Ekologizam kao škola mišljenja nastaje kao kritika industrijalizma, ideologije koja povezuje liberalizam, konzervativizam i socijalizam. Razvija ove tri dominantne političke tradicije prepoznavanjem prirode kao osnove ljudskog postojanja i razvoja. Zašli smo dve decenije u 21. vek koji je već definisan krizom čoveka u prirodi i ekologizacija ljudskog društva je apsolutni imperativ.

Jedva da je nešto izbeglo titanske sile industrijske modernosti. Preorala je svet i iznova ga stvorila. Oblikovala je način mišljenja koji u svemu vidi dominaciju kinematičkih principa mašina. Čovečanstvo je takođe postalo neka vrsta mašine, sa odnosom između uma i mozga nalik onom između žuči i žučne kese. Ljudski duh je prognan, odvojen od materijalnog sveta koji je bio predmet ljudske kontrole kao podređeni prostor ili onaj koji će tek da bude podređen. Jedna posledica naturalizacije ljudskog postojanja ili možda njegovog proterivanja iz prirode – bilo je zaboravljanje tela.

Suzbijanje ekološkog pitanja

Na velike političke koncepte – liberalizam, konzervativizam, socijalizam – duboko je uticao industrijalizam. U borbi za socijalizam, tržišnu ekonomiju i „Treći put” (Third Way) smatrano je potpuno zdravorazumskim da ta ljudska dominacija nad prirodom može da se proširi beskonačno. Od pojave velike industrije u 19. veku, industrijalizam je bio prava ideologija epohe, povezujući tri glavne političke tradicije i njihove predstavnike više nego što su ikad mislili da je moguće.

Ovaj zajednički temelj izašao je na videlo gde god su izbegavali ekološko pitanje. Na primer, u marksizmu koji je odbacio ekološko mišljenje kao pogrešnu kritiku ukaljanu mističnošću zbog svoje usredsređenosti na efekte koje savremena tehnologija ima na životnu sredinu i oštrog odbijanja nuklearne energije. Svako ko je razmišljao na taj način (ekološki) mogao je da bude jedino romantik i naivni tehnološki pesimista ili, još gore, Ludist (engl. Luddite). Nisu uspeli da shvate da „društveno određivanje forme”, buržoaski sistem imovinskih veza u okviru kog se tehnologija koristi, pravi problem. Ova kritika ekologije je išla toliko daleko da je tvrdila da su socijalističke nuklearne elektrane bezbedne zato što su pokrenute da bi služile dobrobiti ljudi, a ne kapitalističkoj želji za profitom. Nuklearna katastrofa u Černobilu predstavlja spomenik ovakvom načinu razmišljanja. Otkrila je ne samo da su nedostaci stvarno postojećeg socijalizma bili ignorisani, već i opasnosti svojstvene tehnologiji nuklearne energije velikih razmera kao takve.

Industrijalizam ima mnogo lica. Zapadna socijaldemokratija je, takođe, bila prožeta njime.

Industrijalizam ima mnogo lica. Zapadna socijaldemokratija je, takođe, bila prožeta njime. Industrijalizam se borio za nuklearnu energiju, obnovio gradove za automobile, ne za ljude i – do danas – ometa brzofazno ukidanje fosilnih goriva. Zapadni konzervativci i liberali preokrenuli su marksistički argument o društvenom određivanju forme. Prema njihovom viđenju opasnosti nuklearne energije nisu svedene na kapitalistički motiv profita, već na „socijalističku neefikasnost”. Fukušima se pokazala kao Černobil tržišno-liberalnog industrijalizma.

Kritika industrijalizma

Međutim, industrijalizam nije bio ograničen na tako kratkovide forme. Veliki deo agende koju je izneo savremeni ekološki pokret već je bio prethodno uobličen tokom zlatnog doba industrijalizma. Može se naći u nemačkom pokretu Lebensreform (reforma života) s kraja 19. Veka, ili kasnije u sportskim i planinarskim trendovima koji su odvukli ljude iz sivih gradova u ukroćenu divljinu, „Veliko Napolje” (engl. Great Outdoors), ili u pokretu Reformarchitektur (arhitektura reforme) ranih 1900-ih, koji je doneo vazduh i sunčevu svetlost u radničke okruge.

