt se ne odnosi na obnovljive izvore, koji su već ovde, već na nešto drugačije.

Politička ekologija u Španiji mora da okupi dva različita biračka tela ako želi da bude hegemonijska.

Florent Marselesi: U kolektivnoj svesti, ekologija se doživljava kao neprijatelj zapošljavanja. Moramo ovo da preokrenemo tako da na ekologiju počne da se gleda kao na prijatelja zapošljavanja i prijatelja budućnosti. Ona je odgovor na nezaposlenost i na penzioni problem i doneće sigurnost i stabilnost. Mora da bude viđena kao nešto poželjno.

Kristina Monge: Da dodam da moramo da budemo veoma oprezni kad kažemo da bi ekologija trebalo da bude privlačna, da mora da bude „seksi” i „kul”, jer bi to moglo da postane nešto što je povezano sa kvalitetom, zdravljem, biciklima i odećom od reciklirane plastike namenjenim tržištu srednje i više klase. To može da bude primamljivo, ali nema sposobnost za transformaciju i stvara socijalnu nejednakost.

Florent Marselesi: Saglasna sam. Politička ekologija u Španiji mora da okupi dva različita biračka tela ako želi da bude hegemonijska: klasičnu bazu glasača Zelenih, obrazovane, urbane klase sa srednjim do visokim nivoom prihoda (do kojih je očito doprla poruka političke ekologije) i popularne klase koje imaju drugačije potrebe. Konačno, treba da bude inkluzivna i insitira na tome da će borba biti poštena ili je neće ni biti. Ako Zeleni u Nemačkoj mogu da stvore hegemoniju i savladaju socijaldemokrate, to će biti zato što su postali stranka koja je popularna i van srednje klase.

Ova nijansa je važna, ne zato što se zaštita životne sredine može smatrati modernom među urbanim srednjim i višim klasama, već zato što španska desnica naglašava ovaj aspekt kao način za sticanje sledbenika.

Kristina Monge: Ovo su teška vremena za zelenu politiku. U postizbornim anketama koje su usledile za izborima u Madridu 2019. godine, videli smo da je za bivšu gradonačelnicu Manuelu Karmenu (Manuela Carmena) zona sa niskim emisijama u centru Madrida bila odlučujući faktor za gubitak glasova u naseljima na periferiji, u kojima je ranije uživala jaku podršku. Diskurs centra Madrida postao je sličan onome Žutih prsluka (Fran. Gilets jaunes); dok su bogati mogli da voze svoje električne automobile po centru, onima na periferiji je nedostajao odgovarajući javni prevoz i bili su prisiljeni da koriste starije automobile. Ove rasprave naglašavaju kako će, ukoliko se ekološka tranzicija ne obavi na pravičan način, njena privlačnost biti ograničena na srednje i više klase Madrida, Barselone, Valensije i Sevilje. Na kraju krajeva, upravo ovo se desilo stranci „Više zemlje” (Más País) koja je pretrpela ove kontradikcije.

Florent Marselesi: Poricanje krajnje desničarske stranke Voks (Vox) nije glavni problem. Drugi desničarski pokreti, kao oni u Francuskoj, uključili su zaštitu životne sredine u svoju platformu. Ali u Španiji, kao što vidimo u Madridu, desnica gubi bitku jer će svakako morati da primeni Madrid central. Desnica je izgubila bitku za javno mnjenje kad je u pitanju zaštita životne sredine. 

Kristina Monge: Što se tiče desnice – da, ali kad je u pitanju krajnja desnica, nisam saglasna s Vama. Dokle god tranzicija nije pravedna, krajnja desnica će imati teren za mobilizaciju. Kad god je pitanje poreza na benzin i dizel bilo potegnuto, oni su odgovarali pitanjem zašto bi oni koji imaju najmanje trebalo da plaćaju. Ovim oberizmom (špan. oberismo) mogu da postave teren, jer im omogućava da dopru do sektora stanovništva suprotstavljajući se politikama koje se bave klimatskom krizom.

Teritorijalna dinamika je važna. U Evropi su Zelene stranke usprešnije na severu nego na jugu, a nešto slično se desilo i u Španiji. Štaviše, u Španiji postoji i element teritorijalnog identiteta jer je nacionalizam, sa katalonskim procesom, zaštitu životne sredine zadržao nisko na političkom dnevnom redu.