Filozofija je takođe prepoznala stvarnu cenu modernog industrijalizma. Počev od romantizma i njegovog estetskog otkrivanja prirode preko nekoliko varijanti konzervativne kulturne kritike do kritičke teorije i frankfurtske škole, može se pratiti nit koja dovodi u pitanje model napretka i prosvećenja povezanog sa modernošću. Koliko god različiti bili, ono što je ovim pristupima bilo zajedničko bio je pokušaj da se utvrdi drugost u odnosu na instrumentalističko-industrijalističko obrazloženje na neki način koje je bilo zaboravljeno i potisnuto tokom napretka.

Uz svo divljenje modernim proizvodnim snagama, Marks je vrlo dobro znao da čovek jeste deo prirode i da to ostaje.

„Dijalektika prosvetljenja” (Dialectic of Enlightenment) Maksa Horkhajmera (Max Horkheimer) i Teodora Adorna (Theodor Adorno) iz 1944. godine prati kako se prosvetiteljstvo okretalo od svojih izvornih humanističkih ideala da bi došlo do funkcionalnog i instrumentalnog racionalizma, utirući put tehnokratiji, fašizmu i tiraniji. Srodne perspektive šire frankfurtske škole nalaze se u „Jednodimenzionalnom čoveku” (One-Dimensional Man) Herberta Markuzea (Herbert Marcuse) i u delu „Imati ili biti?” (To Have or to Be?) Eriha Froma (Erich Fromm).

Šezdesetih godina, na vrhuncu slavnih zlatnih godina rasta, snažno je oživljena konzervativna kulturna kritika industrijalizma kakvu nalazimo u „Čovek u doba tehnologije” (Man in the Age of Technology) Arnolda Gelena (Arnold Gehlen) iz 1957. godine. Oni koji se radije ne bi povezivali sa kritikom tehničkog mišljenja i ograničenja prosvetiteljstva Martina Hajdegera (Martin Heidegger), možda bi više voleli Karla Marksa (Karl Marx) kao čvršću početnu tačku za ekološko mišljenje. Uz sve divljenje modernim proizvodnim snagama, Marks je vrlo dobro znao da čovek jeste deo prirode i da to ostaje. Zbilja, čovek je onaj poseban deo prirode u kojem ona postaje svesna sebe. Ekološka filozofija bi trebalo da uzme ovu misao, koja se nalazi pre svega u Marksovim ranim spisima, i dalje je razvije. Trebalo bi da se definiše kao filozofija koja se detaljno bavi time kako se priroda, kao čovek, susreće sa sobom u praksi i u teoriji.

Lanac mišljenja koji proizlazi iz ovog razumevanja nije jednostavan. Podseća nas da, gledajući na njegov kontekst u prirodi, ljudsko postojanje pripada kontinuumu. Kao neosporno prirodna bića, ljudi su deo uzročnih lanaca i veza u kojima se sve što postoji ogleda u svemu ostalom što postoji. Istovremeno, ekološko mišljenje naglašava razliku koja potiče iz svesne i svrsishodne svesti čoveka o njegovom prirodnom kontekstu. Čovečanstvo je priroda, ali se u prirodi stavlja u ekscentričan položaj. Čovečanstvo ne može da pobegne od prirode, ali nije ni kruto određeno njome.

Ekološka kritika je zabrinuta za slepe tačke ljudskog mešanja u prirodu i posledica koje ono ostavlja, kako na prirodu, tako i na društvo. Prvo – naglašava da priroda nije samo građenje blokova inertne materije, već samorefleksivni kontinuum mreža i složenih lanaca. Drugo – sam čovek je prirodno biće na osnovu toga što je od krvi i mesa. I treće – mešajući se u prirodu, čovek na kraju krajeva „remeti samog sebe”

Rad kao metabolički proces koji uključuje prirodu

Ljudsko postojanje se nedvosmisleno odnosi na prirodu. Nasuprot odnosu između životinja i prirode, ljudi koriste resurse, alate i tehnike koji nisu samo pronađeni, već stvoreni posebno u neku svrhu. Ovi instrumenti ostvaruju ljudske proizvodne ciljeve. Nastaje tehničko-kulturni svet u kom je uspostavljen način življenja i interakcije sa prirodom koje se prenose kroz vreme.