Kristina Monge: Obrazac u Španiji sličan je onom u celoj Evropi. Baskija na severu prednjači planom tranzicije koji je dobio milione u investicijama, kako iz javnih, tako i iz privatnih fondova. Ovo je povezano sa njihovim ekonomskim razvojem, ali i sa njihovom političkom, socijalnom i poslovnom kulturom. Na jugu postoji osećaj manje zavisnosti od životne sredine nego na severu. U regijama poput Baskije, postindustrijska tranzicija je još uvek sveža u umovima ljudi. Pošto je ona prošla dobro, oni zelenu tranziciju vide kao priliku, a ne kao pretnju. U Kastilji i Andaluziji su se stvari odigrale drugačije, zbog čega je veoma važno u ovim regijama naglasiti ideju pravedne tranzicije.

Španija je bila pionir u svojoj sposobnosti za mobilizaciju i institucionalnu prisutnost u pitanjima poput feminizma, u kom su Španija i Švedska lideri. 

Florent Marselesi: Katalonski proces je imao negativan uticaj i na društvenu i na ekološku agendu. Politička ekologija bi trebalo da bude hrabra i stavi ideje međusobne zavisnosti u prvi plan. Ali mimo ovog pitanja, postoje dva faktora koja će da budu važna u razvijanju snažne Zelene stranke. Vlada je potvrdila da će biti ekološke tranzicije i ima potpredsedništvo za ovu oblast, kao i potpredsedništvo za ciljeve održivog razvoja do 2030. godine. Ako se u tom pogledu ispune zahtevi građana, biće teško razviti jaku stranku. Ukoliko, s druge strane, ljudi budu razočarani, prostor će se opet otvoriti. To se već dogodilo Španskoj socijalističkoj radničkoj stranci (PSOE) kad nije uspela da ispuni svoja obećanja, što je dovelo do osnivanja Zelene stranke (EQUO) 2011. godine. Drugi faktor je ono što se dešava na društvenom nivou. Ako pokreti mladih nastave da se razvijaju i da se politički identitet stvara van onoga što vlada radi, učvrstićemo kulturnu hegemoniju.

Šta Evropa može da nauči iz španskog iskustva? Postoji li nešto što bi se moglo pokazati korisnim? Možda 15-M?

Kristina Monge: Iako nisu isti, 15-M je deo istog ciklusa kao Arapsko proleće, Okupirajte Vol strit (Occupy Wall Street) i Noć na nogama (Nuit debout) u Francuskoj. Oni su podigli novi talas društvene mobilizacije koji je sa sobom doneo Gretu Tunberg (Greta Thunberg) i stvorio pokret koji je danas na vrhuncu. Ovo je nešto što nije ograničeno na Španiju i bilo je veoma uticajno.

Španija pruža razne pozitivne primere koji pokazuju važnost pravedne tranzicije. Ne samo u Baskiji, već i u drugim regijama. Štaviše, moramo da navedemo iskustva poput onih u Madridu sa subvencionisanim naknadnim opremanjem stanova za izdavanje radi energetske efikasnosti.

Florent Marselesi: Španija je bila pionir u svojoj sposobnosti za mobilizaciju i institucionalnu prisutnost u pitanjima poput feminizma u kom su Španija i Švedska lideri. Jedina država na svetu koja je održala masovni feministički štrajk za Međunarodni dan žena 2019. godine bila je Španija. Ako povežemo ovo sa ekologijom – a to može da se uradi jer ekofeministička struja dobija na snazi – to će onda imati uticaj u Evropi koja se u ovom pogledu ugleda na Španiju. S obzirom na to da su regioni i gradovi veoma važni u borbi protiv klimatskih promena, drugo bitno pitanje je municipalizam. Mnogi gradovi imaju isto toliku važnost kao i države, ako ne i veću, i u budućnosti će igrati izuzetno bitnu ulogu.

Ovaj intervju je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živ svet: Zelena politika u Evropi i šire (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond). 

A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond
A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond

This edition explores the different worlds of green politics today. From concepts such as ecofeminism and the Green New Deal to questions of narrative and institutional change, it maps the forces, strategies, and ideas that will power political ecology, across Europe as around the world.

Order your copy

Cookies on our website allow us to deliver better content by enhancing our understanding of what pages are visited. Data from cookies is stored anonymously and only shared with analytics partners in an anonymised form.

Find out more about our use of cookies in our privacy policy.