U delu „Biće i vreme” (Being and Time) Hajdeger je pokazao kako se odnos sa prirodom, posredovan alatom, ostvaruje kroz rutiniziran i ukorenjen kontekst značenja. Samo kad nešto nedostaje u procesu rada i više nije pri ruci, ovi konteksti se dovode u pitanje. Da odemo korak dalje, dodatni stepen otuđenja nastaje kad je na raspolaganju sve što je potrebno za uspeh, ali čin bavljenja prirodom i pored toga ne uspeva. U ovom otuđenju, ne samo da organizacioni kontekst značenja postaje problematičan, već i otpori i trenja koji su izbegli prethodno strukturiranje značenja. Ljudsko bavljenje prirodom nailazi na ostatak koji se ne može predvideti ili rastumačiti. Imanuel Kant (Immanuel Kant) je taj ostatak nazvao „stvar po sebi” (engl. “thing-in-itself”) – u velikoj meri skrivena drugost koja mora uvek da bude uzeta u obzir.

Ekološko mišljenje prepoznaje ovu drugost u odnosu sa prirodom. Uzima u obzir nedaće i prepreke, pogotovo one koje se javljaju na naprednom nivou industrijske proizvodnje, ali osnovne kategorije iz kojih se razvija prepoznaju se već u jednostavnom ručnom radu. Elementarno ljudsko bavljenje prirodom – praktična sinteza u ručnom radu koja ujedinjuje svrsishodnu akciju, instrument i predmet rada – stoga je polazna tačka za ekološku refleksiju. Drugost se pojavljuje gde god stvar ne želi da uradi ono što čovek želi da ona uradi: kad se forma slomi pre nego što dobije svoj predviđeni oblik ili kad čekić udari u prst umesto u ekser. Postoji tendencija da čak i tako mali vidovi nedaća budu dočekani apstrakcijom koja ignoriše realnost bavljenja prirodom, da se rad smatra isključivo pitanjem ideja koje neprimetno treba oblikovati u proizvod. Sa druge strane, perspektiva koja rad smatra konkretnim oblikom bavljenja prirodom, ceni to što se mnogo toga desi na putovanju od mogućeg – od unapred zamišljene svrhe do stvarnog, do proizvoda. Iz jednostavnog bavljenja prirodom, ekološka kritika uči da stvari često ispadnu drugačije od onog što se očekivalo.

Ekološko mišljenje prepoznaje ovu drugost u odnosu sa prirodom. Uzima u obzir nedaće i prepreke, pogotovo one koje se javljaju na naprednom nivou industrijske proizvodnje.

Preciznije, ekološka kritika se bavi onim aspektom drugosti koji podseća na to kako je priroda više od materije koja je na raspolaganju čovečanstvu. Priroda obuhvata i ljudskog radnika i društvo kom pripada. Nastala trvenja su bila prisutna već u predmodernim oblicima proizvodnje, poput recimo toksičnih efekata boja koj su vekovima desetkovali zanatlije i kožare i pretvorili čitava naselja predmodernih gradova u ekološki beznadežna područja. Dalekosežniji uticaji, kao karakteristika moderne industrije koja se koristi prirodom, imaju dugo nasleđe, kao na primer – tekuće krčenje šuma koje seže još u antička vremena. Ovakvi primeri više nisu pitanje pojedinačnih stvari i njihovih posebnih poteškoća, već pitanje posledica opšte prekomerne eksploatacije prirode koja uzrokuje kolaps ekoloških sistema i ostavlja predele pustim. Oslanjajući se na krčenje šuma, Žan-Pol Sartr (Jean-Paul Sartre) razvio je važan koncept ekološkog mišljenja – „kontrafinalnost” (engl. “contra-finality”) , ne bi li ukazao na prostorno i vremenski široke posledice ljudskog delovanja.

Mi smo priroda

Ekološko mišljenje nas podseća, pojedinačno i kolektivno, da je priroda u osnovi ljudskog postojanja. Primenjeno politički i praktično, ono postaje odbrana prirode, pri čemu – jasno rečeno – priroda brani samu sebe. Ovo prošireno razumevanje prirode odjekuje u aktivističkom sloganu koji se prvi put čuo u Australiji sedamdesetih godina: „Mi ne branimo prirodu, mi jesmo priroda koja brani sebe”.

Ovo ne treba da se shvati u smislu naturalizovanog angažmana, radije u smislu toga da se samoodbrana prirode odnosi na dvostruki proces kojim se bezlična i nesvesna kontrafinalnost sveti ljudskim podstrekačima ekološke krize, kako bi ih učinila svesnim njihovog mesta u širem kontekstu.

Ljudsko meso i krv čine osnovu ove veze – onaj deo prirode koji je centar ljudskog postojanja. Oni su posrednik, modernim industrijalizmom rastrzan na subjektivnost i objektivnost, baza koja znanje o tome šta čovečanstvo radi čini apsolutnim imperativom.

Postati ekološki svestan

Dugo su stranke starog industrijalizma smatrale ekološko mišljenje postmaterijalističkim, načinom mišljenja za buržoasku decu, problemima prvog sveta. Stvorili su opoziciju sa ekologijom s jedne, a ekonomijom i društvenom pravdom s druge strane. Ekološki zahtevi su, prema ovom gledištu, značili ekonomsku propast i pljačkanje radnika koji su na težak način zaradili svoj novac. Ova industrijalistička Internacionala obuhvatila je sve tabore i blokove, vidljiva decenijama u savezu socijaldemokrata i hrišćanskih demokrata koji je štitio automobilsku industriju od donošenja zakona o zaštiti životne sredine.

Sada je jasno da ekološko mišljenje pozicionira čoveka u modernom svetu daleko preciznije nego što je to stari industrijalizam ikad učinio sa svojom sklonošću da se odvoji od efekata ljudskog delovanja na prirodu. Što se tiče društvenog pitanja – klimatske promene su potvrdile uvid Fridriha Engelsa (Friedrich Engels) iz „Stanja radničke klase u Engleskoj” (The Condition of the Working Class in England) – najsiromašniji među siromašnima su uvek prve žrtve ekoloških kriza.

Tradicionalni industrijalizam je u mnogim razvijenim zemljama već istorija. Ostaci stare industrije su se zatvorili, ostavljajući na svom mestu pojaseve rđe. Globalizacija je veliki deo proizvodnje usmerila ka globalnom Jugu dok se uslužni sektor proširio. Automatizacija i digitalizacija transformišu preostale industrije. Ovaj preokret je pun prilika i opasnosti.

Ekološko mišljenje pozicionira čoveka u modernom svetu daleko preciznije nego što je to stari industrijalizam ikad učinio.

Ekološki zaokret je stoga značajna prilika; njegovo odsustvo je velika pretnja. Zelene stranke predstavljaju tu zabrinutost. U međuvremenu, tradicionalne stranke iz stare trijade konzervativizma, liberalizma i socijalizma prilagođavaju svoje stavove. Ekonomija i ekologija se više ne posmatraju kao da su u opoziciji, već kao kumulativne, iako obično samo na polovičan način koji ekološko dodaje ekonomskom samo tamo gde je moguće. Ipak, tradicionalne stranke su u dobroj poziciji da radikalnije uokvire ekološke težnje.

Konzervativci bi mogli da se prisete zaboravljenog principa „očuvanja tvorevine”. Liberali bi mogli da identifikuju tržišne snage koje bi mogle da vode ekološku tranziciju. Socijalisti bi mogli da kritikuju kulturu akumulacije koja stoji na putu takvoj promeni. Sa svoje strane, Zeleni treba bolje da razumeju državni aparat da bi omogućili njegovu postepenu, a radikalnu transformaciju ka uključivanju prirode. Ekologizacija države je osnovni uslov za uspešnu promenu paradigme.

Ono što je potrebno jeste promena parametara kako bi ekologija postala presudna za ekonomiju i industriju, bojno polje na kom će se voditi bitka oko tehnologije i proizvoda sutrašnjice. Pametni preduzetnici i dalekovidi sindikalci već dugo razumeju ovaj izazov, ali često ostaju manjinski glasovi. Za mnoge naučnike i inženjere je ekološki program dugo bio deo njihovog etosa. Stranke starog industrijalizma moraju prilično da nadoknade.

Populizam i zombi industrijalizam

Sada se pojavila treća pozicija. Ona ne dovodi u pitanje tezu o opoziciji ekologije i ekonomije, već je ojačava i usavršava, spajajući odbacivanje migranata, feministkinje i ekologe u isti nazadnjački koš. Nastoji da se suprotstavi ekološkom programu zombi industrijalizmom. Njeni zagovornici sede u Beloj kući i administracijama drugih zemalja pod desničarskom populističkom vlašću. Mnogo njih širom sveta pripremaju se na smanjenje napretka i važnosti ekologije.

Populisti se ponašaju kao navijači lobija ugljenika, neobuzdano pozivaju na „Buši, dušo, buši!” Bore se za radikalizovani ekstraktivizam i protiv dekarbonizacije. Otvaraju put frekingu (engl. fracking) kako bi iz planete iscedili i poslednju kap. Prateći njihov trag, industrijska poljoprivreda i masovno uzgajanje stoke doprinose klimatskim promenama i najvećem masovnom istrebljenju vrsta još od izumiranja dinosaurusa.

Izgleda da je društveno pitanje još jednom zanemareno. U rudnicima retke zemlje na globalnom Jugu, radnici, koje eksploatišu na staromodan način, vade sirovine za napredne proizvode koje nalazimo u visokotehnološkim zemljama. Na globalnom Severu su se ponovo pojavili etnička diskriminacija i isključenje. „Stranci” su prisiljeni da čuvaju resurse za „naše ljude”. Ne biva brutalizovana samo veza između čoveka i prirode, već i ona među ljudima.

Još jednom: gospodar-rob

Da bi se pažljivo analizirali elementi metoda koje stoje iza preklapanja ove dve brutalizacije, vredi vratiti se dijalektici gospodar-rob Vilhelma Fridriha Hegela (Wilhelm Friedrich Hegel). Ono što može da se izdvoji iz otpora stvari, a što je ono što vodi tome da se ekološko pitanje izgubi iz vida, Hegel pokazuje kao deo društvenog odnosa. To je pozicija gospodara koji, za razliku od njegovog roba, nema mnogo veze sa davanjem svrhe stvarima. Hegelov gospodar nije inovativni preduzetnik, već neko ko potčinjava i porobljava i čoveka i prirodu, baš kao što su to činili vlasnici robova i feudalni gospodari. Arhaično potčinjavanje čoveka i prirode nije iščezlo u modernom dobu. Ono je bilo element razvoja u vidu „primitivne akumulacije”. Kolonijalizam, ropstvo u Sjedinjenim Američkim Državama i savremeni uslovi rada u mnogim regionima globalnog Juga su još neki primeri, kao i militarizacija rada tokom Staljinove akcije industrijalizacije, ili ista ona militarizacija u vreme nacionalsocijalizma koja se, kad nije praktikovala uništavanje života radom, borila protiv prirode na industrijskom „frontu rada”.

Trkom za kratkoročnim profitom, industrijalizam rizikuje kraj sveta kakav poznajemo.

Današnji zombi industrijalizam kombinuje ekološku i društvenu nepromišljenost sa tendencijom stvaranja mitskih neprijatelja i fantazija o nasilju. Ekološki aktivisti više nisu jednostavno naivni postmaterijalisti, već „klimatski nacisti” – kako je to rekao jedan nemački političar krajnje desnice. Oni su monstruozna deca zla koju treba proterati zajedno sa migrantima, izbeglicama i Muslimanima. Brazilski predsednik Žair Bolsonaro (Jair Bolsonaro) koji ugrožava preostale prašume nemilosrdnom „poseci i spali” (engl. slash-and-burn) poljoprivredom, prati istu nit mišljenja tvrdeći da su ekolozi ti koji su zapalili džungle.

Ogrnut i rasplamsan populizmom, industrijalizam se naoružava za poslednju bitku. Radikalnim korakom želi da isključi sve ekološke i društvene troškove proizvodnje. Dok uništava prirodu i dezintegriše društva, industrijalizam izjavljuje: „Après moi, le déluge” („Posle mene, potop”). Cenu će platiti potomstvo. Trkom za kratkoročnim profitom, industrijalizam rizikuje kraj sveta kakav poznajemo. Ovo iziskuje otpor koji može da ujedini društveni, ekonomski i ekološki zdrav razum. Savez za demokratiju i održivost, protiv novih varvara populizma i zombi industrijalizma, velika je misija našeg vremena. Zadatak Zelenih stranaka i pokreta je jasan.

Ovaj članak je deo našeg poslednjeg izdanja, „Živi svet: Zelena politika u Evropi i šire” (A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond). 

A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond
A World Alive: Green Politics in Europe and Beyond

This edition explores the different worlds of green politics today. From concepts such as ecofeminism and the Green New Deal to questions of narrative and institutional change, it maps the forces, strategies, and ideas that will power political ecology, across Europe as around the world.

Order your copy

Cookies on our website allow us to deliver better content by enhancing our understanding of what pages are visited. Data from cookies is stored anonymously and only shared with analytics partners in an anonymised form.

Find out more about our use of cookies in our privacy policy.